Електронско издање по благослову Митрополита Црногорског-приморског Амфилохија у оквиру "Пројекта Растко - Цетиње" приредили и објавили 22. маја 2000: Александар Раковић, Зоран Стефановић, Ненад Петровић, Милан Стојић и Маринко Лугоња. Ради обогаћења историјске библиотеке, ово дјело је преузела Српска земља Црна Гора, 27. новембра 2000.

Симеон Милутиновић Сарајлија (1791-1847)

Историја Црне Горе [1835]

Садржај

Проф. др Радоман Јовановић: ИСТОРИЈА ЦРНЕ ГОРЕ СИМЕ МИЛУТИНОВИЋА САРАЈЛИЈЕ 

Који љуби рода род 
Сам доказом јавља, 
Свог жртвује труда плод 
Славним себ' прославља. 

О л' појмити! С пута ви! 
Св'јет истине сјаје, 
Све нелажно радљиви 
Сву свим' ц'јену даје. 
СПИСАТЕЉ

Предговор читаоцу

у Београду, 14 октобар 1835. г. 

Писац
 
 

Историја Црне Горе

Овај предио је одавно подијељен на два дијела, тј. на Горњу и на Доњу Зету, према ријеци Морачи. У то вријеме под Црном Гором се подразумијеваше и Црна Гора у Горњој Зети, а затим поменути град Спуж, затим пиперско, бјелопавлићко, љешкопољско, понарско и врањинско становништво. У Доњој Зети остајаху Подгорица, Жабљак и села до Хотске горе, која одваја Зету земљу од Албаније. Обје ове Зете имаху заједничке банове своје, како раније српске цареве од дома Немањића, тако и по окончању те царске линије, не хтећи признати цароубицу Вукашина Мрњавчевића за свога господара, те остадоше под влашћу својих кнежева од рода Балшића, о којима и Мавро Орбини, дубровачки архимандрит, говори у својој историји. Иста породица бјеше прва међу тадашњим племством обје Зете, а имаше неко сродство по женској крви с домом Немањића. Када Срби окрунише Лазара Хребељановића великим и самодржавним кнезом српским, господарем и царем, онда и обје Зете приступише на Лазареву страну, али на тај начин да могу управљати по својим правима и законима. Мало иза тога времена подиже се турски цар Амурат с војском на Србију, а кад то схвати зетски бан Баош, сакупи што је могао више војске и пође својему господару у помоћ, али пошто доби на путу несрећни глас о погибији српске војске и самог цара Лазара, поврати се, кунући невјерног Вука Бранковића за издају, коју учиње својем господару и отаџбини и створи узрок за пропаст Српскога царства. Нашавши се у таквим несрећним околностима, Баоша не знаваше шта да чини осим да чека непријатељску силу на својим границама. Али како Обилић бјеше убио цара Мурата, тако се војна дејства послије Муратове смрти измијенише, те државу бана Баоше оставише у миру. 

Овај исти Балша (Баоша, Баош), владар обје Зете, бјеше ожењен Јеленом^[1], кћерком цара Лазара, са којом роди сина Страшимира названог Црноје, јер бјеше врло тамнопут, због чега његови синови - Стефан и Божидар бјеху названи Црнојевићи, а под истим именом остадоше и њихови потомци. Тај Стефан, прозван Црнојевић, будући да бјеше први син, остаде да влада и једном и другом Зетом. Он даваше великоме витезу Георгију Кастриоту помоћ под вођством свог брата Божидара, којега вјероломни Лека, војвода дукађински, дочека заједно са Захаријем Алтисвером, баном једног дјела Албаније, и савезником Кастриотовим, те на једном мосту из тајне бусије уби обојицу и Кастриоту учини велику жалост, и цијелој његовој војсци, а особито брату му Стефану. Стефан имаше два сина - Ивана и Аврама, којега неки називаху Арванит. Први бјеше ожењен кћерком херцега Стјепана, по имену Маријом. Поставши насљедник Зете по Стефановој смрти, Иван преузе власт, а оца сахрани у цркви храма Успења Богоматере, у манастиру који бјеше саградио на једној отоци^[2] вишереченог Блата, које се зваше Ком, близу града Жабљака, гдје бјеше столица ових владара. Иван бјеше врло мудар и добронамјеран, а уз то и храбар владар, али Мехмед, турски цар, завојевач грчке империје, освојивши послије Кастриотове смрти Епир и сву Албанију, желијаше да покори и овај мали остатак словенско-српске слободе, па окрену своју силу на кнеза Ивана Црнојевића. Иван га дочека у Хотској гори, на својој граници, али се не могавши толикој сили одупријети, би на Ћемовском пољу разбијен 1345. године и принуђен да одступи из Доње Зете у Горњу, тј. у Црну Гору; мјесто себе остави свог брата Арванита, а сам пође у Италију да тражи помоћ од западних држава. 

Међутим, Аврам (Арванит), којега је народ због његове неустрашивости назвао Храбри, не престајаше, час на једну час на Другу страну, својим присуством бодрити и соколити своје војнике, разбијајући и гонећи непријатеље који их нападаху. Али овај славни витез, на велику жалост својих Црногораца, јуришајући на Турке погибе на обали Мораче код Подгорице. Остави сина Лазара и двије кћери -Катарину и Анђелију. Прву Иван даде за Радула, влахозапланинског војводу, а Другу за Стевана, сина Ђура Бранковића, која роди Максима, архиепископа, и деспота Јована. Тај Лазар, Арванитов син, касније пође у Беч и прими цесарску службу, у којој и погибе у борби против Турака, још млад и неожењен. 

Цар Мурат је видио све покорено што бјеше лијепо и добро у Црнојевића држави, и да не остаје друго, осим један мали дио народа затворен у кршевитим горама. Његовом насљеднику Мехмеду добро познато бјеше да овај народ нема жеље да без слободе живи у његовом јарму, те не хтје своју славу и поштење царско остављати судбини, него остави санџак-бега у Скадру, са неколико хиљада војника да чува и брани турска мјеста и да поменути народ узнемирава, док му се досади трпјети, тако да буде принуђен да се сам препусти турском харачу Иза тога Мехмед поврати своју војску и пође назад, а санџак-бег остаде као заповједник над Доњом Зетом и над једним дјелом Горње, у којем се налазе Бјелопавлићи, Пипери и град Спуж. Утолико и Црногорци бјеху изабрали за свог вођу Тому, бившег доњозетског војводу - до повратка Иванбега из Италије. 

По повратку, Иванбег немаше никакве помоћи осим наде у Бога и вјерности и храбрости Црногораца, као и наде у тврде и камените горе, по којима стаде метеризе и утврде градити, задржавајући народ на одбрамбеним тачкама, а да изван својих граница не врши никакве нападе на Турке. Будући одахнуо, сагради манастир на Цетињу, цркву Рођења Пресвете Богородице и то назва Зетском Митрополијом, како и његова доле наведена диплома гласи: 

"Возљубљена браћо! 

Ноћ у сну, а дан приближи се! 

Одбацимо дјела тамна и будимо чеда свјетлости! 

И чујмо шта говори Слово Божје бесмртно ка људима: 

- Приђите к мени сви утруђени и обремењени, и ја ћу вам дати покоја! 

И опет, творећи чистоту, коју хвали рекавши: 

- Блажени чисти срцем, јер ће ти Бога угледати! 

Стога и ја, гријесима смјерни и недостојни роб Христу назвати се Иван Црнојевић, попуштањем Божјим заради сагрешења мојих, кад сам био изгнат из мога отачаства измаилтским царем, султаном Мехмедом, који многа царства прими и многе цареве побиједи, и нико њему супротставити се не узможе, и када сам дошао у стране Италије, нађох пречудни храм Пречисте Владичице наше Богородице, близу града званог Јакина, звани Де Лорита, и у њему видјех нерукотворени образ Пресвете Матере Бога нашега, која многа чудеса и знамења ствара, што и очима нашим видјесмо, и падох ничице на земљу пред њеним страшним образом, и помолих се њеном милосрђу, и објете моје свесрдачно дадох њеном благоутробију: 

Ако се умилосрди на мене, недостојнога роба својега, и поврати ме у земљу отачаства мојега, да потрудим се цркву створити у часно име њено. 

И прошење моје испуни, и ја се потрудих сведушно и свесрдачно објете моје испунити, колико ми би могућно. И саздах храм на мјесту званом Цетиње, у славу и хвалу те Госпође, Матере Божје, у име Рождества њеног. 

И манастир при њој створих за покој монасима, који и Митрополија Зетска назвасмо, ако буде угодно милостивој Госпођи. 

И приложих њеном пречасном храму колико ми би могуће, у договору са подружјем мојим и синовима мојим. 

Најпрво приложих подвиноград мој, на добро, који сам насадио трудом мојим, да се даје вина готова половина цркви од сваке љетине. 

И још приложих што год су имали Остојићи, Ратко са братом и синовцима, доње добро, па Илијину земљу и лозе и гору и воду и свеколико. А њима дадох у замјену добром вољом на Зачиру земљу за земљу, а лозу за лозу, дуб за дуб - увијек у власништво. И још даровах једну воденицу моју у Ободу, која је преме воденици комске цркве, да буде замјена. И што је било кућне земље, то све рекосмо да су стубови црковни. И још приложих стругаре са метохом њиховим, да ту станују кметови црковни, који ће радити цркви. И тако учинисмо за кметове који се населе на црквене баштине, све на добро, да ни једнога дана господскога не дају никоме, нити да им на работу заповиједа ико осим црква своју работу, а они су црквени работници. И још да дају цркви свака кућа по три крбље вина и по један стар пшенице, а други стар уродице (?). И још приложих планину нашу баштинску Ловћен, што год је радне земље свеколико, или да је црква сама обрађује или да је даје на доходак. И ко год би на доходак посијао жито, да даје цркви четвртину и да сваки свој доходак жита преда манастиру. И да нико не сије без питања црквених отаца - архијереја с братијом. И тако, на тај начин приложих дохотке од Горњег поља на Цетињу што је год наше међу казивањима и по биљезима који су постављени - ко сије да даје цркви четвртину на Цетињу - докле смо ми за себе држали, давана је трећина дохотка. А за дату земљу учинисмо да се даје цркви четвртина, да је сваки сам доноси у манастир. Још приложих једну воденицу горњу, на Врелима. И још приложих ступ земље горњем добру којим се заложио Ђорђе Мркишић за 40 перпера на залогу. Ако ли је узмогне откупити Ђорђе за себе, али за другога никога, да да цркви 40 перпера, а земљу да узме за себе. Ако ли би хтио да је цркви да је откупи а другом да је прода - да не могу да је продају. 

И још приложих други ступ земље на Јаблану који ми заложише Остоја Радосаљић и Ђорђе Мркшић за 80 перпера. Ако ли би је могли откупити сами за себе, а ни за кога другога, да дају цркви 80 перпера, а земљу да узму за себе. Ако ли би хтјели да је цркви откупе, а другоме да је продају - да не могу да је продају. И ова оба ступа земље, које су код мене заложили, и ја им дао готове динаре моје, познато је свим Цетињанима и свим кметовима добрским. И још приложих од царине которске 30 перпера да се дају цркви сваке године на Рождество Пречисте. И још приложих од Дубраве коју посјекосмо на Цетињу како иде пут од Цетиња к Вртијељци, десну страну од Ђинова брда до наше међе, да нико ништа не смије таћи осим цркве. И још приложих дрва наша законита која о Рождеству Христову доносе Врељани и Угњани: свака кућа по 80 бремена (sic!), и то увијек да предају манастиру. Још приложих на Цетињу комад земље пред црквом, од потока у понор и до пута који иде ка двору, нека је цркви за ћипур (за пороту?, ћипур-градина - прев.). И ово што смо приложили Светоме часноме храму Пречисте, нијесмо то коме силом замијенили ни одузели што нијесам ја коме дао или родитељи моји. И још што је имала мала црква комска и Горица, које су обје саградили наши родитељи у име Пречисте. И како су запустјели судом Божјим, и то и свеколико приложисмо овоме часноме храму пресвете Владичице наше на Цетињу - или су кметови, или земља или виногради, или воденице, или дохоци од царине или од соли или од рибе. А ова црква да чува сјећање на ктиторе кад им исходни дан. И да има два или четири калуђера који ће држати службу Божју у Пречистој. Ако ли би се кад Господ Бог умилостивио, и Пречиста Његова Мати, да се оне цркве опет наслиједе и обнове у смирењу како је и прије било, да је црква слободна да свака своје узме. А оци архијереји ове цркве, или ко буде старији, да свиме тиме овладају и дају све под заповијест овој цркви. И још учинисмо са најсветијим оцима архијерејима, с преосвештеним Митрополитом Зетским, кир Висарионом, и са Епископом кир Вавилом, и са братијом цијелом: да буде овдје у манастиру Пречисте општежитије, имали мало или много, и да ниједан брат није вољан себи ништа присвајати или у својој ћелији држати осим заједничког, како свуда гдје су општежитија при манастирима закон налаже. Ко се усуди да разруши општежитије и постане преступник закона општежитија по својој вољи, да га скруши Мајка Божја и душом и тијелом! И да прими педепсију и изгон из манастира као Божји преступник и злобник. Тиме ти се молим, Мати Пречиста Владичице Богородице, и надам се у творца Бога мојега да ће за вјекове бити сачувана тајна ријечју неизречена. Прими овај мали мој принос у дар као сина својег, и Бог наш два новчића оне убоге удовице. И покри ме кровом милосрђа твојега и буди ми помоћница у данима страшног суда. И по сада нека изволи господовати земљом овом или син моји или унук, или други когод од другога племена и другога језика који буде одређен Судом Божјим. Тога срдачно и смјерно молимо и заклињемо да наши више назначени прилози буду поштовани неизмијењено и стално, на вјек вјеков овом часном храму Преславне Матере Бога нашега. А ја сам Божјим црквама ништа не узех, ни порекох, него чак колико узмогох - приложих и то потврдих. Ако ли се дрзне злобе сијач и наш супарник ђаво нешто одузети или порећи од онога што смо написали, нека такви буде проклет од крепке деснице Владике Великога нашега Творца неба и земље! И силе часног и животворног крста! И од апостола врховних, и од тајни светих отаца пониклих. И од свих светих од вијека Богу угодних. И да су подобни Јуди издајнику. И наречене узми и разапни, крв њихова да се пролије на нас и на чеда наша, и Пречиста Мати Божја супарница да му буде на страшном нелицемјерном суду! 

