Петар II Петровић Његош

Свободијада

Пјесма прва

О висока неба кћери,
којом вјечност види човјек,
која ув'јек свезу храниш
међу малим чојка умом
и високим неба духом,
распусти ми крила умна
да с' у ове стихе моје
види дара вишњег сила,
величаство душе твоје.
Дај ми пјеват славна дјела
отачаства бранитељах,
њих јунаштва казат фална
од нестања српског царства,
који крвцу како воду
вјечно лише, и сад лију,
за обрану и свободу
непрестано боје бију;
који рода славу бојну
сачуваше и дигоше
испод ногах варварскијех
хуком сјајна оружија.
Откуд свјетлост истјецаше
и ума се Феб рађаше,
ђе у храме пророчества
син божества св'јету сиде,
откуд извре р'јека чиста
ученија мирног Христа -
ту се сада рађа мрска
зла, глупости сваког грађа.
Азија је, људства мати,
сад робиња глупог Турства.
Мрачна глупост азијатска
на три св'јета половине
распространи мрачно царство
тавне ноћи и Ереба.
Њена мрачност војеваше
против људског просвјештења,
како мрачни облак густи
кад га Еол зајми хитри
из њедарах океана
док њим затми бистре луче
које сјају и сипљу се
на свјетове неизбројне
из сјајнога кругла вјенца
који чело гордо кити
воздушнога свјетовлаца.
Шта слијепи, крвожедни
приврженци алкорана
сташе питат ненавишћу
своја звјерска срца, душе
против српске владе царства,
тад витештвом сјајућега,
док косовски бојак знатни
раздријеши грозну судбу,
и Видовдан данак страшни,
с двије главе круну диже -
са Лазара и Мурата.
Клону слаби пред силнијим,
изнемокша мишца Срба
у Косову царство даде,
и потоци крвљу течни
понесоше сјајну круну
са Лазара, српског цара,
на султана Бајазита.
Српска сила и држава
на Косову тад погибе,
али слава и витештво
у ц'јелом се виду каза.
А свједок је тога прави
Обилића мач крвави,
који цару Амурату
даде смрти горку чашу
у Косову пољу испит,
јер витеза обесмрћа
славна смрца и гробница
ка с добићу славан живот.
По косовском плачном боју
синови се Туркистана
по држави падшој Срба
разасуше, умножише,
и тиранска своја срца
крвљу српском напојише
ка бијесни ненаситни
горски вуци и тигрови
кад у мирно стадо уђу
које нема свог пастира,
већ сметено и безглавно
по горама облијеће
и постаје жертва сама
ненаситног срца звјерског.
Име Срба свуд потону,
и свијећу Српства сјајну
б'јесни вихор азијатски
тад угаси пред свијетом.
Јунаци се поскиташе,
истурчи се сва господа;
народ храбри поче носит
јарам тешки гнусна ропства.
И ти, музо, твоје жице
у плач сада преокрени,
виђ потомке Славјанове
и војнике Душанове
ђе на врату носе тешки
и погани јарам ропства.
Обилићу и Топлица,
Косанчићу, Југовићи,
срећни ли сте, витезови,
јер у боју косовскоме
свиколици погибосте
за обрану отачаства,
да очима не гледате
народ српски подјармени
ђе уздише и ђе плаче,
а у плачу вас кликује
да г' пуштите, одрешите
из синџира несноснога,
у који га Осман свеза.
Како грозне војеводе,
азијатски владатељи,
тирјанскоме своме скиптру
савиш' српску поб'јеђену
и никоме неприклону
храбру главу и витешку,
одма стали војске дизат,
мачем, огњем свијет требит,
и народе земне многе
бешчовјечној својој влади
потчињати, покорати.
Свуд идући крв лијаху,
народ људски истребљаше;
све им жертва бјеше сама
бешчовјечног славољубја.
Но њиова бујност луда
и слијепо завладање
поче Србу ум растварат
и од сна га тешког будит;
сташе оци, тужне мајке
својој ђеци казивати
ка су пређе њини преци
у свободи уживали,
како л' сада они живе
под несносном ропства сјенком
противнога алкорана.
Савјет мајке, оца - д'јете
ка природно к себе прима;
ђе год витез особити
по косовском тужном боју
од Српкиње породи се
којег Турство не уграби,
сваки кућу, оца, мајку -
све остави па побјеже
у савито крвљу гњездо,
ђе свободе искра сјаше.
Поче духом Немезисе
против Турства сваки дисат,
и за вјеру,отачество
своју крвцу проливати,
па Данила по храбрости
себи вождом изабраше.
Како Срби опазише
да Данило с Гором Црном
изгна Турке и пос'јече
из области Горе Црне,
одма сташе долећиват
на глас мили од свободе
како хитри соколићи
кад их зивне цар свјетлости
и тешки им синџир сломи
у који их ноћца веже.
Па почеше четовати,
боје с Турцма честе бити;
Босне равне, Албаније
и гласите Херцеговске -
зулумћаре, гнусне Турке,
који раји додијаху,
свуд бијаху и ћераху.
Сташе српски мачи остри
оков ропства прекидати,
и џефердан с хучним гласом
глас свободе каживати;
ста мраморје често ницат
из просуте крви Турства,
и у многа српска срца
стаде тешка и жалосна
рана дата на Косову
зарастати, пребољати.
Шта ли Ахмет, султан горди,
кад разумје, поче зборит
у дивану безбожноме,
ђено Вулкан гнусна Турства
кује свагда отровите
и пламене стреле, маче,
с којијема право људство
с лица земље истребљају
и невину крв му лију?
"Шта л' то, рече, оће бити?
Зар се мртва смије раја
жива казат у мом царству,
коју ми је мач прађеда
на Косову с крвљу тешком
покорио и добио?
Зар не памти ниска раја
да се царском скупом крвљу
ње свобода угасила?
Зар се она дигла бити
с сином неба, братом сунца
и свечевом всемогућом
сабљом, руком и мишицом,
тено које остру мачу
и божества бесамртна
своја царства уступају,
од које се страха тресу
мрачна мора, круте горе?
Ономе л' се та противи
што из руке Јупитера
узе страшни треск громовах,
што из руке грозну Марсу
узе кошве, штит и сабљу,
којега се крјепкој вољи
Посидона страшно царство
покорило и предало,
пред којим је отачаство
Александра и Ликурга
поваљено у прах пало,
која се је славом браном
потомаках Египтових
окрунила и подигла,
којојзи је храброст своју
уступила и предала
хитра Перса на бој руке?"
Јарост љута сатрапова,
коју њему мучитељско,
звјерско чело кажеваше
спрам поникше искре Српства
у страх ропски диван врже.
Но тад владац Дарданелах
све на страну мисли тури
и умекша љутост срца;
поче одма зло умишљат
и огњене стреле коват
да свободе с њима гњездо,
којено је савијено
у аждаје седмоглаве
страшним устма и жвалама,
сжеже, спали и задави.
Пошто совјет бешчовјечни
у дивану утврдио,
тад дозивље серашћера,
Ахмет-пашу војсковођу,
па му гордим поче гласом
цар Ахмете говорити:
"Ахмет-пашо, вјерна слуго,
већ ми тужбе дојадише;
често мене долијећу
с крвљу људском написате
танке књиге са крајине,
која се је од поскора
у мом царству заметнула.
Моја раја, Гора Црна,
скоро ми се одметнула,
и с Турцима кавгу љуту
заметнула, крв пролила.
Јошт знај, слуго, прошлог года,
кад храбрости нашој правој
побједитељ Шведа Карла
прутска поља сва уступи,
онда му је Гора Црна,
по навјету Москве цара,
моје земље похарала
и паланке попалила.
Тадар су ми три везира
од ње боја проплакали.
Треба искру ту погасит! -
Ако ли се не угаси,
с угледа се њена може
неугасни пламен хитри
разасути, распалити,
и опалит наша крила
нашироко распуштена.
Но ме слушај, вјерна слуго,
серашћера име носи,
припаш' мача крвобојна
који ти је моја рука
за побједе честе дала;
разви барјак османизма,
а којега поглед, сјенка
побјеђава сопротивне;
скупи војску на бој хитру,
од које се поднебески
простор тресе, убојава;
непобједну силу крени,
спршти рају непокорну!
Све ратнике исијеци
који су се усудили
дићи слабу своју руку
на свечева прапотомка,
правог неба насљедника,
којино је посредственик
међу небом и свијетом,
и којега сабља брани
Селенино плаво царство.
Мушко лудо и све женско
довед' робјем у Стамболу;
Дарданелах избе мрачне
и жељезне тврде везе
без робја су остануле.
То је света воља свеца
да се раје непокорне
сви синџири и све избе
за гњев његов сад напуне."
Ахмет прими заповијед,
па Белони турској каза
да му кола брзотечна
спрема брже и приправља,
у њих с крилма коње спреже
да наредно сјест му буде
у војена лучна кола.
Он полкове диже храбре,
јаничаре убојите
и спахије гласовите,
четрдесет управ бројем
што хиљадах собом узе.
У Белоне громоносна
сједе кола и кочије,
па безбожну крену силу
да загуши глас свободе,
име Српства да у тешки
тада синџир вјечно свеже.
Но ђе бодрост рјешителна,
која смрти име горко
чут не оће ни познати,
камол' га се убојати, -
ту се мука одржати,
а камоли надвладати;
ђе за вјеру и свободу
народу се славно чини
умријети, крв пролити,
ту је ову искру живу,
којуно је општа мати
у сва људска срца дала,
немогуће утулити.
Глас допаде ратоборце
јере на њих сила турска
разјарена хитро иде.
Када они разумјеше
какав њима мрски синџир
кује Стамбол ненасити,
шта л' ненавист подла турска
мисли од њих да поради
(Црногорца око бистро
виђе турско намјерење,
иако га турска лажа
под завјесом својом слабом
покриваше и тајаше),
одма хитро искуп храбри
на Цетиње искупише,
те вијеће за све граде
како ће се тужни бранит
од стамболска љута змаја.
Слуша Данил, вожд им храбри,
на бојни се мач нагнуо,
па им храбрим гласом поче
ове р'јечи говорити:
"Слушајте ме, витезови,
откако нам азијатска
на грабежу хитра рука
с безаконом силом узе
наше царство и државу,
отад српско храбро племе
на себ' јарам ропства узе,
отад слава и витештво
у мраку се српско сакри,
светиње ти отад наше,
и црквене и народње,
азијатска нога згази.
Витезове наше храбре,
ђе гође се који јави,
свакојега приведоше
на невини олтар жертве
јароснога и љутога
остра мача османскога.
Синџири су азијатски
пуни српског тужног робја.
Ненасита бешчовјечност
чула сада, разумјела
ђе из крви наше јадне
свободнијем духом Српства
иза јарма несноснога
одахнусмо, пофатисмо;
па је стога многу војску
на нас дигла да нас згњави
и свободе св'јећу нашу
да вјечнијем мраком скрије,
да нас редом витезове
све јаросну мачу преда,
наше друго плачно робје
да синџиром љутим вежу
и на сваке муке муче.
Слушајте ме, Црногорци,
ја сам пастир ваш црковни,
ал' неправда Турства гнусна
пригнала ме мач носити,
с њим свободу отачества
до посљедње капи крви
од турскога јарма бранит.
Је л' нам, браћо, поштеније
са мачевма у рукама
на мегдану смрт добити
него женски, неваљатно,
у крвничке руке пасти,
да нас скврни Турци муче
а потомци Српства бруче?
Истина је да је много
у Турчина силне војске,
ал' се слава с мноштвом бојна
на мегдану не добива,
већ са слогом и преглоћом
јунаштва се в'јенци грабе.
Што је више турске војске,
то је наша виша слава;
јер, ако је добијемо,
с тијем ћемо бесамртну
и вјечиту славу добит;
ако л' она нас добије,
ми сви од ње на мегдану
изгинемо, крв проспемо, -
опет њојзи славе нема
што са мноштвом мање доби,
него ћемо славе в'јенце
ми понести у гроб собом."
Онда храбре војеводе
и војници сви повичу:
"Чуј, владико, и наш вожде,
сви ми храброст твоју знамо
и ненавист против ропства,
твоје мишце храброст тврда
сави гњездо од свободе
у аждаје љута жвала.
Ми готови сви стојимо
ђе нам речеш крв пролити;
за свободу отачаства,
сви волимо погинути
но ње име изгубити."
Тада Данил, све војводе
и остали сви војници
даше жертву непорочну
од чистога срца к небу,
па се храбра војска диже,
пет хиљада витезова,
све дружине Леонида, -
или своје отачество
од аждаје ненасите
одбранити, сачувати,
ил' посљедњу капљу крви
на олтар му жертве дати.
Кад окрену храбра војска,
развише се ратни знаци;
свободе се љупке гњездо
у три пута све потресе:
убоја се зар синовма
да му сјајно име своје
на мегдану не изгубе.
Глас се вилах у облаке
већ многима причујаше
ђе добића пјесне поју.
Сваки витез на бој хити
ка да сваки прозираше
да ће славу бесамртну
у њем стећи и добити.
Џефердара бистра хука,
глас пјесамах Скендербега
и Српкиње подбуњаше
да с витезма на бој иду
отачества свобод бранит.
Дође војска утруђена
међу брда два висока,
међу Врањом и Пржником,
на источник бистротечни
од Влахиње знатне воде,
ђе се виле планинкиње
по три пута на год купе,
те витезма Горе Црне
плету вјенце неувехле,
те их отлен носе хитре
да храм вјечни бесмртија
с њима ките и поносе.
Ахмет силни својој војсци
бјеше ово дивно мјесто
изабрао, обрекао
да на њему око силни
метне Турцма и постави,
пак отолен да разреди
на четворо силну војску,
да с њом згази и истреби
младолико но гласито
зачетије храбра Српства.
Вјешта бојма, црногорска
тек што бјеше храбра војска
мало трудна одахнула
и од сна се растрезнила;
тек весели мајски пјевци
бјеху јасност свога гласа
по горама распустили,
и појаху пјесме дичне
за побједу сјајна Феба
над Ереба тавном владом,
коју брзо предвиђаху;
тек вјесница б'јела дана
бјеше своја бистра крила
из источне мрачне свезе
истргнула, раширила,
и за златне горде власе
потезаше и тегљаше
Уранова свјетилника,
а громови б'јесна Турства
у станове страшне војске
загрмјеше, зајечаше,
и планина једна другој
њих гласове предаваше.
Јек громовах Црногорцма
каза управ да се креће
на побједу турска војска.
Витез Данил тада бјеше
и све храбре војсковође
код бистрога источника,
те молитве небовлацу
са сузама пошиљаху
да им војсци буде малој
он вјечити предводитељ.
Па кад дужност чојка к небу
совршише, отправише,
онда мудри савјет чине
како ће се на бусије
разредити и покрити
и које ће војсковође
пред војницма поставити.
За све дивни мудри вијећ
поглавице учиниле;
на три мјеста храбру војску
на бусије поставише:
једну собом узе Данил,
с њом западе на друм тврди,
кудијен ће турска војска
са свом силом ударити;
другој вожда знатна даде,
Мићуновић силна Вука,
којега се мача Турци
ка огњена грома боје, -
витешку му војску даде:
"Држ ти, Вуче, ову војску,
с њом запани у планину
у дно Врање накрај друма,
скри се у лист и у траву,
бојак немој заметати
док на мене на друм турска
не удари прва војска,
а кад она на ме удри,
на пушчани глас не удри
док не чујеш клепет мача,
а кад клепет мача чујеш,
удри, Вуче, са свом силом
на средину турске војске,
нас не издај на невољи
да те мајке, српска дјеца
довијека не проклињу";
трећу даде војску хитру
Ђурашковић знатну Јанку:
"На ти, Јанко, ову војску,
с њом западни у Пржнику,
с Турцма кавгу не почињи
докле Вуче не удари
насред турске многе војске,
а кад Вуче с војском удри, -
удри, Јанко, што мож боље,
ако л' снажно не удрите,
ја ћу главом погинути
и остала моја војска".
Војсковође војске своје
у бусије поставише.
Мало затим источна се
отворише златна врата
и дан мајски, цв'јет времена,
аљином се б'јелом покри.
У та доба Ахмет-паша
на Ћемовском равном пољу
у три дуга реда пружи
крвожедну турску војску,
па најпрвом рече ићи
јаничарском б'јесном полку,
а за њиме сустопице
Скендербега потомцима,
огњевитој Арбанији,
а он у ред задњи оста
пред господом међ спахије.
Кад јекнуше шумни бубњи,
а писнуше гласне свирке,
узиграше турска срца,
раширише изнад војске
бојни знаци своја крила.
Блијешћаху људске очи
када поглед ћаху бацит
на оружје пламно турско,
у којему цар свјетлости
своје лице огледаше.
Морао би Рим витешки,
како што је и Грк храбри,
овој сили уступити;
али тврдост постојана
славенскога срца, душе
не уступа с бојна поља
докле л' витез цигли тече.
Гледе силу страховиту
к себ' идућу Црногорци,
од које се горе тресу
и дубраве јече мрачне;
али храброст Црногорца
све на једној мјери стоји.
Ту ти друге мисли нема,
нити језик зна што рећи
већ ал' мегдан задобити,
али на њем сви изгинут;
са срамотом нема куће
која ће му к себи дати.
Прође зорна прва војска
мимо Врање и Пржника
право друмом пут Влахиње,
не опази двије змије
које ће јој очи црне
и ње срце ишчупати.
Док нагази љута војска
на бусију Данилову,
крвави се бој зађеде;
зацилихта свака пушка,
запишћеше змијовидни
црногорски цефердани.
Јаничари силни Турци
сташе вити како вуци.
Јаничарским месом друма
од Влахиње затворише,
ал' се бојем пушчанијем
по сахата с Турцма бише,
па на сабље и мачеве
удрише се Црногорци
и гласити јаничари
по мегдану широкоме.
Стаде клепет остра мача,
бритке сабље и палоша.
Мићуновић како зачу
да се пушка на Влахињи
чут ни једна већ не може,
но да остра гвожђа звече
а кликтају витезови, -
онда с Јанком побратимом
насред војске турске удри.
Бој се згусну, магла паде,
прекиде се турска војска,
врела крвљу потекоше;
задња с пашом јуриш чини
да првојзи припоможе,
а прва се силна смете,
јер је љуте српске змије
са свих странах опколише.
Сад, високе жителнице
Геликона и Парнаса,
живи пламен ваш улити
у мој разум и перо ми,
да бар мало св'јету кажем
овај данак крволитни! -
Ахмет грозни када виђе
да не може надвладати
с мноштвом Турства храброст српску,
поче бјежат без обзира;
јаничарско племе само
оста црну лити крвцу
јер му бјежат не даваше
Мићуновић с побратимом.
Славоносна црногорска
када виђе хитра војска
да са стражњом Ахмет-паша
од крвава љута боја
стаде с смртна мјеста битке
измицати и бјежати,
онда храброст Пелевића
и одважност Обилића
у срцима св'јема уђе,
тере љуте јаничарске
двадест хиљад силне војске
на друм тврди затекоше.
Поче Гипнос први санак
из њедарах Танатоса
од мачева и сабаљах
и палоша пламенијех
кроз обије војске шиљат,
сташе падат бојноносна
од барјаках турска крила
испод ногах Црногорца.
Ту владика Данил збиљски
од пламене јаничара
сабље бритке рану доби
по прсима витешкима.
Вјештобојни Црногорци,
вјешти мјесту, земљи својој,
са свих странах притекоше
тере војску јаничарску
у крш тврди тад угнаше,
па мачеве у ножнице
своје бојне уђедоше;
око турске војске кругом
у кршеве засједоше,
па почеше смртоносне
своје сјајне џефердане
на бијесне јаничаре
окретати, њи гађати.
Праска стоји џефердана,
јаук силни јаничара,
док Аполон бистри сакри
своје чело поносито
у Тритона мрачно царство.
Јаничарска храбра војска
паде жертвом сваколика
пред витештвом Црногорца.
Црногорце мрачна ноћца
под нијемо своје крило
узе трудне да почину
од крвава дана тога.
Постељом им бјеше слатком
њежна трава и цвијеће,
а узглавље - јаничарско
крвовидно мртво трупје.
Исход њежне љубимице
Ориона и Титона,
претходнице Аполона,
тад спаваћој војсци јави
крик, лајање месоједне
ненаситне птице и пса,
који љути међу собом
бој чињаху, заметаху
око мртва турска меса.
Војска скочи одморена
испод танке Гипносове
владе љупке и осјенке,
и смршене баци мисли
Морфејеве пробирати,
па ти скупа сви војници
оштре маче повадише,
њих врхове смртоносне
црној земљи обратише,
пак свевлацу благодарност
сташе с душе, срца шиљат
зашто им је вјенценосне
храбре главе, храбра дјела
с вијенцима славоносним
окитио и вјенчао.
По молитви сви војници
окупише придобиће,
што је који у бој врући
са крвника уграбио;
и добиће на војнике
све једнако под'јелише;
а владици и главарма,
који војску предвођаху,
даш' по једну турску сабљу
за витештво, старјешинство,
па с крвава бојна поља
вратише се пјевајући
у свободе српске гњездо
носећ многе турске знаке
од побједе и добића.
Крвавоме томе мјесту
ђе Ахмета гордост љуту
предобише и згазише -
Царев лаз му име вјечно
нарекоше, да се зове
за споменик страшна боја
у ком турска многа војска
безбројена мртва паде
од Србина мишце крјепке.
И зваће се тим именом
док свободе гњездо траје
и имена црногорског.

