Предлог о унији Црне Горе и Србије

Порука престолонасљедику Србије о бојној готовости Црногораца

Позив Црногорцима за ступање у Први свјетски рат

Новогодишња прокламација краља Николе Црногорцима поводом стварања југословенске државе

Српска Православна Црква је јединствена, а историјско право на патријаршијски Трон има Црна Гора и њен Пећки митрополит (из службеног листа краљевске владе Црне Горе у изгнанству, "Гласа Црногорца", бр. 88, 1920. год.)

Ваше Величанство, драги брате и зете мој!

Послије толиких патња и мука нашега народа Бог је милостиви досудио да га видимо данас ослобођена испод турског јарма, срећно увеличана и у братској љубави загрљена. Нека је за то и сада и вазда Свевишњем слава и хвала.

Наш је народ у овоме прошлом рату био ка вазда храбар и издржљив и свјестан задаће, коју је славно извршио. Слава нашем добром народу српском, који је са одушевљењем и смјелошћу устао и кренуо путовима које смо му Ваше Величанство и ја означили.

А да се томе народу, пуну врлина, унеколико одужимо, мислим, драги ми брате, да бисмо то најбоље извршили када бисмо ставили тврд темељ једном споразумном раду. Ми смо обојица већ људи у годинама, те ни дужност налаже да наш народ и наше насљеднике оставимо након нас на једној тврдој подлози за њихов живот, за њихово благостање, за њихову безбједност и за очување насљедства које им остављамо, како би тим начином лакше могли приступити остварењу националних завјета. Што скорији наш споразум у томе правцу био би користан објема странама.

Пријека је потреба сагласити се на темељу независности и једноправности наших држава и династија у обиљежавању дужности према заједничком задатку у војничком, дипломатском и финансијском пољу.

Урадимо ли све ово, драги ми брате, за нашега живота, колико ће ни олакшати души и уморним животима на раду око добра и среће нашега народа!

Јест, оставићемо тако нашим синовима једно душом сједињено и снажно Српство, богато плодним равницама, испреплетано ријекама, украшено шумама, богато рудама, а купано морем, нашим слободним српским морем.

По том пространом Српству, најљепшем крају свијета, шириће се на стотине хиљада једрих српских момака да све то очувају и радом и културом пољепшају и обогате.

Не само наш народ из Србије и Црне Горе споразуму ће се томе обрадовати, него и она наша неослобођена браћа српска па и цијело Југословенство и у нади једне опште заједнице, душу ће ми кријепити.

Наша вјековна покровитељица Русија свој ће матерински благослов дати нашем споразуму. Ми ћемо јој оснажени моћи још боље доказати нашу захвалност, нашу вјерност и љубав за све оно што је за нас током вјекова учинила, док не је најзад видјела ослобођене и способне да можемо сопственим животом живјети и бити јој до потребе најзахвалнији, најлојалнији и највјернији савезници.

Ако је Ваше Величанство овога мишљења, било би потребно да се што прије састану по један или два државника Ваша и моја и да на темељу горереченоме израде план за јединство рада наших држава.

Вазда прожет идејом општега српскога добра, приступих овоме кораку у времену, што сматрам погодном, убијеђен да ћу наићи на свесрдан одзив у родољубивој души Вашега Величанства и Ваших мудрих државника.

Понос српскога племена није допустио да се иде даље у попуштању. Слатке су жртве које се подносе за правду и народну независност. У име божје и уз помоћ наше вјековне заштитнице Русије и симпатија цивилизованих народа наш ће српски народ и из овога наметнутог искушења побједнички изаћи и обезбиједити своју сјајну будућност. Моји Црногорци већ су спремни на граници да гину у одбрани наше независности, Живио мој мили унуче, на радост твога драгога оца и моју! Живјела храбра српска војска! Живјело наше мило Српство! 

Црногорци!

Још не доспјесте да крв оперете с ваших храбрих мишица, а ваш стари краљ приморан је да ве и по трећи пут за непуне двије године дана позове под оружје, да ве и по трећи пут поведе у рат - у свети рат за слободу Српства и Југословенства.

Црногорци!

Судбоносни час је куцнуо! Црно-жути барјак, који од давних времена као мора притиска душу југословенског народа, развио се да тај народ сад потпуно уништи, да његове слободне представнике, Србију и Црну Гору, прегази.

