Историје
Законици
Светородна лоза Петровић Његош
Књижевност
Просвјета
Факсимили старих књига
Бока Которска
Историјска читанка
Родољубље
Студије и чланци
Видео и аудио
Верзија сајта на енглеском језику
Чланци на француском
Ново на сајту
Препоручене везе
Ко препоручује или цитира Njegos.org
Српска ћирилица на Интернету
Српски форум Црне Горе
Хуманитарни кутак
Црногорци у Пероју

[Извод из: Dario Alberi. ISTRIA - storia, arte, cultura, Trieste, 1997, стр.1853-55; [link] на српски превели добри људи, оригинални италијански текст је испод српског превода]

Неколико грчких породица је 1578. насељено у ову област, а између 1580. и 1583. провидур Марин Малипиеро је прихватио још 25 грчких породица из Науплие, населивши их у Педролу и додијеливши им 400 парцела земље. На исти начин је поступио и провидур Калбо населивши 25 породица пристиглих са Кипра. Породице из Науплие су 1585. напустиле ово боравиште и повукле се из Истре. Кипрани су испрва остали, али су доцније и они напустили ове просторе. Због поновне куге становништво се 1644. свело на три особе. По одлуци дужда Ђованија Песара млетачка влада се побринула да поново насели ову област, па је 1657. довела тринаест српских породица грчко-православне вјере поријеклом из Црмнице у Црној Гори, избјеглих од турског јарма. Десет породица је предводио Мишо или Мићо Брајковић, а остале три породице свештеник Михаило Љубатино или Љуботина.

Пошто нијесу биле католичке вјероисповијести, породице су подвргнуте јурисдикцији грчке цркве Светог Николе у Пули. Њихов владика је столовао у Задру, а патријарх у Цариграду. Били су подложни пароху Карбонцину из Фазане који их је због другачије вјероисповијести веома узнемиравао, па им је стога послат свештеник из цркве Светог Николе. Своје куће су изградили мало дубље у унутрашњости старог мјеста гдје се сада налази Перој. Никада нијесу злоупотребили пружено гостопримство како што су то учинили Морлаци и хајдуци. Напротив. Остали су мирни, гостољубиви, поштујући законе и локалне традиције, посветивши се искључиво пољопривреди и сточарству. Велики дио становништва се све до прије неколико деценија разликовао језиком и традицијом од околних становника. Поносни и не много комуникативни, временом су прихватили истарску културу. Са сусједима из Фазане, који су их са дозом презира и надмоћности називали "грекима", тешко су се слагали. Због вјероисповијести која је забрањивала склапање бракова са иновјерцима и због немогућности да у XVII и XVIII вијеку путују у Црну Гору како би се вјенчавали међу својим земљацима, били су приморани да се вјенчавају међусобно што је могло имати лоше посљедице. Црногорци из Пероја су увијек сматрали Србију земљом своје цивилизације. У прошлом вијеку као и током првих деценија овог вијека у перојским школама учили су се српски и талијански језик. Увијек су тврдили да немају ништа заједничко са Хрватском којој не дају никакво право да се намеће јужнословенским народима. И у свјетовној и у црквеној употреби писали су ћирилицом. Њихова православна црква, посвећена Светом Спиридону, потиче из XIX вијека и чува све карактеристике грчко-источних цркава. Свештенство и олтар су од остатка цркве одвојени дрвеним иконостасом из XVI-XVII вијека, осликаним мотивима грчко-православних светитеља. Црква се налази на тргу и носи натпис “Милост и вјера су подигле овај храм Светог Спиридона 1834. године”. Звоник с куполом покрај цркве, изнад улаза биљежи 1860. годину. Поред звоника је 1880. подигнута православна капела.


Nel 1578 alcune famiglie greche furono sistemate in questo territorio e, tra il 1580 ed il 1583, il provveditore Marin Malipiero accolse altre 25 famiglie greche di Nauplia, insediandole a Pedrolo e assegnando loro 400 campi di terra. Altrettanto fece il provveditore Calbo con 25 famiglie arrivate da Cipro. Nel 1585 le famiglie di Nauplia rinunciarono a questa sede e si ritirarono dall'Istria; i Ciprioti, invece, rimasero, ma anche loro, un po' alla volta abbandonarono il territorio; causa le ripetute pestilenze, nel 1644 la popolazione era ridotta a tre persone. Il governo veneto provvide allora, per decisione del doge Giovanni Pesaro, a ripopolare il territorio e vi introdusse nel 1657 tredici famiglie serbe di religione greco ortodossa, provenienti da Cernizza nel Montenegro e fuggite al giogo turco. Dieci famiglie erano accompagnate dal loro capo Miso o Micho Braicovich e le altre tre da un prete, Michele Liubatino o Ljubotina.

Queste famiglie, essendo di religione non cattolica, furono sottoposte alla giurisdizione della chiesa di S. Nicolò dei Greci di Pola. ll loro vescovo risiedeva a Zara ed il loro patriarca a Costantinopoli. Fu incaricato di queste anime il parroco Carboncin di Fasana ma questi arrecò parecchie molestie ai Montenegrini causa la loro diversa religione, tanto che venne mandato ad officiare un prete della chiesa di S. Nicolò dei Greci. I nuovi arrivati costruirono le loro case un po' più all'interno dell'antico paese, dov'è ora l'attuale Peroi. Essi non abusarono mai dell'ospitalità ricevuta come fecero, invece, i Morlacchi e gli Aiducchi, anzi, si mantennero quieti, ospitali, osservanti dalle leggi e rispettosi delle tradizioni locali, dedicandosi esclusivamente all'agricoltura ed alla pastorizia. Gran parte della popolazione di Peroi si differenziava, fino a qualche decennio fa, nella parlata e negli usi dagli abitanti dei dintorni. Poco comunicativi e di carattere fiero, assimilarono nel tempo la cultura istriana, anche se fu difficile 1'affiatamento con i vicini Fasanesi i quali continuarono a definire quelli di Peroi "greghi", con un misto di scherno e di superiorità. A causa della loro religione che vietava i matrimoni misti e per la difficoltà, nel XVII e XVIII secolo, di recarsi in Montenegro per sposarsi con i loro corregionali, furono costretti a sposarsi fra loro; ciò portò conseguenze negative alloro ceppo etnico. I Montenegrini di Peroi hanno sempre riconosciuto la Serbia come patria della loro civiltà. Nell'altro secolo ed ancora nei primi decenni di questo, nella scuola di Peroi venivano insegnati il serbo e 1'italiano. Hanno da sempre asserito di non aver avuto niente in comune con la Croazia, a cui non attribuiscono alcun diritto di imporsi sui popoli slavi del mezzogiorno. Usavano il carattere cirillico, sia nella loro scrittura sia per le registrazioni nei libri di chiesa. La loro chiesa ortodossa, dedicata a S. Spiridione, è una costruzione risalente al XIX secolo e conserva tutti i caratteri delle chiese greco-orientali: il presbiterio e l'altare sono divisi dal resto della chiesa dalla iconostasi, una parete in legno del XVI-XVII secolo, sulla quale sono dipinte figure di santi della liturgia greca. La chiesa si trova nella piazzetta e riporta l'iscrizione: "la pietà e la religione questo tempio di S. Spiridione fece erigere - Anno 1834". Il campanile, con la cupola a lobi, posto accanto alla chiesa, porta l'anno 1860 sopra l'entrata. Accanto al campanile è stata eretta un'altra cappella ortodossa, nel 1880.