У љето 1485. писа се, мјесеца јануара, 4. дана, на Ријеци. Тога ради и потписујемо и печат наш обични постављамо на знање свима. 

У Христа Бога благовјерни и Богом штићени господар Зетски, Иван Црнојевић." 

Иванов потпис на дипломи (од коже) сав је у један ред смјештен, Ја сам и њега ко и све остало из те дипломе дословно преписао, како би свако видио сву старину њену, да о њој може слободно размишљати и одатле штогод боље и вјерније закључити поцрпсти. 

Тако и двор свој на Цетињу сагради, и једно утврђење код ријеке која се тада зваше Обод, а послије је прозваше Црнојевића ријеком, која извире из Црне Горе, из предјела Ријечке, по истој ријеци тако назване нахије. Она тече између црногорских гора и улази у Скадарско блато, по којему лађе из турске земље и данас долазе, и уз ту ријеку до под Ободник (по прилици се звао Иванов град) на црногорски пазар излазе. 

Он је био принуђен да изгради и другу тврђаву на једној скоро неприступачној гори, званој Соко, гдје се и данас виде зидови од цркве и градића, који се по његовом имену назива Иванов град. Ту се налази једна велика пећина, која у себи увијек има доста за пиће прелијепе воде. 

Иза тога пође да обнови и утврди од барског краја до Херцеговине своје границе, о којима се овдје и његов Русовуљ (хрисовуља - прев.) прилаже: 

"Милошћу божјом прилучи се прићи мени господину Ивану Чернојевићу на мјесто Церницу (Црмницу - прев.) са властелом мојом, и то: Томом, зетским војводом, који је био са мном, а од нашег двора Ђурђ војевода, и Вук војевода, гефалија Никола, а од придвораца мојих Лазар и Стефан. И потражих границе светога Николе Врањинскога и обретох све по имену непомјерне, како пишу хрисовуље Светих српских царева, који су гдје што записали и приложили томе светоме храму. Ја видјех и потврдих, и још од мојих метоха и баштина и ја светоме Николи приложих, молебно призивајући светога Господина угодника да ми помаже и заступа ме. И одатле се подигох и поставих границе земље моје. Прво поставих границу на врху Сутормана (планина извише Цернице), другу на мјесту која се зове Три рога^[3]. Одатле камивалом на Тројицу које се зваше Брчело. Трећа граница - одатле такође камивалом, све врхом у другу Тројицу, гдје је четврта граница. Одатле камивалом голим врхом више Еве на Снијежницу, граница је пета. Одатле иде поврх куле више Иртвичке продоли граница шеста. Одатле граница камивалом и голим врхом под Кориз, а уврх Ластвица граница је седма. Одатле иде страном у Горици крст, гдје је граница осма. Одатле иде у ријеку, у Три врела, гдје је граница девета. Одатле у море, од мора на светога Тому. Одатле путем кроз Бабин вир а одатле у сред поља Будванскога, гдје је крст. То је граница десета. Одатле иде страном на воду која се зваше Топлиш. То је граница једанаеста. Од Топлиша иде на врх брда Костанице. Одатле на јаз је граница дванаеста, а одатле иде све поред мора, гдје је на крају код мјеста Бигова граница тринаеста. Одатле иде покрај села Љешевић, на наша стара солила правцем поред мора, гдје је на солани граница четрнаеста. Одатле иде на брда граница петнаеста, а одатле под цркву која се зове Света Тројица, у чијим зидовима је граница шеснаеста. Од цркве иде у Мокру плочу, И то је граница седамнаеста. Од Мокре плоче иде у Шупљи кам и у Брштанову греду, ниже кашћела, гдје је граница осамнаеста. Одатле све редом: у Дебели кам, Јазавчеву главицу и одатле у Шупљу стијену, одатле у Мидину каменицу, и обером у Прасквену гомилу. Одатле управ у Црни крш, и обером. Одатле у Андријину улицу, и управ у стијену која стоји на стијени од суве црвене папрати, а одатле управ у доње чело. Одатле изнад рупице кроз прудове, гдје се састаје с дијелом Вука Иванише, затим у главицу гдје је црквиште, па у дио Лећевице. Иде путем који води ка извору Ораховцу, а одатле у ријеку у дио другога мета (посједа - прев.). Ту се завршава. - (Потписници - прев.): Ја, Николо Јакобовић, властелин которски, који је послат од которске властеле господину узмножноме Ивану Чернојевићу ради ових граница, потписах својом руком свједочанство. Ми Виценцо Францешковић, који је тада господину Ивану послат од властеле, потписујем својом руком за вјеру. Ми, Паоман Трипковић и Марин Трипенxић и Јаков Грасовић, Марин Кувелица, Живко Јакомовић, Кашћелан и Паоман Трипковић (Они су били сви из властеле которске). Ми Гашпар канцелијер и ми Стефано Николетовић од Будве - узмножноме господину Ивану - сви вишепоменути туда с њим идући потписујемо својим рукама да смо границе поставили и утврдили - да ако би се наш или господина Ивана нашао који човјек и помјерио коју од ових граница - да га правда на смрт осуди. Писма остависмо у двије канцеларије: једно господин Иван у његовој канцеларији на Цетињу, а друго ми властела которска у нашој канцеларији у Котору. Писах ја Никола Грек, бивши логофед господина Ивана, љета 1482 (sic!). 

Да је познато која је била земља Пиперовића, а господин Иван даде цркви: земљу Јаблано и са Узглављем, и земљу Спасов крст, и земљу под виноградом, и земљу подбрућску до под Милановића кућом, и земљу увлачку на врху Царине, и што је било винограда Пиперовића. И горе и дубраве: сав дио што је било Пиперовића, у Мекавцу. То све господин Иван даде цркви. Да се зна гдје је била граница са господарима Чернојевићима, синовима господина Ивана - са господаром Георгијем и господаром Стефаном, и проч. и проч." 

У вријеме овога Ивана Црнојевића которска властела, будући да се због пада Српског царства предадоше Млечићима - отроваше посредством неког Которанина, Друшка по имену, седамдесет и два калуђера с њиховим архиепископом у манастиру архистратига Михаила, на дно Солиоцкога или Грбаљског поља, како би житеље источног вјероисповиједања у приморским селима, лишене својих духовника пастира, лакше и брже могли обратити на западно вјероисповиједање. И тако тај манастир, који изгради свети Стефан Првовјенчани, краљ српски, остаде пуст и од њега се данас једва види која зидина.^[4]

Утрошивши све снаге своје на утврђивање своје владавине и на обезбјеђивање малога остатка народа српскога у неподложности под туђу а особито под турску власт и јарам, Иван умрије у својој отаџбини и у својој слободи на Цетињу, гдје би сахрањен уз тек сазидану цркву, а на своје мјесто остави старијега сина свога Георгија у истој земљи и у независности. 

Наслиједивши владавину свог оца, Георгиј Иванов Чернојевић наслиједио је и његову бригу о ваздашњем утврђивању својих граница и чувању своје независности и слободе. Као благоразумну је такође схватио одлуку свог оца да се изван својих граница према турској сили нипошто не помаља, него да води бригу о себи, и да је увијек спреман да брани своје горе до крајности, па је тако учинио, и тако би се држао цијело вријеме свог живота и тако према себи изазвао турску индиферентност - да га не би ни тражили ни узнемиравали. Али, млађи му брат Станиша (крштен као Стефан), понадавши се да може од султана повратити сву очевину под своју руку, а да му се при томе преда и обећа му харач плаћати, као што је тада учинио и Стефан Високи, Лазарев син у Крушевцу - дигне се са неколико Црногораца, пође у Скадар и преда се царевом намјеснику, који га, по његовој жељи, прими ласкаво, и опреми га својему цару у Цариград. И цар Станишу лијепо и радо прими, саслуша његову молбу, одобри је и даде му свеколику Зету, са истим правима и у насљеђе како је било од искона, али - да се потурчи. Не хотећи или не смијући да се одрекне такве милости силнога цара, Станиша прими различите дарове и очинство и потурчи се са свим Црногорцима (који су такође многи били даровани) што бјеху с њим из домовине кренули. Тада се он са својом дружином врати из Цариграда у Црну Гору. Али га почне савјест мучити што је промијенио вјеру, те се покрсти и узе монашки чин, у којему је и умро. А истурчени Црногорци који су путовали са њим, дошавши богати натраг, свак својој браћи оде и кући да живе као и раније, али у турском закону (вјери - прев.), који им се толико био омилио да су у њему не само живјели и помрли, него су га и дјеци својој оставили и наметнули, и многе црногорске домове тиме отровали и примамљивали. Тако они самовољом и краткоумљем својим и рајско дрво сопствене слободе својом руком бјеху уложили да подсијецају, тако да се за длаку и не посијече, јер се потурице временом у несрећној Црној Гори умножише и почеше да надјачавају домородне и христољубиве старосједиоце, како ће се из наредног казивања видјети. 

Пјесма о Иванбегу Црнојевићу и његовим синовима 

изведена из "ГРЛИЦЕ ЦРНОГОРСКЕ" за годину 1835.

Георгиј (Ђурђ, Ђурађ) не даде се тим лакомисленим поступком свога брата поколебати у своме подухвату, нити ослабити духом и трудом у корист свога народа, већ одмах и најбрже добави штампарију из Млетака, намјести је код ријечког Обода и поче штампати црквене књиге, и свуда их по својој и по турској земљи народу и свештенству давати - да не клону цркве без књига и да не ослаби у свештенства дух вјере и ревност према пастви, као и да паства, тако предохрањена, не могне падати у искушење да је варају Турци, како варвари настојаху овдје као свуда друго. Као увјерљив доказ да је постојала штампарија у Црној Гори и да је радила - овдје се, ево, даје препис једног листа од књиге Осмогласник, која се штапала у тој штампарији, а тај лист се чува овдје у Библиотеци Цетињскога манастира, у кабинету ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА господина митрополита, који га је и нашао негдје код неког Пјешивца из села Повија. Многи од попова и других књижевних људи овуда и сада казују да постоје и да се налазе цијеле и различите црквене књиге још у понекога у барској крами из те исте штампарије. Али до сада није било среће да се нешто више осим тога листа нађе и објави. А он се овдје тачно копиран представља.^[*]

^[*] Напомена: Почетно је слово велељепно. И први ред је до ријечи Бог, која је у други ред прешла, црвеним мастилом штампан. Име и презиме с ријечју Господина ми - написано је црвеним мастилом, а такође и горе, у трећем реду Господин и име и презиме црвено су штампани. 

Тако Ђурађ до дубоке старости проживи у Црној Гори неподложан другој власти осим божјег страха. Ту је тако могао и умријети, али будући рад да за живота још нешто учини за своје отачаство, а против заједничког хришћанског душманина, а видећи да сам са својом сиротињом не може том преосиљеном душманину ништа, а камоли штогод од изгубљене отаџбине да поврати из чељусти стоглаве турске аждаје, науми још једну жртву у корист отаџбине, и то највећу, тј слободе његовога народа учинити савјет тајни са митрополитом Вавилом да он, Ђурађ, пође у Млетке и у Италију под изговором да тамо до смрти живи, гдје је имао нека своја добра и дохотке, и одакле му је била жена, али да на сваки начин тражи погодне прилике да помогне својој отаџбини и хришћанству, који су у варварски љути јарам запали Размишљао је: ако остави народ и његову независност наизглед без себе, као тијело без главе, и без главара и заштитника - и тиме ослаби турску лакомост и пажњу, или је макар одврати, овда ће тајно моћи народ оставити на старање наведеноме митрополиту, којега би за свашта питали и сљедовали његовим примјером. А ако ништа од помоћи не буде, а оно да се макар задржи пређашње стање. Због тога Ђурађ сакупи народ, објави свима да одлази у Италију, како би кратки остатак живота провео у тишини и без главобоље, а да Црну Гору Богу и староме владици препоручује. Све што је имао приложи цркви, како би барем владика од тога могао живјети и у цијелој митрополији зетској као светињу народну слободу и вјеру чувати, као највећи божји аманет Тада се Ђурађ са свима изгрли и опрости и пређе у Италију, али тамо убрзо умрије не постигавши никаквог успјеха за свој народ и не добивши свога порода. А Црна Гора остаде на бригу и под владавином својих архијереја, који су тај скупи аманет један другоме у насљеђе, уз све веће искуство у управљању народом, додавали, пошто већ немадоше коме другоме из народа ту драгоцјеност као важни аманет повјеравати, и преносити на грађанску добронамјерност и знање. 

