Намјесништву Србије о реалним видовима црногорско-србијанске сарадње

Прокламација Херцеговцима

Говор црногорским јединицама пред полазак у Херцеговину

Говор црногорским трупама на Грахову приликом марша у Херцеговину

Ратна порука црногорским јединицама на херцеговачком фронту

Прокламација пригодом 200-годишњице владавине династије Петровић Његош

Порука Александру Обреновићу за обазривост према Аустро-угарској и Бугарској

Повјерљива порука краљу Петру Карађорђевићу ради успостављања братске сарадње

Прокламација Црногорцима поводом анексије Босне и Херцеговине

Господо Намјесници!

Примио сам Ваше велештовано писмо од 31. јунија тек. год. Оно садржи двије поглавите точке: кратак обзор свега онога, што је дослен особито с Ваше стране учињено на корист све то бољих одношаја између Србије и Црне Горе, желећи Ви да такови одношаји изиђу из круга поезије на поље практичних одредаба и по том опет изновично враћање на војну конвенцију са некијем Вашијем образложењем о истом предмету.

Односно војне конвенције веома ми је жао што с Вама, господо намјесници, не могу дијелити исто мњење, но морам ипак при оном остати што сам Ви већ у својем писму од 31. маја тек. год. навео, а пои.менице да још за сада увиђам колико непотребитост толико и непрактичност таквог између нас уговора. И овом приликом морам Вам такођер исповједити да нијесам могао остати убијеђен с Вашим наводима, о војеним конвенцијама између Прајске и Италије, па између Прајске и јужних њемачких држава, што становито држим да су сасвим друге нарави одношаји и разлози између споменутијех држава, но што су између Црне Горе и Србије.

А пошто ми се чини да Ви, Господо, на та два примјера велику важност полажете и свуколику моју позорност на њих обраћате, допустиће ми да се о томе и нешто опширније изјавим.

Што се тиче пруско-талијанске конвенције, мислим да нам не може бити обрасцем; јединство наше у погледу кретања плана треба да је тјешње, јер смо један исти народ, што у оном случају није било.

Сасвим пак другачије стоји са угледањем на пруско-њемачку погодбу, Она је погодба углављена послије голема успјеха пруске војске од године 1866. Ти су успјеси ујамчили повјерење сваког њемачког простог војника према пруским вођама. Тога, господо намјесници, у нас није, а без тога уједињење свеколике црногорске и србијанске војске под једном истом командом држим да заиста не би имало поузданог успјеха. Ја се ни само један час нећу посумњати да Србија нема вјештих војсковођа, који би вриједан био повести свуколику нашу удружену војску, али да таково увјереље улијем у сваког Црногорца то и поред најбоље своје воље не бих могао учинити.

Сад дозволите да се вратим на прву тачку.

Колико сте Ви жељели, Господо намјесници, да наши одношаји изиђу из круга поезије на поље практичности и реалности, толико се надам да ћете ми признати да сам ја опет са своје стране самијем дјелом посвједочио да такову исту жељу гојим, узевши први иницијативну још године 1864. да би се неповољним догађајем од године 1862. порушено споразумљење између ових двију српских земаља опет повратило и пријатељски одношаји поновили. Па како ми такова реалност и сада на души почива мислим да сте се могли потпуно освједочити оним што сам онако отворено навео у осмој точки пред споменутога мојега писма од 31. маја, гдје се, држим, довољно конкретан вид даје оној слози и љубави, које осим тога што су, као што Ви рекосте, доиста поетски изрази, пак не престају бити најреалнијим данданашњим нашим потребама.

Зато кад смо се, Богу хвала, споразумјели у многоме и многе препреке себи с пута отклонили, како да дођемо до савршеног споразумијевања, ево се ја и опет конкретирам у оном што цијеним да нам требује за сада чинити.

Моје је мнијење нека се и једна и друга од нашијех земаља спремају што боље могу за сваки могући случај, који кад би се и наскоро појавио, држим да ни једну ни другу страну не би ни изненадио, ни у неприправности затекао, јер је Црна Гора онолико приправна колико јој њезине слабе силе допуштају, а о Србији то се још поузданије може рећи, пошто је уопште познато колико се она особито задњијех година спремала да вазда могне изићи на сусрет свакој озбиљнијој појави на Балканском полуострву, А поред оваквога спремања опет да удесимо свако наше опште дјело и подузеће како бисмо све са знањем и договором једне и друге стране радили и узаја.мно једни друтима у прилог били, као што сам се, господо намјесници, од ријечи до ријечи у задњем мом писму од 21. маја изјавио.

