Дјело Франа Барбалића "Перој - српско село у Истри" први пут је објављено у загребачким Народним новинама (бр. 48-55 и 59) 1933. године. Исте године је прештампано у издању Закладне тискаре Народних новина у Загребу као књижица. Она је већ одавно недоступна читатељству, тим прије што се ријетко налази и у стручним библиотекама. С обзиром да је књига и у данашњем времену врло интересантна за повијест насеља Пероја (које Перојци зову "Пероја": именица је женског рода, а мијења се као назив атинске луке Пиреја), те се често цитира као извор података, сврсисходно је прештампати и на тај начин учинити доступном данашњим заинтересираним читатељима, а посебно нашим житељима.

Књижица је написана са пуно пажње и прецизно износи драгоцјене податке и повијесне истине о нама, тако да је њена повијесна и морална вриједност неизбрисива и незаборавна. Књига је писана давно прије југословенске доминације Истром, или како данас поједини патетичари кажу "српског утјецаја". Њен аутор Фран Барбалић (1878-1952), бивши аустроугарски котарски школски надзорник, образовани писац, повјесничар, човјек који је имао реалан увид у збивања свога времена, представља повијесну личност за Истру, по нашем скромном мишљењу, ништа мање значајну од Мија Мирковића (Мате Балота, 1898-1963). Фран Барбалић је истински Хрват, католик, родољуб медитеранског типа, што се види из његовог пера. Он се бори за хрватске интересе, али воли и поштује друге, различите од себе. Он тугује због неправде учињене свом народу, али милује и остале који страдају.

"По горњем дијалогу види се, да је тужбу против Пероја, школе и српских књига издало заповједништво ратне луке у Пули. А у Пули је било људи, који су били православне вјере и српске народности, а ипак нису бранили своје људе, него сам ја католик морао оправдавати православне, да им је ћирилица потребна за обуку вјеронаука, и ја, Хрват, морао сам се излагати за Србе, а то не учинише они, који су не само могли, већ и морали, јер су били на много вишем положају, него што сам ја био.'' (стр. 30)

"Италија ради пуном паром, да однароди наш народ, колико га је остало у њезиним државним границама. Ради и на томе, да однароди Перојце. Перојска школа дијели судбину свих наших хрватских и словенских школа...   Нема их више." (стр. 31 и 32)

Некада, не тако давно, Истром су доминирали народњаци, људи "Истарске љествице" не само у музичком већ у општеинтелектуалном и животном смислу, што указује на њихово топло левантинско-јужњачко поријекло, у безбројним примјерима -православно.

Желимо да ову књигу читатељи доживе управо онако како је написана, без страсти и предрасуда, као свједочанство о једном времену у ком је аутор живио, а које, кад бисмо промијенили неке појмове, тематски и проблемски сличи нашем данашњем добу.

Овај је рад једнако користан подсјетник не само за нас аутохтоне Србе - житеље којима је књига посвећена, а који смо данас, након четиристогодишњег хода, минијатурна, тешко сналажљива мањина, али витална да избјегне замке разних неаутентичних емисара, већ и за Хрвате, који у овој нашој стварности подјела па и раздора треба да се подсјете на своју не баш једноставну прошлост.

Интересантно је примијетити да наши преци нису вјековима имали никакве лаичке (политичке) организације, већ су се чврсто држали своје народне православне Цркве која их је сачувала до данас. Школа је до касног аустроугарског доба била црквено-народна школа, издржавана од мјештана и субвенционирана од Епархијске Консисторије из Задра. Учитељи су били искључиво свештеници (капелани) до доба краљевине Италије (како наводи проф. Тоне Црнобори у зборнику Прилози завичају посвећеном 330-огодишњици досељавања Црногораца у Перој).

У нади на боље сутра у оквирима креативније и љепше будућности, у датим могућностима и окружењу, у сложеној и деликатној садашњости, Истра је "једина за нас земља на том мору Јадранском"",

На крају ових наших редака издвојили бисмо двије реченице Франа Барбалића, препуне истинске носталгије:

"Перој је мали, ситни, православни оточић у широком католичком мору. Нити се тај православни оточић проширио, нити га је католичко море избрисало" (стр. 15)

Живимо у доброј нади да ће савремена Република Хрватска, а поготово мултикултурална Жупанија Истарска, имати начина и расположења да помогну очување наше народне аутентичности и њеног православног духа, јер је то и њихово богатство.

Игуман Данило Љуботина
Парох Пулски и Перојски
Замјеник Епископа Горњокарловачког
у Пероју, на Покладе 2002. године