Пјесма друга

У вријеме оно исто
када султан Ахмет горди
глас побједе очекаше,
и кад мрске Меке жреце
бјеше звати наредио
да он с њима уједначке
даје жертве богомрске
на олтару поганоме
Абдолаха и Амене
човјечества гнусну сину,
за побједу коју мњаше
да ће турска непобједна
одржати многа војска
над блеснувшом искром Српства, -
у то доба ћехај-паша
(и учасник славна мира
ради Турства учињена
на широка прутска поља
с побједником великога
скиптроносца, Шведске краља)
у простране царске дворе
уђе стидним челом, лицем,
и са срамом, затупјеним
витешкога ока видом,
без оружја свијетлога
и без китне, страшне чалме,
која паше и везире
у најпрве стоце с'једа.
Паде у скут главом царски,
па му поче са сузама
ропски причат све на реду
како турске славе име
црногорска крјепка мишца
у крвави бој помрачи.
Византије владац древне
кад разумје ниске р'јечи,
ниска дјела Турству стидна,
серашћера Ахмет-паше, -
у њему се душа ст'јесни
слабољубјем дишајућа,
која није навикнула
о изгубу Турства слушат.
Сумрачно му лице љутост
прекомјерну казиваше,
и љутост му бјеше поглед
са жаркошћу прекинула,
ка Африке вруће тигру
кад се на бој себе равном
спрема борит и приправља,
док ал' љутост своју звјерску
противног му крв угаси,
ал' на олтар исте своју
он не проспе свуколику.
Ахмет смрти чашу попи
од џелатске дрске руке
за срамоту коју Турству
с бојна поља он донесе.
Султанову јарост звјерску
удвостручи и распали
побиједа одржана
Црногорца над Турцима,
па јаросним гласом крикну
како љути цар звјеровах
кад се на бој хитри спрема,
те везира великога
дозва к себе, Думан-пашу
Ћуприлића гласитога,
па крилате поче њему
ове р'јечи говорити:
"Думан-пашо, крјепка мишцо,
Турства славо, перјанице,
којега је јошт прађеде
мач Османов припасао,
којега је племе храбро
божествена кћер Јунона
својим млеком задојила, -
знаш поприђе ка бијасмо
нашу многу храбру војску
отправили Црној Гори,
и пред њоме серашћера
Ахмет-силна ћехај-пашу,
да загуши глас свободе,
с којијем се мало Србах
у планине црногорске
сад подигло и опило,
и свободом опијени
излијећу на све стране,
непрестано крвцу лију
са Стамбола синовима.
Па ми синоћ глас срамотни
Ахмет, ниски паша, каза,
да су силну војску моју
Црногорци надјачали,
да Азије крјепка мишца
на мегдана бојну пољу
клону силна, приклони се
пред храброшћу црногорском,
да витешке в'јенце славе
понесоше српске главе
са турскијех витешкијех,
које су их вазда брале
и на мегдан добијале.
Већ на ноге, Ћуприлићу,
бранитељу Орканове
славе, царства над царствима,
свемогући исламизма
мач истргни браноносни,
свети покор и срамоту
нанесене сунцу св'јета
од Србаља мишце слабе,
војске дигни што мош више,
све остроме сабље предај:
мушко, женско, младо, старо -
не остави живо ништа.
Црногорска сва гњијезда
у која се љуте змије
непрестано многе легу -
сва истражи и сажежи
да већ свјетлост спрама сунца
казат не см'је та звијезда;
зубља кратка с плавом луном
да се више не једначи,
нити напред да се когођ
у мом царству смије наћи
да се с турском многом силом
бије бојем и једначи, -
тартара су мрачна врата
отворена да их приме. "
Како Думан, везир силни,
прими ферман и запов'јед,
одмах са свих страна поче
силновиту бојну војску
на стамболска поља купит,
па кад силу многу скупи
од Азије и Стамбола
и Једрене, дична града,
који славу Византије
својом силом, снагом доби,
- но и Стамбол за освету,
ње врховну власт и круну,
властителном руком узе, -
пак окрену силу многу,
сто хиљадах бројем војске,
да свободе цвијет дични
мрском Турства ногом згази.
Војска хитро турско царство
пређе силна и пролеће
ка ждраљевах јато крично
кад Еола луди вихор
њих с запада Феба зајми
пут истока његовога.
Док одједном сила бахну
на широка зетска поља,
пак отолен сила крену
на газове брзотечне
од Мораче, хитро пређе
Љешкопољу пространоме;
табор сави непрегледни
међу бистре двије воде
и планине двије гласне, -
међ Морачом и Ситницом,
Жутом ст'јеном и Горицом.
Турска сила ту је пала,
наједно се искупила
како да се окренула
пити црна источника,
који Турству истијече
из њедарах алкорана,
њиног свеца узет мрско
поучење, разумљење,
и Ресула лажна дјела
притиснути под камење.
Када храброст црногорска
виђе бистрим ума оком
да је силни змај стамболски
огњевита раширио
своја крила, своје перје
да сажеже Српства гњездо,
одма висну клик витезах,
џефердана глас захуча:
"На ноге се, витезови,
е је турска вјера мрска
опазила и зачула
да Данила дома нема,
па се на нас силна војска
од Стамбола подигнула
да преваром на нас удри,
и свободе свете име
да нам згази и почепје,
и бесмртна наша дјела,
којано смо с крвљу нашом
на мегдану код Влахиње
и на друга мања мјеста
задобили са витештвом,
оће да њих вјечно скрије
под мрачнијем својим крилом.
Но на ноге ко је витез!
Како свуда, и сад овђен
да крв своју не штедимо
сву рад славе и свободе
отачаства пролит своју.
Ми смо они исти први
који име вјечно славно
дасмо родњој земљи нашој,
а оно су исти Турци
који храброст нашу памте
и дан Лаза царевога.
Ласније је сад с Турцима
крв пролити, бојак бити
кад се с Турцма познајемо;
јер сад Турке добро знамо,
а Турци нас боље памте:
спознаје нас крвотечни
бој Влахиње бесамртни."
Витезови бржебоље
на границе истрчаше
спрама силне огњеносне
Ћуприлића бојне војске,
и на Крусе, знатно село,
стан свој војсци поставише,
па свилене бојне знаке
спрама турске силне војске
поставише и развише,
па витешким дозивима
и огњеним пушке гласом
сташе Турке затицати,
у крваву игру звати.
Када Думан пријеварни
виђе паша Црногорце
да су хитро долећели
на границе отачества
дочекати турску војску,
он не смједе војском својом
на њих силом ударати,
јер се љуто препадоше
да ће војску и поштење
у бој с њима изгубити.
Ахмет-паше бој, поступак
смршене му многе мисли
у витешки ум и главу
порађаше и стављаше,
а крвави бој Влахиње
природну му бојну преглост
убијаше, устезаше,
те витешки не смје бојем
на Србаљах племе мало
окренути, ударити;
већ лукавства поче гнусна
пријеварну мрежу плести
да пофата и заплете
у њу храброст црногорску.
Највишега ума човјек
може ласно погр'јешити;
но природа ђе усије
са десницом својом штедром
ум истини, размишлење, -
ту се сасвим не да пасти,
но и када мало падне,
да се брзо опет дићи.
Думан-везир диван купи
под чадором свиленијем;
у њем паше зивну листом
и стамболске војеводе,
те вијећу за све чине
ка ће силну дићи војску,
с њом на Црну Гору удрит.
Па почеше вјешти паше
разређиват турске војске
откуда ће која сила
на Србаљах племе удрит;
па два паше двотуглије
на нахије српске двије
наредише да ударе -
на Црмничку и Ријечку.
Ђуприлићу великоме,
Турства ступу и везиру,
даше војске половину
да он удри преко Крусах
на катунско гњездо храбро.
Слуша Думан, везир вељи,
луде мисли и разреду
војсковођах Византије,
па им турским крутим гласом
поче гордо говорити:
"Чујте, паше и бегови,
и војводе сви остали,
који сте се дигли са мном
светит бруку шегиншаха
нанесену његовоме
громоносном величаству
од племена новородног
у области црногорској,
ви совјете сви чините
да са силном нашом војском
бојем на њих ударимо;
а знате ли силу страшну
Ахмет-паше серашћера?
То је клето племе српско
ону силу саломило,
и Ахмета мудру главу
под џелатски мач привело.
Иста судба Ахметова
нас главаре све очека
ако име Османово
у бој сада помрачимо.
Ако л' на њих силном војском,
како што ви говорите,
ударимо, навалимо,
ми сву нашу силну војску,
наше главе и поштење
у том ћемо крвном боју
изгубити, оцрнити;
јер војничка храбра дјела
тог народа и племена
све самртне превзилази.
Већ ви мене послушајте:
ми немојмо тако силом
на њих нашом ударити,
него умне наше силе
с пријеваром окренимо,
не бисмо ли срећом нашом
поглавице црногорске
на божојзи вјери тврдој
с нам' се стати, домамили;
па на станку пријеваром
на њих сложно ударимо.
Ако тијем путем тајним
ово трудно и крваво
дјело наше не свршимо,
другијем се свршит неће
без срамоте с погибијом.
Ја се, вјерне слуге, надам
да ћемо их вјером божом
на састанку домамити,
и са овим мудрим дјелом
то гњијездо разрушити."
Сви му паше и главари
предузето мрско дјело
одобрише, похвалише.
"Ради, луне штиту крјепки,
све како те пророк учи,
који такве мисли лије
у високој твојој глави
да са њима славно име
пророкова светог рода
сабљом браниш, славом круниш."
Онда Думан, злобни паша,
из свилена двора свога
диван листом сав растури,
па окрену књигу лажну
црногорској војсци писат:
"Поздрав вама црногорска
на границе храбра војско!
Што сте тако долећели?
Да бој с Турцма замећете?
Зар мислите да сам доша
и довео силну војску
да са њоме ваше храбро
племе огњем, мачем ћерам
и да ваше робје робим,
тијем освет да учиним
што сте силну Ахмет-паши
са његовом многом војском
на бојничко стидно поље
славу бојну уграбили,
и војску му силновиту
погубили, нагрдили?
Што је на вас доходила
са Ахметом силна војска,
за њу царе знава није,
нит' је царски ферман био
да се војска на вас диже;
но је Ахмет својевољно,
без питања султанова,
с војском на вас ударио.
Јер на земљу ударисте
Отмановић силна цара
за помоћи Москве краљу,
са којијем рате љуте
и бојеве завођасмо, -
стога ти се Ахмет-паша
с силном војском успут сврати
да осветом вама врне
ваша дјела против цара,
е мишљаше да ће тијем
свом султану угодити.
А султану то би мучно,
кад с Московом мир учини,
што је на вас Ахмет с војском
ударао, нападао.
А свједок ви тога јавни
може бити мртва глава
Ахмет-паше серашћера,
коју му је цар честити
за преступак тај посјека;
а мене је к вама посла
с вам' се стати на границе,
мир вјечити учинити,
ферманом вам ваша права,
којано сте крвљу вашом
заплатили и купили,
потврдити и бранити -
свак да вашу чува славу
ка цареву свету главу.
Но главари ваши храбри
нек на станак мени дођу
на гиздави мост Ситнице
да се скупа ту станемо,
мир за вазда учинимо.
Ал' невјером немој који
што на мене помислити,
јер у мене те подлости
нити има, нит' ће бити
док је здраво моја глава
и са њоме турска слава, -
Ћуприлић сам ја везире,
с којим рате краљи воде
и без цара са мном мире.
Него сјутра како сунце
почне исток осветљати,
крените са седамдесет
од племенах биранијех
војеводах и главарах,
на Ситнице мост дођите
да на тврду божју вјеру
ту састанак учинимо;
а и ја ћу одовуда
су толико другах доћи."
Када књига бешчовјечна
у стан војске црногорске
дође, хитро проучи се.
Ратоборци када књигу
проучише, разумјеше,
чисто срце и искрено
и дух вјером постојани
помислити не зна друго,
нит' се може досјетити
што то на св'јет друго има
што би с мјеста чест шенуло;
већ на позив, ђе их зваше,
седамдесет биранијех
поглавицах отидоше.
Како дошли накрај моста,
ђе углављен станак бјеше,