Узмичући пред најездом силнога Османлије, Југословени су се прилогађавали хришћанској Аустрији да се с њом заједно опру најезди са Истока. Они су код ње тражили спас живота, а нашли су гроб своје слободе. Немилосна Аустрија примала их је не као помагаче за заједнички опстанак, већ као измећаре и убоге најамнике да њиховим месом и крвљу њиховом штити искључиво своје себичне интересе. Држала их је као бедем према разјареном Азијату и гурала их немилосрдно на кланице њемачких и италијанских поља. Хероји битке на Бауцену, гдје је славни шведски краљ погинуо, били су Југословени. Крвљу својом прелили су бојна поља Холандије и залили обале Сјеверног мора, Адрију су јој, залуду, само они очували. Беч, из којег се сада наредбе дају за уништење Српства, очували су бедеми костију словенских.

За све то Аустрија је захвалила Југословенству неправдом, гоњењем, робовањем и пакосним сијањем раздора међу браћом, за што је чак и цркву као средство узимала.

Док су ланци робовања стезали Словенце у земљама Монархије, дотле су носиоци црно-жуте боје чупали и исчупали срце Србиново - дивну Босну и Херцеговину.

Крвљу српском заливени Скадар и Драч отели су нам својим интригама. А кад им све то није помогло - кад су се слободне српске земље, оснажене посљедњим ратовима, хвала буди богу и јунаштву српском, спремале за нови културни живот; када су се словенска браћа нашла заједно у пространој цркви све Југославије, са амвона којег отпочела се приповиједати слога, братство и једнакост - латили су се оружја да своје злобне намјере постигну, да нас униште.

Црногорци!

Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама; објавила га је Српству и цијелом Словенству.

Нашу праведну ствар узела је у заштиту моћна Русија, представница великог Словенства и наша вјековна заштитница, са својим просвијећеним савезницима.

Црногорци!

Крв се већ лије на Дунаву, Сави и Дрини; лије се на границама наше моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске, па сад - ко је јунак, на оружје, Ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну.

На нашој су страни бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог краља пратиће ве у свим нашим подвизима.

Живјели моји мили Црногорци!

Живјело наше мило Српство!

Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници!

Три године су већ откада нас је раставила тешка судба! Три године мука и искушења за вас у ропству, за мене у изгнанству. Велике су и превелике жртве и муке које црногорски народ вјековима подноси, али ово су биле највеће и најужасније. Тако је то можда суђено било (...) Требало је, ваљда, још и ово мучеништво поднијети, да би нам било признато нешто, што смо одавно заслужили; да би се за нашу мили Отаџбину могло с побожношћу рећи: Црна Гора је највећи мученик свијета, јер никад и нико није веће, идеалније и несебичније жртве подносио од ње за ствар части, за ствар општенародну, за право и слободу.

Кад су 1914. част, право и опстанак Србије били доведени у питање познатим насиљем Аустро-Угарске, први сам био ја, који сам у име ваше и с вама стао на бранику Србије. Сви услови које је Црна Гора тада ставила Србији за своју сарадњу били су ово неколико ријечи, које је моја влада упутила влади Србије: "Ваша судбина је и наша". Ја ипак телеграфисао сам моме унуку престолонашљеднику Александру: "Моји Црногорци већ су спремни на границу да гину за наше заједничке идеале". У току осамнаест мјесеца рата Црна Гора вјерно се одужила у сваком погледу и на сваком пољу дужностима брата и савезника. Концем трагичне 1915. ви сте, моји драги Црногорци, учињели највеће и најславније дјело које сте игда учињели у својој пуној бесмртности, витештва и славе историји. Ви сте вашим голим прсима, голих и искрвављених руку, гладни и ненаоружани, били за скоро читава три мјесеца непробојан бедем и непробојна фаланга на Грахову, Троглаву, Дрини, Вишеграду, Јавору и чак дубоко у Србији, о којој се ломио један за другим сваки вал онда још бијесног непријатеља. Вашим херојством и жртвама, које безгранично чињасте тада, спашена је од ропства војска Србије, јер јој ви, и нико други, сачувасте одступницу преко Црне Горе. Дужност коју смо добровољно тада узели према Србији, ми смо, као и увијек, вршили ревносно, братски и пребратски, и са крајњим пожртвовањем, те смо и постали жртва ње. Црна Гора принијела је тада и саму себе на жртву, ради Србије и ради народне идеје. Ни прошлост ни садашњост, нити иједан народ, или религија, није у стању навести чистије и несебичније жртве од ове наше. Не историја, него садашњост и један нарочито створен суд мораће показати, да ли је ова жртва морала бити толика и ко је кривац за њу. Ја ћу мирно чекати, с увјерењем, да сам тада, као и увијек, испунио дужност Црногорца, Србина и владаоца, и да ће оптужени бити они, који ме, с мало достојанства и чојства, покушавају клеветати. На тај ето начин ја сам био растављен од вас, од вас с којима сам скоро читав вијек дозиђивао гњијездо слободе, не само слободе српске, југословенске него и балканске; од вас с којима сам шездесет година већ писао најљепше странице наше славне историје и чинио с вама дјела која су мученичку Црну гору издигла на невиђену досад висину, и прибавила јој међу цивилизованим народима углед, који још до данас није достигао ниједан мали народ у свијету.

