Историје
Законици
Светородна лоза Петровић Његош
Књижевност
Просвјета
Факсимили старих књига
Бока Которска
Историјска читанка
Родољубље
Студије и чланци
Видео и аудио
Верзија сајта на енглеском језику
Чланци на француском
Ново на сајту
Препоручене везе
Ко препоручује или цитира Njegos.org
Српска ћирилица на Интернету
Српски форум Црне Горе
Хуманитарни кутак
Дневни лист Србије Национал, 4, 5. и 6. мај 2002.

Игуман Данило (Љуботина) парох пулски и перојски

Изгубили смо српство у борби за југословенство

Ми, Срби из Пероја, знамо ко смо и што смо, знамо своје духовне коријене, иако смо удаљени од матице скоро хиљаду километара

БЕОГРАД - "Перој је мали, ситни, православни оточић у католичком мору. Нити се тај православни оточић проширио, нити га је католичко море избрисало", написао је давне 1933. године Хрват Фран Барбалић о српском селу у Истри, које се налази надомак Пуле и Фазане, близу Бриона.

Први житељи Пероја, Срби из Црне Горе, пре 400 година проживели су страдалнички део судбине српства - сеобу. Данас, разговарамо са потомком свештеника који је тада повео народ бежећи од Турака, оцем игуманом Данилом (Љуботињом) замеником епископа горњокарловачког.

-  Вријеме је учинило своје. Малтене смо изумрли, ми Срби Перојци. У првом тренутку наша колонија, оаза, имала је 14 фамилија, 77 душа. Данас остало нас је 55 фамилија и између 150 и 180 душа. Имамо само, два или три ђака у првом разреду.

Срби Перојци познати су кроз историју као део нашег народа у кога је вера православна била снажна. Јесте ли духовно снажни као некада?

- И данас, ми знамо ко смо и што смо. Да смо православци и Црногорци то јест, Срби поријеклом из Црне Горе. Знамо своје духовне коријене, чак свако од нас има своје породично стабло јер наше црквене књиге воде до првог претка који је довео породицу. Али, ми смо удаљени од матице скоро хиљаду километара... Замислите колико је то тек било удаљено онда када су наши преци ишли пјешке или на магарцу. Колико је Перој тек тада био страшно удаљен и језички и културно. Данашње вријеме је нешто друго, ми смо се ипак губили у националном и вјерском погледу, јер имали смо бивши режим који је био атеистички и интернационални. Ми смо све дали за југословенство и тиме смо изгубили српство. Жртвовали смо свако своју посебност, а на крају ипак, свако је своје сачувао, а Срби понајмање. Нарочито ми који смо далеко од матице. Али захваљујући нашој Цркви и нашем кућном васпитању остали смо свјесни свога. Управо зато нас и цијене околни.

Од духовних вредности и традиције шта је народ кроз векове очувао?

- Морате знали да смо ми насељени врло лукаво. Млетачка Република населила нас је искључиво између талијанских градића. Ми смо, попут мале оазе на малом морском жалу, живјели и као Словени, Срби који говоре српски језик и то архаични. Чак смо се и падежима гађали. Српски језик је еволуирао, а ми смо сачували чак и полу-гласове који су изумрли у нашој матици. Остало је и нешто од народне ношње, славимо Божић, Васкрс, крсну славу, режемо славски колач по кућама. А на гробљу нам је ћирилица... На крстовима је ћирилица, а у школама, одавно је изумрла...

Како је било у време рата на простору бивше Југославије?

- Било је тешко, јак притисак да одемо, био сам прогањан. Бачена нам је бомба у цркву. Сјећам се када је била најгора ситуација '92. године идем према цркви и сретнем човјека, Хрвата. Каже ми, "Господине, буде ли неваљало, а ви бижите поли нас, ако нама не буде ваљало, а ми ћемо бижати поли вас". Е, то је повјерење.

Какав је однос актуелне хрватске власти према СПЦ?

- Најгори смо ми према себи самима. Српска црква у Хрватској трагично је прошла јер је разваљена. Али и јерархија је пострадала. Свештеници су отишли, епископар је отишао. Знате, брод је тонуо, а капетани су побјегли. Али мислим, да је данашња власт у Хрватској прилично коректна према нашој Цркви. Али је и до нас да се више ангажујемо. Нажалост, ни ви овдје у Београду нисте добро, а то је оно што ситуацију чини још болнијом, да нам помогнете у било чему.

- Знате, ми имамо огромне везе са нашим Београдом, јер су се многе дјевојке из Пероја после Другог свјетског рата углавном удавале за војна лица која су из Србије долазила на Брионе. А наше мјесто је одатле удаљено само три километра. Тако, имамо много наших људи у Београду. За нас је Београд увијек био престоница наше матичне земље, културе и народа, не занемаривајући или не на уштрб или штету Хрвата, њихове културе и њиховог главног града, који је нама политички главни град. Као што је за Талијане Рим вјечити град, тако је за нас Београд наш Рим, наш вјечити град.

Жељка Јевтић