Све што остаје да се између обје стране - Србије и Црне Горе - ваљано утврди држим да се састоји у томе да се једна страна другој свечано обећа и обавеже да ће оне у свакој прилици заједно против општем непријатељу бити и ма на којој страни да се устанак за ослобођење нашега народа појави, да ће стајати толико Србија уз Црну Гору, колико Црна Гора уз Србију. Послије овакова договора могло би се истом доћи и до опредјељења заједничког плана за сваку могућну акцију у случају или каква устанка или изазивања рата.

При нашијем околностима, при садашњој ситуацији европских ствари, ја мислим да мимо овај нема конкретнијег ни практичнијег предлога, који би нас могао у озбиљан положај увести да се међу Србијом и Црном Гором консолидују искрени одношаји и сљедоватељно узајамна међусобна потпора у свакој пригоди.

Ако се дакле, Господо Намјесници, још у овом нађемо сагласни, онда можемо и Ви и ја себи честитати да смо општој ствари народној највишу услугу допринијели и да заиста цијељ народног ослобођења неће остати гласом вапијућега у пустињи, као што је дослен стајала.

Уосталом, молим Вас, Господо Намјесници, да изволите његовој свјетлости, младом књазу изјавити моју најосјећајнију захвалност на његовом срдачном честитању пригодом весеља којим је мој дом божја провидност усрећила, обрадовавши га мушким породом - а такођер и Вама, Господо, не препуштам такову захвалност изјавити за исто честитање с Ваше стране и веома се радујем што и овом приликом могу Вас увјерити о мојем дубоком штовању и ваздашњем искреном уважењу. 

Херцеговци!

Вођен божјим провиђењем, позивом својим и моје мале, али слободне и храбре државице, братском љубављу према вама и жељом да се народ српски ослободи и уједини, коју сам љубав и жељу од својих предака наслиједио и непрекидно најживље његовао, ја сам ушао у Херцеговину да пресијечем ропске ланце који ве вјековима стезаху.

Херцеговци! Ја сам увјерен да тим испуњавам и вашу највећу жељу. Ви сте ми вазда и сваком приликом давали увјерење да се у вашем мученичком животу држите једино о нади у дан, када ћу доћи да ве ослободим ига турскога нашом сложном заједничком борбом противу силе турске.

Херцеговци! Ево је дошао тај радосни, и акобогда сретни дан за све нас, дан, када отпочиње борба наша, борба којом ћете ослобођени бити.

Херцеговци! Јуначко прегнуће, сложни рад и послух увјенчаће дјело наше успјехом. Акобогда, Херцеговина ће брзо слободна бити и ви ћете уживати слободу с којом се и ваша браћа Црногорци увијек поносе. А ви сте је достојни, Херцеговци, и ви сте јунаци, који ћете дати свијету величанствених примјера јуначке борбе и пож'ртвовања за слободу, као што сте вазда, а особито ову годину дана, како прегнусте витешки, те уздрмасте царевину турску и освојисте поштовање и наклоност свега образованог свијета. У Херцеговини је од вазда живио цвијет народа српскога, који ни за пет вјекова најужасније варварство уништити није могло. Отуда ова лијепа, значајна, за вас поносита ријеч српска: Херцеговина свијет насели, а себе не расели!

Херцеговци! Не клоните вашим јуначким духом ни за један часак. Бог је милостив и праведан, а света је ствар за коју се боримо. Ми ћемо бити побједиоци. Ја сам с вама, с вама је сваки Црногорац. Заједно ћемо дијелити сваку муку, живот и смрт! Зато напријед, Херцеговци! Напријед за мном и за заставом црногорском, која је стари свједок небројених побједа наших и највећих пораза турских.

Херцеговци! Ви сте под влашћу турском подносили нечувене муке, које сам ја вазда у дубини душе моје осјећао. Ипак слобода, у којој се данас налазите, не смије ве занијети на освету према браћи својој мухамеданске вјере. Ја желим да дух братства и помирљивости завлада међу вама.

Херцеговци мухамеданске вјере! Све што овдје рекох браћи Христове вјере важи потпуно и за вас. Вријеме када су ваши преци примили вјеру Мухамедову и уживали особиту власт и господство, прошло је одавно. Мало по мало одузео ви је све то Османлија и тешки, самовољни притисак османлијски почели сте већ и ви јако осјећати. Да није дошао и за вас овај сретни час, и ви бисте још за мало постали раја османлијска исто као и хришћани.