ЦРНА ГОРА ПОД ВОЂСТВОМ ВЛАДИКА 
(који су сви били од србскога рода и језика)

Свеосвештени митрополит господин Герман^[6] сав свој живот проведе у истоме звању и дужности спокојно, као његов предак, па се и он без значајних догађања у вјечност пресели, а на његово мјесто братија и народ изаберу 

свеосвештеног митрополита господина Павела^[7]. Он такође, као и његов предак, би и прође без посебних подухвата за општу народну корист, а њега наслиједи 

свеосвештени митрополит Никодим^[8], који такође проживи као и његови претходници, а кад умрије, наслиједи га 

свеосвештени митрополит Мардарије^[9]. Он се задржа на положају неко вријеме, и умрије као претходник му, а наслиједи га 

свеосвештени митрополит Пахомије^[10], али се ускоро престави из трулежности у бесплотност, а на његово мјесто ступи 

свеосвештени митрополит господин Руфим^[11]. Овај владика је православној побожности особиту службу учинио и тиме не мало Србство пробудио и поткријепио, јер је повратио у источно богословље (Православље - прев) Куче, Братоножиће и Дрекаловиће из римске вјере у коју су били премамљени од стране арбанашких попова, с којима се граниче и орођавају се, али сада паметније: по поуци и заклетви тога истога владике узимају данас од аих (Албанаца - прев ) жене, а њима своје не дају, те је узалудна мука прапоганима, више него пропагаторима Пошто овај владика умрије, наслиједи га 

свеосвештени митрополит господин Руфим Други^[12]. Постоји предање да је у вријеме овога митрополита некакав силни Сенђер-паша с војском ударио на Боку, дошао до Котора и опколио га са стране Праћишта (ово је страна изнад Котора у правцу Црне Горе) са својом чудноватом (по казивању) лубардом, и да је граду одатле много јада задао. Но, у Котору се бјеше намјерио неки Чевљанин, поп Драгојевић, који гледајући како латини гађају својим лубардама с града, али не погађају, замоли их да му допусте да он лубардом нациља. То му дозволише и Бог му даде срећу да првим хицем погоди онај турски топ на Праћишту посред отвора цијеви и заглави га тако да Турцима није више могао да служи. Предање каже да се због тога турска војска одатле подигла и без икаква успјеха пошла, као разбијена. Томе попу за тај подвиг принцип млетачки даде златну медаљу (колајну) и плату до краја живота. Иза Руфима Другога дошао је 

свеосвештени митрополит господин Василије Први^[13], који проживље тако што се у његово вријеме не деси ништа што би требало запамтити, а послије његовог упокојења наслиједи га 

свеосвештени митрополит господин Висарион^[14]. У његово вријеме дође с мора принцип млетачки да узима Нови (град у Боки Которској) од Турака, опколи га и заузе га, али без помоћи Црногораца Бог зна би ли успио да га заузме. Некакав Топал-паша пође са војском да одбрани Кастел-Нови, али га сусретну Црногорци изнад Новога (у Кобиљем долу) и разбију га тако да је једва остао жив с мањим дијелом своје војске. Због тога млетачки принцип многима од Црногораца даде колајне и доживотне плате. Као што су раније свјетовни господари тако су и црквени водили мирољубиву политику и одржавали политички савез са млетачком републиком против Турака, али су сами доносили више користи Црној Гори него што их је у томе помагала Млетачка република Не марећи много за савез Млетака и Црногораца, Турци су често и неустрашиво ударали како на тада богату Републику, тако и на љуту и крајње сиромашну Црну Гору, премда су више гинули него што су добијали. Настојали су да Боку освоје силом а Црну Гору вјером, али нијесу успјели ни у једноме ни у другоме. Бока им се одбрани уз помоћ Црне Горе и млетачког принципа, а црногорска сироти&а им се одбрани милошћу божјом и својом мишицом. Све се ово јасније и чистије види из једног догађаја који се десио за вријеме овог владике мало послије горе описаног боја. 

У оно вријеме је политичка мудрост Турака успјешно водила и одушевљавала њихову војну моћ и ратне подухвате. Никако нијесу мировали, а још мање су их порази заустављали. Чак су их раздраживали за нове бојеве и ратове. Тада Млетачка република склопи мир са Турцима и својега војног команданта Зана Грубичића, који је био упућен да са Црногорцима ратује против Турака, повуче у Млетачку. За Црну Гору нико ништа нити помену нити утврди, и то због слабости Млетачке и воље Турске, која је у тајности припремала нове и одлучније подухвате против Црне Горе и њене сиротиње. Ова се, међутим, није уклањала ни приклањала отоманској сили. У својој ратничкој гордости Турци не вјероваху да Црној Гори уопште ништа не могу, него опет дигоше војску на њу, ону исту с којом су скоро ратовали против Млетачке републике и Црне Горе. Сераскер пред војском био је Сулејман-паша Бегајлија из Скадра. Као вјешт Црној Гори, а у циљу олакшања свога успјеха, он је употребио црногорске потурице и друге лакомце, који га радосно сретоше и прихватише, и послије малог отпора на Вртијељци^[15], гдје је погинуо славни Бајо Пивљанин са шест другова, изведу Сулејмана и сву његову војску на Цетиње. Ту он дигне у лагум Манастир и двор који је сазидао Иван Црнојевић, па се одатле врати у Скадар. Послије тога црногорског разарања, а ваљда видећи да се на тај начин Црногорци не могу ослабити, Латини смисле да учине крајње своје пакости - отрују владику Висариона, како би угодили Турцима и својему назови божанству (папи) и понизили Црногорце а себе уздигли. Али послије његове нагле и ненадне смрти, брже-боље се нађе да осујети њихове планове 

свеосвештени Митрополит господин Сава Први^[16]. Он такође у своје вријеме ништа више ни боље не учини, осим што успјешно сачува оно што је наслиједио, и тако све остави своме насљеднику, а то је био 
свеосвештени Митрополит господин Данило^[17] (по народноме - владика Данило Његуш). За њега се има нешто више казати, ако га посматрамо као човјека, као духовно лице и као завичајца натпросјечног. Али и то се може рећи за њега, колико је могуће знати, само на основу усменог казивања, као и за његове претходнике, премда је и данас на његово мјесто потомак исте куће која је и Данила родила и двојицу испред њега. Али и он, као преци му, само се ту и тамо у причи наводи, па жалимо што нема писаних трагова о тим важним временима, или су се, ако их је било изгубили у толиким ратним разарањима, тако да до њега ништа писано није стигло. 

Данило је рођен у Његушима (црногорско село испод Ловћена планине а изнад Котора) у братству Херачком или Хераковићима, који су се ту населили послије заузећа Херача (Херцеговине) од стране Турака. Они су тамо боравили под планином која се зове Његош. Не могавши трпјети турски јарам и подносити варварски бич, они побјегну у Црну Гору, и у велику се пустињу и шуму тада у једно пољице завуку и населе, и то насеље назову по имену своје планине - Његош, или Његош, и Његуш по данашњему Предање казује да су се од два рођена брата - Раича и Херака - сви данашњи Његуши намножили, тј. Раићевићи и Хераковићи. Као што је овај Данило, тако су и све остале црногорске владике били природни Црногорци, али из других племена и братстава а не из овога. Некима од њих су наведена мјеста рођења, за оне за које се зна, док за оне за које се поријекло не зна оно није наведено. Али никакве двоумице нема да су сви били рођени Црногорци, као што су и владика Данило и његови насљедници. 

Овај владика Данило једино из побожности остави својевољно очеву кућу и дође на Цетиње у Манастир, те се постриже у монашки чин. Њему је најприје било име Нико (Никола), а послије Данило Не зна се када се родио, али се 11 јануара 1735 године упокојио у свом Подгору у Маинама. Он никако није хтио, чак је плакао, да га бирају за владику, али су га свенародном вољом Црногорци изабрали и поздравили га огњем из пушака. То се догодило 1697 године, а послије три године по општенародној вољи би послан у Мађарску, у Сечуј, гдје је тада боравио српски патријарх Арсеније III Чарнојевић, родом из Бајица (Црногорац), те га је рукоположио за архијереја, како и приложена диплома казује: 

"Арсеније Чарнојевић 
Божјом милошћу, архиепископ пећки и патријарх свим Србима и Бугарима, Приморју, Далмацији, Травунији, Вретанијским острвима и осталима. 

Неизречивим божанским даром избавитеља Спаса нашега Бога прими сва земља истинску и живоносну проповијед, а слушањем онога који је њу посијао, људи, налазећи се у тами незнања, видјеше велику свјетлост знања. Од заблуде избависмо се и царству небеском придружисмо се. Јер од првобитне Свјетлости због гордости човјек оступи и би изгнан из раја. Поново, нови човјек Христос, својим оваплоћењем, Адама на првобитну част уздиже и човјека обожи и свуда испуни тајним службама (мистагогијама) а међу људе положи љубав. Свете храмове испуни благодаћу и славом, и тајнама освети, и храну рајску свима понуди. Јер све старо прође и све постаде ново. 

Тога ради и наша смјерност са Сабором све тачно разумјесмо и нађосмо законом Светих отаца и хрисовуљама даровницама правовјерних царева - које су митрополије и епископије под Светом великом црквом, Преосвештеном архиепископијом пећком и Патријаршијом управљајућом свим Србима и Бугарима, западним Приморјем и горњим Подунављем, и сјеверним странама. 

Божанским старањем, тако, састависмо свечасни и свештени Сабор у богоспасаваном градићу који се зове Сечуј. На том сабору су били, прво, свеосвећени митрополит господин Саватије захумски, митрополит господин Јевтимије будимски, митрополит господин Стефан сремски, богољубни епископ господин Јевтимије бачки, епископ господин Исаија јованопољски, епископ господин Спиридон вршачки, епископ господин Герасим зворнички и најпреподобнији архимандрит господин Јоаким Ђурђевац (из Ђурђевих Стубова); и од други страна не мало калуђера и властеле с осталим клиром и свештенством црквеним. И свечасни и богољубни Сабор сачинисмо и у Богом спасавану Епархију скендеријску - која је остала без пастира послије смрти покојног владике Саве - божанским судом и црквеном провјером изабрасмо најчаснијег јеромонаха свога Данила, пострижника цетињског; и призивањем Светога и Животворног Духа постависмо њега на богољубни степен архијерејски да прими више именовану Епархију звану Скендеријску у којој су ова мјеста: најприје Црна Гора и племе Грбаљ, Паштројевићи, Кртоле, Луштице, и град Бар, град Скадар и град Улцињ, и град Подогорица и Жабљак, и племе Зета и Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери и Бјелопавлићи са свим варошима, селима и парохијама. Богу да служи марљиво и стадо своје да чува са сваком пажњом. Да рукополаже свештенике, чтеце, подђаконе и ђаконе, и да поучава свештенике, као и игумане по манастирским правилима, а и духовним оцима да пружи науку за спасење душе; цркве Божје да освећује, које нијесу освећене, а све архијерејске дужности да испуњава по закону Божијем и по, правилу Светих апостола и по предању Светих отаца; да учи народ хришћански корисном спасењу душе, да спасе повјерене њему душе, да спасе повјерене њему душе колико је могуће све. 

Па и ви, христољубиви саборе, свештеноиноци (јеромонаси) и свештеници, властело и сви хришћани - који се налазите у више реченој Епархији - послушајте њега и закону Божијем повинујте се и поштујте њега на мјесто лика самога Христа и у име наше смјерности јер к архијереју част на самога Христа прелази. И ако се ко нађе напрасан и непокоран овом нашем писму (грамати) тај ће бити проклет и одстрањен из Цркве Божије и од закона хришћанскога. И што буде хтио по закону да благослови - нека је благословљено; и што буде хтио разријешити - нека је разријешено; и што буде хтио по закону свезати - нека је свезано. 

И написа се ова Синђелија на свако чување и утврђење. И даде се благољубивом епископу господину Данилу. У години од постанка свијета 7208, а од рођења Христовог 1700, мјесеца јуна. 

Смјерни богомољац Арсеније Чарнојевић архиепископ пећки и патријарх српски"^[**]

^[**] Напомена: Свака запета је црвеним мастилом написана и у првом реду свако слово у свакој ријечи такође је црвено. Печат је потпуно округао, а три су му круга двоструко један другоме, како му је и на средини печата Вознесење насликано, а око њега написано - чита се исти потпис, а да ли има још нешто, не могу разазнати, мастило је готово изблиједело. Прво слово И у почетку дипломе особито је лијепо бојом насликано. 
Ијекавизирани превод проф. др Александра Младеновића у: "Прилозима о Његошу", Ваљево, 1996. стр. 125-127. 

Овај владика Данило се презивао Петровић, премда му је оцу било име Стефан, и то је вјероватно по некој старини чинио Он је први почео размишљати како би се Турци истјерали из Црне Горе, и настојао је да то и дјелом учини чим се за то стекну услови и да Турцима одузме и отклони убјеђење даје Црна Гора њихова за сва времена За то му даде повод и неки Демир-паша, којега су били послали из Цариграда с нешто војске да регрутује рају и одметнике у низам (послух) доведе цару Прошавши Албанију, Демир је дошао у Подгорицу, окупио Зету равну (подручну), јер је тајно у себи подозријевао њихов (Зећана) рајалук због њихове близине с Црном Гором, која се још никако није сасвим покорила турском цару, иако је још оне своје потурчењаке трпјела и допуштала неким извањским Турцима да се баве трговином на Ободској ријеци (Р Црнојевића - прев) Демир рече Зећанима да пред њега доведу својега владику са Цетиња, рекавши му да га зове везир и већил царев на важни разговор, те их је тако преварио. Зетски хришћани Срби пођу на Цетиње, позову Владику к везиру, али он није хтио никако да оде на тај позив да га Зећани не узеше на свој врат и душу, и тако Владика пође. Чим је видио Владику гдје иде сам к њему, прими га лажно лијепо док с њим не поразговара и увиди каквога је духа и срца, а очима је имао од њега шта да види, јер је био највиши и најприкладнији човјек, уз то и дрзак и неустрашив. Ове особине су, и без напрегнутог разговора, довољне биле да подигну јарост и пакост варвара противу себе, те одмах нареди да се Владика ухапси и стави у синџире и томруке (дрвена направа за окивање људи " прев.), па сјутрадан му упрти стржев колац (колац од црног дуба) на раме и поведе га пјешке до Спужа да изабере сам мјесто на којему ће га на колац набити Истог дана га врати у Подгорицу. И тако, прича се, неколико пута гаје водио тамо и овамо за неколико дана, а ноћу би га вјешао испод пазуха, те би му тако висио по сву ноћ у висини човјека, ваљда да га том муком и страхом принуди да се потурчи и да сву Црну Гору својим примјером принуди на турчење Али Данила Бог Спаситељ толико ојача да је био одлучио и да све муке издржи и да тако умре и варвару не учини вољу. Некакав зетски поп Божо Поповић (Љешкопољац), од свих због побожности поштован успијевао је да само сам тајно и уз подмићивање к Данилу улази, те му је понешто хране доносио и држао га на својим раменима док би што висећи појео и одморио руке и пазува од онога на шта је био објешен Сва се Зета ужаснула због таквог поступања с њеним Владиком, и одлучише да сви једногласно моле везире да им га поклони и за благо ослободи. Демир у почетку никако не хтједе да им изађе у сусрет, али они понављаху своју молбу, а Данило, истрајавајући у трпљењу, надвлада варварско безакоње, те им везир за њега шест стотина цекина затражи. Они му обећају да ће скупити тај новац, али га замолише да Владику више не меће на муке, па нека га макар у хапсу држи док донесу откуп, и везир им тој молби изађе у сусрет Тада Данило јави својој браћи да му пошаљу откуп. Они саставише триста цекина од свога имућа али им недостајаше још толико. Зато пођу на Топлу (манастир код Новога у Боки), гдје је митрополит херцеговачки господин Саватије још столовао, те им он позајми других триста цекина, које они понесу те га искупе и поврате кући, а Демир-паша одатле оде даље за својим послом Сада већ владика Данило, исте године, тајно наговори војводу цетињскога и остале поуздане Црногорце да његову ранију замисао спроведу у дјело. Тако они на сами Бадњи дан увече свуд по Црној Гори ударе на Турке, срећно их истријебе, неке посјекавши, друге прогнавши, а неке млађе покрстивши Ето тако се, и тада, сва Црна Гора са свијем очисти и ослободи од Турака, који су је били почели својим множењем превладавати За ово дјело постоји и народна пјесма, која је достојна да се и овдје дода, нека докраси повијест и да ко хоће види како дух природнога пјесмотворства то све одсликава на свој начин: 