Тежак и најстрашнији и најтрагичнији догађај био је то у мом животу. Ипак ја сам му морао шљедовати, покорити се, те тражити заштиту не ради себе. него ради вас, у наших моћних савезника. Нажалост, наде моје у многоме су ме издале. Ја и ви били смо изневјерени од неког, од кога смо имали разлога најмање надати се, за ког смо жртвовали све и ког смо спасли. Тај неко јесте, не херојски и братски народ Србије, него званична Србија.

Вама је познато, да званична Србија већ одавно у Црној Гори није гледала брата и удругара на заједничком послу, него противника кога се је по неком лудом схватању, требало отарсити, тобож у интересу Србије. Наоружани необјашњивом мржњом према Црној Гори и њеним представницима и лишени солидне моралне основе, извјесни политичари из Београда, поставили су се, у политици према Црној Гори на начело: циљ оправдава средства. Званична Србија заборавила је све жртве, које је Црна Гора учинила за Србију 1914. и 1915. Интриге које је, још док смо били на дому, чинила против Црне Горе у земљи и међу савезницима и које су много допринијеле катастрофи Црне Горе, она је наставила, без резерве, у иностранству. Званична Србија потрошила је милионе на интриге и клевете против Црне Горе и њених представника. Нијесам клеветан само ја, него сва Црна Гора и њени представници. Имали су образа тврдити у савезничкој штампи, између осталога, да су моје владе у Црној Гори за вријеме овога рата "државале тајне пријатељске везе с непријатељем", и да нијесу ништа друго радиле него "онемогућавале напоре Србије"; да је Црна Гора само "форме ради" ратовала, а да, уствари, рат није ни водила. Једном ријечју, вођена је једна најодвратнија кампања којој је био циљ: омаловажити улогу Црне Горе у овоме рату и срушити њен висок углед међу савезницима.

Црна Гора и Црногорци немају неисцрпна богатства, великих градова и вароши, плодних равница, умјетничких споменика. Све што имамо било је, и прије и сада: слобода, част и јунаштво. То је највеће и једино благо Црне Горе и Црногораца. Нестане ли тога, нестало је свега! Мени у изгнанству преостајао је мучан и ничим незаслужен задатак да браним част и углед Црне Горе од биједних синова земље наше, од којих неки бијаху уживали и моје повјерење, а за које се ставише у службу званичне Србије, да за новац клеветају и издају не само мене, него све што је најсветије и најдраже свакоме Црногорцу.

Због интрига и клевета о којима је ријеч, поред свих мојих напора, народ у земљи био је лишен заслужене помоћи од стране наших моћних савезника, исто тако и интерни, који би, да није било једног племенитог енглеског и једног америчког друштва, остали без икакве помоћи. Моја влада, пак, није могла пружити помоћ, јер, нажалост, није имала чим. Моји непријатељи хтјели су, да тијем што ми онемогућаваху рад на помоћи народу у земљи, изазову мржњу народа против мене. Ипак, поред свега овога, на многобројне представке моје и моје владе, савезници су, цијенећи жртве које је Црна Гора учинила, пристали напошљетку да исхрањују народ црногорски; чекао се само још пристанак владе аустро-угарске на постављене услове. У међувремену дошла је и пропаст наших непријатеља.