Мухамеданци! Иако сте друге вјере, ви сте браћа наша, јер у жилама вашим тече српска крв. Зато ја долазим, да ве ослободим исто као и браћу вашу хришћане. У ослобођеној Херцеговини ви ћете живјети слободно. Закон ће у њој за свакога један и једнак бити, а за све праведан. У вјеру вашу као у светињу неће нико тицати. Ја ви јемчим за то, а о правичности и љубави мојој према вама свједоци су стотине једновјерника ваших, који су у земљи мојој и код мене налазили вазда братскога дочека, помоћи и одликовања. Ја ве позивам, дакле, мухамеданци, да не дижете оружје против своје једнокрвне браће хришћана. Ако не можете већ данас са вашом браћом хришћанима заједно борити се против Османлија, нашега заједничког непријатеља, ја ве позивам да сједите мирно. У томе случају са животом и имањем својим бићете сигурни од свакога нападаја и повреде. Ако не учините тако и ако ми свако племе и мјесто преко старјешина својих не изјави своју мирољубивост и оданство своје, мени ће јако жао бити, али ћу морати с вама као с непријатељима поступати.

Ја не желим и не надам се, да ће до тога доћи. Напротив, очекујем да ће доиста у народу херцеговачком, без разлике вјере, завладати право братство из којега ће се подићи и развити слобода и срећа његова.

Херцеговци! Као што је велико дјело, које смо отпочели, тако се и душевна величина поборника његових најбоље показује у њему. Зато ве позивам, Херцеговци, и опет, исто као и Црногорце, да будете племенити и великодушни у борби, а нарочито да пазите веповредивост граница сусједне царевине аустријске која нам је пријатељска и поданика наших.

Херцеговци! Свима вама довикујем: Ступајте сложно као браћа и одушевљено као сретни јунаци, којима је пало у дио да здружени с браћом Црногорцима, ослободите милу отаџбину своју, Херцеговину, богату ризницу славних успомена велике прошлости наше и дичну перјаницу народа српскога; ступајте под заставу моју!

Херцеговина мора слободна бити! 

Поздрављам вас с "Добрим јутром" и објавом рата с Турцима, моји храбри Црногорци! Нека овај дан буде срећан за наш народ! Данас ступамо у рат, ја и мој брат, књаз Милан са својим храбрим Србијанцима. Ми обадва идемо заједнички да ослободимо браћу испод турскога јарма. Велика Русија је наша заштитница. Ми ћемо побиједити непријатеља; ми ћемо извојевати слобо ду које је наш народ лишен већ пет стотина година. Ја ви нећу препоручивати да будете храбри. Ваша храброст позната је у свем свијету. Ја ви препоручујем да будете великодушни. Штитите незаштићене: старце, жене, дјецу, и рањене. Забрањујем ви да кидате турске главе као што сте то до сада радили. Ко не послуша биће кажњен. Алајбарјактару, прими и узми овај знак! Носи га часно и храбро, као што су и твоји пречасници. А сад збогом, и напријед за мном!

Црногорци,

Ја вас нећу храбрити, јер је јунаштво ствар која се не може никоме вјештачки улити, већ се у колијевци усисава са мајчиним млијеком. Видим да вам пламте очи соколове и да вам се јуначке груди надимају од борбености. Овога пута се Косово мора осветити! Ја полазим у овај свети рат против Турака а да вас и не позивам, јер сам увјерен да вас не бих могао задржати и ако бих то хтио. Ви имате као и ја само једну жељу - уништење смртног непријатеља.

А сад напријед, соколови словенских брда! Под Муратом I срушено је српско царство, а под Муратом V оно мора опет ускрснути. То је жеља моја и свих нас, као и воља свемогућег бога, кога моја кућа вјековима тако жарко моли и поштује. 

Црногорци!

На само Васнесење 1858. године положио је књаз Данило у славној бици код Грахова темељ војничког и ударио камен темељац политичком препороду српскога народа. Од тада се ни за тренутак није одустало од основних тежња Црне Горе. Пошто је угњетавање нашег несрећног народа у Турској постало неподношљиво и пошто су се наша браћа морала латити оружја, ми нијесмо могли другачије поступити него што смо поступили: развили смо заставу слободе и спасавања нашег народа. Наше је оружје било побједоносно. Али, да би оно било и успјешно, морала се у току догађаја на Балканском полуострву умијешата и снажна моћна Русија, чија армија није кренула да осваја већ да ослобађа. Циљ обију армија је исти: ослобођење несрећних и угњетених словенских народа на истоку од турске тираније и од оног трулог газдовања које је све народе истока довело на руб пропасти. Зато се у нашим црквама молимо исто тако топло и за успјех руског, као и нашег оружја. Црногорци, успјех неће изостати ако сваки од нас буде вршио своју дужност. Ја ве водим у борбу са поуздањем које сте увијек оправдали.