Сабор чини хапи-попе Јове^[18]
На сабор је Зету окупио, 
Па пошто је Зету окупио, 
Овако је попе бесједио: 
"О Зећани, јадна браћо драга! 
Шта хоћемо од живота свога? 
Не имамо цркве ни закона. 
Но погибе Лазар на Косово, 
А клетизи прискочише Турци, 
Развалише цркве и олтаре, 
Оградише све турске мунаре. 
Но ја велим, моја браћо драга: 
Окупимо ми мало пешкеша, 
Да идемо Скадру крвавоме, 
Да молимо пашу злочестога 
Да нам даде турску бујрунтију 
Да би мало цркве оградили 
Да би своју вјеру придржали." 
Све Зећани кабул учинише, 
И за пашу пешкеш приправише. 
Прво пошли Скадру бијеломе, 
Те пред пашом жалбу учинише. 
А пошто је паша разумио, 
Пешкеш прима, бујрунтију пише, 
Да би мало цркве оградили, 
Да законе своје придржају. 
Па отле се натраг повратише, 
Дозиваше камене мајсторе, 
Они мало цркве оградише. 
И камене платише мајсторе, 
На своје их доме отправише, 
Ма говори Хаџи-попе Јове: 
"О Зећани, моја браћо драга! 
Ево б'јелу оградисмо цркву, 
Што је фајде ђе је ограђена, 
Она није боља но пећина, 
Теке није освештена црква. 
Нег, да опет пешкеше купимо, 
да идемо Скадру на Бојану, 
У нашега паше опакога, 
Да бисмо га како умолили 
Е ја би ни хатар учинио, 
Е ја би ни како учинио, 
Е ја би ни како допуштио 
Да идемо малој Црној Гори, 
На Цетиње владици Данилу, 
А да бисмо њега умолили, 
Да би доша, да ни свешта цркву. 
Сви Зећани на то пристадоше, 
те за пашу пешкеш окупише, 
Пак се диже Хаџи-попе Јове, 
С собом узе три-четири друга, 
Пође опет Скадру проклетоме. 
Ту пред пашу они излазаху, 
Пред њим плачу и моле се љуто. 
Пешкеш прима, бујрунтију пише, 
Бујрунтију тако направљаше, 
У њу добро поздравља владику: 
Чуј владико, црни калуђере! 
Ја ти паша тврду вјеру дајем, 
Дођ, владико, Зети земљи равној 
Да у Зету свешташ цркву малу. 
Ево ти је дајем на поклоне 
Зету равну и Брда остала, 
Да им чиниш црковне начине, 
Да им дају што се погодите. 
Отолен се натраг повратише 
И дођоше здраво на дворове, 
Зећанима право кажеваху, 
Па узеше танахну ђемију, 
Те иђаху Блатом широкијем, 
Док дођоше на Ријеку малу, 
А с ријеке на Цетиње равно, 
На Цетиње владици Данилу, 
Те му десну пољубили руку, 
На руке му бујрунтију дају. 
Кад је виђе владика Данило, 
Овако им бесједи Владика: 
"Попе Јове, јадовна ти мајка! 
Није вјера тврда у Омера, 
 Ма ћу поћи да нећу ни доћи, 
Ради вјере и закона свога 
Док ујутро зорица осване." 
Он је своје слуге дозивао, 
Овако је њима бесједио: 
"Хаз, рте ми добра коња мога! 
Е ћу ходит, пут Ријеке мале, 
А с Ријеке Зети земљи равној, 
Бог да знаде хоћу л'игда доћи." 
Слуге су му коња опремиле. 
Отале је пут Ријеке пош'о, 
А с Ријеке Зети земљи равној, 
У попа је конак учинио. 
Сјутрадан се Зета окупила, 
Зета равна и Брда остала 
И гиздава варош Подгорица, 
Свак да гледа владику својега. 
Владика им освештаје цркву, 
Ал' ев', побре, жалостиви гласи! 
Клети Турци уфатише њега, 
Свезаше му руке наопако, 
Па га воде варош Подгорици. 
Ту му руке мало попуштају, 
У руке му стржев колац дају, 
На који га мисле ударити. 
То кад виђе Зета земља равна, 
Зета равна и Брда остала, - 
И гиздава варош Подгорица, 
Заплака се мало и велико, 
Пашу моле и куме га љуто: 
"Немој, пашо, за Бога једнога! 
Немој, пашо, изгубит' владику! 
Немој Зету земљу отровати, 
Е ти нигда ништа родит' неће, 
А сувише, изгубићеш вјеру. 
Но ходи га врзи на откупе, 
Узми блага колико ти драго". 
Пошто сеје псету досадило 
Ево га је врга' на откупе, 
Три хиљаде жутога дуката. 
Двије даје владика Данило, 
Ону трећу Зета земља равна. 
А кад виђе владика Даниле, 
Е га стави пашче на откупе, 
Он направи лист књиге бијеле, 
Па је шиље малој Гори Црној, 
Црногорцим', својој браћи драгој: 
"Откуп'те ме, не држите овђе, 
Продајите крсте и кандиле 
И путире од сухога злата, 
Све црковно дајте за ме благо, 
А да би ме само избавили 
Из невоље, из турског синџира" 
То кад чуше браћа Црногорци, 
Одмаха су благо саставили, 
Ш`њиме иду на Ријеку малу, 
Ту нађоше владику Данила, 
Састаше се туна са Турцима, 
Благо даше, владику примише, 
Вратише се здраво на Цетиње. 
Ту владика дивно дочекује у 
Манастир браћу Црногорце, 
Пак овако зборе Црногорци: 
"Благо нама, наше сунце јарко! 
Када ни те срећа изнијела, 
Како ћасмо живјети без тебе?" 
Те владика њима одговара: 
"Ками вије благо, Црногорци! 
Један вама, а девет су мене, 
Тек се клети умложише Турци. 
Лаћајте се, не уздајте с' у ме 
Ако мене послушат нећете, 
Ја ви данас тврду вјеру дајем, 
Већ ме овдје видјети нећете". 
Сви му они тврду вјеру дају 
Да ће они послушат' владику 
"Но ни кажи, мили господару! 
Како бисмо сада учинили?" 
"Ја ћу вама казат', браћо драга' 
Ево су се умложили Турци, 
 А у нашој малој Гори Црној, 
Неколико бити неће доба, 
А луду ће вашу турчит' ђецу, 
Ђе гледате вашијем очима, 
Да им ништа помоћи нећете. 
Него јадна браћо Црногорци 
Међу собом вјеру уфатите 
За слободу крвцу пролијеват' 
За слободу и за вјеру нашу, 
Да с' бранимо од невјере турске 
Покољимо Црном Гором Турке 
Који су се међ' нас уселили 
На срамоту и на пријевару, 
Бранимо се, не издајимо се, 
И Бог ће ни помоћ акобогда. 
Ја не жалим де^[19] ћу погинути 
Ради вјере и закона свога!" 
Црногорци вјеру њему дају, 
Вјеру дају и дају бјелегу, 
Бјелега је Мратињске покладе, 
Таде с Турцим' да заметну кавгу. 
Мало прође а покладе дошле, 
Не би кавге ни свађе никакве. 
То кад видје владика Данило, 
Побоја се да га преварише, 
Тере своју слугу дозиваше, 
Одасла га к војводи Батрићу: 
"Дођ', Батрићу, с браћом твојом драгом 
Е имамо нешто разговора!" 
Батрић зове Марка и Милоша, 
И Томаша и брата Ивана, 
Сви пет поше^[20] к владици Данилу 
Лијепо их бане дочекива, 
Пак им бане поучења даје. 
"Што су наши стари учињели, 
И слободу како су чували, 
Док погибе Лазар у Косово! 
Но каж'те ми, о Мартиновићи- 
Камо ваше вјере и аман'ти? 
А које сте са мном оградили, 
До покладах клетву учинили, 
До покладах заметнути кавгу 
Ев' покладе, не би другог гласа, 
Јао, леле, до жалосна гласа!" 
Таде скочи војвода Батрићу, 
Те му десну пољубио руку, 
А овако њему бесједио: 
"Чу ли мене, мио господаре! 
Ја се бојим и страх меје љуто 
Јере те ме издат' Црногорци, 
Ја бих давно заметнуо кавгу. 
Но пет брата што смо од Мартина 
Сви имамо нашу дјецу малу, 
А и наше старе родитеље, 
Мили су ни к'о цару цареви, 
Хоте ни их потурчит, занаго. 
Па те молим, драги господару, 
Нађ' им мјесто, па не жали наске". 
Владика им за то одговара: 
"Слушај мене, војевода Батро! 
Црногорци ако те издаду, 
Би те они де и моја глава". 
На то су се они раздвојили, 
Међу собом савјет учињели, 
Мало прође, Бадње вече дође, 
Стадоше се браћа на вечеру, 
Наложише блажене палице, 
Бадњакове пак и бадњачице, 
И уждише воштану свијећу, 
Пак се милу Богу помолише, 
Великоме Ристову Рождеству, 
Да им вазда буде у помоћи. 
Још доносе једну чашу вина, 
Напијају сви у славу Божу, 
И у славу Риста Спаситеља, 
Тад сједоше и повечераше. 
Пошто браћа слатко вечерала, 
Овако им војвода зборио 
"Сад на ноге, моја браћо драга! 
Прифатите свијетло оружје, 
Да идемо ђе смо углавили". 
Прифатише свијетло оружје, 
На Иногор, мало поље доше, 
На бијелу кулу Мустафића. 
Ту бијаху пет Тураках братах, 
Пет Алијћах, седам Мустафићах, 
Њих поклаше и тридесет ш њима, 
Па отоле браћа Мартинићи 
Здраво пошли на Јабуку село, 
Нешто Турак' и ту изгубили. 
Ал' им вичу двоје дјеце турско, 
Они вичу да те с' покрстити, 
Не шћеше их браћа изгубити, 
Но их воде владици Данилу, 
Владика их оба покрстио. 
Још отоле с' браћа подигнула, 
На Дубовик село одлазила, 
И ту неке погубили Турке, 
И ту вика једно д'јете лудо 
Да се хоће покрстит', занаго, 
Тако су му живот опростили, 
Но и њега владици повели. 
Он га крсти ка' но и остале. 
То све било док огрија сунце, 
Тер освану Рождество Ристово, 
Пак се браћа назад повратила, 
И низ поље, низ Цетиње равно 
Шенлук чинећ и весеље драго 
Глас допаде владику Данила, 
Донесе га једно момче младо: 
"Муштулук ти, драги господаре! 
Погибоше иногорски Турци! 
А осталим ни стрва се не зна!" 
Кад је бане гласа разумио, 
Сам собом је бане бесједио 
"Мили Боже, на свему ти хвала! 
Баш весеља што жуђех одавна" 
У ријечи у којој се нађе, 
Он е своје слуге сазивао, 
Жежијаху краташне машкуле, 
Тер чињаху радост и весеље, 
А 'во иду пет Мартиновићах 
И ш њима је Бориловић Вуче, 
Крвавијех до раменах руках. 
Од весеља пак их срета бане, 
Ушетао у бијеле цркве, 
Те одстоји божу летурђију, 
Па изиде из бијеле цркве, 
Даје њима пива и јестива, 
Лијепо их бане дочекива, 
Још их љепше даром дариваше: 
Батру даје коња испод себе, 
А Ивану двије пушке мале, 
Даје Марку сабљу на појасу, 
И Томашу златну перјаницу, 
А Милошу танку талијанку- 
Брешку пушку ситнога џефера, 
Пак дарива Бориловић Вука, 
И њем' даје двије пушке мале- 
Самокресе по од четир' грла, 
А међу њих мерџанли-ханџара, 
Нек' душмане све коље и пара, 
Нек' их бије да их нигђе није, 
Ка' му браћа, дружина уздана 
То све било кад се и чинило, 
Покојнијем' душевно спасење! 
А живијем здравје и поштење 

Кад се тако с помоћи Божјом Црна Гора очисти од пексијанске вјере и ослободи опасности од ње, владика Данило предузе те огради опет цркву и манастир на Цетињу, што су их Турци недавно пред његов долазак били разорили и спалили. Почне и с Млечићима озбиљније да поступа, не дајући им ни да се појаве и да озлобљују Црну Гору. Али им се свуда пријатељски одазивао. Чувао се њихове тајне пакости и политике а цијенио њихово према њему јавно уважавање. Ријечју, био је добар и користан сусјед Републици, али сусјед независан од ње. Имајући своју правицу и Отаџбину, уздигао их је богомданошћу до потпуне слободе своје вјере, закона и правде. Он је исти збјежишту несрећника дао облик државице, а самобезнамјерном ратољупцу дао је име Патриота, Завичајца, и упознао их је међу собом, обновио им љубав и слогу и њихову везу духа утврдио је тако да се и до данас тако држе - сви заједно, сложно, без другога подложја и страха осим од својега добра или зла дјела. 