виде - нико нема на мост!
Одма ти се јаду своме
и превари ниској турској
домислише да ће бити,
ал' се с пута не враћају,
веће на мост управ иду,
мишљаху их даље виђет.
Но тек на мост наступише,
из бусије удри војска
с Ћуприлићем сакривена
на главаре црногорске.
Главарах се седамдесет
око моста мушки бране,
и ту крви много турске
сваки од њих тада просу.
Него на њих удри сила
са свих страна сакривена.
Тридест и пет погибоше
бранећи се око моста,
тридест и пет ране љуте
од Тураках допадоше,
те рањене поглавице
одма Турци савезаше.
Свезане их воде тужне
у околу турске војске
под чадором Ћуприлића,
а тридесет и пет главах
посјечене донесоше.
Кад Ћуприлић, војске вођа,
гласовите Црногорце
виђе у стан турске војске
савезане пријеваром,
гнусном везом азијатском,
онда њима поче гнусни
безобразним гласом зборит:
"Ви, каурске поглавице,
кад сте тако уловљени
у дугачки синџир Турства,
сад доиста све морате
што ви речем ја чинити,
али ће ви са раменах
ваше главе одскочити.
Држ артију са дивитом
прифатите, па пишите
војсци вашој ситну књигу:
како смо вас дочекали
и господски даровали,
мир вјечити на састанку
с вама тврди учинили;
и кажите војсци вашој
да се враћа са границе,
а да ћете и ви брзо
к њима с даром вељим поћи."
Онда вичу из синџира
савезане поглавице:
"Ћуприлићу, безобразна
и безвјерна мрска главо,
то се дјело храбро, мушко
зват не може, нит' се зове,
нас ако си, безвјерниче,
вјером божјом на састанку
преварио, погубио,
од свог јата одвојио.
Па зар мислиш смртним страхом
да ћеш сада ти нас нагнат
да преваре стидна писма
нашој браћи пошаљемо,
и срамота отачества
да живота штит нам буде?
Ми писати то нећемо,
а погинут сви оћемо;
за животе наше знаћеш -
за свакога десет даћеш!
Но, преварни турски сине,
на њих немој пријеваром
бешчовјечно ударати,
јере бојак с пријеваром
побједнику славе збиљске
не приноси ни додаје,
већ у свијет стид и бруку
вјечиту му свагда гласе."
Кад подлошћу, бешчестијем
задојени син Стамбола
поглавицах духа храброст
и презрење смртне чаше
добро виђе и познаде,
онда јарост бешчовјечну,
и природну турску роду,
на њих изли и показа;
све нареди поглавице
да на остро коље ставе.
Безакону вољу грозну
војеводе срамотнога,
тек је чуше, испунише;
и главаре Горе Црне
на дугачко остро коље
натакоше, поперише,
па их на брег од Мораче
тридест и пет исправише.
Кад орлове Српства сиве,
који јата црногорска
предвођаху, управљаху,
виђе везир богомрски
ђе посљедњи дух с удахом
са острога коља к небу
отправљаху и даваху,
онда сједе под шатором,
па он поче ситну књигу
од именах поглавицах
црногорској војсци писат:
"Поздрав вама, браћо наша,
од вашијех седамдесет
војсковођах, поглавицах:
ми смо здраво, мирно дошли
на састанак Ћуприлићу;
нас је дивно и господски
он с Турцима дочекао;
мир смо тврди и вјечити
међу собом учинили;
а чули сте - на састанку
кад весељем из пушаках
мир и дуго пријатељство
са Турцима притврдисмо;
и ми ви се налазимо
у табору турске војске
под шатором Ћуприлића,
испијамо црну кафу
и ракију брзореку;
но се дома, браћо наша,
са границах повратите,
те послове своје друге
испуњајте, отправљајте;
а нама се немој који
што бојати ал' бринути, -
брзо ћемо и ми тамо,
наши сиви соколићи,
од овијех данах доћи
превесели, с много дара.
Немојте се штогођ, браћо,
убојати, препанути
што се млого силне војске
у Тураках оком види:
што се многа војска види,
Ћуприлић је први везир
у пространо турско царство;
власт је Стамбол њему дао
равну с царем његовијем,
па када се он подига,
за њиме се благо дигло
а за благом незнанија,
теке само да се хљебом
за који дан с њим прерани.
Ова друга војска није
осим гола Стамболија,
и са њиме крџалија
и дервиши беспослени,
који прошњом турски свијет
опразнише, оголише;
него како писмо наше
прочитате и чујете,
у мах дома сви хајдете."
Пође књига из окола
турске војске пријеварне,
дође у стан црногорски;
око ње се ратни синци
окупише свиколици.
Када чуше, разумјеше
што им она књига каже,
лукавству се срамотноме
досјетити не могоше,
него одма сви рекоше
да је књига њине браће
и да су им браћа здраво
под шатором Ћуприлића,
а не на ту бешчовјечну
постављени смртну муку.
Па ми одмах сви скочише
и весеље из пушаках
спрам Тураках учинише,
и дома се са појањем
окренуше, отидоше,
које ће се њима скоро
у плач јадни окренути.
Кад Ћуприлић нечовјечни
и остале поглавице
од грабљиве турске војске
разумјеше и зачуше
да отиде жељобојна
са границе црногорска
војска дома свеколика,
онда своје војске брже
на барјаке разд'јелише,
па са сваке стране хитро
на гњијезда соколовска
навалише, ударише.
Јаук мајке, плач ђетета!
Глас допаде Црногорцма
да их Турци преварише.
Када овај глас стравични
разумјеше и зачуше,
онда брже луда чељад,
која бјежат не могаху,
у висока брда своја
и планине занесоше;
која доспјет не могаху
да занесу кроз планине,
ону Боки и Приморју
понесоше свуколику
под крилима светог Марка,
имајући вјеру тврду
да вјенчаник Адријатског
мора знатна дат их неће
у стамболске звјерске руке,
него да ће помислити
на услуге непрестане
и на многу крв пролиту
што је за њег' црногорска
лила мишца на мегдану
са аждајом азијатском.
Па тек ђецу своју луду
на прилична мјеста скрише,
онда војник сваки храбри
хитајући у бој пође
против војске Ћуприлића.
Ал' се храбри опознише;
пређе њих су друмом Турци
сва племена попалили
и нејаке ђеце луде
три стотине заробили.
На Цетиње поље равно
око војска поставила
и ту једну ноћцу тавну
коначила, преноћила;
па тек дневна зв'језда бистра
са зракама цкленијема
лице св'јета оку каза,
онда турска војска силна
са Цетиња снажно удри.
Све Његуше и Цетиње
ненасити плам изгорје.
Дим се дига од пламена,
усред подне мрак је пао;
двије су се бојне војске
на крвави пут см'јешале;
пушка пуче, витез кличе,
пада Турчин ка лист с горе.
Витезови црногорски
пограбише три стотине
из турскијех руках ђеце,
које бјеху пређе Турци
на јуришу заробили.
Турчин гине беспрестана
од мачевах и пушаках.
Али ка ће шака војске
преварене црногорске
азијатског брзотечног
океана уставити,
којег љутост вала хитра
Хемус горди нити Кавказ
уставити није мога, -
а камол' ће мало Србах
без главара никаквога.
Јер им Данил бјеше витез
у то вр'јеме отишао
на сјеверу поклонит се
славенскоме цару храбру;
а остале војсковође
и главаре све врсније
бјеше Думан, горди паша,
у лажаву мрежу Турства
уловио, пофатао.
Војска Гором прође Црном
пут приморја которскога;
за њоме се припучило
дв'је хиљаде српске војске,
те их прате и ћерају
из гњијезда свободнога.
Гоне Турке Црногорци
до Солилах, дична поља,
пак се отлен повратише.
Турска како војска спаде
накрај мора на Солила,
онђе око страховидни
учинила, поставила.
Кад срамотни Венеције
дука зачу и разумје
да Ћуприлић с војском својом
око држи на Солила,
завидљивац српске славе
и свободе ненависник
једва душом то дочека:
зар помисли да је српско
име, племе погинуло,
да гласника турска војска
од њег' није оставила.
Не дође му до памети
да витеза бојне муке
учвршћују, поправљају,
и да од њих све постаје
храбри духом, срцем, умом;
како огањ сребро, злато
што пречишћа и поправља,
тако крвна трудна дјела
ваљатности витезовах
све бистрије св'јету кажу.
Дука ниски са сенатом
брж' запов'јед посла стидну
у которска окружија
да се чељад црногорска
по Приморју сва пофата,
и свакоје да предају
у рукама Ћуприлићу.
Војске глупе наред мрску
владаоца Венеције
бешчовјечна прслушаше:
по Приморју луду ђецу
свуколику пофаташе;
седам стотин мушке ђеце
која бјежат не могаху,
већ их тужне мајке њине
на рукама све носаху,
предадоше у безбожне
Ћуприлића звјерске руке.
Ето фала Гори Црној
и млетачка благодарност
за бојеве што је била
и крв своју проливала
за млетачки двор срамотни.
Признаности дуг јој врати
Венеција гласовита
за услуге неизбројне;
храбра гњезда црногорска
у руке му турске даде
седам стотин соколићах,
којијема бешчовјечност
турска сломи хитра крила
да у предјел већ свободни
не излећу, ни полећу.
Кад Ћуприлић ђецу луду
у тиранске прими руке,
онда свако мушко д'јете
мачем, рече, бешчовјечним
да закољу у околу.
Кољу праву и невину
у околу луду ђецу,
баш на јадне и жалосне
руке мајках њиовијех.
Полумртве многе мајке
на земљицу попадаше
кад очима својијема
смрт синовну погледаху,
а пред тога ђе ручице
пут мајаках пружаваху
и гласом их жалоснијем
кликоваху, дозиваху:
"Не дајте нас, миле мајке,
у погане турске руке,
но зовите наше тајке
да нас бране од Тураках! "
Уз жалосне те дозиве
плачу, кам би проплакао
и најљући рис и тигар
од таквога проћ натуре
бешчовјечна силна зора.
Аполон је своје очи
од неправде те сакрио,
и Астреа сјајне дворе
пред турскијем оком нав'јек
затворила и сакрила,
е неправда Ћуприлића
божествено срце њено
увредила, уцв'јелила.
Али око мучитељско
безбожнога тирјанина
равнодушно то погледа.
О проклета и погана
против чојства ћуди турска!
малу ђецу бити луду,
заробљену ропством водит?
но сувише бешчовјештва
жертвом све их учинити!
Срца у теб', душе људске
нит' је било, ни ће бити!
Свуд ти правда, ђено можеш,
дрема, плаче и крије се.
Ћуприлићу, црн ти образ,
спомени се што си тада
од човјештва учинио;
с тим си твоју гласну славу
пред свијетом помрачио
и војничку твоју главу
за довијек оцрнио.
Пошто праву крв ђетињску
проли турски мач неправи,
онда њине мајке тужне
и осталу женску чељад
војска ропством собом узе
и одведе пут Стамбола
у крилате морске лађе,
које њима у сусрету
мора турског војевода,
баш капетан горди паша,
тад доведе и одведе.
Но кад многе лађе дошле
на прехитра своја крила
близу Кипра и Кандије
и храброшћу прослављена
отачества Аристида,
онда војску страховиту
на острове окренуше
који дотад под млетачку
бјеху владу и управу.
Освојише Кипар знатни
и Кандију поноситу
ка острове многе мање,
и Мореју тад узеше.
И са тијем бешчовјечну
Венеције дуки гнусну
пријатељство повратише,
што им чељад црногорску
у деспотске руке даде,
тим приморје поткоторско
све нагрди и обручи.
Сва племена попаљена
и све робје одведено,
мачем турским посјечено,
троструко је тад Ћуприлић
од мишице црногорске
све платио, намирио,
не са златом ни са сребром,
нити свитом и оружјем,
веће турским месом, крвљу,
којијем се све планине,
сви путови и сва брда
куд пролази турска војска
бјеху јако усмрђели.
А за сваког кога дужде
и млетачки двор предаде
лудо д'јете на мучење
под мач остри Ћуприлића
и безбожне турске руке,
за свакога преданога
даје десет за једнога;
а сувише чести боји,
чести боји крволитни
око града од Котора
и са св'јема градовима
покрај мора и приморја.
И тада се роди спора
међу српском Гором Црном
и међ Котор град приморски,
и траја је док нестаде
кривосудне Венеције,
ње врховне трон и владе.