Поред свијех клевета, влада Србије није успјела да дипломатски уништи Црну Гору. Требало је уништити на други начин, који неће изазвати гнушање код цивилизованог свијета, кога је требало увјерити да уништење и обешчашћење Црне Горе желе сами Црногорци. Кад је непријатељ сломљен силним ударцима удружених савезника, напуштио нашу милу Црну Гору, окупирала ју је, у име владе Србије, њена војска. Она је ушла не с гранчицом мира и братске љубави него с намјером да сруши највеће добро сваког народа и државе - суверенитет њен, и уништи њено државно биће, које је тековина вјековних напора и крвавих  борба Црногораца. Да би се пред свијетом, као Пилат, могла од овога богомрског и у историји незапамћеног злочина правдати и претурати га на народ црногорски она је фалсификовала вољу народну. Скупила је такозвану Велику народну скупштину и на један насилнички начин, чије одлуке немају никакве важности, јер Велика народна скупштина и не постоји као установа по нашем Уставу, акамоли да је надлежна да рјешава о судбини Црне Горе! Па и овакав злочин извршен је препадом, кукавички лишавајући од учешћа у рјешавању о судбини земље неколике хиљаде мученика и хероја, који се још не бијаху вратили из ропства.

Зашто све ово? Зато што желе створити од Црне Горе један или два округа србијанска, којима ће они господарити, а не равноправног брата. Зато што знају да је жеља сваког Црногорца да ступи у јединство југословенско на равној нози са Србијом, а никако друкче, и што би да им се дала слобода одлуке, изгласали овакво уједињење, а не које понижава част и достојанство Црне Горе.

Драги моји Црногорци,

Од званичне Србије и њених агената оптужен сам као противник јутословенског јединства. Међутим, ниједан појединац у српству и југословенству није више радио на њему од мене, настављајући у томе дјело мојих бесмртних предака.

Не, нијесам ја противан њему, али не дам да Црна Гора уђе у југословенску заједницу оклеветана и на начин, који не доликује њеној славној прошлости, њеном достојанству и њеним битним интересима. Не, она неће улазити мучки и лупешки у тај величанствени храм, коме је она поставила темељ, и на који је она прва развила заставу своју са Душановим бијелим орлом, чије гњездо бјеше вјековима само на Ловћену. Она то није заслужила. Сјени славних предака наших, палих за идеју слободе свег нашег народа, буниле би се против тога.

Небројене и несебичне жртве вјековима подношене, потоци племените крви наших најбољих синова, проливене не само низ наше суро стијење већ и на бреговима Бојане, Неретве, Миљацке, Дрине, Мораве и Брегалнице, траже друкчији и свечанији улазак наш у југословенску заједницу, а не какав јој је припремила влада Србије. Тај моменат морају поздравити с побожношћу, с капом у руци, сви поштени Јутословени.

Моји славни преци и ја радили смо с вама цијелог вијека на дјелу народног уједињења. Ја сам тај, који сам на њему радио с књазом Михаилом и владиком Штросмајером, настављајући у томе рад Рада владике с баном Јелачићем. Чим су се пак границе Србије и Црне Горе додирнуле, ја сам 1914. предложио између њих унију. У изгнанству моја је влада 1916. и у јулу 1917, чинила кораке код владе Србије за братски и споразумни рад у питању народног уједињења. Ја, пак, лично, изјавио сам своју готовост у име Црне Горе, да ступам у југословенску заједницу мојим рескриптом од 1. јула о. г. (1918-Џ) и прокламацијом Јутословенима од 7. октобра о. г. (такође 1918-Џ), истичући да облик владавине и унутрашње уређење будуће југословенске заједнице треба да буде препуштено искључиво вољи народа, која мора бити суверена над свим осталим. Нажалост, влада Србије одговорила је на њих раније Крфском декларацијом, а сада начином и насиљем какаво не памти историја цивилизованих народа. Поред свега тога овај акт одобрен је и званично од владе Србије. Она је 28. децембра 1918. опозвала свога посланика, до тада акредитованог код моје владе, сматрајући тај насилни акт као легалан. Међутим, тај акт нити је икад био признат од макоје цивилизоване државе, акамоли од којег савезника.