У вријеме овога владике у Русији је живио и царовао сверусијски цар ПЕТАР ПРВИ и ВЕЛИКИ, који се, украшавајући и уређујући своју отаџбину, био овдје упустио и у рат с Портом отоманском Али будући да није имао довољно снаге, тражио је свуда по турској империји да придобије и пробуди хришћане, себи и свом народу једнокрвне, да му помогну диверзијама против заједничког непријатеља, а ови су се надали да ће и себе ослободити и подићи свој углед који им је варвар био преотео насиљем и ујармио их. При томе цару налазио се у служби тада као генерал и један Србин, по имену гроф Сава Владиславић, родом из Попова (у Херцеговини). Имао је част да буде љубимац тога великога мужа Тако он и објави својему цару и господару за Србе у Црној Гори - како независно живе у својим претврдим горама и вјечито ратују с Турцима, те да су под руководством свог православног владике. Добро би било да се и њима обрати, да им што напише и да их позове у рат против њиховог свагдашњег душманина, и да се он тврдо нада да ће они то радосно примити и пристати са свом силом и слогом својом. Цар Петар Велики, који је знао сваки случај и средство да употријеби у своју корист, препусти ономе истоме Владиславићу тај посао, припреми своју царску грамату, препоручи му да он то испуни, и да нађе по коме ће тај позив тајно послати у Црну Гору. Гроф Сава Владиславић још из куће из дјетињства бјеше упознат с тадашњим црногорским владиком Данилом Петровићем и томе се двојако обрадује, знајући колико ће то бити пријатно и угодно његовоме давнашњем пријатељу и храброј браћи Црногорцима. Брже - боље нађе своја два земљака Славеносрба - пуковника Михаила Милорадовића и капетана Ивана Лукачевића Подгоричанина (оба у служби Његовог величанства цара Петра), тајно им даде царску грамату и уз то неопходне инструкције, и одмах их пошаље кроз турску и војску и земљу у Црну Гору. Не може се исказати са коликом их радошћу дочекаше и владика Данило и сва Црна Гора, па истог момента прочиташе цареву грамату, а од весеља сви оборише ватре из пушака, па истога часа и смјеста ударе на Турке, затворе их и опколе у оближњим градовима, и ускоро у присуству и уз помоћ наведених изасланика хтједоше их освојити, а Зету и Херачу припојити Црној Гори, себи и Русији учинити корист и прославити их - али исте године дође од цара Петра Друга, прежалосна порука даје он склопио мир с Портом на ријеци Пруту... те да се ни Црногорци не упуштају даље у велики и посебни рат, него да се повуку у своје крше, а да оба изасланика хитно дођу у Русију. Тако и би- чим два изасланика предадоше Црногорцима за трајно једну грамату, па једну пјесму о том рату и несрећи брзога и ненаданога примирја, а затим ону другу грамату царског изаслаништва: 

"Божјом милошћу, МИ, ПЕТАР ПРВИ, цар и император сверосијски и проч. и проч., и проч. 

Благородним, најпревасходнијим, најпоштованијим, преосвештеним Митрополитима, Кнежевима, Војводама, Сердарима, Харамбашама, Капетанима, Витезовима и свим добронамјерним Хришћанима православне вјере, грчке и римске, и другим, духовног и свјетовног чина људима Србије, Славоније, Македоније, Босне, Херцеговине и непосредно Црногорцима, Никшићанима, Бањанима, Пивљанима, Дробњацима, Гачанима, Требињцима, Хрватима и другима христољубивима који су се нашли под игом Тиранског Турског Султаната - шаљем радосне и веселе поздраве. 

Нека је знано свима вашим благородним особама и свима народима који поштују распеће Христа Бога нашега, кроз које се сви надамо да ћемо ући у царство његово, добросрдачно се потрудивши за вјеру и цркву; 

Како су Турци варвари, Христове цркве и православног народа гонитељи и завојевачи многих држава и земаља на неправду, и разоритељи многих цркава и манастира - незадовољни владавином грчке империје и многим другим потенетатима (владавина и земљама - прев.) неосвојеним али неправдом заузетим. Па обмањујући сироте и убоге, и обудовјеле, склањали су најприје под своју протекцију, а потом их као вуци овце растрзали и стадо хришћанско разарали, и толике хришћанске области у поданство неправедно подвели, тако и да данас њиховим мучењем и тиранством их разарају, а паганску мухамеданску вјеру насилно уводе. А сада видећи они нас и наше Царско Величанствено и хришћанском народу доброжелећи и уз помоћ Свемилостивога Бога у војним подухватима успјешне, подозријевају како смо ми намјерни да отмемо од њих неправедно заузете земље и да помажемо хришћане који се налазе под њиховим игом. Зато су се повезали са јеретиком краљем шведским (којега смо уз Божју помоћ оружјем поразили и његову војску на главу побили и од његове државе одузели немали дио а остали дио до праведног уништења и разарања довели. Одбранили смо не само наших блажених праотаца самодржаца земље и градове од неправедне шведске владавине, него смо заузели и три велике провинције с многим градовима око Балтичког мора, и тако Божјом милошћу оружје наше је прослављено што је, надамо се, вашим особама познато) и нашем царском величанству неправедно, а да им нијесмо дали никаквога повода - објавили рат, и изасланика нашег у Константинопољу, бацили у тамницу, намјеравајући да и остало стадо Христово приведу у своје поданство. 

Тога ради, гледајући ми ове њихове неправде и прогоне Хришћана, призвавши Бога у помоћ - понудисмо се да скупимо не само нашу војску и снаге него и других владара, савезника наших, и имамо намјеру да овога прољећа предузмемо мјере. Да би не само могли противу непријатеља Бусурмана с војском да наступамо, него и јаким оружјем да уђемо у сред његових посједа, и притијешњене православне Хришћане, ако нам Бог допусти, да ослободимо од ига поганскога. на ову војну улажемо све наше способности и с најискуснијим јединицама наше војске против нашег непријатеља ћемо лично наступити. Зато је свим добрим, часним и витешким хришћанима потребно да својим срцима презру страх и тешкоће и за Цркву и православну вјеру не само да војују, него и посљедњу кап крви да пролију, што ће с наше стране по могућностима и бити учињено. 

При томе, будући да смо се увјерили из многих историја да су се ваши древни краљеви и кнежеви и друга господа не само од језика словенског - не само поштовали, него и оружјем сами себе у цијелој Европи храбро прославили, чак све до тиранског неправедног загосподарења њима; ради тога у садашње, од Бога послано вријеме биће у духу подражавања ваших предака да своју славу обновите везујући се с нашим снагама и сложно се оружјем усмјерите на непријатеља - за вјеру и отаџбину, за част и славу вашу, за слободу вашу и ваших потомака. Они који од вас помогне ову праведну борбу за помоћ Хришћанима, добиће од Бога заслужену надокнаду, а од нас милост и награду, и биће одликован сваки од вас привилегијама нашим сагласно услугама и вашим жељама. Јер, ми себе друге славе не желимо осим да узмогнемо да тамошње Хришћанске народе од поганскога тиранства избавимо, да украсимо православне цркве и да узвисимо животворни крст. И тако, на крају, ако будемо заједнички по својим могућностима трудили се и за вјеру војевали, то ће се име Христово још више прославити а насљедници поганца Мухамеда биће прогнани у њихову стару отаџбину - у пијесак и степе арабљанске. 

Ове, нашег Царског Величанства грамате вашим Благородним особама биће уручене нашим изасланицима. 

Дано у Москви, 3. марта 1711. године." 

Адресирано: Преосвештеном цетињском митрополиту господину Данилу, а друга адреса је. Благородном господину књазу Луки Петровићу - Црна Гора^[21]

Сад ево она обећана црногорска народна пјесма: 

Кад Русија с Турцим' ратоваше, 
Петар Први, император руски 
Оправио посланика свога 
Михаила Милорадовића 
(Од старине из Херцеговине) 
Да понесе Црној Гори књиге, 
Петровићу Данилу, владици, 
И главаром од Горице Црне. 
У књизи их мило поздрављаше 
И овако њима говораше: 
"Ево има доба неколико 
Да војујем и да боја бијем 
С јеретиком од Швеције краљем 
За обрану краља пољачкога, 
Кога браних од краља швецкога, 
Ал' он мене учини невјеру, 
И приступи душманину своме, 
Пак ја јоште имам издајника, 
Као Срби Бранковића Вука, 
Издајника мога подложника, 
Проклетога Мазепу Ивана, 
Војеводу од Русије Мале. 
Ни то мени досадило није, 
Ни војнике моје утрудило, - 
Ми смо Шведе сретно рашћерали, 
Под Полтавом страшно поб'једили, 
Још Мазепа жива уфатили, 
И пољашког повратили краља, 
Да се каје што је учинио 
Него ми је Турчин заратио, 
И сву силу на ме обратио, 
Да освети краља од Швеције, 
Већ ми каже вјерна слуга моја, 
Вјерни Саво Владиславјевићу, 
Од Попова из Херцеговине, 
Да ви славни Црногорци вољни, 
С Турци мира нигда не имате, 
И да мене помоћи можете, 
Пак ев'шиљем посланика мога, 
Ја се уздам у Бога вишњега 
И у мишцу народа српскога, 
Особито храбра Црногорца, 
Да ће мени бити у помоћи, 
Да христјански народ избавимо 
И славенско племе прославимо, 
Да сломимо јарма агарјанска, 
Благовјерја уздигнемо храме, 
Омијемо нанешене сраме 
Од Турчина, сваком душманина, 
Ко не лиже прах његових стопах 
Ви сте с Рус'ма иједнога рода, 
Једне вјере, једнога језика, 
Већ сроднији бит' немамо куда, 
Кад к'о Руси јесте и јунаци 
Но скочите кано витезови, 
Покликните како соколови, 
Подигните окружне христјане, 
Све јунаке на старе налике, 
Пак на турску земљу навалите, 
Разарајте штогодер стигнете, 
Освајајте што више можете, 
У Стамбола да се састанемо, 
У Стамбола оли у Једрену 
Наша војска већ је ударила, 
С Турцим' бије с', нигда не престаје 
Тај посланик на Цетиње дође, 
Владика га жељно дочекао, 
Црногорце на збор окупио, 
Ову њима ријеч говорио 
"Ево, браћо, књига од Русије, 
Ево књига, ево и посланик, 
Од славнога цара ришћанскога! 
Књига пише и посланик каже 
Да је Турчин цару заратио, 
Но сад, браћо, ако Бога знате, 
Сви будимо справни и готови 
Да ришћанском цару поможемо 
И да наше крви не жалимо, 
А за наше царство правовјерно 
И за нашу вјеру само славну!" 
Црногорци кад то разумјеше, 
Сви кликнуше, а јединогласно: 
Фала даје Богу великоме 
Те смо књиге ове видијели 
Од нашега цара славинскога, 
Славинскога, но и ришћанскога! 
Јер нијесмо нигда промишљали 
То да ћемо ми кад доживјети 
Да познамо цара православна 
Нако негђе да је у свијету, 
Ђе он за нас ни чути не може 
А кад чуо и за наске знаде, 
Ево наше сабље при појасу, 
Ево наше пушке у рукама, 
Сад и вазда справни и готови, 
Сви једанак срца веселога 
На ови час удрити Турцима, 
И што брже, то је нама драже, 
Што ли пређе, то је нама слађе!" 
Владика је ово саслушао, 
И владика и посланик сретњи, 
Цара књиге преписати даше, 
Пак преписе владика оправља 
Уза своје књиге на све стране, 
У сву Босну и Херцеговину, 
У сва брда и у Зету плодну, 
Да се с Црном Гором саједине. 
Иза тога призива главаре, 
А главари војску подигнули 
И на турску земљу ударили, 
Опалише села и вароше 
Око б'јела Оногошта града, 
Око Спужа, око Подгорице 
И около града жабљачкога 
Затворише у градове Турке, 
А христјане себе присвојише. 
Да ти бјеше видијети, побре, 
Како с' она војска умложава! 
Како трче Брђани јунаци, 
Херцеговци и млади Зећани 
Под барјаке цара русинскога 
Да се здруже с војском црногорском, 
Не би река' драги побратиме, 
Да се иде с Турцим' боја бити, 
Но на игру, хладно вино пити 
И веселе пјесме запјевати 
Но весеље ово не трајало 
Нако само мјесец и пол данах, 
Него се је брзо обратило 
На србаљску жалост и несрећу, 
Јербо худи гласи допадоше 
Да се Петре с Турцим' умирио, 
Не по вољи него по невољи – 
Што га бјеху Турци опколили 
Близу Прута, студене ријеке, 
Тер му помоћ доћи не могаше, 
Ни остало што је војсци нужно. 
Ове гласе када разумјеше 
И владика и сви спасољупци, 
Уплака се мало и велико 
Свак жаљаше ришћанскога цара. 
Михаило пође у Русију, 
А остави у рат Црногорце. 
Како тадер, тако и досадер- 
Вино пију, с Турцима се бију, 
И браниће с' док једнога има 
Од свакога, толи од Турчина 
А својега двојног душманина 
Душманима вјере и слободе. 
Није сјенка слога црногорска, 
Нејма тога ко б' их ујармио, 
То л' их отле некуд призајмио. 