Пјесма трећа

Бешчовјечна дјела мрска
Думан-паше Ћуприлића
и невина крв ђетињска
коју Турство безрасудно
на приморска поља просу
срце, душу Црногорца
раздражише, увредише.
Поче права крв ђетињска
по држави турској викат,
и на освет дозивати
црногорску храбру мишцу
и потомке неутрудне
Немезисе, дјелом страшне;
сташе оци, браћа ђеце
турском руком посјечене
на јата се бојна вити
по држави Османовој;
стаде турска непрестано
дневно ноћно крв се лити
на све стране и крајеве;
господски се турски сарај
сваки крвљу турском уми.
Низ друмове, низ калдрме,
низ планине гордевидне,
низ пространа равна поља
честа врела крвљу турском
црнотечна потекоше.
Сташе често долећиват
књиге крвљу црном турском
нагрђене, написане
на Ченгића двор гласити,
на витеза два Ченгића,
а два паше двотуглије.
Пише Турчин с сваке стране:
"Аман, паше, сунце наше,
видите ли многе јаде
што ви влашка Црна Гора
од синовах царевијех
непрестано ради, гради?
Крв се турска свуд просипје,
пушка пушци гласом не да
одмакнути ни утећи,
нит' Турчину, турском сину,
јаук гласа кад престаје.
Сваки виши оџак турски,
у којему св'јећа Турства
право сјаше и гораше,
свакоме се св'јећа сјајна
крвљу својом угасила.
Кадуне се дичне турске,
од жалости многе тужне,
помамјене поскиташе
проз дубраве и планине.
Ђе ти приђе по граници
мујазије с јасним гласом
са мунарах високијех
пошиљаху са изриком
фалу свецу громогласну,
тудијена сад курјаци
крвожедни, ненаситни
на небројна јата хитра
завијају и јаучу.
Робје турско неизбројно
у каурски синџир плаче;
мушко јаче с'јеку мачем,
а нејаче дају нама
за дукате на откупе.
А женско ни много лудо
искрстише, оскврнише,
с каурима извјенчаше,
и со тијем закон свети
алкорана увредише.
Већ, Ченгићи, храбри паше,
Турства сиви соколови,
сад на ноге устаните,
силновите војске одсвуд
сакупите, подигните;
крв вас турска проливена
на освету ту позива,
а наш пророк увређени,
он ће вама пут отворит
невидимом својом снагом,
којим ћете невјерника
истражити гордо племе.
А ми Турци с краја сваког,
који Меке храм свештени
божествено почитамо,
сви устати; кад речете,
готови смо крв пролити."
Књиге с крвљу написане
два Ченгића, силне паше,
за бој мислит обратише,
па одмаха књиге многе
на све стране и крајине
написаше, отправише.
И књиге им брже танке
капетане и војводе
који војске турске воде
херцеговске и босанске
на Загорје искупише,
па пред њима књиге танке
с крвљу турском написате
изнесоше, прочиташе.
Кад се књиге прочиташе,
ту тиранско срце једно
не остаде ни се каза
које сузу жалостиву
низ сумрачно своје лице
са уздихом не обали.
Но кад књиге жалостиве
поглавице разумјеше,
онда скочи и устаде
Љубовићу беглербеже
на витешке своје ноге
међу паше и бегове
и гласите капетане,
па им љутим поче гласом
ове р'јечи говорити:
"Послушајте, Турци браћо,
нам је Ахмет султан дао
власт у руке, мач о бедри
да са њиме турско име,
турски народ и поштење
од невјерне смјеле руке
сачувамо и бранимо.
Ми се хљебом царевијем
сви описмо, потровасмо,
и наредбу свету царску
у безбрижност затурисмо.
Дневи ноћи непрестано
свуд се турска крв пролива
од невјерне руке српске,
турско робје на стотине
у кавурски синџир стење.
А ми што смо капетани,
беглербези и главари,
Турке, браћу не жалимо
од крвничке дрске руке,
већ те јаде све очима
погледамо и трпимо.
А цареви ферман ево
у који нам царе пише
да на вјеру, на мир и рат,
непрестана зла и штете
дин-душманској Гори Црној
да чинимо и радимо
за увреду громометног
његовога величаства.
Већ на ноге, браћо, сада,
са храброшћу окаљена,
војсковође и главари
херцеговски и босански,
да ми силне и витешке
наше војске подигнемо,
и да с њима са свом силом,
са витештвом и преглошћу
на кавурску Гору Црну
навалимо, ударимо;
да светимо срам и бруку
и велику крв и штету
херцеговску и босанску
коју крепка Црногорца
просу рука на све стране,
јер под овим срамом више
турска бистра слава и част
тавновати већ не може;
треба крви влашке поток
да јој с лица мрачност скине
и бистру је св'јету каже!"
Онда паше два Ченгића,
сви бегови, капетани
беглербегу Љубовићу
на витешку храбру ријеч
срцем, душом захвалише:
"Хвала тебе, Љубовићу,
наш витештва угледниче,
а турачке славе бојне
штите, крепки подржниче,
сваки храбру твоју ријеч
са дјелом ће прометнути.".
Па одмаха сви главари,
крвожедни српске крви,
на све стране и градове
разлећеше ка орлови,
па ми силне турске војске
са свих странах сакупише
на Загорје, поље знатно,
код Ченгића гласна двора.
Па пошто ми војске силне
тријест хиљад убојника,
све љутога крајичника,
на војену ногу стаде,
онда Турци по храбрости
војеводе вјеште боју
пред војницма поставише,
и на двоје силну војску
на Загорје разд'јелише:
два дијела даше војске
да их воде два Ченгића,
два Ченгића, паше вјеште
мучну боју и крвљењу;
трећи дио силне војске
даше вјешту Љубовићу
беглербегу да им буде
человођа и војвода.
Па када се мудро, вјешто
раздијели турска војска,
онда зорно крену сила
са Загорја турском земљом.
Од ње зора и ње силе,
куд пролази, земља дркти,
а облак се од прашине
над њом густи бјеше дига,
и од ока турске војске
свјетлост сунца затамио.
Силна војска махом удри
на витештвом знатно племе,
храбре Цуце крајишнике;
три јуначка њему села,
Круг, Ровине и Трњине,
са живијем огњем ужди.
Па и даље крену војска
раздражена освет чинит
огњем, мачем и робјењем;
него у то исто вр'јеме
приспје Данил, знатни витез,
с три хиљаде храбре војске,
на бој хитре, црногорске.
Како Данил с војском дође,
бој жестоки с турском војском
и огњени заметнуше;
насрнуше Црногорци
са природном ваљаношћу
ка на прве турске војске.
Али Бошњак, Херцеговац -
Срб је турске вјере збиљски:
не кће с мјеста и мегдана
шенути се, узмакнути
без велика меса, крви,
већ се бојак прекрвави
три дни б'јела и три ноћи
све на једно мјесто држи.
Босанске се шеишане
и гласити црногорски
џефердани гласовима
надметаху, претјецаху -
ко ће коме јасност гласа
са својијем преузети.
Њина зрна смртоносна
на обије храбре војске
ка град љетни просипаху.
Гине јунак непрестано
с те и друге равне стране,
мјесто плача и жалости
у обје се војске чује
глас весели и појање.
Ал' захиру Црногорци
турску на друм прекидоше,
те без ране и таина
турска војска сва остаде.
Турчин свашто ка пас једе,
а коњско им месо тада
бјеше ка част најславнија
мрачне пасхе Бајрамове;
ал' храброшћу на мегдану
уступити не оћаху,
нит' се натраг повратити,
без крвава много пота
да стиднијем побијегом
траже глави спасеније.
Но кад храбра војска српска
виђе Турке у невољи,
и да нужда и бој крвни
нагони их говорити
кудијен ће натраг бјежат,
онда са свих странах силно
на упорну војску турску
ударише, насрнуше.
Обије се храбре војске
на мегдану изм'јешаше:
три сахата мегдан бојни
на мачеве и на сабље
с крвљу тешком дијелише,
док најпосле вјештобојна
хитрост мишце црногорске
погна с поља битке страшне
Херцеговце витезове
и Бошњаке непреклоне.
Сва побјеже у гомилу
турска војска са мегдана;
са њима се Црногорци
у бјежање изм'јешаше.
Непрестано пушка пуца
и пламени мач сијева;
пада Турчин неизбројни
од крваве руке српске.
Свијем друмом кад ћераху
турску војску устрашену,
са равнога друма многу
саћераше и сагнаше,
и у тврди непролазни
крш и богаз ућераше;
па у богаз силну војску
затворише, оптекоше, -
и ту сложно са свих странах
учинише јуриш на њу.
У три сата турске војске
три хиљаде погибоше,
и два паше с беглербегом
и осталом свом господом -
ту ми врсне своје главе
на мегдану погубише.
Друга силна, но сметена
војска прште на све стране
ка гусаках јато глупо
кад их соко хитри смете
са полетом смртоносним,
те гачући бјежи свака,
тражи себи спасенија
и крије се на све стране
у плотове, грм и јаме,
кроз планине непознате.
Црногорци знаке многе
од храбрости на мегдану
с оружаном руком бојном
задобише, уграбише:
двије главе са две паше,
трећу знатна Љубовића,
беглербега у бој страшна,
а војводах помањијех,
капетанах и беговах,
седамдесет и пет управ
у том боју исјекоше.
Друге турске силне војске
на све стране и мегдане
избројит се не могаше.
То крвави тога боја
црногорској војсци храброј
би добитак бојна поља.
Двије главе два Ченгића,
трећу силна Љубовића
са барјаках тријест и шест
дароваше свом владици
да тријумфом тијем фалним
храм витештва црногорског
вјечно кити и поноси,
и бесмртно славно име
боју томе свето храни
док Славенства вијек траје.