Црногорци, на вас гледа сав словенски свијет, на вас гледа велики братски руски народ, чији ни је узвишени владар баш сада дао величанствене доказе поштовања. Наставак великог дјела је отпочео! Борите се храбро, останите вјерни себи и побједа и слава биће ваша. Увјерени смо да ће наши потомци величати ваша дјела баш као што и ми величамо дјела наших предака. Стога, напријед за слободу нашег подјармљеног народа! 

Драги народе!

Два се вијека напунише заједнице мука и славе витешкога народа црногорског и његових господара, мојих предака. Пролазећи у мислима тај дуги низ времена заједничког труда и прегнућа, данашњи нараштај мора са дивљењем и необичним усхићењем душе да гледа на оно што је било, како и из чега ваши стари са мојим прецима подигоше ово дивно отачество наше! Планина кости и мрамора уздигла би се од жртава за његов опстанак, а језеро суза и крви коштало је оно нараштаје ове земље, који се изређаше у ова два вијека. Гора ловорова посјекла би се да овјенча славу јунака и бранилаца наше свете вјере, слободе и самосталности, која се не упусти у горама нашим ни послије пропасти царевине наше, но наново оживје у вријеме владике и његових сатрудника.

Наша је домовина, хвала богу, данас на лијепом путу развитку и на великом ступњу гласа и поштовања, а све то захвалити духу јединства и узајамне љубави народа и господара црногорских. Да не би јесењих штета од поплаве на прослави двјестагодишњице ове, указати нам шћаху то уважење својим присуством владари и чланови владарских домова, браћа Срби и Словени и народни пријатељи са свих страна, који већ пријавили бјеху свој долазак. Зато ја и ви дужни смо одазвати им се срдачном благодарношћу.

Браћо! По вољи божјој и ваше оданости ја сам седми господар од дома мога земљи овој, и ја доживљех да се у мом земану слави двјестагодишњица заједнице и братске сугласности господара и народа. Ја пред богом и пред овим светим домом, гдје су моји преци живјели, обећавам теби, народе, непрекидност чувства мојих предака, која су не с тобом везала и данас вежу, а ти ћеш ме, мој мили народе, кријепити и унапријед оном твојом јуначком вољом, оном оданошћу твојом, оном безпримјерном љубављу твојом, којом учини чудеса.

Ми смо мали, али богу хвала крјепки, јер смо слогом спојени. Слога је најсвјетлије оружје; у срцу јунака оно је непобједиво. Ми смо сиромашни, али сиромаштво не осјећамо, јер је јунацима част јуначка - богатство, Тако сложну и свијетлу Црну Гору Српство ће с радосном надом и даље гледати. Тако сложну и свијетлу Црну Гору бог ће вазда благословити.

Нека је слава и хвала свемогућему на његовој милости и свемогућној заштити у својим подвизима Црне Горе за ова два вијека!

Слава и благодарност братској и силној Русији која је од владике господара Данила с једнаком љубављу заштићивала и помагала Црну Гору!

Хвала и признање од нас свима пријатељима на пријестолима и у народима, који су радили добро Црној Гори и који ће је потпомагати у будућности њеној!

Слава и хвала владици-господару Данилу и његовим сатрудницима витезовима, твојим јуначким прецима, а теби, драги народе мој, ја у име свих предака мојих, захваљујем ти на љубави и оданости, па ти и овом приликом посвећујем и даље мене, мој рад, све моје моћи и душу моју! 

Најтоплије молим мојега брата краља Александра да извини ове неколике поруке, које се осмјељујем преко његова вјерооданога му министра Васића најповјерљивије поднијети.

Одступања Вујовићева кабинета, са којим је моја влада пуне двије године у најљепшем складу и споразуму радила на пољу опште српске ствари са успјехом и на задовољство краљево и моје, улива у мене сумњу, којим ће правцем нови кабинет окренути. И српска и страна штампа злослутно предричу наступање новога правца овог министарства и скретање му са славенске на неславенску страну. Боже сачувај да то буде - несреће не би било веће за нас Србе од те!

Ја молим мога младога брата да не би подлегао рђавим савјетима и личној можда каквој осјетљивости те да не напусти руку о којој висимо сви и која не живе држи. Вријеме све поправља; оно лијечи и од великијех срџба, а камоли од мањих.

Не треба замишљати мраза, ђе ни је огњиште животворне топлоте.