Ево опет и оне друге условне грамате од посланика рускога, која је као привилегија дата тада Црногорцима за вазда: 

"Ми Михаил Милорадовић, Божјом милошћу велики пуковник и каваљер Благочастивога цара Петра Алексијевича, првога императора и непобједивог Монарха све Велике и Мале, и Бијеле Русије, Самодршца и над многим државама владара и Овладатеља Другога Константина великога: 

Дајем разујети свакоме Господару који би се споменуо части и вјерне службе јунаках и храбријех и вјернијех витезовах Црногорскијех који најприје почеше војевати за вјеру и закон за благочестивог Цара Петра и који најпрво нас примише и Царске књиге послушаше најпрви и у своју земљу Црну Гору позив на оружје учинише и многу муку и трудност поднијеше докле се око њих друга племена ујединише у друге земље. Зато ми видећи да на друго мјесто није толико вјерна и храбра народа који би могао учинити војску што би могла Господара и посланика Царева подржати до њих. Зато ми видећи њихову вјеру и храброст, који су држали свога Господара Ивана Чрнојевића и вјерно га служили, који бјеше Иван најпосљедњи Господин и Самодржац Зетски и који се најпосљедњи од све Српске Господе Цару Турскоме противио, како се находи у љетописе Царске. Зато видећи и такву њихову прву и садашњу вјерну службу, допуштавамо им сваку слободу да су својевласни, да немају над собом Господара осим Цара, а другу мању господу и официре да имају од својих племенах и од својега Отачаства а од друге земље и од другог племена - да нема никада међу њима ни Војводе ни Кнеза, ни Капетана, ни никаквога старијега осим Цара по Царскоме закону и суду, а по духовноме Митрополита, како смо их тако и нашли и тако им је било код Ива Чрнојевића. И духовни пастир и архијереји од њиховог племена и Отачаства, и Војводе и Кнезови, Капетани и сви официри да имају бити од њиховог Отачаства, а из друге стране никако. То им допустисмо са заклетвом, и допустисмо им да немају давати никакве дације ни хараче, ни десетка, ни на баштину ни на виноград, ни на ливаду ни на коња, ни на вола ни на другу стоку, ни на пчелу ни на никакву работу живу ни мртву него да су слободни од свашта, и да никаквога другога измећарства не чине, ни службе ни с коњима ни с воловима, ни с људима, осим с мачем и с пушком да су војници, Царевог другог измећарства да не чине никаквога, ни да имају давати зоб ни масло, ни сир ни месо, ни жито никоме на рачун данка осим што је коме од добре воље и части драго (тј. од образа или од своје добре воље). И сваки официр да има плату од Цара, Војвода војводску, а Кнез кнежевску, Капетан капетанску, и сваки официр има своју као у најбољега краља, и да имају ови први Бољари поштовање и бољарство коме од куће и од старине припада, и да су својевласни помеђу себе суд чинити за своје работе. А од племена Црногорскога који би трговину носио кроз ону земљу коју би Бог допустио Цару Петру владати - да нема ни један Црногорац царине давати и никаквога данка ни на коју трговину, ни на мало ни на велико, него им допуштамо да су од тога слободни. Сви им допуштамо да су од свашта својеласни осим двоје: једино црква која што има своје - или села, или њиве или винограде, или ливаде или планине, или бродове од рибе - свака своје да има како русоволи (хрисовуље - прев.) успишу, и то да је све под област Митрополита Цетињскога. У то мирски људи да се не мијешају без благослова Архијереја. И која се црква нађе пуста а отприје је била манастир, а будући да су Турци притисли баштине - допуштамо да се понови, и да своје има - и бродове и рибе, и баштине и све своје. И што би који Цар придао и то свака да има и да је слободна како је била за светопочивше Господе краљева, и како који пишу књиге, такви доходак да узме. И што смо више писали, да им двије ствари, не допуштамо, оне двије су поради духовне работе, а једна да нема ни један мирски човјек досађивати, нити да се има у суду мијешати, а друго им све допуштамо да су вољни и слободни у свакоме граду с мачем о појасу шетати и са свим оружјем да су вољни пред свакога Господара слободно изаћи, а они да су вазда готови са оружјем у руци за Цара војевати на своју крајину о своме харчу (трошку - прев.), осим што ће им Цар давати прах и олово и коме узмањка мач и пушка, а то Цар да им да кад је рат, а кад је мир да не ишту ништа у Цара нити Цар од њих ништа да иште, ни који други Господар. А ако би у које вријеме Цар звао да се на другу крајину војује, силом их нема тјерати, осим ако би ко хтио од своје воље поћи Цару служити, а тада да му Цар даје Царску храну и сваки начин војнички. Тако се ово писмо учини да не буде никада гажено, него потврђено са заклетвом. Писа се на збору Црногорском на Цетињу 16. априла 1712. године." 

На полеђини је написано: 

Књигу пише царев серашћере, 
Серашћере цар, Отмановића 
Са сред Зете, са сред земље равне, 
Из ордије силне и велике, 
Пак је шаље на Цетиње поље, 
А на руке владике Данила: 
"Пошљи мене малога харача! 
А уз харач три добра јунака, 
Једно с Чева Поповића Драшка, 
С Велестова Мрваља Вукоту 
И сокола Мандушића Вука. 
Е царево перо изговара. 
Ако мене харач послат, нећеш, 
Сву ћу Црну Гору изгорети 
Од Мораче до мора сланога, 
А тебе ћу жива уфатити, 
На муке ти живот извадити." 
Кад владици таква књига дође, 
И кад виђе што му књига каже, 
Грозне су га сузе пропануле, 
Пак је млого књигах написао^[22]
По свој малој ломној Гори Црној. 
Окупио земаљске главаре, 
Међу њима књигу проучио 
Да сви чују што им царе пише. 
Свакога се збора зађедоше, 
Неко вели: "Да му харач дамо!" 
Неко вели. "Да му ками дамо!" 
Рече соко Мићуновић Вуко^[23]" 
Дајте харач, браћо Црногорци, 
Ја не дајем Драшка ни Вукоту, 
Ни сокола Вука Мандушића, 
Нако с мојом од рамена главом!" 
Проговори владика Даниле: 
"А да је ли добра Црногорца 
Ко ће поћи да уходи Турке?" 
Проговори Мићуновић Вуче: 
"Знам, владико, и два Црногорца! 
Ђурашковић Јанка и Богдана." 
Па их пита владика Даниле: 
"Оли поћи Јанко и Богдане?" 
"Поћи ћемо, владика Даниле, 
Него дај ни друга и трећега 
Големога Раслапчевић Вука, 
Турску земљу јесте проходио, 
Знаде турски, знаде арбанашки." 
Даде њима Раслапчева Вука. 
Отидоше три добра јунака. 
А узеше до три џевердара, 
отидоше низ поље Цетиње, 
Низ границу Ријечком нахијом, 
Уљегоше Нахији љешанској, 
А ка^[24] доше у Доње Кокоте,^[25]
Ту их био данак оставио, 
А тавна их ноћца прифатила. 
Ту по мало хљеба заложише, 
Па одоше низ Горње Кокоте, 
На Ситницу воду^[26] прегазише, 
И Морачу^[27] брзо препловише, 
Уљегоше Зети земљи равној, 
А кад паши у таборе доше,^[28]
Колико је драге ноћи било, 
Сву но иду паши проз тамборе, 
Пита турски Раслапчевић Вуко: 
"Колико је војске Сехратлине?" 
Ко знаваше, казат' не 'оћаше, 
А ко' ћаше, за војску не знаше, 
Докле дођу цару до чауша, 
Опет пита Раслапчевић Вуко: 
"Кол'ко имаш, Сехратлија, војске?" 
Казује му цареви чауше: 
"Имам доста Сехратлија војске! 
Сто хиљадах и седам стотинах, 
А сувише Зета земља равна 
И сва Брда до Никшића града, 
Поселице нахије Љешанске, 
И то ће све ломној Гори Црној." 
Кажеваше Раслапчевић Вуко, 
Кажеваше Нику и Богдану 
Кол'ко има војске Сехратлија: 
"Но хајдете на Цетиње поље, 
Ак' нађете на скуп Црногорце 
Покажите њима и владици, 
Покажите све како сте чули, 
Па на троје дијелите војску, 
Чекајте ме на воду Лахињу 
Е ћу остат у тамборе Турком 
Да ја будем војсци калаузе 
Да доведем прео Сињца Турке 
Прео Сиња и преко Крњицах^[29], 
Крајем Врања ка' ће испод Хрида^[30], 
А ви глајте, ту их дочекајте, 
И за мене бриге не имајте, 
Бог ће дати да се замијеним." 
Они пошли, Црногорце нашли. 
Колико им тврдо мило било, 
Опалише до два џевердара, 
Одонуда попе Жутковићу, 
Са соколом Мићуновић Вуком, 
По једним се огрнули ћурком,... 
Да их љетње не упече сунце, 
Те сретоше два Ђурашковића, 
За б'јеле се руке дохватише, 
Па их Вуче и за војску пита, 
Кажује му Ђурашковић Јанко: 
"Млого има Сехратлија војске, 
Сто хиљадах и седам стотинах, 
И сувише Зета земља равна, 
-И сва брда до бијела Нијша, 
Поселице нахије Љешанске, 
Е, то све ће ломној Гори Црној. 
И тако ми Бога, побратиме, 
Да бисмо се соли прометнули, 
Не бисмо им ручак осолили." 
Говори му Мићуновић Вуко: 
"Немој тако у владике казат'." 
Када они у владике доше, 
Владици су приступили дивно, 
Љубе њему руку и кољено, 
Па их пита за војску владика, 
Кажује му Ђурашковић Вуко: 
"Млого има Сехратлија војске, 
Да бисмо се соли прометнули, 
Не бисмо им ручак осолили, 
Него се је војска побољела, 
Побољела од далека пута, 
'Роми коњи а јунаци бојни, 
Да ми имат стотину јунаках 
Ка' сокола Мићуновић Вука, 
-На сред бих му Зете ударио, 
На сред Зете и посред ордије, 
Наш мејдан би акобогда био!" 
Питаше га Владика Данило: 
"А забога, два Ђурашковића! 
Како ви је Раслапчевић Вуко?" 
Њему зборе два Ђурашковића: 
"Он је оста' паши у тамбора 
Па доведе преко Сињца Турке, 
Но, владико, купи Црногорце, 
И на троје да их дијелимо!" 
Војску ди'ли владика Даниле, 
Даде једну Мићуновић Вуку 
И посла га у Врању планину, 
Другу даде Ђурашковић Јанку, 
Посла њега на воду Влахињу. 
А пред трећом сам владика пође, 
Примаче се њима обојици. 
Ал' се сила турска подигнула, 
А пред њима Вуче калаузе, 
Па кад Вуче испод Врања дође, 
Он запоја што му грло даје: 
"О соколе, који си у Врања! 
Не ударај војски најпрвојзи, 
Е ћеш удрит' на живоме огњу, 
И не удри ни најзадњој војсци, 
Е су у њу крвави Спужани 
И остала Брда сваколика." 
Оно зачу Ага Зечевића, 
Хоћаше му добру посјећ' главу, 
Но Вуче се посјећ' не даваше 
Но срдито Аги говораше: 
"Мак' се, Туре, да те Бог убије! 
Овак аје пјесма наведена, 
А мени је драго запјевати." 
А кад војски на сриједу било, 
Ударио Мићуновић Вуко, 
А покличе владику Данила, 
Удари им владика Данило, 
И покличе Ђурашковић Јанка, 
Удари им и Ђурашков Јанко. 
Ну да ти се нагледати, побре 
Како србске сабље сијеваху! 
Још срете их дрвље и камење, 
Не утече од њих ни имена. 
То се мјесто Царев лаз назвало 
И по данас вазда ће се звати. 
Па тко воли, нек' се Богу моли 
Да подржи младе Црногорце, 
Све витезе и јуначке борце, 
Амин, Боже, вазда их помагај! 

Свако жестоко и неочекивано разбијање војске турскога султана не само да га не заустави него још више распали његову јарост за осветом, те 1714. године упути, чим му допустише други послови и ратови, и спреми својега најславнијега везира Ћуприлића са 120 000 војника јањичара, и уз то што је узгредно у Уремилији и Босни и Херцеговини прикупио. И тако дође он у Црну Гору, гдје му се нико не могне успротивити и одржати, учини све што је жудио, похара и попали све (и Манастир опет на Цетињу који је тек био обновио владика Данило), поведе и робља много, те је и сву Катунску нахију потпуно и сасвим био разорио. И сам владика Данило једва је у једној пећини изнад Паштровића жив остао, одакле је и брату своме кнезу његушкоме Раду Петровићу једну књигу (писмо - прев.) тада написао, из које се види његов дрзновити дух и витештво које још ни у тим условима није било клонуло, кад му слободу даје говорећи: "Ја сам Москов, Москов, Москов!". Но ми је жао што то писмо не могу наћи да га саопштим овдје са осталим стварима. Одатле исти Ћуприлић пријеђе у Арбанију, и пође у Морију, те њу завојује од Млечића, који су је дотле држали, и тако се узгред освети и њима као и Црној Гори. А владика Данило се стаде домишљати како ће опет Манастир цетињски уздићи и обновити и Црногорце опет око себе окупити Тако сљедеће, 1715. године сам оде у Русију и једним писменим захтјевом великоме цару Петру, као хришћанском покровитељу, измоли понешто, узашта му цар опет даде грамату за све Црногорце и другу посебну диплому за сталну помоћ Манастиру цетињскоме, док је Русије Овдје и прилажем, прво ону прву, а затим ону Другу, обје с оригинала преписане: 

Ово је она прва грамата: 

"Божјом милошћу, МИ ПЕТАР ПРВИ, Цар и Самодржац Сверосијски и проч, и проч. и проч. 
Преосвештеним Митрополитима најпревасходнијим, најпоштованијим господи Губернаторима, Капетанима, Кнежевима и Војводама и свим Хришћанима православно-грчког а такође и Римског Исповиједања духовног и Мирског чина у Србији, Македонији, Црногорцима и Приморцима, Херцеговцима, Никшићанима, Бањанима, Пивљанима, Дробњацима, Гачанима, Требињцима, Кучима, Бјелопавлићима, Пиперима, Васојевићима, Братоножићима, Климентима, Граховљанима, Рудињанима, Поповљанима, Зупцима - НАШЕГ ЦАРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА благослов. 

Како је нама, Великоме Господару, нашему Царском Величанству познато, да у прошлој, 1711. години, када противу нас Турски Султан, без икаквога од нас повода војну поче, ви по Нашој жељи и писменој инструкцији преко Пуковника нашега Михаила Милорадовића и Капетана Ивана Лукачевића од Подгорице, која је од њих уручена Преосвештеноме Данилу Шћепчевићу^[31] Његошу, својом ревношћу и вашом Хришћанском, и због јединовјерја и јединојазичја с нама, а подражавајући стару славу предака Ваших Словенскога и јединоплеменога с вама народа, наоружавши се, свенародно показасте војничка против тога заједничкога Хришћанству непријатеља и храбра и славна дејства; ради чега је потом када турски султан с нама мир обнови, послао противу ваше провинције Турску војску, која је много од ваших људи посјекла и мучењем убила, неке пак по затворима размјестила, Манастире и цркве изгорела и црковне утвари и ваша добра разграбила. О томе смо ми обавијештени како од страних извјештаја тако и од Ваших извјеститеља пристиглих у наш Двор, и по Хришћанској дужности изражавамо за то саучешће наше. Наредили смо свим нашим Божјим црквама у Царству и манастирима за оне који су пострадали за вјеру Христову и који се вјенчаше мученичким вијенцем да се саборно Богу моле и помене чине. Вама пак који сте остали у животу ратницима - МИ ВЕЛИКИ ГОСПОДАР, НАШЕ ЦАРСКО ВЕЛИЧАНСТВО, извољели смо кроз ову Нашу грамату свемилостиво похвалити ваше ревносно учешће у Хришћанском и Јединовјерном рату с нама, Великом господару, и према цијелој Нашој Империји помоћ одлучили смо Вам захвалити, упркос садашњем дуготрајном рату с јеретиком Шведским Краљем, у којему смо принуђени да употријебимо много расхода и који хоћемо што прије да завршимо. не можемо према Вашем достојанству и заслугама Вашим наградити Вас, па Вам као знак наше милости према вама, преко преосвештеног Данила Његоша Шћепчевића, Митрополита Скендеријскога и Приморскога, Вашег чиноначелника - шаљемо стошездесет златника лично НАШИХ и пет хиљада рубаља. А касније, када успјешно стекнемо мир и ослободимо се од великих војних издатака, нећемо заборавити Вашу вјерну службу Нашој Царској милости и наградићемо Вас. Због тога и Вама савјетујемо мир, а ако би они на Нас и на Нашу Државу рат подигли (што у садашње вријеме не очекујемо), од Вас желимо да, по Јединовјерју и Јединојезичју, оружју НАШЕМУ помогнете. И обећавамо ВАМ сваку Нашу Царску помоћ и награду, која се према Вама никада прекидати неће. Нашу помоћ Вама учинићемо преко Преосвештенога Митрополита Скендеријског Данила, који борави на Нашем двору. 