(За спомен овог боја дао је владика
Данило ову цркву на Цетињу сазидати.)

Пјесма четврта

Тек витешке херцеговске
и босанске бјеху мајке,
дичне сестре и љубовце
јаук гласа уставиле,
и од суза жалоснијех
своја лица осушиле;
тек бијаху мало, тужне,
господаре и синове,
врсну браћу и сроднике
нарицати оставиле;
већ кадуне бјеху често
проклињати прекинуле
крјепку мишцу Црногорца,
која њима црно срце
на мегдане цуцке даде, -
али момчад вруће крви
погиблијех витезовах
у бојеве црногорске
извише се, устадоше
и оружјем витешкијем
себе дивно накитише,
а срца им бјеху, душе
са освете грозним духом
задојена, напојена
у матерска јошт наручја;
почеше се окупјати
на алаје и на јата
и причати један другом
ђе им оце, браћу храбру
и витешку њину славу
сакри у гроб црногорска
славна бојем чврстна рука.
Свуд се момчад више хитра,
ноћу, дневљу, непрестано,
тражећ себе предводника
који ће их вјешто водит
да освете крв очевах,
своје браће и сродниках,
на три цуцка храбра села
Црногорцем проливену, -
док нађоше и ставише
врховнијем себе вождом
погипшега Ченгић-паше
младолика сина врла,
Бећир-пашу извјеснога.
Момчад тада њега пашом
поставише, начинише,
што им Стамбол, како зачу,
са ферманом свемогућим
одобри то и потврди
преко свога брзотечна
татарина и вјесника.
Отачество Обилића
и крилата војеводе
Омућевић силна Реље
како главу Ченгић-паше
виђе дивно накићену
су два царска мрка туга,
онда срца у витезе
херцеговске и босанске
узлећеше на војена
хитра крила, брзе ноге,
и витезе сташе бити
са освете полетима
у бојничке њине прси.
Млади Ченгић Бећир-паша,
и он духом Немезисе
за крв паше два Ченгића,
свога оца и свог стрица,
са жестоким рата духом
поваташе, себ' питаше
против мишце и оружја
рјешителног српска гњезда.
Укор остри и срамотни
владатељу гордељиву
не даваше почивала,
нит' витешка младеж турска
већ га пашом звати шћаше
да на лаке приђе ноге
не ускочи и не уста,
и с књигама танкијема
не окупи силну војску -
по избору Херцеговце
и Бошњаке соколове,
којијех се мишца, храброст
са војничком славом збиљском
у народу прослављаше,
и које ти на освету
родитељска крв и братска
позиваше да отиду.
Кад витешку на Загорје
скупи Ченгић-паша војску,
дваест хиљад бројем храбре,
па војницма ову ријеч
ста витешку говорити:
"О војници славоносни
и стамболска вјерна ђецо,
ваша дрска рука, ријеч
мене паше в'јенац даше;
ваша хитра и могућа
рука ми га узет може.
Наши оци храброносни
свуд војничке славе име
под барјаке Отманове
задобише с крвљу својом
и у руке с остром сабљом;
њиховој се бојној слави
мач божества удивљава.
Крјепост духа, њине мишце
славе су им напуниле
све народе земска царства;
пред витештвом њиовијем
кавурска су царства многа
мач крвави преклоњала,
и Вијена цареродна
у оков је њин плакала.
Азијатска поља многа
славом њина оружија
громогласном фалом грме
по просторе бесмртнога
Марсовога славна царства.
Стамбол им је објеручно
за витештва дава в'јенце
и првенство пред другијем
ратницима Византије.
Па ко њину св'јетлу славу
да помрачи и потрачи?
Чија л' рука с мачем дрска
њих с њиховом славом бистром
усуди се у гроб скрити?
Нама, браћо, треба св'јема
наше главе и крв нашу
не штеђети, сву пролити
док витешку крв очевах
проливену осветимо,
док с војничком славом првом
наше главе увјенчамо.
Не треба нам помишљати,
нит' се тога убојати
што је наше оце, браћу
црногорска слаба мишца
под широка мрачна крила
грозне смрти преклонила.
Сваки прави боја витез
на мегдану слатко пије
чашу смрти непроходну;
за стид би се њему нашло
убојат се од ње штогод,
ал' се с пута на мегдану
од ње помаћ, уклонити.
Страх је слабост, брат ништавства;
храброст - витез вјечно живи.
Већ на ноге, храбра војско,
трајати се нема када,
већ се хитро на халаје
раздвојите, пак развите
над халајем свакојијем
халај-барјак, вожд крвљења! "
Војска храбра владатеља
у свем хитро послушала;
глас од бубње, таламбаса
над њом бојне знаке разви;
војсковође на хатове
накрмише пред Турцима,
узиграше бојни коњи,
зафискаше зорни Турци.
Крену војска и обрну
трагом исте прве војске
пут гњијезда свободнога,
да га сможди и рашчупа
и пепео огаринах
његовијех да загаси,
да се у њем искра цигла
не затаји ватре живе,
већ посљедњу божествену
искру огња да утули,
скупом Турству, крви српском.
Војска брзо дође силна
на границе црногорске
и удари снажно иста
на три села бојем знатна -
на Трњине, Круг, Ровине.
Али цуцки витезови
побјећ војсци не шћедоше,
већ се двјести затворише
у бијеле куле своје,
те се бране огњеносним
оружијем од Тураках.
Али силна турска војска
у први мах силно удри
на камене цуцке куле,
и живијем огњем десет
изгорјеше на јуришу
и у њима неколико
витезовах биранијех.
А остали бране себе
и просипју турску крвцу,
а кликују Црногорце:
"Хај, ђе сте ни, наши сиви
соколови црногорски!
Прискочите вашој браћи
са помоћу у затвору,
јер нас турска силна војска
са жестоким огња пламом
све изгорје и погуби.
Ал' ми нашу погибију
не жалимо од Тураках;
ми нећемо у затвору
вама женски помријети,
да вас Турци са нас коре,
веће мушки у затвору
погинути ми оћемо;
но жалимо, наша браћо,
што нас застат у животу
кад дођете, ви нећете
да се јада турској војсци
у побјегу нагледамо."
Тек витешки глас престаде
кликовати Црногорце,
у то приспје три стотине
витезовах ваљатнијех
од витештвом гласна Кчева
и Бјелицах, бојем чврсна
знатна гњезда и племена.
Како триста соколовах
приспје хитро и долеће,
упут јуриш учинише,
преломише турску војску
и у бојне брже куле,
ђе стотинах Цуцах бјеше,
улећеше да помогну
од турског се огња бранит.
Четириста витезовах,
кад у себе затворише
десет кулах Цуце храбре,
загрмјеше џефердани
ка громови љета шумни.
Од кулах се војска турска
сва одаби и размаче,
и модри се пламен огња
од горећих тада кулах
с крвљу турском сав угаси.
Но ваздашња хитрост турска
брже с'јена с сваке стране
око кулах запалише.
Али храброст црногорску
ни то стравит не могаше,
но у куле јасним гласом
храбра дјела прослављаху
Црне Горе витезовах,
и проз пламен џефердарска
смртоносна врућа зрна
на дар турској бојној војсци
пошиљаху и даваху.
Крвава се бојна игра
све једнако продужаше
међу куле и Турцима,
и жешћија, крвавија
унапредак све бијаше.
Него у та сахат исти
приспје с војском црногорском
владика им Данил збиљски,
и са Турцма упалише
бој огњени са свих странах;
четириста витезовах
излећеше из затвора.
У то турска војска плећи
бјежат своје обратила,
ал' је хитри црногорски
соколови облијећу;
од свакога краја, стране
на средину ње с јуришом
непрестано ударају
док сву силну турску војску
на алаје рашћераше
по брдима и долима,
ка вуковах јато хитро
кад у овче стадо удри,
разжене га на буљуке
на све стране и крајеве
вадећи му жива срца, -
док пиличник не утече.
Хитри Бећир Ченгић-паша,
како војску и Данила
виђе на бој ђе хитају,
одма с тридест пашалијах
на брзине коњске умче;
убоја се да га судба
свога претка не пристигне
од српскога остра мача.
Друге војске ками ледни
с тога боја крвавога
тад утече и спасе се.
Осим војске ту погипше
јошт у ропству уфатише
седамдесет биранијех
капетанах и беговах.
Њих посјећи ту не хћеше,
већ их даше на откупе:
за свакога по жутијех
сто дуката прифатише,
па за исти откуп турски
прах, олово закупише.
И то исто приправише
кад гођ турска воља буде
Гору Црну с војском својом
полазити и виђети,
да им откуп та поврате
из пушаках шаренијех.