А никад као сада треба ни се споразумјети како да нашем народу дамо неку малу одуху у надању и вјеровању у бољу будућност. Јер Аустрија с оне стране срамно уступа маху и надмоћију Њемачке, а овамо се окомива свакијем пријетњама, застрашивањима и обтешћавањима промета и интереса трговинских. Српској штампи, колико у монархији, толико и у Босни и Херцеговини, сукраћено и оно кам и мало слободе, коју им устав и досадашњи закони допуштаваху, и јадиковање њено систематично се заплењује без стида и зазора. Срб већ не смије проговорити у тој монархији. Он грђе стоји ту, неголи је икад стојао. Он мисли да је напуштен особито од 1897. од стране Русије, а и у нас, Србију и Црну Гору, изгубио је надања. Помамљен, изгубљен, види Њемца на српској земљи и ђе преко ње тежи на Солун. И ријечи и штампа монархије и покрети војске и вјежбања и на суху и на мору уливају најозбиљније зебње у нашем народу за своју будућност. И народ је готово стао мислити да му је мркло.

Колико ми је гођ могуће било радио сам и радим да му улијем боље мисли, не зато да га уздигнем само, него сам ја чисто увјерен да је Аустрија слаба, да она само застрашива и да се ослања на прва своја два савезника и затим на трећега. Русију, само онолико уколико је она искрена била с њима при њиховим искреним споразумлењима.

Аустрија је прсла! Луд је и слаб ко се ње боји, а зло је велико ако Црна Гора и Србија оставе своју браћу да страдају и да се плаше једне неопасне авети.

Аустрија неће напријед, ако ми будемо људи. Довикнемо ли јој договорно не само: "Нећеш напријед!" - него и: "Мичи нам се из Босне и Херцеговине!" - она ће одмах мекшом постати, али само ако јој то довикнемо мушки, сложно, једнодушно и једновремено да се зачуди, што јој ово би изубаха и из мртвог сна нашег елемента. Али то треба рећи не чивутски, но јуначки па да би се најпослије и све преврнуло, јер овако ни свакојако живљења нема.

Ко да ово рече први и којом приликом?

То ћу рећи ја (ако си радији), само ме помози у тону и у чину са свим силама.

Или реци Ти, ако Ти је милије, а ја Ти се под заклетвом обећајем да ћу те потпомоћи и у тону и у чину са свијем мојим силама.

Односно прилике - она ће испанути брзо у зачепицима које Аустрија често изазива и код вас и овамо код нас, било у саобраћају трговинском, било у ком драго другом додиру; а најплеменитије би било да се изабере један повод повреде којега лица или опште српске значајне ствари.

Нека збори што ко хоће, а ја не држим да Аустрија може и хоће к Солуну - никад ни довијека без нас! Маџари и не теже тамо, а она преко нас Срба и преко неког дијела Бугара, сјести у Македонији, божја вјера, неће па да јој је у војсци таман половина Руса. Њој ће зло јутро осванути дома чим би куд кренула. Прус је држи и стеже, бацајући поглед на земље до Једрена јој. А с чим ће она ондар на нас, ако смо људи!

Ми се сами затуцамо у главу, прецјењујући снагу Аустрије. Она је куд и камо јача била, кад је с њом пијемонтешки краљ ратовао, а Италија много раздробљенија, негоди смо ми сада, јер ми можемо слободно рачунати, кад бисмо озбиљно кренули на све, што је европског живља, а Карло Алберто није него само на нешто Ломбардије. Осим тога наша је снага у маси простога народа српскога, чија је самосвијест сачувала и једнако чува света предања нашег златног доба под Немањићима, а Италија није била прожета народном самосвијешћу него сама интелигенција.

Аустрија је као један нејунак, којему запане неко слабији у руке па га дави и мрцвари без сажаљења и без срца, зорећи се и охолећи се својом снагом и надмоћијем физичкијем противу правде и противу духа времена, који су уз нас, само ако се хоћемо њима користити. Што је груба сила против моралне, ми смо видјели у италијанској борби против Аустрије. Аустријска сила у Италији је свуда побиједила, па је ипак Аустрија морала напустити Италију.

Аустрију треба ћепаницом по зубима; треба је погледати око у око и чинити јој разумјети да смо се ријешили на све, да ће прије наше мило Српство бити наш гроб, него ли њен роб. Па кад јој смјело покажемо зубе, она ће много љепше с нама поступати и може бити с нама се погађати. Али се треба већ тргнути па радити; не треба очекивати да ни други што пруже; и што имамо само смо по сто пута извојевали, Ни једна наша жртва за нашу свету ствар неће поћи изгубљена.