Дато у нашем царствујућем граду Санктпетербургу, љета од рођења Христова 1715, а од НАШЕГА владања тридесет и четвртога." 

Оригинал је потписан овако: "Државни Канцелар Гроф Гаврило Головкин." 

(М.П.) 

А ово је она друга грамата која је намијењена Цетињском манастиру: 

"Божјом милошћу, МИ ПЕТАР ПРВИ, Цар и Самодржац Сверосијски, и проч., и проч., и проч. 

Објављујемо свима којима надлежи знати: Како је ове, 1715. године дошао к нама, Великом Господару, Преосвештени Митрополит Скендерије, Приморја и Црне Горе Данило и саопштио нам да је у вријеме последње међу НАМА и Султаном Турским војне народ Црногорски и Приморски (учествовао) по јединовјерју с нама и једнакости у Хришћанском Православном грчкога исповиједања закону. По ревности Хришћанској дигли су се против тадашњих Наших непријатеља Турака оружјем и дигли се на рат против њих и путем диверзија нам помагали. Због тога је потом, када је Султан Турски с нама мир успоставио послао у провинцију (Црногораца и Примораца) неколико турских војски, те су многе од њих поубијали а неке по затворима смјестили, манастире и цркве попалили и све црквене утвари и другу имовину опљачкали и тако све разорили и опустошили, због чега се многи људи из народа од тога прежестокога разарања крију по горама и у другим земљама, а сада се повратили и нијесу у могућности да спаљене манастире и цркве обнове и израде. Због тога нас је молио преосвештени Данило Митрополит да бисмо, имајући у виду то да су од стране Турскога Султана разорени, ради обнављања разорених манастира и цркава и црквених ствари наредили да им се дају архијерејске и свештеничке одежде и књиге. А такође да се помогне и осиромашеном народу хришћанскоме. 

И Ми, Велики Господар, сазнавши сигурно да је такво разарање благочестиве наше вјере манастира и светих цркава - њима и народу Црногорскоме од заједничких гонитеља хришћана Турака, учињено, ради једне вјере њихове са нама, а такође и зато што су све вријеме с нама своје оружје подизали за благочестиву вјеру противу непријатеља Христова имена, а сматрајући молбу Преосвештеног Митрополита Данила оправданом, у односу посебно на њихову вјерну службу НАШОЈ Империји и за Хришћанску ревност - наредили смо сада да се из Наше благајне дају црквене сасуде, архиепископима и свештеницима одежде и црквама књиге потребне за свету службу. Такође смо Ми, Велики Господар, саизвољели дозволити да из Митрополије Скендеријске и Приморја, из Манастира Рождества Пресвете Богородице цетињскога који се у Црној Гори налази, шиљани убудуће долазе у Државу Нашу, и то у Москву и овдје у Наш Двор у Санктпетербургу сваке треће године по милостињу, а да долазе по два или три монаха и по два или три човјека од грађана по којима ћемо слати Манастиру за одређену годину по пет стотина рубаља годишње. Пришавшим монасима и грађанима давати исхрану и пиће а при одласку помоћ и превоз попут других њима сличних долазећих и других благочестивих манастира који се налазе под игом Агарјанским. А када из тог манастира по милости њу монаси у НАШУ државу, у одрежену годину и одређеног датума дођу - Наши Фелдмаршали, Генерали, виши и нижи официри, а у градовима Губернатори, Команданти и сви који ма гдје имају команду - да их пропуштају у Москву и до Наше резиденције у Санктпетербургу, без задржавања и заустављања, и да им дају потребан број превозника и гдје треба спроводника, да им буду на сваку помоћ. А преосвештени Митрополит Данило, и митрополити послије њега, јеромонаси и монаси, за нашу помоћ и пажњу према њиховом манастиру и према народу Црногорскоме - нека се моле у Тројици слављеноме Богу, за Наше и цијелог НАШЕГА Царскога дома здравље, за добро НАШИХ Држава и побједу над НАШИМ непријатељима, а НАШЕ Царско Величанство им и убудуће никада неће ускраћивати помоћ. А као увјерење за то дајемо НАШУ, Царског Величанства, грамату, и НАШИМ Државним печатом наредили смо потврдити је. 

У нашем царствујућем граду Санктпетербургу године од рођења Христа Спаситеља Нашега 1715, јула 9, 34. године од Нашег управљања Државом." 

На оригиналу је потпис: "Државни Канцелар Гроф Гаврило Головкин." 

(М. П.) 

Због одузете јој Мореје Млетачка Република се не могаше утјешити, нити је прегорети. Него се за то прегне осветити варвару и своју штету коликогод надокнадити другим парчетом земље у својој близини, коју се уздаше одржавати и бранити. То је био град Бар (Антивари) и његова околина. На њега пошаље свога генерала Алвиза Муценига са нешто своје војске, те позове и Црну Гору у помоћ, коју му даде владика Данило. Опколише Бар чврсто и умало што га не освојише када из Млетака дође од истога дужда књига да је Република склопила мир с Портом, и да се све остави онако камо је и чије је што било. Тако се и поступи. Алвизо пође са својом војском да ужива у миру, а за Црну Гору ни ријечи у трактату (уговору - прев.) не остане. И с те сусједске стране заборављена, Црна Гора оста као изазивач рата противу силне Порте. Те исте, 1717 год. Турци из Херцеговине ударе на Трњине, погранично црногорско село, као вуци на овце, али у томе не успију, већ буду разбијени, и то добро, како о томе говори и пјесма. На исто мјесто Турци су ударали и други пут (годину по Ћуприлићу) али су и тада као и раније изгинули: 

Захвали се Ченгић Синан бего 
Пред господом од Херцеговине 
"Ах да би ме була не родила, 
Но Влахиња која Влахе рађа, 
Ако војску сакупити нећу 
Да похарам село на Трњине, 
На Трњине на крај Горе Црне, 
Јер ми у њем чудан шићар кажу, 
Б' јеле овце, коње и волове, 
Што су они клети Трњинари 
Све из наше земље уграбили 
Опалићу кулу Роганову, 
На коју се турске главе суше, 
И у коју турско робље воде, 
Те их нама дају на откупе 
Заробићу љубу Роганову, 
Младу љубу, скоро доведену, 
Јер ми кажу који је познају 
Да је љевша од виле бијеле." 
Но му стари вели Катлан - ага 
Од Мостара, града бијелога: 
"Прођ' се тога, Ченгић Синан бего 
Није ласно робит' Црногорце, 
Ни палити села црногорска 
Да се она крвљу не облију. 
Знаш ли, бего, што је скоро било 
Кад уприше наши Херцеговци 
На бијелу кулу Роганову- 
Нити они роба заробише, 
Ни бијелу кулу опалише, 
Но скочише млади Црногорци, 
Разагнаше Турке на буљуке, 
Тридес и шест живих уфатише, 
Све беговах, агах и спахијах, 
А сувише осталих Тураках. 
Не шћеше их пустит' на откупе 
За млетачке од злата дукате, 
Већ за Турску бруку и срамоту 
Заискаше мачванске вепрове. 
Што искаше, то им Турци даше, 
За крмчеве Турке мијењаше, 
Спомени се, Ченгић Синан бего 
Што се пређе могао догодити 
То с' и опет догодити може, 
Но прођи се тога војевања 
Да те љута змија не удари." 
На то Бего не обраћа главе, 
Јер га носи жеља превелика 
На лијепу Роганову љубу, 
Да је узме за љубовцу вјерну. 
Пак искупи седам хиљад' војске, 
На Трњине село ударио, 
Ал' се бране тридест Трњинарах 
Који но се дома намјерише 
Жестокијем огњем из пушаках, 
А кликују браћу Црногорце 
Из бијеле куле Роганове, 
Ни приступит до куле не даду. 
То зачуше Чевљани, јунаци, 
И остали млади Крајичници, 
Велестовци, Цуце и Бјелице, 
На јуначке ноге поскочише 
И шарене пушке прифатише, 
Пут Трњинах брзо потекоше. 
Кличе добар јунак из дружине: 
"Стан', постани турски буљубаша! 
Јер да имаш крила соколова, 
Не би тебе данас однијела!" 
Кад виђеше Турци Црногорце, 
Побјегоше главом без обзира, 
Но им лоша срећа прискочила, 
Што их поточ скоро пристигнула, 
Ћераше их гором и планином 
До Прентина дола крвавога, 
Деведесет главах осјекоше, 
А остале даље поћераше 
И на тврди кланац наћераше, 
Сто и тридесет и два уфатише, 
Међу њима агах и беговах 
Седамдесет и четири друга. 
Све остале туђер изгубише, 
А господу живе поведоше 
На сред Кчева на гумно камено. 
Хоћаху их пустит' на откупе, 
Но их женска глава укорила, 
Вјерна љуба кнеза Моисија, 
Баш од Кчева, мјеста крајичнога. 
Она рече Којичићу Вуку 
Што држаше Ченгић Синан-бега 
Свезанијех руках наопако: 
"Ој ђевере, Којичићу Вуко! 
Ви хоћасте браћу откупити 
У клетога Ћуприлић везира, 
Но их не шће дати на откупе. 
Спомени се, Вуко, удовицах, 
Удовицах, црних кукавицах, 
Ономлани што су остануле, 
Кукајући и сузе ронећи, 
Без мужевах и без бранитељах. 
Није ли ви зазор и срамота 
Да ви браћу своју не светите, 
Но пуштате Турке на откупе?" 
У јунаку пуче срце Вуку, 
Сабљом махну Којичићу Вуко, 
И одсјече Синан бегу главу. 
Сву господу тако погубише. 
Тад стадоше мијењати Турке 
За јунаке, младе Црногорце 
Који бјеху скоро погинули 
Од велике војске Ћуприлића. 
Ту пребише, драги побратиме! 
Два Ченгића за попа Милића, 
Љубовића за Ђукановића, 
А Мекића за Томановића, 
Јагличића за Мићуновића, 
Два Звиздића за два Балетића, 
А Диздара од Клубока Зука 
За сокола Мандушића Вука, 
А остале бројити не могу, 
Јер би пјесма одвећ дуга била. 

Ускоро послије ових догађаја владику Данила заболе ноге, те се смјести у свој манастир Маине, а свог синовца Саву Петровића постави на своје мјесто за архијереја, и њега је патријарх српски господин Мојсеј Чурла рукоположио и произвео кад је долазио у Црну Гору. Тако је још неко вријеме владика Данило поживео с болешћу се борећи, па се поменуте године преставио, и био сахрањен уз Цркву Ваведења Богоматере. А пошто ту другу велику цркву саграде, да му пренесу у њу мошти и ту остане завазда. 

ЛИК ВЛАДИКЕ ДАНИЛА

Свеосвештени митрополит господин Сава Петровић, пошто се завладичио, ишао је у Русију ради тражења помоћи У то је вријеме на престолу била императорица ЈЕЛИСАВЕТА ПЕТРОВНА, која га је благонаклоно примила и царски сваким црквеним потрепштинама обдарила. Томе је придодала и она једну грамату црногорскоме народу, којом изјављује своју благонаклоност и признање за заслуге њеном бесмртног сјећања родитељу учињене. А ево и копија те грамате: 

"Божјом милошћу, МИ ЈЕЛИСАВЕТА ПРВА, Императорица и Самодржица Сверосијска, и проч., и проч, и проч.: 

Благородној и поштованој господи Српских земаља у Македонији, Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорскога Народа Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима, а такође и другим духовним и световним Главарима - НАША ИМПЕРАТОРСКА благонаклоност! 

Однедавно пристигли овамо из Црне Горе Преосвештени Сава, митрополит Скендеријски, Приморски и Црногорски, настављајући раније указану Црногорског народа НАШЕМУ најљубазнијему родитељу, блаженоме и вјечнодостојноме сјећања Господару Императору ПЕТРУ Великоме вјерну и усрдну службу, указујући на своје и ваше опште нужне потребе - молио је да бисмо Ми, Велика Господарица, Наше Императорско Величанство, пазили на ваше потребе и на обнављање за славословље Божјих светих цркава и Манастира и да се награде новчаном сумом, а за свештенослужење Архијерејским облачењем и одеждама и црквеним сасудама и књигама. Ми, Велика Господарица, Наше Императорско Величанство, ту молбу смо благонаклоно примили и саизволили, и по Нашој Императорској најмилостивијој благонаклоности он што је добијано за раније указану усрдност према Његовом Императорском Величанству, блаженом и високославном достојном сјећања НАШЕМУ Господару Родитељу од стране Црногорског народа, и слато из НАШЕ благајне, вишепоменутом Преосвештеном Митрополиту Сави дајемо за вас награду, и за обнављање светих Цркава и манастира - у износу од три хиљаде рубаља. Истом митрополиту предата је одређеном измољеном граматом родитеља НАШЕГА 1715. год. дана рожденственском Цетињском у Црној Гори Манастиру милостиња за све прошле године до 1743, и то три хиљаде и пет стотина рубаља. Уз то смо по Митрополиту у Црну Гору послали архијерејско облачење као и одежде за свештенике и ђаконе, а такође и црквене сасуде сребрне, и довољан број књига, чему се прилаже регистар. А самом Митрополиту учињене овамошње путне трошкове и издржавање и њега и његових пратиоца и за повратак дато је хиљаду рубаља. Тако је Митрополит са овом граматом НАШЕГА Императорскога Величанства и с поменутом помоћи упућен у Црну Гору као и раније. Надамо се, МИ, ВЕЛИКА Господарица, да ћете све то примити са захвалношћу, а НАША Императорска помоћ Вама биће обезбјеђивана и убудуће. 

