Историје
Законици
Светородна лоза Петровић Његош
Књижевност
Просвјета
Факсимили старих књига
Бока Которска
Историјска читанка
Родољубље
Студије и чланци
Видео и аудио
Верзија сајта на енглеском језику
Чланци на француском
Ново на сајту
Препоручене везе
Ко препоручује или цитира Njegos.org
Српска ћирилица на Интернету
Српски форум Црне Горе
Хуманитарни кутак
Краљ Никола
1860-1918

Једна жеља преовлађиваше све друге: да ми је цијело прикупљено Српство загрлити, да ми је све његове непријатеље спржити!

Дјела

Саглашавање с посланичким предлогом уздизања земље у ранг краљевства:

Господо народни посланици!

Свјестан славне улоге ових наших страна у историји српскога народа за вријеме моћних краљева и господара негдашње Зете, колијевке славних Немањића; и свјестан доцније улоге наше отаџбине, ја одобравам предлог Народне скупштине да се обнови старо краљевско дојстојанство мојој држави; одобравам тим прије што видим у жељи представништва мога драгог народа будну свијест наше прошлости; а народ који има лијепу прошлост и који је прожет и одушевљен свијешћу своје прошлости, тај народ може с поуздањем гледати у све бољу и сјајнију будућност.

Та будна свијест драгога ми народа, као што је водила и његове синове по крвавим бојиштима, тако је и мене пратила и потпомагала у мом раду с унутрашњим препородом Црне Горе; и ја у овом свечаном часу, са очинским задовољством и поносом признајем да је заслуга мога народа у истој мјери колико и моја, што је Црна Гора под заштитом свемогућег Бога и братске нам Русије заузела мјесто међу културним народима.

Господо народни посланици!

Имајући народ способан за просвјету и државни живот, тако готов да уложи све своје силе за част и углед своје отаџбине, и тако одан мени и моме дому, што је скупа допринијело значају и угледу који данас ужива Црна Гора у свијету, ја примам краљевско достојанство које проширеној Црној Гори припада по историјском праву и по њеним сопственим заслугама, будући тврдо убијеђен да ће све велесиле са благовољењем поздравити поред једне краљевине у српском Подунављу ову другу у српском Приморју, као једну залогу више за културни напредак и мир на овој граници између Истока и Запада, а Словенство и сви Срби као једно више јемство за опстанак и бољу будућност српскога племена.

Нека свемогући Бог благослови ово наше дјело!

Нека живи и све више напредује мила наша отаџбина Црна Гора!

Цетиње, 15-28. VIII 1910.

Звоно Цетињског манастира (1859)

Насред поља, усред горе,
кад твој човјек чује звек,
очи небу дигне горе,
свом гријеху тражи л'јек.

На кољена земљи пане: -
"Помози ми Боже мој!"
Склопи руке и уздахне:
"Мио творче, ја сам твој"

Када свети твој глас хуји,
он свједочи Бога двор,
гдје: "Господе, помилуј нас!"
српске дјеце пјева хор.

Звони, звони, мило звони,
Србима је то олтар;
за њ се р'јека крви проли,
то је Христа Бога дар!

И кроз ваздух и облаке
твој нек с' ори слатки јек
и поздравља све јунаке,
којима се диви в'јек;

Карађорђа и Данила ...
И кажи им, звоно, хој,
да је већа турска сила,
срушиће је народ мој!

 
 

Ave Caesar! Morituri te salutant! (1908)

Залази сунце, лијепо сунце,
што наше грије просторе;
хлад је притиска и српска брда,
и српска поља и српско море.

По нашој земљи, у сваком крају
исти, исти уздах летука;
народна душа смућена плаче;
на нас је сада велика мука.

Бијели вео низ раме виле
виси онако као без душе;
пјесама нема у наше племе
да сутон овај разбију, сруше.

Мрак нам пријети невиђелицом,
и ноћ се ближи и обухвата
не само нејач, жене и старце,
но момка српског и српског хата...

- Причекај сунце, ту на заходу!
Лакше!...Куда ћеш?...У морске вале?
Зар хиташ тако да не озариш
још једном Српства пропаст, развале?...

Устав' се мало на небосклону!
Ту скупи своје последње зраке,
па с' осмјен' мало на ову земљу,
њене синове, њене јунаке!

Они ће да мру, као у море
што твоји ноћас умиру зраци...
На Србе сунце, насмиј' се мило,
јер они јадни бар су јунаци...

Ах, јесу!...Сјутра, кад ти сјајни
природим бљесну зракови врући -
од њих ћеш чути: "Поздрављају те,
о царе сунце умирујући!"

На корицама једнога корана
узетога на Вучјем долу (1876)

(Посвећено грофици Блудовој)

Турци кажу и говоре
да је Коран с неба пао
и да им је српски народ
Бог у вјечно ропство дао!

Ал' видјеше оно јутро
на Вучјим доловима,
када плећи обрнуше
пред мојима орловима,

да им Коран лажно пише,
да он Божја књига није,
да анђели правду штите,
а не пророк и хурије!

Грешна ова књига ... грешна,
крвљу, прахом освећена,
још на самом развојишту,
Вам је била посвећена.

Прими дакле, о грофице,
с Вучјег дола Коран ови,
врело наших мука старих,
а свједока слава нови'!

 


Србијански краљ Петар и црногорски краљ Никола

Светородна лоза Петровић Његош