За Бугарску овако ја мислим. Никад она неће хтјети ступити искрено у једну словенску политику, нако онолико колико се искључиво њених интереса тиче. Она ослободитељску Русију држи за Сатурна, који своју сопствену дјецу гута. Она ће се вазда ослањати на непријатеље наше, а данашње њено кокетирање с Русијом привидно је, а повод му је утврђење књаза Фердинанда на престолу.

Бугарска зна и стално рачуна на помоћ Енглеске да се спусти на Егејско море, Кад се она свеже морем с Енглеском и са западом - замислите онда њену охолост и њену неблагодарност према Русији! Запад ће је тада подржавати и може бити ставиће јој у изглед чак и сами Цариград као подарак своје добре воље за пркосе, које би ова Русији чинила.

Иако је Русија онолико крви пролила за Бугарску, то што за нас Србе није, ми смо јој много милији него Бугари, Те чак и кад не би стајало да би се Бугарска бацила у крило запада, као што мало прије рекох, кад ова дође на море, Русија би погачу Македоније лијепо међу нама и Бугарима подијелила на задовољство обојице. И тад би се српске и бугарске снаге изједначиле, те би мирно споредовале и братски се пазиле.

Па и у најгорем случају ми Срби не би имали бојати се Бугара ни са војничког гледишта. Јер ја апсолутно не давам ономе догађају 1885. никакве важности, нити му приписујем друго што до једног случајног парцијелног надмоћија једне бројно јаче и спремније снаге над другом.

Јачи смо ми Срби од Бугара! Те ја не бих био мишљења да зазиремо од њих и да им давамо злу вољу, а они нека грају и присвајају ријечима и наш Ком и наш Ниш - може им бити. И њих и Хрвате страх је од нас, па зато тутње с њиховом Великом Бугарском и Великом Хрватском. Ми смо Срби предоминирајући живаљ на Балканском полуострву и остаћемо, ако не не раздвоји неслога, која ни је вазда кобнија била но снаге непријатеља.

Док смо у овим границама будимо нераздјељиви у мисли истој и чежњи врућој за нашу моралну заједницу; а да се не бркамо, забиљежимо ако ни се чини потребито сфере уплива у дотичним крајевима нашега сусједства.

Раширимо ли се, ондар само забиљежимо наше административне области, а политичка нека ни буде једна заједничка нераздијељена од мора до Дунава. Пак ћемо бити јаки, силни и поштовани. Не буде ли ове мисли међу нама, ми смо лаки туђи ручак и ми ћемо бити ништа и нигдје.

Биће краљ већ разумио о наивној и невиној тежњи и амбицији мога младог сина Мирка. Рђаво познанство његово с неким особама бивше српске емиграције завело га је било с природне стазе, на којој су његови први кораци - мном упућени били, што му никад прије ни до ума долазило није, краљеви и моји пријатељи тровали су ово моје дијете и уливали му у младу и расијану главу погрешних мисли и грешних чежњи спрам краља, а тим и спрам мене. Међу осталим у ту скоро познатој му једној породици нашла се била једна особа, која на мјесто да на добре и сретне ствари упути мојега Мирка, она му је напротив распламћивала амбициозне планове, започете Рајком Тајсићем и кобним му друштвом - убио их бог!

Кад сам за ово његово плетење разумио, а то је било, на жалост, пошто су већ мнозина о томе знали, ја са.м укорио и строго му пребацио његове зле чежње, које он и сада тврди да су се сводиле само и искључиво на то да би га краљ прогласио за насљедника свога, док би му бог дао сина насљедника. Пошто ми се на икони заклео да више о томе неће мислити ни допуштати да му ко о томе помиње, ја сам му наредио да особи, о којој се мало прије додирнух, нарочито пише да се неће никад више занимати ни другоме дозволити да се занимље у његово име о питању престола Србије и о одлукама на њему сједећег краља Александра.

Тако од дана данашњега ја сам радостан, што се млади син повраће из своје заблуде и остаје одан и привржен миломе куму и брату краљу Александру, као што смо му вазда то биди ја и мој старији син, престолонасљедник Данило.

Што овако искрено сам представих једну несмислену младалачку авантуру њ. в. краљу Александру, колико ми је год немила као појава у мојој кући, гдје су личне амбиције наспрам општих интереса вазда напуштаване биле, - то сам учинио зато да увјерим њ. в. краља, ако је чуо гласове: "За сином отац стоји!" "Књаз Никола истиче сина", - да то не може нико рећи осим злих и пакосних језика и ко год је то помислио да се тешко огријешио о истину. То би била не само злоћа, него и политичка кратковидост, јер не би ли Мирково претпостављање моме старијему сину и куд и камо способнијему, а већ по рођењу насљеднику моме, било неприродно и убитачно за народно уједињење и за саму моју кућу? Ослањајући се на обећања Миркова и на утисак, који је на њему учинила моја опомена, могу гарантирати краљу да тога више неће бити; у сваком случају ја узимљем на себе одговорност. А молим краља, ако је што чуо за ове несмислености Миркове да му милостиво опрости и заборави. 