Пјесма пета

После много побиједах
које мишца црногорска
на различна мјеста знатна
доби крвљу и уграби
од синовах Цариграда,
већ бијесне турске војске
бјеху водит престануле
силни паше и везири
на области црногорске;
бјеше рука хитра српска
бедем тврди, непроходни
од турскијех кости дигла
међ' свободном Гором Црном
и Турчина грозним царством.
Ал' грабљива смрти рука
Црногорце тада љуто
увриједи и уцв'јели,
јер им вожда и владику,
баш Данила митроносна
и витештвом знатна Срба,
у наручје своје мрачно
узе, сакри и однесе.
За Данилом заплакаше
витезови и ратници;
плачу мајке, луда ђеца, -
све уједно глас је слило
од кукања и жалости
одзивима плачне вике;
плачу круте горе, брда
и литице стрмогледне.
На погреб се његов знатни
народ српске Горе Црне
васколичак окупио,
па барјаке многе турске
и добића неизбројна,
сабље турске и оружја,
на гроб су му искупили.
Пак се вију Црногорке
у небројна кола многа
око гроба Данилова,
и с јаснијем жалоснијем
наричу му гласом поред
сва његова храбра дјела,
која с умом и витештвом
у бојеве турске доби.
Сунце тада лице своје
три бијела дана не кће
Црној Гори показати;
већ три дана и три ноћи
и природа каза себе
сузну оку Црногорца
у жалосно а и тамно
одијело обучена.
Како Турци разумјеше
да у гробу Данил сиђе,
помислише да се храброст
црногорска са њим у гроб
вјечно сакри и утече,
и да ће им тај догађај
пут отворит којијем ће
Гору Црну покорити,
ње витештва дотадашња
погазити и сакрити,
да се с њима Срба име
и свободе дичне племе
не кажује св'јету славно.
Па Травника везир брже
силновите војске скупи,
тријест хиљад витезовах,
па гласита Ћехај-пашу
зовну себе на капију
и поче му говорити:
"Ето теби силна војска,
с војском брже, пашо, хајде
на душманску Црну Гору,
те је шчепај и похарај,
сабљи предај и пороби.
Сад је згода томе дјелу
испанула да се сврши:
кавурски је војсковођа
с овог св'јета преминуо;
смрт његова сад је влашки
дух с жалошћу утулила;
сад оружја против тебе
нико неће обратити."
Ћехај брже паша скочи
и окрену силну војску
да с њом узме и побере
в'јенце славе браноносне
са жалошћу тад сметене
храбре главе црногорске.
Паша хитро с војском спаде
на простране Цуцке Убле,
на планини ђе издижу
црногорске многе овце
преко љета на пасиште,
па отолен књиге многе
Црном Гором отправио:
"На знање вам, Црногорци,
како ме је Босне везир
с многом војском отправио
да цареву прву рају
а потоње хаинине
опет царском правом рајом
цару своме под могуће
вратим крило и обратим.
Немојте се штогођ од шта
препанути, убојати
што сте силне многе Турке
добијали на мегдану,
и што многу крв просусте
турске војске гласовите;
криви томе ви нијесте,
већ владика ваш Данило
и остали војсковође
у животу те нијесу,
који су вас на то дјело
обраћали и водили.
И зато се вама даје
опроштење, Црногорци,
за сва ваша досадашња
крвна дјела и бојеве
ако ћете сад витешке
своје главе приклонити
без бијења и крвљења
под милосном руком царском,
која ће вас помиловат
ка синове храбре праве.
Ако ли се приклонити
без бојевах ви нећете,
са мном има изабране
тријест хиљад силне војске, -
силом ћемо нашом на вас
Турци снажно ударити,
ваше главе, нашом руком
посјечене, цару дати.
Вас та судба минут сада
нити може нити оће;
него треба ваше главе,
али живе али мртве,
да приклоне своје чело
пред Махмута првог мишцом
и скипетром громометним."
Црногорци када књиге
Ћехај-паше разумјеше,
турска подлост дух витешки
Црногорца увриједи,
и свободе огањ драги
распали им у прсима;
те и тада, како свагда,
полећеше соколовски
на границе и мегдане
да их крвљу сквасе турском
и омеђе турским трупјем.
Но кад хитро долећели
на пољане од мегдана
ђе с' надаху да ће удрит
сила турска с Ћехај-пашом,
онда војске војеводе,
сви кнезови и сердари
к војсци својој сташе зборит
са сузама и с уздахом:
"Видите ли, витезови,
ка безбожно племе турско
са свих странах очекује
кад му згода и вријеме
покаже се и испане
да растрза смртоносном
и варварском својом руком
зачетије наше славе
и свободе љупке дворе.
Сад је оно упрежало
ђе природа смртном руком
узе нама вожда умна,
и свијема храбра срца
том жалосном стрелом рани.
Стога су се Турци мрски
подигнули на нас војском;
мисли њина сл'јепа глупост
да се у храм наш витештва
искра славе бојеносне
с Даниловом смрћу славном
угасила, затамила;
мисли турска пријеварност
да већ груди црногорске
са свободе духом слатким
пофатати нигда неће.
Може л' рана смртоносна
витешкому срцу бити
много слађа и лакшија
од неправде ове гнусне
којом Турство безаконо
наша мушка срца пара?
Сви да бисмо знали, браћо,
у бој ови крв пролити
од тирјанске руке турске,
не ваља му са мегдана
стопу земље уступити.
Треба турска бешчовјечност
да у челик наша срца,
наше прси, преокрене;
треба с бојна поља битке
турску војску подагнати,
и потоци крви турске
од оружја руке наше
да потеку и проспу се;
треба наше ране љуте
које нам је ударила
турска глупост и неправда
турском крвљу угасити.
А Данило иако се
у бесмртност преселио,
ево нама Василије,
младолика умна вожда,
којега је Данилова
вјешта рука изабрала
у повоју ђетињскоме
за својега прејемника."
Тада војска главарима
једногласно сва повика:
"Крв се наша на мегдану,
наше главе, штеђет неће -
за поштење и за име
отечества, наше славе -
до посљедње пролит капи!"
У тај доба Томановић,
витез Никац од Ровинах,
којему ће дјела славит
Црне Горе предјел вјечно,
су четерест биранијех
витезовах од племенах
тад изиде пред свом војском
међу коло и главаре,
па витешким поче гласом
Црногорцма говорити:
"Храбра војско и главари,
ево нам је турска сила
на границе приступила,
и огњени пламен Травник
да нас пали обратио.
Бог то знаде, други нико,
али ће нас војска турска
попалити и добити,
али од нас пред свијетом
вјечну бруку и срамоту
турском царству и имену
донијети и навити.
Већ ви мене послушајте,
е ја стојим на крајини,
вјешт сам рату и крвљењу
и поганој турској ћуди.
Турска војска кад удари,
за војском ће бити паша
и господа сва врснија;
ако јој се одапремо,
стаће бјежат без обзира;
војске ће се много турске,
ако силна прегне бјежат,
моћ посјећи у побјегу,
ал' ће паша и господа
сва знатнија утећ, браћо,
на хатове ка вјетрове, -
ни један ви главе неће
од њих у бој изгубити.
А ђе глава побијеној
не погине војсци једној,
ту добиће славе бојне
не покаже сјајност своју
пред свијетом и народом.
Ако л' б'јесна турска војска
нас прићера с бојна поља,
ту с' од двије струке плете:
али листом погинуће,
ал' свободе име свето
и нас са њим истражити,
у славе га име своје
утопити и прелити.
Него мене чујте добро:
ви се, војско и главари,
ноћас ноћно привлачите
близу турске војске страшне,
али добро себе скрите
у дубраве густо мрачне
и долине вјечно тамне,
ђе вас турска неће стража
опазити ни виђети.
Ту сједите потајено,
а Турци ће у околу
умиљате одговоре
на лажава писма чекат.
А ја пођох су четрдест
биранијех витезовах
усред турске војске многе,
пријеваром и кријући,
да Ћехају силна пашу
под шатором убијемо.
Ако срећа то витешка
нама даде учинити,
чути ћете наше пушке
на Ћехају силна пашу,
које ће му срце живо,
ако бог да, изгорјети.
Пошто наше пушке пукну,
чути ћете од турскијех
грмјавину кад захучи
на нас другах четрдесет.
Бог то знаде, други нико,
што ће од нас туна бити;
но што буде, то ће бити.
Ви кад пушке зачујете,
сви витешки устаните,
и на силну турску војску
сложно, храбро ударите,
е ће војска тада турска
бити смутна и сметена.
Витезови кад вас виде
ђе летите ка орлови
да удрите на околу,
побјећи ће без обзира.
Ту витезу благо сваком
који хитре ноге има
и јуначко носи срце -
окинуће главах доста
са Тураках витезовах."
Тек ријечи ове Никац
међу војском изговори,
су четрдест витезовах
пође хитро уз планину,
а остаде црногорска
храбра војска и главари
сузе ронећ жалостиве
за четрдест соколовах
који њима одлећеше
да за славу и свободу
родне земље, родна мјеста
умру с мачем у рукама,
ка витези Термопилах
што за вјерност отачества
бесамртну смрт примише
од персијска остра мача.
Па жалосна војска оде
вруће сузе отирући,
и западе близу турске
у покрита мраком мјеста
ђе им соко Никац каза;
па ту чека гром пушаках
који ће им знак побједе
са жалошћу прогласити.
Никац пође са дружином
ноћу на друм од Рудинах,
којијем је војска турска
на крваве Убле прошла,
па у крају истог друма
са дружином преноћио.
Зора б'јела и весела
и пјевацах јасни гласи,
који в'јенце цв'јетне плету
с којијема окићају
Аврорино бистро чело,
изведоше витезове
на друм чисти и широки
са којијем к војсци турској
обратише, отидоше.
Но кад дошли и уљегли
у велику турску војску,
питају их силни Турци:
"Откуда сте, Власи, море,
и доклен сте наумили?
Јесте л' дошли у индати
честитоме Ћехај-паши?"
Никац њима одговара:
"Ми смо, Турци, одовуда,
од чобана, од племена
дробњачкога познатога,
па када смо чули силна
ђе пролази ваша војска
с честитијем Ћехај-пашом
на душмана од старине,
непокорну Гору Црну,
све смо наше овце б'јеле
у Дурмитор поносити
оставили, нека пасу
без чобанах с чобанкама,
а ми смо се подигнули
у помоћи Ћехај-паши
и његовој војсци многој.
Но вас, Турци, сви молимо
да нас паши одведете
под шатором свиленијем
да му скуте и папуче
по дужности цјеливамо."
Турци брже устадоше,
пут шатора отидоше,
а за њима Томановић
су четрдест витезовах.
Код шатора кад дођоше,
онда Турци под шатором
уљегоше Ћехај-паши
да му кажу е чобани
желе к њему приступити
да му скуте и папуче
цјеливају и привате.
Паша рече да приступе,
и свилена њима врата
да отворе у ширину.
Шатора се врата брже
отворише и запеше,
Томановић са дружином
на шаторска врата дође.
Ту свакоме другу дође
на ум дрско Обилића
и косовско страшно дјело,
па четрдест џефердарах
хитро брже упалише
на Ћехају силна пашу.
Ту ми смртна џефердарска
са огњеном својом силом
разнијеше зрна пашу.
Како пушке запуцаше,
узбуни се турска војска:
виђе пашу под шатором
ђе без духа мртав лежи,
а побјеже Томановић
са јунаках четрдесет
проз ордију турску многу.
За њима је огањ љути
из пушаках наложила
силна војска сваколика,
ал' витезма божја помоћ
у невољи прискочила,
те сви главе не дадоше:
од многога просутога
за њим' огња из пушаках
паде густа, непрогледна
магла праха јадоносна,
тере војска силна турска
не виђаше управ гађат,
већ по гласу од бјежања
и танкога џефердара
Црногорце погађаху.
Дваест и пет витезовах,
Обилића браће праве,
код шатора пашинога
погибоше и падоше;
међу њима најзнатнија
два витеза црногорски,
Жутковићу Његош Томо
и кнез Станко од Бјелицах,
погибоше и осташе;
а петнаест - рана љути
допадоше од Тураках,
те ми бјеже пред Турцима,
а пред њима Томановић
су шест ранах на тијело.
Истом Турци што их бјеху
пристигнули свеколике,
да им главе посијеку,
ал' не даде црногорска
у потају сакривена
силна војска и витешка,
већ како је пушке чула
које силна Ћехај-пашу
под шатором осмртише,
трчећи је сва хитала
док се с турском срете војском
те рањене витезове
крвавијем трагом хода
пристизаше и гађаше.
Тек се војске двије храбре
сусретоше на мегдану,
почеше се старе игре
Црногорци са Турцима
смртоносне поиграват.
Ал' орлови српски сиви
тад безглавну турску војску
у крваве Убле Цуцке
облећаше с сваке стране,
те јој натраг не даваху
низ Рудине друмом бјежат,
а напријед не знаваше
куд ће одит - ни смијаше.
Ви, свештене неба кћери,
те пијете воду бистру
с источника божествене
Хипокрене геликонске,
саплетите в'јенце славе
лаворове и палмове,
те витешка дјела храбра
побједниках турске силе
са бесмртном славом вашом
прогласите и вјенча'те.
Црногорске бистре шарке
са свакога краја Турцма
травну боју њину многу
у црвено омастише,
и шалове турске горде
брзолетна пушке зрна
искројише на Турцима.
Поче грозни владац ада
на мрачнојзи колесници
су четири врана коња
проз ордију турску лећет,
и мишицом владатељском
турску војску на алаје
у предјеле свога царства
уводити и ћерати.
У то ето црна шћерца
распространи мрачна крила,
и стријеле бистра Феба
океана цклена мрачност
у пространа своја њедра
скупи брзо и затупи.
Турска војска, тек се смрачи,
изм'јеша се с црногорском,
па побјеже низ Рудине
широкијем друма путом;
с њом се кољу Црногорци,
али силну војску турску
уставити не могаше
да ту ноћцу и сјутрадан
пиличника не оставе
да се була њим заклиња,
већ побјеже турска војска,
како вазда, без обзира.
А врати се црногорска,
те добића бојна многа
од Тураках раздијели,
а владици главу паше,
чадорове и хатове
с барјацима поклонише;
главе турске неизбројне
на врхове шумах поби,
нека Турци виде глупци
ка високо подрастају
од бојевах са Србима,
и нека је наручније
сиву орлу и гаврану
пољубити турску главу.
Црногорска војска пође
са весељем дома храбра
и понесе Томановић
Никца, своју перјаницу,
су петнаест рањениках,
па их даше на љекаре
да им ране љуте л'јече.
Л'јечише се за годину,
док се дивно извидаше,
па видање љекарима
подмирише голом паром
што им војска бјеше дала
витешкога старјешинства,
и даше им бројем управ
по стотину маџарлијах.
Поноси се, Горо Црна,
свети храме српске славе!
Док свободе твоје гњездо
излежује соколове
како Никца од Ровинах
и његово друштво храбро,
свагда ће ти пред оружјем
противника сила падат,
и вјенчеве бојем плетне
твоја хитра брати рука.

