ГЛАВА VI
Ко, на основу чега, и зашто, потеже питање аутокефалности цркве у Црној Гори?
- Неутемељени аргументи аутокефалаца
- Чињенице које указују да је Митрополија Црногорска Епископија Српске Цркве
- Прослава Св. Саве у Црној Гори
- Васпостављање Пећке Патријаршије
Полувјековни антихришћански и антисрпски рад комуниста, имао је више манифестационих облика. Главна контура тог рада састојала се и састоји се у дробљењу Цркве српског народа у територијалном, административном, државном и националном смислу. Стварањем република у послијератној Југославији, а на основу авнојевских одлука, створен је први услов за територијално и државно цијепање српског народа, које је остварено почетком деведесетих година, формирањем пет нових држава. Српски народ је тако био подијељен у четири државе: СР Југославију, Босну и Херцеговину, Хрватску и Македонију. Стварање републичких подвојености у послијератном периоду пратила је и денационализација српског народа, тј. национално цијепање. Тако су створене, односно изведене из српског национа, три нове нације: црногорска, македонска и муслиманска. Процес етничког и државнотериторијалног цијепања српског народа и даље траје јер се у данашњици удара и на државну заједницу Србије и Црне Горе. Цијепање у државно-територијалном смислу пратило је цијепање и у вјерском смислу, јер је Српску Православну Цркву требало такође поцијепати. У класичном периоду комунистичке владавине, прво је створена "македонска Православна Црква", која се поклапа са сада већ самосталном македонском државом и македонском нацијом, чиме је постигнуто потпуно расрбљавање Македоније: државно-територијално, национално и вјерско.
По истом шаблону се сада ради и са Црном Гором. Другим засиједањем АВНОЈ-а у Јајцу 1943. године, ударени су темељи федералној посебности Црне Горе, који су само потврђени послије побједе комуниста у рату, на Трећем засиједању АВНОЈ-а 1945. године у Београду. Црна Гора постала је тако посебна Република у оквиру југословенске федерације. Ускоро је у Цетињу Уставотворна Скупштина Републике Црне Горе донијела и први Устав ове Републике, чиме је у потпуности заокружена државност Црне Горе у оквиру комунистичке Југославије, и то са правом самоопредјељења, до права отцјепљења. Значи, и у Устав Југославије, а и у Устав Републике Црне Горе, уграђени су сепаратистички и разбијачки елементи у односу на југословенску државу. Године 1948, у Цетињу је такође одржан Први оснивачки конгрес Комунистичке партије Црне Горе, чиме је добијена и партијска посебност у оквиру Југославије. У исто вријеме је промовисана црногорска национална посебност, која је изражена и у пописима од 1948. и 1953. године, и у општој државној и партијској политици.
Сет политичких групација у Црној Гори у данашњици, на основу црногорске националне посебности, коју су изградили комунисти, јединствен је у томе, јер баштини достигнућа револуције у Другом свјетском рату , и она достигнућа која је изградила послијератна комунистичка власт, а то су федерална посебност Црне Горе у оквиру Југославије, са националном посебношћу Црногораца. Водеће индивидуе тих партија и странака, такође су у породичном смислу из атеистичких и комунистичких породица, и саме су у комунистичком систему заузимале мање или више значајна мјеста у различитим ресорима државне управе или у Партији. Током полувјековне комунистичке владавине у Црној Гори, и сада, формиране су и формирају се изразито сепаратистичке организације и установе попут: Матице Црногорске, Црногорског ПЕН центра, Црногорског Хелсиншког комитета, Независног удружења књижевника ЦГ, или манифестације типа Цетињског бијенала и сл.
Круг потпуног расрбљавања, односно, расправослављења Црне Горе, треба да затвори и посебна црногорска и антисветосавска Црква. У неколико последњих година, формирана је гажењем и негирањем вјековног црквеног поретка и таква црквена квази организација, која је изабрала своје "Епископе", иако, истина, без храмова, а са симболичним бројем "свештеника" (једним или двојицом, који су лишени чина и искључени из Православне Цркве). Агресивним иступима у јавности, ова групица расколника настоји да скрене пажњу на себе, а у томе има јавну подршку управо назначених сепаратистичких политичких групација, док званичне власти својим политичким калкуланством прешутно прелазе преко њихових активности дајући маха њиховом безакоњу.
У једном од претходних поглавља, наведена је активност групице свештеника из Митрополије Црногорско-приморске у првим послијератним годинама, из које су се могле препознати сепаратистичке намјере, које су имале јасну подршку ондашњег комунистичког режима, те се такве активности могу сматрати као претеча или припрема ових данашњих. Међутим, повратком Патријарха Гаврила Дожића у земљу, њихова активност је пресјечена. Поставља се, међутим, питање - зашто комунисти тада, а и нешто касније, нијесу ништа предузели на разбијању Српске Православне Цркве? Комунистички режим је у Црној Гори остварио прве двије компоненте, а трећу није. За то је имао идеалне услове: велики дио свештенства Митрополије Црногорско-приморске страдао је током рата; у послијератном периоду број свештеника у Црној Гори је стално опадао, због страховитог насиља режима и укидања Цетињске богословије; манастирска и црквена имања и већи дио имовине су конфисковани; већи дио цркава и манастира је током деценија руиниран и препуштен зубу времена, са намјерном тенденцијом ка тоило. Иако се на ово питање не може наћи брз одговор, једно је сигурно да, сем можда неколико слугански настројених свештеника, већина од преосталог свештенства и монаштва, као и Цркви оданог вјерујућег народа, био је против и саме помисли за одвајање од Српске Патријаршије. Зато су и спорадични заговорници те идеје, брзо ућутали. Уосталом, то је било вријеме када се Цркви није ни придавао рило какав значај, шта више очекивано је и проповиједано њено скоро изумирање.