Драги мој Перо,

Од неког времена српски листови често саопштавају и такве вијести из којих би се дало закључити да двије независне српске земље и два српска владалачка дома нијесу у слози. То је прихваћено и од страних непријатељских нам листова и са провидном намјером појачано. На тај се начин у српском народу почело све више стварати увјерење да нешто постоји или је нарочито створено, што се испријечило на путу пред заједницом двију српских држава и њихових представника.

Тежак бол, мој драги Перо, због тога осјећа моја душа. Немило ме дира то, што се све више пише и говори о раздору између вас и нас и неспоразуму и некаквој хладноћи између тебе и мене. Могу да замислим колику тугу због тога осјећа наше племе, а колико тек сви они који у нас упиру своје погледе. Мени је тешко на души и жао кад се може (про)мислити камоли још по тол* ... српским и страним органима (ја)вности писати да двије српске државе и њихови поглавари нијесу једнодушни и најбоље расположени једни спрам других, управо данас кад су највише позвани да напрегну снагу да ... штетило (стално) ... добило за чим ... тежи. Жао ми је и зато што знам и свјестан сам тога да уколико се мене тиче никаква основа и разлога немају учестали гласови о неспоразуму. Жао је и свима мојим Црногорцима који су као у свему и у то.ме са мном једна душа и једно срце.

Бол, изазван у мојој души тим писањем и гласовима, појачан је и помишљу да би српски народ убрзо могао стећи увјерење да има бар нечега у истини ... би тек веома штетно; то би тек могло бацити у бригу родољубе нашега народа који би могли клонути у својим надама, ако позвани не би похитали да му разбију стечено увјерење као да и.ма нешто, што мути заједницу између двије српске земље и повјерење између њихових владалаца. Само у тој заједници и у томе повјерењу Српство може да види залогу љепше будућности. Ако је ико, ја и ти, драги мој Перо, први смо позвани да нашем народу дадемо од своје стране видан несумњив доказ да та заједница, као залога уздања народнога, не само није ништа ... од своје интензивности, но да је ... најтрајнија у времену кад је на пријестолу Србије унук тополског хероја, а на пријестолу Црне Горе праунук Данила, осниваоца црногорске слободе и св. Петра Цетињског, Карађорђева сатрудника. Убијеђен сам да су осјећања твоје српске душе због истих узрока равна мојим ... и друкчије осјећати унук ... бесмртнога који по ријечима мога славнога предшаственика "диже народ, крсти земљу, а варварске данце сруши, из мртвијех Срба дозва - дуну живот српској души".

Кад су ни осјећаји за опште српско добро, исти и жеље за остварење народних идеала једнака, лако ће то бити, драги мој Перо, наћи погодан начин да се што прије нешто предузме и учини да би се у коријену сатро и најмањи повод за вјеровање да међу српским државама и њиховим владалачким домовима нема слоге, љубави и повјерења. Дужни смо ја и ти први то да учинимо и то заједнички, јер смо први за то позвани. Видан доказ који бисмо дали свијету ишчупао би из душе Срба црне слутње које су се у њу увријежиле усљед честих и понављаних гласова о некаквој неслози и чак о некаквом конспираторском раду једне братске стране против друге, тако да је поменуте гласове сад већ и немогуће потпуно демантовати само ријечима и изјавама.