Дато у Москви 10. маја 1744. године. 
По најмилостивијем Указу Њеног Величанства 
Државни Вицеканцелар 
Гроф Алексеј Бестужев Рјумин." 

(М.П.) 

А на коверти пише: 

"Благородној и поштованој господи Српских земаља у Македонији, Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорскога народа Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима, као и другим духовним и свјетовним главарима." 

Послије овог путовања у Русију он је (Сава - прев.) све вријеме свога живота провео у миру у Стањевићима. А да народни послови не би остали запостављени, он је својега другобратучеда Василија за то у народном интересу изабрао. Али пошто му га затражи патријарх српски Анастасије у Пећ, да му га пошаље како би послужио престолу народног духовенства српског, овај му га пошаље и Василије остане на служби неко вријеме код патријарха. Али како га је црногорски и брдски народ волио, желио је да га има у Црној Гори. Зато преко кучкога војводе, тада познатога Илије Дрекаловића, пишу патријарху да им га (Василија - прев.) врати кући, али не другачије него као архијереја. То им патријарх и учини, о чему се овдје прилаже копија његове дипломе: 

"Анастасије, Божјом Милошћу Православни Архиепископ Пећки и све Србије, Бугарске, Далмације, Босне, Подунавља и цијелога Илирика Патријарх. 

Смјерност наша с овом Нашом садашњом потврђеном отвореном синодалном граматом, свакоме ко хоће да се обавијест, са сваком вјеродостојношћу, јасно предочава: По милости Бога у Тројици Светој слављенога, по правилима светих Прехвалних Апостола, и светих Богоносних отаца, судом и провјером и сваким избором од стране налазећих се Митрополита ниже именованих, који подлежу Славеносрпском најсветијем Престолу Пећком, а ради неугодног приговарања од стране противника вјере и хулитеља Крста, и по уставу древноме датом Најсветијим Црквама, и по Патријаршијским привилегијама утврђеним граматама поштоване најсветије Митрополије Цетињске, по љубави и милости љубљенога брата нашега Господина Саве, Митрополита Цетињскога; и по захтјеву Свештенога клира славнога онога народа епархије Скендеријске и Приморске између других нађосмо вјернога, смиренога, достојна да буде Хранитељ Цркве и словенских оваца, сведрагоцјеном Преблагога Спаситеља крвљу искупљених Стројитеља и Управитеља, међу јеромонасима Архимандрита Кир ВАСИЛИЈА ПЕТРОВИЋА: Њега, с призивањем Благодати Пресветога Духа, Уставом хиротонисао за Митрополита Богоспасајене епархије Скендеријске и Приморске. Кроз ово постављење добио је Власт да рукополаже у предјелима своје Епархије свећеносце, Чтеце, Појце, Подђаконе, Ђаконе, као и Свештенике и Стројитеље Манастирске. И све то управљање и уређење дужан је чинити сагласно догмама и Божанским правилима свете Источне Католичанске Апостолске Цркве. Њему ће свештенство, монаштво, господа официри, војска, и све христољубиво хришћанство сваког чина, пола и узраста указивати свако поштовање, повиновање, покоравање и оданост, послушност са сваком вјерношћу као својему у Господу вама кроз нашу смјерност постављеном Пастиру. Сам ће, пак, дужност обављати у складу с Нашим повјерењем: И возљубљеном у Господу брату нашему преосвештеном Митрополиту Скендеријском и Приморском Кир Сави показивати вјерност, покорност и с љубављу послушност, као у Господу оцу својему, у све дане живота свога. 
Све остале свештенога чина духовне и световне власти, и остали народ, чувајте покорност и изражавајте сваку достојну част овоме правилно Вама постављеноме Пастиру. Јер они има и примио је кроз рукоположење власт, по ријечи Спаситеља Христа, да веже и разрешује људске гријехе: од свакога треба сви да се строго чувате, како не бисте пали у противљење. Још и синодално потписујемо овоме Митрополиту Кир Василију Скендеријскоме и Приморскоме титулу да буде Егзарх Најсветијег Трона Пећкога, патријаршије Славеносрпске. И да свуда и на сваком мјесту, као званично патријаршијско лије, буде приман и поштован. И молитве да чита и благослове да даје - даје му се власт за то у свим Епархијама патријаршијства нашега. И у другим мјестима ко год хоће и има жељу да од нашега Престола прими благослов. Због тога и потписујем и печатом Нашим потврђујем. И ова наша Грамата, која служи као доказ и свједоџба, издаје се, за потврду њему најсвештенијем Митрополиту Скендеријском и Приморском и Егзарху Најсветијег Трона Српскога Кир Василију Петровићу; уручи се љета Спасења нашег 1750, Августа 22, у Београду. 

Атанасије Други, Архиепископ Пећки, својеручно. 
Смирени Митрополит Београдски Викентије Гаврило, Митрополит Рашки".^[***]

(м.п.) 

^[***] Напомена: Ова је диплома на пергаменту од лакта ширине и мало више дужине. За подланицу одозго је остављено мјесто на којему је на средини изображен Спаситељ, с једне му стране Богомајка, а с друге Претеча Јован. А на објема странама листа исто је онолико мјеста остављено као одозго, и на једном, десном, врху одсликан је двапут дуже него оно лик Светога Саве, а с лијеве Светога Арсенија, а испод њих опет онолико, као прочелно осликан Свети Никола, а с лијеве Свети Георгије. Цијело мјесто између њих је шарама од ружа испуњено. 
 
 

Како је речено, владика Василије је примио све народне послове и водио их је колико је боље умио. Но како је сва Црна Гора до тада имала само једнога војводу, а тај није могао свуда по народу да успјешно ради, владика Василије је, на општем сабору, изабрао за гувернатора цијеле Црне Горе Стана Радоњића Његуша, а они стални војвода је раније увијек био од куће Вукотића са Чева. Уз то, постави још неке главаре у неким племенима која их нијесу имала, кнезове и сердаре Ово је учинио да би олакшао и себи и народу, но му се стриц владика Сава томе не обрадује, али је постављења прихватио. 

Како је већ био обичај и владика Василије је, као и његови преци, ишао у Русију - да тражи помоћ, и због других послова. У неколико година тамо је ишао три пута. Први пут био је у вријеме императорице Јелисавете послат од стране патријарха српскога, за обављање црквених и народних послова, за шта му је патријарх дао посебно писмено овлашћење, чији препис наводимо и овдје: 

"Атанасије, Божјом Милошћу Православни Архиепископ Пећки и све Србије, Бугарске, Далмације, Босне, Подунавља и цијелога Илирика Патријарх. 

Неиспитаним свеправедним Сведржитеља Бога настројењем и допуштењем у свим странама угашене источне Државе, народи који припадају светој Јерусалимској Цркви, због преовладалог огрешења потпали су под Агарјанско ропство, особито сваког састрадања достојна Српска земља. Она не само што се лишила свакога свога права и лика, него постојано тако под ногама противника лежи, тако да је страдања и уздисаје тешко описати. И једино још освјежење од такве туге имамо пред собом то што и трпљење овдашњег Хришћанства подкрепљују Мошти Светих, Царева и Архиепископа ове дубоко пале Државе, који су свеправедном Богу угодили и који још својим заступништвом штите Божје народе од коначне пропасти. на сличан начин и у посљедњем тек минулом турском рату, тај богомрски род Агарјански овдашњу је Патријаршијску Катедру тако опљачкао да осим скривених моштију светих ништа није остало. Уз то и велике намете потом товарећи, у превелике дугове Обитељ ову је бацио, из чега се без посебне помоћи немогуће надати избављењу. Показало се нужним да најсветлијем и најдржавотворнијем Двору Сверосијскоме пошаљемо изасланство и да му се поклонимо. И општим свештеничким сабором и у име Славеносрпског Патријарха и Трона Пећког Егзарха и Катедралног слободног Принципата Црногорскога Манастира Цетињскога - Преосвештенога Митрополита Скендеријског и Приморског Господина Василија Петровића посласмо. Препоручујемо Њега одговорно свима високога достојанства и свакога чина Господи, да се омогући овоме Митрополиту слободно да пролази и да борави, те да износи повјерене му молбе слободно на надлежно мјесто, као службеној личности наше Патријаршије. Уз то да пренесе свима и свакоме овога Престола дужну благодарност. И у само име шаљем из резиденције Патријаршије Пећке 25 мјесеца марта, 1750. 

Атанасије Гавриловић на служби 
Викентије Стефановић, Митрополит Београдски 
Филотеј Рацановић, Митрополит Херцеговачки 
Гаврил Георгијевић, Митрополит Рашки." 

(м.п.) 

Велика царица велике Русије премилостиво га прими, царски га штедро обдари и граматом народу га снабдије, желећи свакако и свакоме најавити своју милост и благонаклону пажњу, јер су они помагали њеноме оцу, најсрдачније, борећи се против заједничког душманина људског рода, правде и чисте божје вјере, варвара Турчина. 

"Божјом милошћу, 
МИ ЈЕЛИСАВЕТА ПРВА, 
Императорица и Самодржница Сверосијска, и проч., и проч. и проч. 

Благородној и поштованој Господи Српске земље у Македонији и Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорскога Народа, Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима а такође и другим духовним и свјетовним главарима - НАША ИМПЕРАТОРСКА благонаклоност. 

Прије неколико времена, дошав из Црне Горе Преосвештени Василије Петровић, Архијереј Црногорски, приносећи раније указану од стране Црногорског Народа НАШЕМУ највољенијем господару, Родитељу блаженог и вјечног високе славе достојног спомена Господару Императору Петру Великоме вјерну и усрдну службу и објављујући садашње своје и опште ваше тешко стање, молио је да би ми Велика Государина, Наше Императорско Величанство имајући у виду Ваше тешкоће посебно да се обнове за славословље Божје свете цркве и да се у том циљу помогну новчаном помоћи, и за свештенослужење архијерејским облачењем, свештеничким одеждама и црквеним књигама. Ми, ВЕЛИКА Господарица, Наше Императорско Величанство извољели смо тај захтјев благонаклоно прихватити, и по Нашој Императорској најмилостивијој благонаклоности, за раније указану Његовом Императорском Величанству, блаженог и вјечног, високе славе достојног спомена НАШЕМ Государо Родитељу од стране Црногорског народа усрдност, изражену и од стране наведеног Преосвештеног Архијереја Василија, шаљемо вам као награду и за обнављање светих цркава пет хиљада рубаља. Самом пак Архијереју издато је одређеном даровном граматом Родитеља НАШЕГА из 1715. године датом Цетињском рождественском манастиру помоћ од 1743. до 1753. године; с њим су такође Архијерејима упућена архијерејска облачења и свештеничке и ђаконске одежде и књиге према приложеном Регистру; и посебно њему. Архијереју, за путно издржавање тамо и овамо њега и његових пратилаца три хиљаде рубаља, а уз то од највише Наше императорске милости њему Архијереју поклоњена је панагија украшена драгоцјеним брилијантима. И како је послије такве свемилостиве награде Нашега Императорскога Величанства и овом граматом Нашега Императорскога Величанства обратно у Црну Гору отправљен, тако Ми Велика Государина не сумњамо да ви стално живите у доброј жељи и усрдности службе према највишој Империји Нашој и да благодарност вашу нећете заборавити ни у ком случају да посвједочите. НАША Императорска помоћ вама и даље ће бити непрекидна. 

Дато у Москви 8. маја 1754. године." 
На оригиналу је “По свемилостивом Њеног величанства Указу 
Канцелар гроф Алексеј 
Бестужев Рјумин” 

(м.п.) 

А на коверти је: 
"Благородној и поштованој Господи Српске земље у Македонији и Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорског Народа Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима, као и другим духовним и свјетовним главарима." 

Осим овога разумијевања дође на ум великодушној императорици да објави реченоме владици Василију, преко својега канцелара господина Михаила Ларионовича Воронцова, да би жељела да у Русији има један пук црногорски и да јој га он скупи и пошаље. Али владика Василије одговори да Црна Гора не може сама тај пук саставити и допуњавати због сталног рата са сусједима и да му та немогућност представља велику жалост. Одговорено му је да упише и пошаље колико може Црногораца, а оно друго из осталих српских крајева- да окупи добровољце и допуни пук, који ће се у част Црне Горе стално називати Црногорски пук. Тада владика Василије ту нађе неког Србина родом из Подгорице, који је био мајор у руској служби, а звао се Стефан Шаровић, узме га у своје братство и назваше га Петровић. Њега и пуковника Пучкова остави ту у Москви да прихватају Црногорце за пук који ће им он слати. Тако се владика Василије врати у своју отаџбину са пријатним налогом, а када дође кући, снађе га нова брига и прета (нужда, потреба): Турци му на Црну Гору великом силом ударе, који Црногорци с немало крвопролића разбију, као што о томе говори сљедећа пјесма: 

Књигу пише од Босне везире, 
Пошиља је ломној Гори Црној 
У Манастир на поље Цетиње 
Василију Петровић ' владици: 
"О владико, црни калуђере! 
Пошљи мене харач Горе Црне 
И дванаест младих дјевојака 
Од дванаест до шеснаест љетах, 
И сувише Белу Станишића.^[32]
Ако ли ми то послати нећеш, 
Кунем ти се вјером и кураном 
Да ћу Црну Гору похарати, 
Поробити мало и велико! 
Што је мушко и старо и младо 
Погубићу сабљом свеколико, 
Што ли женско младо и лијепо 
То ће бити у ропство узето." 
Кад владика књигу разумио, 
Од јада је сузе оборио, 
Одвећ што му за ђевојке пише. 
Пак сакупи од земље главаре, 
Главарима књигу кажеваше 
И овако ријеч говораше: 
Црногорци, моја браћо драга' 
Ако харач и дјевојке дамо, 
Ја у Црну стојат' нећу Гору 
Јер слободе имати нећемо, 
Ни јуначке славе и поштења. 
Него ћемо ув'јек останути 
Под срамотом у невољу тешку. 
Ви нећете бити господари 
Ни од себе ни од своје ђеце, 
Ни од својих младијех љубовцах, 
Ни од