Пјесма шеста

Звук пламена оружија
и побједах хвале јасне,
којијема непрестано
црногорско знатно име
на све стране грмијаше,
и пиперски мач крвави
из ножнице тристаљетње
хитро нагна истргнути
и гола га показати
против трона Византије.
Врела турске крви хитро
од његова остра врха
многовидна потекоше
око града два царева,
тврда Спужа, Подгорице
и ријеке двије знатне,
тихе Зете и богате
и Мораче брзотечне.
Док Турцима чести боји
и крвљења сваког дана
дојадише, досадише,
пак бегови оба града,
горди аге и кадије
покупише одијела
са Тураках погипшијех
која бјеше Пипер храбри
острим мачом и шарицом
искројио, омастио
мрском многом турском крвљу,
па их носе на капију
огњенога дивна Скадра
к Топал-Осман, силну паши,
Скадра влацу и везиру.
Кад пиперске дрзност руке
Арбаније горди владац
хитро зачу и развиђе,
силну брже војску скупи
да пиперско племе храбро
истријеби и задуши
што се смјело усудило,
са прегледа Горе Црне,
јарам турски с врата бацит
и свободе име родит
од кукања турске мајке.
Па кад с војском Топал дође
к Тугомира древној грађи,
Подгорици гласовитој,
онда к себе дозва брже
капетане и бегове
које к боју и крвљењу
налазаше за способне,
и пиперска мач и рука
које бјеше увредила
на бојеве и мегдане.
Па им горди поче зборит:
"Чујте, турски соколови
и Стамбола противниках
крвопије и лафови!
Ево вама војске силне,
баш хиљадах седамнаест;
с војском храбром ударите
на упорно влашко племе,
све им огњу мртво да'те,
а мушкића сваку главу
окините бритком сабљом
да их даром витешкијем
у стамболске руке дамо;
женско мачем не с'јеците,
већ га робом доведите.
А ја с војском одит нећу,
е је брука и срамота
да везири царски иду
на толико мало племе;
већ се оћу примакнути
су хиљаду коњаниках
на Мораче бријег горди
да очима гледим војске
турске храброст и витештво,
и како ће турске сабље
Пиперима сјећи главе."
Капетани и бегови
окренуше војску бојну
на пиперско племе храбро.
Војска газом прегазила
бистротечни ток Мораче;
Топал-паша за њом стаде
по бријегу исте воде.
Кад пиперски витезови
угледаше силу турску,
ђе се сила на њих дигла
да их огњу, мачу преда,
онда до два војеводе,
Божовићу витез Пејо
и Пилетић знатни Ћетко,
окупише све пиперско
храбро племе и нахију,
па им ову храбру ријеч
отпочеше говорити:
"Чујте, браћо и витези,
видите ли турску силу
која се је обратила
да нахију нашу врже
под копита своја мрска?
Сада ови бој с Турцима
али ће нам синџир ропства
с врата вјечно отурити,
али ће нас вјечно држат
у гвоздену своју алку, -
без врућа се много пота
он прекинут не да ласно.
Шта ћемо ви примјер чесов
из вјековах утеклијех
приводити, кажевати
кад ви живи примјер стоји
пред очима - видите га.
Спомен'те се дјела славни
које мишца храбра чини
ваше родне миле браће;
нека крепост и преглоћу
срца, душе Црногорца
ваш витешки дух породи -
то једино, више ништа,
ропства везу прекидају,
то једино, друго ништа,
славе име и свободе
из просуте крви људске
на мегдан ви може дати.
Турска војска нека пали
сваколика села наша;
робје скриј'мо у платије;
ми пушкари што смо листом
у стијенске куле тврде
затворимо себе тврдо,
и на куле дочека'мо
војску бојем огњевиту,
е без кулах ми нијесмо
кадри бојак с Турцма бити."
Сви Пипери послушаше
своје храбре војеводе,
по наредби њиној свашто
учинише што рекоше,
пак у тврде куле ст'јенске
затворише с' мушки, хитро -
шест стотинах витезовах.
У то турска сила рупи;
сва пиперска села редом
у облачне диже мраке
до Стијене доклен дође.
На Стијену јуриш снажно
учинила војска турска
да и њено село гласно,
ка и прва, огњем спали.
Ал' не дају шест стотинах
из затвора витезовах,
већ се мушки са Турцима
око села поиграше.
Пушка грми, крв се лије,
Пипер кличе и халаче,
кула кулу охрабрује;
пушкарица свака лије
плам огњени, смртоносни,
пали, жеже непрестано.
Турчин вришти и јауче
и на перчин мртав пада,
ал', бијесан, бојем не хће
узмакнути ни устегнут,
већ на село јуриш чини.
Кроз таму се брза праха
многе праве и огњене
лију дуге непрекидне
међу двије храбре војске,
по којему огњеноме
брзотечну пламну току
једна другој пошиљаше
неразбудни вјечни санак.
Јеком боја на Пипере
устресе се и зајеча
в'јенац Кома брилијантни,
коме вјечно цар свјетлости
са погледом својим бистрим
главу круни цленовидну.
Како кучко племе храбро
зачу одзив громогласни
Кома горда и висока,
одмах се је боју љуту
досјетило, домислило,
ал' не знаше ђе ће бити
док виђеше облак мрачни
од жестока крвна боја
и од селах запаљених
изнад гњезда пиперскога.
Тад знадоше да су Турци
на њих силни ударили,
па одмаха полећеше
пет стотинах витезовах,
а пред њима Дрекалова
храбра рода и племена
Радан знатни војевода.
Брзо кучки долећеше
витезови и ратници
у помоћи својој браћи.
Кад Пипере бојем храбре
погледаше, и зачуше
у какву су тешку муку
од турачке војске збјени,
каквијем ли јасним гласом
из пламена врућа боја
кликоваху браћу ближњу:
"Хај, на ноге, браћо Кучи
и Брђани сви остали!
Прискочите данас нама
у помоћи на невољу,
а ми ћемо сјутра вама
ако ико жив претече
од пламене турске сабље.
И да није љута змија,
седмоглава Стамболија,
нас одсјекла, раздвојила
од витезах Горе Црне,
ми вас данас и не бисмо
на невољу кликовали,
ни вас с Турцма завађали,
него би нам Црногорци,
наша браћа, прискочили
на невољи крв пролити."
У јунаках горе кучке
попуцаше срца жива,
па у војску турску загон
ка лафови учинише,
и напола турску војску
око села пресјекоше,
пут до кулах чист и крвав
просјекоше, учинише.
У тај доба шест стотинах
пиперскијех соколовах
из затвора излећеше,
и с кучком се војском хитром
изм'јешаше, познадоше,
па на турску договорно
два ваљатна, бојем знатна
српска Брда ударише;
низ Пипере силу турску
саломише, призајмише,
у село јој пет стотинах
витезовах посјекоше.
Но кад војска у побјегу
спрам Орлујске ст'јене дође,
онда брдски витезови
на средину ње удрише;
три хиљаде турске војске
по деснојзи страни хитро
одвојише, призајмише;
низ Орлујску горду ст'јену
нагнаше их врућим бојем.
Ту ми турском пјешцу, хатл'ји
подрастоше умах крила
како мраву по старости,
те на јата сташе густа
низ Орлујске лећет ст'јене
у предјеле турског раја.
Кад Брђани отправише
три хиљаде турске војске
у садове тандарихе,
на пирове вјечно сјајне,
да одахну и почину
на постеље меке раја,
које им је пророкова
приправила лажна рука
међу црне и голубје
очи шћери бесмртнијех
и богињах алкорана, -
онда ти се одмах хитро
за бјежећом војском другом
повратише у погоњу,
и на бријег од Мораче
код пространа древна града
Диоклеје разорене
пристигоше турску војску,
угнаше је у Морачу.
Турци бјеже без обзира,
а брдска их момчад прате
из пушаках дугачкијех.
Ту не бјеше ниђе близу
моста згодна ни преласка,
ал' Брђани десет брже
од турскога меса мртва
направише са шаркама,
тер преко њих турска војска
сва пребјеже и утече
која мртва не остаде
од брдскога остра мача
и Морача коју брза
не занесе у њедрима.
Брђани се отлен дома
са витештва вјенчевима
повратише у Брдима
са добића многа бојна
а јошт више вјечне славе.
А побјеже Топал-паша
поизгнуте много главе,
разбјен, грдан кукајући,
уздишући и плачући
за именом првим сјајним,
које њему пређе тога
у народу грмијаше
славно, дично и похвално.

Пјесма седма

Бој пиперски с Топал-Осман,
Скадра пашом и везиром,
у витешка брдска срца
из просуте крви заче
име славе бојеносне
и свободе људству драге.
Сташе брдски витезови
преко Турске пролећати,
састављат се с Гором Црном,
са њом братску свезу тврдит
како ће се тужни бранит
од огњена змаја Турске.
Свеза брдска с Гором Црном
поб'јеђену гордост турску
опет ужди и распали
да побједе и освете
са оружјем славу тражи
на нахију кучку храбру,
коју мјаше да ће опет
обладати, покорити,
и мртвом је рајом турском
вјековјечно учинити
како једно спрама Турске,
слабо племе и нејако
које се је увалило
у чељусти огњевите
Арбаније бојем славне,
за довршит ово дјело,
по храбрости Турство избра
прапотомка Махмут-бега,
Ходаверди силна пашу
и везира су три туга
од Призрена трононосна,
кому храброст и везирство
по насљедству долазаше.
Глас громовах огњеносних
и вјесниках крвна боја
огласише турској војсци
да се главар њих врховни
у порфиру браноносну
облачио и кренуо,
те се одмах крвожедна
са свих странах слеће војска
на Златичко равно поље,
међ нахијом Куча храбром
и варошем Подгорице.
Ту је војска једну ноћцу
обноћила, коначила,
проводећи разговоре
од витештва и храбрости.
Но тек зоре св'јетла рука
скупи мрачну завијесу
и сакри је у дубину
валовита мрачног поља,
тек цвијеће мајско дично
посла трону живоносну
Аполона свјетлописца
брилијанте росне капље
дужном жертвом њежне душе,
код везирска горда стана
развише се дугокрили
са сабљама у рукама
хитролетни ратни знаци,
устресоше поље јеком
гласне свирке, јечни бубњи,
узвришћеше жељом на бој
у везама повезани
сви хатови ка лафови,
а вјесници војске турске
по околу заурлаше
курјачкијем харапскијем
муклохучним дугим гласом
и дозивом владјетелским
да откреће силна војска,
е је везир горду своме
силну хату и немирну
на крилата леђа сјео.
Војске турске са везиром
двадест хиљад хитро крену
уз Дољане пут Златице,
и са бојем крвавијем
сву Сјеницу, село кучко,
изгореше, похараше,
па на Медун главно Турци
кучко село ударише
и с крвљу га многом турском,
ка Сјенице, опалише.
Ал' напријед војски силној
кучка храброст не даваше,
већ је с чела бјеху силно
уставили и узбили,
на јунакородни Медун
свуколику окупили.
Па се бојем жестокијем
са њом бију соколовски,
и по гласу пушчаноме
и халаку витешкоме
у помоћ им доскакаху
ратољупци даљих селах.
Ал' хиљада кучке војске
дваест хиљад силе турске,
која бјеше бојне куле
уфатила и притисла,
не могаху надјачати
ни у бјекство обратити
без помоћи чије друге.
Но у бојак најжесточи
и највишу муку кучку
приспје њима помоћ добра -
два пиперски војеводе
а за њима шест стотинах
витезовах ка орловах
од племена пиперскога.
Кад пиперска лака војска
удри бојем на Турчина,
утруђеној кучкој војсци
срце с мишцом тад узигра,
те на Турке са витештвом
ударише оба Брда.
Поклаше се, да се прича,
с турском војском по Медуну;
без узмака мачи брдски
сташе своју сјајност мрачит
са црвеном турском крвљу;
стаде Турке српска мишца
на црвена многа јата
од Медуна одгонити,
у смртни их ланац везат.
Кад дојади турској сили
бој огњени и крвави
од Брђанах по Медуну,
онда везир својом војском
без обратка бјежат поче,
ал' господе друге турске
седамдесет изабране,
све беговах и спаијах,
нема када избјежати
из високе и простране
куле Радан-војеводе,
већ је брже облећеше
витезови брдске горе.
Па на кулу не шћедоше
одмах с војском ударити
да им сила са везиром
тад мрцино не утече,
већ стотину око куле
витезовах оставише
да чувају смртну стражу
беговима, спахијама.
А остала брдска војска
зајми Турке и везира
низ Сјеницу, пут Златице.
Док до поља силу турску
доћераше врућим бојем,
посјекоше девет стотин
од Тураках храбрих главах;
открај поља до Рибнице,
која тече близу града
старинскога Подгорице,
шест стотинах посјекоше,
па с бријега од Рибнице
дозивају призренскога
горда пашу и везира:
"Обрати се, силан пашо,
и захвали Брђанима,
који су те данас дивно
и везирски испратили
са весељем из пушаках.
Што си главу преклонио
у средину војске турске,
те напријед често клањаш
ка невјеста многостидна
међу китом и сватове
кад захваља на здравице
своме роду и племену?
Обрати се мало, пашо,
да нам кажеш кад ћеш писат
к Махмут-цару, твом султану,
у Стамболу фална писма,
да му штогођ лаже у њих
не приметнеш хвалећи се! "
Отолен се витезови
натраг брже повратише,
и на кулу војводину,
у којојзи бјеху Турци
затворени, опкољени,
снажно, храбро, ударише,
и живијем огњем кулу
одсвуд брже запалише.
Па Брђани сташе турске
поглавице дозивати:
Мање, Турци, ватре лож'те,
мање тутун запаљујте,
ере ће вас тама саде
обузети, притиснути,
а врата су куле тврда -
бисте могли турске браде
до отвора попалити."
Седамдесет ту у кули
поглавицах остадоше
смртни тутун дувајући,
а Брђани отиђоше
са добићем пјевајући.