Црна Гора је Црногораца. То је било, то ће и бити. Наши велики савезници и даље су заступљени посланицима при мом двору. Црна Гора ће бити успостављена, са свим њеним правима. То је свечано, у неколико пута до сада било прокламовано од стране моћних савезника наших. То је једна од дужности савезника, коју су великодушно узели на себе, исто тако као и обавезу о садашњој исхрани народа, коју су на себе узеле владе наших племенитих савезника. О томе су моју владу обавијестиле владе: Енглеске, Француске, Италије и Америке, а иза којих није изостала ни руска влада из Омска (Сибирија), вјерна вјековним традицијама и очинској љубави Русије према Црној Гори. У исто вријеме, савезници су узели обавезу о финансијској помоћи и економском успостављању Црне Горе, што је предмет сталних брига мојих и моје владе.

Сами Црногорци, и нико више, одлучиће слободно, законским путем, о будућности Црне Горе, која ће, увјерен сам, бити достојна своје прошлости. Ја ћу ту одлуку први поздравити каква год она била. Ни ја ни моја кућа нијесмо се попели ни држали на пријесто Црне Горе силом; нећемо на њега ни остати ако то захтијевају интереси Црне Горе и југословенских народа. Права воља народа била је и биће за нас закон. Сачекајте час који тек што није наступио, кад ћете моћи слободно и достојанствено рећи, како приличи Црној Гори и Црногорцима, вашу ријеч о будућности Црне Горе. Увјерен сам да ће право побиједити силу и истина лаж, те да Црној Гори и Црногорцима неће изостати заслужно и достојно признање, не само нашег цијелог народа, него и наших савезника, за надчовјечанске жртве, које су подносили скоро шест вјекова за начела која данас триумфују. Због тога ја сам задовољан што ви могу рећи: Срећан ви Божић и Христос се роди! те пожељети ви срећну Нову годину, која ће - над у Бога - бити почетак срећније и заслужније ере у државном и националном животу нашем!

Србијанци су ових дана прогласили карловачку патријаршију за свесрпску, и дају јој ону власт, коју је некада српски патријарх имао за вријеме силног Цара Душана. Познато је да је Цар Душан године 1346. основао у Пећи српску патријаршију, која је доцније, пошто је већи дио српске државе пао под ропство османлиско, пала у руке Турака. Због насиља турских потоњи је патријарх пећски Арсеније Чарнојевић год. 1690. устао с народом на оружје противу турске владавине. Послије неуспјеле побједе над Турцима, он је са огромном масом народа и са народним првацима, одступио у некадашњу Јужну Угарску, гдје је привремено заузео мјесто сједишта у Сријемским Карловцима, у нади да ће брзо доћи прилика да се опет поврати у своју освештану патријаршиску пријестоницу у Пећи. Између осталих идеала, које је српски народ вјековима гајио, он није никад напустио ни ту идеју да опет васпостави српску патријаршију у Пећи, јер је увијек сматрао карловачке насљеднике пећског патријарха Арсенија Чарнојевића само као митрополите карловачке, а титула патријарха само као да им је једно историско почасно звање. Овакав положај митрополита карловачког сматрале су и остале српско-православне митрополије, па и сама београдска влада, док су се сада прихватили тога посла да речену митрополију ставе у ранг патријаршије. Иначе да су је сматрали патријаршијом не би било нужде да се то проглашење врши, него би се и самим политичким ослобођењем српског народа и српских цркава проширила власт патријарха карловачког, да је он посједовао право српског православног патријарха. Према историском праву наше цркве једино митрополиту пећском припада право да буде патријарх цјелокупне српске православне цркве.

Црногорски народ, који је у својим вјековним напорима засновао српску државну мисао и створио прву политичку државу и омогућио својим несебичним и јуначким подвизима да се ослободи српско племе испод турског и аустриског ропства, ослободио је и Пећ, сједиште српског патријарха. Самим ослобођењем Пећи, оживјела су и реална патријаршиска права пећског митрополита. Црна Гора је хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустриским ропством, тај је акт био одложен. Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи. У противном она би се огријешила и према свом народу, који није никад дозволио да се са њеног амвона чује проповјед заробљеног олтара.

Свих су ових права, које има Црна Гора и њена црква, потпуно свјесни београдски злочинци, па су зато са нарочитим циљем похитали, пошто се Пећ, налази у Црној Гори, да нам то право отму. Међутим, ни та им пустоловина неће поћи за руком. Пећ и пећска патријаршија мора бити опет оно што је некада била српском народу и српској цркви. 

* У Неј-Сен-Сиру код Париза се налазило сједиште владе краља Николе