Пијмо вино !

Бој на Граховцу 1858. године

На гробу Петра II Петровића Његоша

Војводи

Српској вили

Оливера
 

ПИЈМО ВИНО !

Пијмо вино, пијмо, пијмо,
животу је близу крај;
кубурлије испалимо,
ми смо млади, наш је мај!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Живи роде! Здрав ми буди ...
Здрав ми и ти, брајне, здрав! ...
Накити се док ти људи
мали буду као мрав! ...

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Краљевића нашег Марка
нека примјер узме свак!
Крв је српска млада, жарка,
ускипјећеш - бићег јак!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Усред дима виненога
не заборав', брате, не,
дивна царства пространога,
те сад турска нога тре!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Сви прегнимо погинути ...
Призрен мора бити наш!
У њ се златан престо жути ...
Здрав будући царе наш!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Бегови су Србе трли, -
трли као слаби црв,
но су Срби сада врли, -
попићемо њима крв!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

На дечански пусти звоник,
дићи звоно, барјак дић'!
Кој' то неће српски војник,
па ма знао у гроб сић'?!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Пијмо вино, пијмо, пијмо,
животу је близу крај;
кубурлије испалимо!
За род жртве чека рај! ...

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

27. априла 1859.

БОЈ НА ГРАХОВЦУ 1858. године

При Гарчу се еко хори,
С Ловћена се разговара -
"Као да се нетко бори",
Из њег' вила проговара.

Пак са крилах тресну росу,
Окрену се на све стране,
Плаву своју свеза косу,
У букове скочи гране.

Цјелом душом она пази,
На пјесме се птицах гњави,
А глас топа што долази
Са Граховца, све јој јави:

Да јој синци муку гризу,
Да се лије њина крвца,
Да су живе ватре близу,
Ђе се суде мушка срца.

Мисли, да се задоцнила,
Пак с високе скочи гране,
Кроз облак се упутила,
Ђе с' ње храбра ђеца бране.

У простору ваздух ц'јепа,
Граховцу се приближава
Та Ловћена вила л'јепа
Коју Србин обожава.

К небу свезат' мрачни облак,
Заустави нашу вилу,
Из ког зачу с': "Ко је момак!"
Агарјанску гони силу.

Пак се мало спусти ниже
На лагана своја крила,
Рада виђег све изближе,
Код шанца се српског свила.

На врх њега млада сједи,
Небоји се турског зрна,
Мирно обје војске гледа,
Код кумпарах барјак дрма.

Сад наједном Црногорци:
"Ха, напријед!" повикаше,
Ка' торину мрки вуци
Тако шанце поваљаше.

Пут Тураках јуриш чине
С ножевима у рукама;
Неки пјева, други гине
Турке морећ' на мукама.

Тама паде на бојиште,
Јуначки се ломе клици,
Аман! Турчин клети иште -
Умирају убојници.

Ту безбројна пушка пуче,
Побједа се крвљу граби,
С јунаком се јунак туче -
Ал' је Турчин сада слабиј!

Од Ровинах духну вјетар,
Таму с' обје војске диже:
"Помоће ни свети Петар!"
Рече Мирко - ступи ближе.

"Гардо храбра мога брата!
Данилово десно крило!
Напред ићи, вјеру фата
Пред њим скоро. ту је било.

Ко својега књаза љуби,
Ко слободу мајку служи,
Трзај сабљу! не дангуби!
Име Срба не наружи!"

Ка' вихором талас ћеран,
Кроз пијесак што пут крчи,
Тако сада Србин сложан
Кроз низаме сабљом трчи.

Још са шанца б'јела вила
Гледа, шта се чудо ради,
Л'јепим цв'јећем в'јенац свила,
Из башче га пјесме вади.

Пак се диже к небу брже,
Просипљући ове р'јечи:
Слогу сада Срби држе!"
Ране старих да зал'јечи. -

---------------------------
---------------------------

Рајске сласти оставите,
прађедовах свете душе!
За час један да видите,
Како турства бјеже тмуше!

---------------------------
---------------------------

Цар Лазар се с Обилићем
У весело царство смије
А Данило с Мандушићем
Од радости сузе лије.

Хајдук Вељко шћеде доћи,
Да бијесна хата трчи,
Миротинском долу поћи
Да кубурах кремен мрчи.

17. новембар 1863.
 

НА ГРОБУ ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

Пун штовања и гордости
твој вјечити дом полазим,
да јуначке твоје кости
једном врелом сузом сквасим.

Ужасна је самост мукла,
што остатке твоје грли,
света ме је жеља вукла
а.м' на бријег овај врли,

по којем се виле крију,
и с којег си полет дава'
пут небеса, твом генију,
кад си "Лучу" сачињава'.

Из гвоздене примих руке
остављену владу мени,
пуну труда, пуну муке;
захвалит' ти дођох сјени, -

но насљедство пјесмотворства
тајне књиге још ми треба;
пуна ли је благородства -
спустиј ми је, стрико, с неба!

На Ловћену, маја 1863.

ВОЈВОДИ

Што говориш, војеводо,
да причувам моју главу,
и да мало ја је склоним,
за стечену моју славу!

А што би ми рекли људи!?
- "Књаз Никола сад се чува
у најљепше доба борбе,
кад грам руски Балкан грува!".

Народ, велиш, потребује
мог живота, мога рада!
- "Причувај се, Господару,
причувај се мало сада!"

Е баш сада ко се чува,
тај народу вр'један није;
куд би понос мој се дио,
момак, а књаз да се крије!?

А Божја ти вјера, нећу:
што ће бити, нека буде!
Мјесто ми је, војеводо,
међ' јунаке и међ' људе!