Пјесма осма

Кад безумни, ненасити
са тирјанском руком владац
мањи народ и нејачи
покорити себ' не може,
нит' га свезат у несносни
и тирјански синџир његов,
онда себе пред свијетом
са порфиром пријеварном
он покрије и одије;
тобож оће са том лажом
да свијету каже свему
е он оно и презире
ка маленкост једва видну
спрама свога величаства,
о којој је стидно њему
помислити и зборити,
камол' са њом рат водити.
У ођелу овом лажном
с црногорске стране мале
пред свијет се кажеваху
кичељиви владаоци
Византије столодржне:
Ахмет трећи, Махмут први -
син Мустафе, Осман други,
док на горди трон Стамбола
сједе Мустав, син Ахметов.
Како сједе, поче мислит
и огњену Отманову
изостриват смртну стрелу
да свободе српске срце
с њом прободе и умртви,
пак у диван Турства ћори,
и у матер зла, глупости, -
ђе нијема и без крилах
лежи правда у синџиру
мучитељском руком мрском
савезана и скопчана,
а неправде и злочинства
ђе глас грми и царује,
ђе добија лака крила
за злоносни људства полет, -
поче љути Мустав зборит:
"Чујте, кнези, војеводе,
којих сабља, хитра рука
брани име, величаство
Отманове славе, главе;
којијех је умност, мишца
непобједни Јупитеров
штит узела, уграбила
Минервиној божественој,
умној руци всемогућој;
којијема славом браном
све планине подуранске
одзивају громогласно!
Куд год наше силне војске
обратише полет хитри,
и јарошћу барјак Турства
раширише и дигоше,
свуд пред њима противника
горда сила нички паде,
и пливућа крвљу поља
свуд осташе у рукама
Османове ђеце хитре.
Али једно влашко племе
и гњијездо Србах мало
у предјелу црногорском
наша мишца, наша сабља
не би кадра покорити
високоме Турства трону.
Наше паше и везири,
са ферманом Турству светим,
често војске поводише,
и са њима љутим бојем
на то племе насрташе;
с њега славу никад бојну
турска мишца не донесе,
но срамоту и стид свагда.
Треба сада непремјено
наше силе обратити,
и дан први, дан велики
мог изласка на престолу
тим добићем честитоват."
Онда диван рабовидни
властитељу своме грозну
ниским гласом одговара:
"Р'јеч ће твоја света бити
до издаха турске силе,
ал' је твоја круноносна
јошт невјешта глава царска
ратовима и бојима;
треба славу и поштење
турског царства и имена
више чуват него главу.
Ми можемо силном војском
тако махом ударити,
њина села и племена
с крвљу многом попалити,
ал' ће они скрити чељад
и имуће све остало
у висока своја брда;
по брег' мора немирнога
ми одовуд ударити,
а од мора неће нико.
Наша војска вјечно неће
у гњијездо црногорско
останути, војевати,
већ се натраг оће вратит,
а они се пуштит за њом,
поломит је и посјећи,
од ње бруку и грдило,
ка од сваке, начинити,
да јој бручни спомен дају
вијекови један другом.
Већ овијем путом бисмо
могли племе то крваво
поробити, истражити,
кад надмена би ошћела
Венеција моредржна
своју силу окренути,
и од мора са њом удрит
на племена црногорска;
а ми с краја свакојега
наше владе и државе
да удримо силом снажно
на кавурско племе чврсто
док се с војском састанемо
млетачкога двора давна.
Тијем бисмо путом само
могли име црногорско
вјечно сакрит од свијета.
Ако л' не кће Венеција
то крваво дјело с нама
дијелити по наполи, -
прођимо се дизат војску,
без грдила и срамоте."
Славољубни Мустав пође
из дивана у двор горди;
како дође, поче писат
пријатељска мрска писма
к млетачкоме двору подлу:
"Сваки данак љубов већа
расте видно и тврди се
међу наша два велика
двора, трона и народа;
свједоци су тога гласни
пријатељска и взаимна
наша дјела сваког дана,
која теку непрестано
кроз пресретна два народа,
који свако земно добро
под високе и широке
наше сјенке уживају;
наше руке скиптроносне
надмећу се непрестано
којано ће којој приђе
доказ нови високога
пријатељства учинити.
Сад у руке ваше стоји
темељ вјечног пријатељства
међу двије равносилне
и државе св'јету страшне
поставити, утврдити,
ал' му силу божествену
вјечно скрити, угасити
међу Млетке и Стамболом.
Знате српско племе једно
које се је скоро дигло,
пробудило и јавило,
испод скиптра громометна
отргнуло знатног сина.
Наше војске непобједне
славу бојну много путах
клето племе то помрачи;
блистателна Турства слава,
моје царско височество
то трпјети више неће.
Османов се крволитни
мач пламени из ножнице
са љутошћу истргао
и остроту крвожедну
к Црној Гори обратио.
Моје војске с нестрпјењем
очекују на миг један
који ће им знак подати
да са сваке стране удре
на то племе новородно.
Већ ако сте, ко што мислим,
пријатељи моје главе
и државе мени дате
пророковом руком светом,
ваше војске истурите,
по граници поставите
кругом влашке Горе Црне
од Грахова до крај Бара
да не дају бјежат робљу
које војска моја зајми
у приморска ваша мјеста.
Пак се нека војске ваше,
како чују бој огњени
међу мојом и Србима,
све навише попримичу
док се стану с мојом војском
у средину Горе Црне.
Кад се стану, пиличника
од Србаљах остат неће!
Ови случај рађа љубов,
ал' ненавист вјековјечну
међу турском Византијом
и латинском Венецијом."
Како дука са сенатом
прими писмо гордовлаца
Дарданелах, Пропонтиде,
одмах њему отписаше
са радошћу глупом, ниском:
"Мустав-царе, Турства главо,
и високи властитељу
половине земног круга!
Твоје писмо громогласно
прочитасмо, разумјесмо;
твоје умно рјешително
намјерење ми видимо,
које славу, чест и фалу
даје твојој вјенценосној
прозорљивој ханској глави.
Наш могући блистателни
двор је готов учинити
по желању Византије
и ње трона царедржна;
наше силне многе војске
свим приморјем которскијем,
открај Бара до Грахова,
поставити ми оћемо.
Роб се један црногорски
у држави нашој неће
моћ сакрити ни примити,
но свакога који трне
вашој силној побјећ војсци,
наша ће га непобједна
уфатити, вашој дати.
Праха они купит неће
у држави Венеције
нити друге потребности
што мегданско поље иште.
Ми са њима од времена
Думан-паше Ћуприлића
непрестано крв лијемо;
већ су и нам додијали
са бојима честијема
по Приморју пространоме,
већ на ноге твоју силу
сад окрени и обрати
пут крвава Срба гњезда.
Сад је згода и вријеме
да споменеш прошлу бруку
с којом турску мишцу храбру
оцрнише на мегдану.
Наше двије силне војске,
са помоћу једна друге,
могу тијем поступањем
Црногорце истражити,
да свободне главе више
у крвави предјел њиов
не подраста ни јавља се.
Него, како наше писмо
у државну руку примиш,
нек се твоја сила креће,
а ми наше војске много
отправљамо у Приморје
да на мјеста биљежена
стану редом, утврде се."
Кад два града скиптроносна
међу које до тадера
спор вјечити царствоваше
бешчовјечно дјело, вољу
на тај предмет сјединише,
султан Мустав тек разумје
повољно му Венеције
дружељубно посланије,
радоснијем гласом хучним
свод дивана сав потресе,
ка звјеровах громогласни
цар властитељ грабељиви
кад пећине своде горде
својим гласом све потресе.
Па фермана три танана
из дивана полећеше
на татарске хитре ноге:
један граду једренскоме,
који гордост свога лица
огледује дневно, ноћно
над Марицом бистротечном;
други Босни војеродној
и Травнику ње власнику;
трећи знатном бојем љутим
отачеству Скендербега,
у крвави крај Бојане
Скадар тврди и гласити.
У фермане везирима
син свијета владалице,
владатељским гласом виче:
"Брже, слуге, силне војске
што можете сакупите,
и с војском се брже-боље
открените и дигните
пут кавурске Горе Црне.
Ти, везире Босне гласне,
дигни твоју силну војску,
Херцеговце и Бошњаке,
хајде са њом управ друмом
острошкијем низ та брда
ка ћеш силом твојом изист
на крваво српско Кчево.
Ту војнички табор сави;
кавге немој заметати
ко те са њом не понуди,
веће чека' Романије
силну војску и војводу
да уједно бој чините
каде војску прикупите.
Ти, Једрене трононосне
началниче су три туга,
дигни силу Романије,
све полкове жељобојне;
с војском хајде преко Турске
управ Кчеву гласитоме,
ђе везира Босне чујеш.
Ту ми силне браноносне
моје војске изм'јеша'те,
али боја јошт немојте
са Србима пожижати
ако мога војска твоја
проћ без њега икојако
до табора босанскога, -
приђе топе не чујете
Скадранина паше зорна,
с којијем ће знак подати
каде удри на нахију,
на Црмницу плодоносну.
А кад топе зачујете,
силну војску раширите,
на гњијездо црногорско
ударите огњевито;
што фатате, све кољите
да од врага турске славе
не остане ниђе трага;
нек ви цигла љута змија
која Турству очи вади
не утече остру мачу;
пак са бојем хајте широм
док се с војском састанете
пријатеља узданога,
млетачкога дуке храбра;
кад се с војском том станете,
што ви робја она даде -
све га сабљи поклоните.
Кад витешко ово дјело
докончите и свршите,
и то клето и упорно
када племе истребите,
онда силну војску вашу
сву спуштите у Приморје,
пак се с твојом ти увези,
главни пашо над пашама,
у бродове наше многе
који ће вас ту сусрести,
у Романиј' истурити.
А босански силни везир
нек се с својом војском врати
преко Рисна и Грахова
у витешкородној Босни;
а скадарски витез везир,
Мехмед-паша учтуглија,
нека крајем приморскијем
он обрати силну војску
ка ће доћи под барскијем
управ градом на крајину.
Ти, скадарски крајичниче,
Мехмед-пашо Бушатлијо,
дигни војску свуд хваљену,
на Црмницу хајде са њом
црногорску усамљену.
Када на њу удриш храбро,
жежи топе гласовите
да по гласу њиовоме
све једанак удре војске;
попали је и пороби
са витешком славом твојом;
немој мушкић њезин ђегођ
да утече својом главом.
Када мушки ти савршиш
то витешко дјело хвално,
са војском се твојом дигни
уз Грађане племе храбро;
ка Црмницу истријеби
огњем, мачом и мишицом
сву нахију Ријечанску,
па отолен војску дигни,
на Цетиње с њом удари,
на њем влашки храм разури,
у који се задојива
крепка мишца црногорска
славом бојном и витешком,
и који је духом својим
раје маче наострио
да сијеку турске главе.
А владику тога луда,
њина вожда и главара,
жива предај у рукама
једренскога главна паше,
да га мени робом пошље,
ал' његову мртву главу;
па отолен војском крени
у јуначко племе Његуш.
Ако буде друга прошла
проз Његуше пут Приморја,
хајде за њом сустопице;
не буде ли, пашо, прошла,
ту је чекај, док доспије,
да заједно откренете
пут Приморја млетачкога.
Кад дођете у Приморје,
казаће вам главни везир
од Једрене многогласне
куд ће која војска поћи."
Гле Муставе кратковидна -
он отправља војске своје,
наредбе им дава такве
ка готова да их чека
побиједа и добиће,
те баш онђен ђено драже
мртве главе носе в'јенце
од побједе у гроб тавни
него живе стидна ропства
по свијету бијеломе.
Три везира брже боље
послушаше насљедника
Отманова царства славе,
и велике своје војске
од по Турске подигоше.
А млетачки двор бешчесни
диже војске, генерале,
те границе црногорске
од Грахова до крај Бара
све са војском непрекидном
он утврди и увати.
Кад Србије храбри синци
са очима видијеше
е су љути океани
од истока и запада
своје вале мутнотечне
пут гњијезда њиховога
с жестокошћу обратили
да га током њиховијем
у дубока мрачна њедра
своја скрију и утопе,
са сваког се краја, стране
узмоташе и узвише
и наједно саставише
да витешким сокољењем
један другом дух учврсти;
не од силе да се многе
тад одбране и сохране,
но да мушки и витешки
на мегдану помру листом,
да њиова погибија
не би турској и латинској
војсци дала славе праве.
Па на искуп пред свијема
на крајинско соколовско
Кчево племе црногорско
тад владика Петар млади,
баш Данилов унук прави,
Црногорцма поче зборит:
"Видите ли, браћо храбра,
како се је, с једне стране,
седмоглави ненасити
змај Азије и Европе
са огњеном својом силом
разлетео и дигао
пут нашега отачества,
с друге стране - лав срдити
Венеције богомрске.
Два страшила та свијетска
оће својим полијетом
да нам име уничтоже.
Завидљивци наше славе
и свободе крвљу платне
мисле да ће наша рука
оружана пасти одмах
к величини њиној гордој,
да се неће смјет усудит
просут р'јеке непроходне
крви своје за чест своју.
Ласније би било трпјет
часну сину отачества
и народу славом правом
увјенчану, задојену
све тартара мрачне муке
него јарам стидни, тешки
који мисле да остатку
нашег рода на врат метну
Венеција, Византија.
Боље би нам и часније
пред свијетом правим било
да смртнога нигда ухо
наше име чуло није
него да се да савршит
то Венециј' и Стамбулу
што су сада наумили -
без просућа многе крви.
Што се крвљу плати скупом,
то већ храброст права неће
ни продати ни пуштити -
осим за крв већ ни за што.
Ја приликом не находим
да ће име од побједе
паст у нашу малу војску,
но и то је тврдо скрито
од смртнога ока знања;
али треба да за славу