Од моје стране нема никаквих сметња нити зле воље, већ једино љубав за споразум и сложан рад у корист општега добра српскога, у чему ме потпомаже цијела Црна Гора, која је увијек била готова да заједно са мном за ту узвишену цијељ принесе и највеће жртве. С твоје стране такође нема никаквих сметња, јер и ти си прожет истим осјећањима и задахнут љубављу према Српству, а потпомогнут у дјелима општега добра од твога доброга народа, те сам увјерен да ћеш се обрадовати овој мојој мисли и изабрати такав пут, којима бисмо обојица лако могли доћи до њенога остварења. У рукама непозваних или равнодушних који можда не би могли правилно да појме сав жар исказаних ти осјећања за опште добро, изгледало би ово моје писмо као плод какве бојазни или плашње од напада на мене, који су потекли из неразумијевања, заслијепљености и највећим дијелом из младалачких глава. Али теби је, мој драги Перо, познато да није тако; теби је познато да сам, што 'но вели народни пјевач, често пута од младости своје "постојао на страшноме мјесту" само ради добра народнога. И зато, ја те молим, да прихватиш мисао, исказану у овоме писму, једино ради Српства, јер што се мене тиче, све једно ми је да ли ћу за опште српско добро пострадати на Косову или од бомбе у каквој улици, пошто за мене страшније и убитачније бомбе, но што је та да се Српство почело све више увјеравати - на чем објеручке раде и наши непријатељи - да ја и ти, твоји и моји, твоја и моја земља нијесу заједно у раду на општем српском добру теби ништа неће сметати да, са своје стране о противноме дадеш један доказ и примјер, у чему ћу и ја учествовати, те ћемо тиме обрадовати цио народ српски. Србија и Црна Гора, цјелокупно Српство, па и сама Русија, заштитница наша, зову не да час прије то урадимо. Огријешићемо се пред Богом и нашим народним светињама и сјенима (толиких) мученика српске народне мисли, ако се ... старамо да, пошто смо обојица ... ри, не оставимо своје земље и свој ... у неизвјесности. Ни од какве жртве не треба да презамо, нити да се склањамо испред каквих сметња, ма се исте, иако смо обојица уставни владаоци, састојале и у жртвовању влада за ту цијељ и у савлађивању разних других препона, које би ни могле ставити на пут уставне обавезе. Кад су у питању општи српски интереси такве би жртве биле оправдане и од родољубивих наших поданика одобрене, а од Српства благословене.

Могао сам ти као носиоца овога писма послати којега од мојих војвода и великодостојника, али то не чини.м, јер сам мишљења да је за овакву свету српску ствар најпогоднији посредник између мене и тебе високопреосвећени митрополит Митрофан Бан, родољуб и стари борац за слободу нашега народа, чија улога у овоме родољубивом послу треба да буде огледало улоге св. Саве и његових посљедоватеља у сличним пословима. 

Црногорци!

Ваше тужне двије сестре, Босну и Херцеговину, које прије тридесет година за тренутак озарише зраци слободе, данас сасвим истргнуше из српскога загрљаја. Аустро-Угарска монархија замијени посједнуће тих двију покрајина коначним присаједињењем. Без њихове воље и пристанка одвукоше их туђем јату. Између вас и њих, између Црне Горе и Босне и Херцеговине учињене су сада међународне и политичке подвојности.

Црногорци!

Најдрагоцјенију крв ви сте лили за слободу тих земаља. У Херцеговини остало је на хиљаде гробова, у којима су се већ у прах распале кости ваше витешке браће Црногораца. По њима ће сад туђа нога да гази, а туђа ће рука да стеже руке браће Херцеговаца које су се са надом к вама пружале.

Пред таквим злим удесом српскога племена стегните ваша јуначка срца, уз која горко плаче и моје за срцем Српства - Босном и Херцеговином. Обиљежје црно-жуте боје низ српско земљиште неће бити граница која ће вас у духу и мисли одвајати од ваше браће. Напротив, та ће обиљежја бити видни знак неправде; она ће учинити још чвршћом везе и залогу трајнога уздања у побједу Правде.

Црногорци!

Не очајавајте! Као стијене наше будите чврсти у нади. Пролазно је данашње неодређено стање слободних дјелова српскога народа. Иза тешких дана доћи ће бољи. Српско ће сунце љепше сјати да свакога брата Србина боље загрије и освијетли.

Црногорци!

Берлински конгрес одузео вам је земљиште стеченога вашом крвљу. На оно мало, што вам је оставио, наметнуо је тешке терете. Чланом 29. берлинског уговора, који се односи на морске обале наше отаџбине, оптерећена је употреба наших суверених права у дивноме Приморју Црне Горе. Данас, пошто су одредбе
берлинског конгреса на више страна повријеђене, нарочито утјеловљењем Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, само по себи отпада и она његова одредба која није била наметнута у погледу нашега Приморја. Нас та одредба чл. 29. берлинског уговора више не веже.

Црногорци!

Увјерен сам да проговарам из душе и срца свакога Црногорца, објављујући великим силама, потписницама берлинског уговора, ако повриједе истога одобре, да ће се Црна Гора од данас сматрати ослобођеном свих терета и ограничења која јој је био наметнуо тај међународни уговор. Моја је тврда нада да ће просвијећена Европа овај мој корак одобрити! Вас, пак, храбри моји Црногорци, позивам да и од сада, као и у свима приликама, будете готови да ме потпомогнете и у највећим мукама које сам приправан до краја живота заједно с вама дијелити за добро српскога народа.