Вјеран мјесту том сам био,
куће ми га глас налаже!
Са Мирковим завјетом се
мој поступак у бој слаже!

А у дио мени паде
јунацима да сам глава;
за' је заклон, мој соколе,
заклон за' је - стара слава!

Кад помислим на орлове,
ја које сам предводио,
сама миса' - чувати се -
од ње бих се застидио! ...

Данас рате два народа,
двије вјере и два цара;
мени треба да представим
црногорског господара!

Ма шта год се догодило,
теби хвала као оцу!
Ја ћу много још живјети -
бог помаже прегаоцу!

Па и да бих погинуо -
весео сам, хвала небу;
напио бих покајницам',
опијелу и погребу!

Идеја ће остат' моја.
Ја окупљам народ мили;
све чељаде по чељаде
надмоћнијој грабим сили!

Народ ће се мој саставит':
свој у своме дома бити,
славан, срећан; - њега више
нико неће предобити!

Свега ће се опоменут',
искуство је строго било; -
Србин неће већ никада
своје српско ломит' крило!

Весело ћу тад умр'јети
знај - јер неба сврх висина
моћ' ћу чути благослове
мог народа, мога сина!

20. октобра 1877.
 

СРПСКОЈ ВИЛИ

Посестримо Равијојло,
српска вило врачарице,
Дурмитора, Ловћен', Кома,
о вјечита домаћице,

поздрављам те из Париза
жељно као старог друга;
жалим ти се - срце моје
да нас мори страх и туга:

књагиња је обољела,
л'јечници јој не помажу,
овдје нема л'јека, биља
да ј' исправе и помажу,

но на лака дај се крила,
живо с' тргни по горама,
цв'јеће, биље наше бери
и залиј' га са сузама

да ми овдје стигне свјеже;
чаровитом њином моћи
књагињино, ја се надам,
на боље ће здравље поћи.

Него немој закаснити,
жалосног ме ражалити,
а у часу овом, немој,
суревњива, вило, бити;

јер знам дивно спрам књагиње
завидљива да си била,
што чар њена твоје чари
досада је засјенила.

Ал' те кумим, не оклевај!
Славиће те српска браћа,
ако биље хитро спремиш -
биље које живот враћа.

А ако га не оправиш,
штету ћу ти учинити,
струне ћу ти на гуслама
и гудало поломити;

већ ти никад пјеват' нећу,
ни мој глас се гором чути,
муком ћу ти, б'јела вило,
заувијек умукнути!

Париз, 21. маја 1891.
 

ОЛИВЕРА

Вратима је Смедерева
испред сунца првих зрака
изјахала на хатове
чета једна од јунака.

Од копаља и сабаља,
златног руха и рахтова,
посула се Смедереву
јасна св'јетлост по зидова.

Три стотине коњаника
подранило путовати
пут срећнога Дренопоља;
султанови то су свати -

синоћ дошли; код старога
књаза били на вечеру,
а јутрос му одведоше
красну кћерку Оливеру.

Нико свате не испрати.
Град је нијем, пјесме није;
над градом се само сјетно
алај-барјак Ђурђев вије.

Под барјаком деспот оста;
без ријечи сједи, гледа,
док сватова зорна чета
не ишчезну из догледа,

па ка' рањен лав ће јекнут'
са врх града, скрај барјака,
гласом кога појачава
родитеља туга јака:

"Ох, гдје ће ми д'јете моје,
куда пође, боже свети,
зар се смије оцу кћерца
уграбити и отети?

О господе, ако те је,
види је ли право ово?
Јест, ка' није, бабо ми га
заслужио на Косово.

Ох, изда' је господара,
издао је отаџбину,
пак траг му је дочекао
срам овакви и судбину.

Грозно плаћам гријех оца,
на мој дом се правда свети,
чим ми султан Оливеру
може повест и отети.

Оливеро, што дочеках!
Оливеро, срце моје,
да се тужно твоји дани
у харему турском броје!

О како бих срећан био
да сам тебе удомио
за владара или књаза,
који би ти мио био,

у хришћанском каквом двору,
гдје стидљивост и ред влада
а ти оде у харему
под насиљем гдје част пада.

Што је жена на те стране,
жена једног турског цара?
Робље то је доведено
у кревет му са пазара.

Без пор'јекла, ка' живинче,
без заносног идеала,
у жиле се чије није
крв племићка заиграла.

Тамо моја Оливера
број робиња умножиће,
и принцеза тамо српска
ка' робиња друга биће.

Куку, чедо, грдно ли је
за Србију и за мене,
да ти младој живот тамо
у харему турском вене.

Из средине народа те
освојеног султан узе,
не мога те Србин бранит',
а ја ево роним сузе

од срамоте и од јада.
Бога молећ' да ме није,
чим остарах и остадох
и без тебе и Србије.

О господе, тугу моју
и срам српски што ће спрати,
кад морасмо одиву нам
невјерноме цару дати!

Ти, Дунаве, водо хладна,
што бедем ми града мијеш,
с бојом твојом плавом мене
ти не тјешиш, но се смијеш

и ругаш се млакавости
срца мога, мојој моћи,
гдје не могу ни народу,
ни дјетету свом помоћи,

Клетво строга, суминуј ме,
стара клетво, клетво строга,
ја и српски народ са мном
већ исписмо срџбу Бога

за грехове почињене
за потомства, за неслогу,
да зар Србу Срб доскочи,
зашто, рашта, вај по Богу?!

О господе, у којега
ми имамо тврду вјеру;
за потоњу жртву прими
кајања нам — Оливеру!"