Ни сами поборници црногорске аутокефалне цркве не споре да је Митрополија Црногорска улазила у састав Пећке Патријаршије, дакле Српске Цркве, све до њеног насилног гашења од стране Турака, односно султана Мустафе III 11. септембра 1766. године. Потом остаје празнина од неких осамдесет година, гдје они такође немају ни на шта да се позову. То је у ствари последњи период владе митрополита Саве, а онда период Петра I, и Петра II Петровића. Прва чињеница на коју се аутокефалци позивају је зборник законских прописа Православне цркве, под називом "Синтагма". Овај "Зборник" - Синтагма, канона Православне Цркве штампан је у Атини у више томова. У петом тому те Синтагме, објављеном 1855. године, на страни 529. стоји сљедећи текст под редним бројем девет: "Митрополит скадарски и приморски, архиепископ цетињски, егзарх свештеног Трона пећког, Господар (деспотис) црногорски и брдски г. Петар Петровић". У подтачки другој даље се наводи: "овај ранг има према руском Синтагмату, у Синтагмату, пак, Велике цркве (тј. Цариградске) не помиње се. Некад је био подручни пећком архиепископу. "Аутори ове Синтагме су били грчки правници Ралис и Потлис.
Прво питање које се овдје поставља, јесте колико су грчки канонски писци Синтагме познавали прилике у Црној Гори, њену прошлост, и уопште прошлост Пећке Патријаршије, односно Српске Цркве. У документу се каже да Велика Црква, тј. Цариградска, не помиње у свом "Синтагмату" Митрополију Црногорску као аутокефалну, а она би најприје требала да то учини, као прва по части међу свим Православним Црквама и као Мајка Црква свих словенских Цркава. Све од IX вијека па до данас, као таква, Цариградска Патријаршија је давала аутокефалност и била мериторна да издаје томосе о аутокефалности Православним Црквама, па самим тим и оној у Црној Гори. Она то никада није учинила. Позивање на руску "Синтагму" Ралиса и Потлиса, која им је послужила као извор, да би уврстили Митрополију Црногорску у ред аутокефалних Цркава не значи много јер Руска Црква канонски није имала право да православној Митрополији у Црној Гори даје аутокефалност. Ралис и Потлис такође не наводе на основу којих чињеница је у руској "Синтагми" Митрополија Црногорска уврштена у ред аутокефалних Цркава. На основу званичног саопштења Московске Патријаршије 1994. г. види се да је Руска Црква у XIX в. само помагала Српској Цркви преко Митрополије Црногорске, поштујући улогу њених митрополита и као свјетовних Господара Црне Горе, дајући им на основу тога и одређене почасти, својствене руским митрополитима (бијела панакамилавка и сл.) Као деспотис, односно владика црногорске аутокефалне цркве помиње се Петар Петровић. Аутори не прецизирају који је то Петровић, да ли Петар I, или Петар II? Познато је да ни један од њих двојице, а ни било који митрополит Петровић прије њих, никада себе није у неком документу, писму, посланици и сл. потписао као митрополита, односно поглавара аутокефалне цркве. Да су они то били, сигурно би то и учинили. Такође, ни Петар I, а ни Петар II Петровић никада нијесу донијели било какав акт, закон или сл. којим би се утврдила аутокефалност, нити су је од кога тражили. У својој "Историји Црне Горе", Петар I Петровић уопште не помиње да је поглавар митрополије која је аутокефална. Сама година 1855. када је штампан овај том "Синтагме", а и 1852. када је штампан њен први том, су године када више нијесу били живи ни Петар I, а ни Петар II, те Ралис и Потлис у вези евентуалне аутокефалности Митрополије Црногорске њих нијесу могли консултовати. Тада је Црном Гором већ владао књаз Данило Петровић,. као свјетовни владар. Последња реченица која у "Синтагми" говори о рангу аутокефалије Митрополије Црногорске каже: "Некад је био подручни пећком архиепископу". У овој реченици, односно коментару, који су на крају дали аутори грчке "Синтагме", такође се види да је Митрополија Црногорска била у саставу Пећке Патријаршије, односно Српске Цркве.
У "Синтагми" поглавар Црногорске аутокефалне митрополије се титулише као егзарх свештеног трона пећког. То је нова недосљесност аутора грчке "Синтагме", нарочито у канонском смислу. Наиме, канонско црквено право не познаје аутокефалну Цркву са егзархом на челу. Сама ријеч егзарх је грчка, и у Православној Цркви означава замјеника, односно заступника опуномоћеника и изасланика. Поглавар Цркве која је независна, односно аутокефална, као што је то била Пећка Патријаршија или Српска Црква, могао је дати звање егзарха епископу, у смислу тога да га он опуномоћује или овлашћује у неким пословима. Најчешће је то било као знак мисије или почасти митрополије /Епископије/ коју дотични води, приликом одређених послова, преговора, договора, и сл. Право егзарха могло се сузити или ускратити. Према томе, егзарх није могао бити на челу аутокефалне Цркве. На овај начин су аутори "Синтагме" у ствари признали да је Митрополија Црногорска у саставу Српске Цркве јер је на њеном челу био егзарх. Да је она била аутокефална, такав челник аутокефалне Цркве не би могао бити егзарх, јер је он на врху јерархије своје Цркве, те не би било потребе, а ни могућности да га неко именује за егзарха. Тиме што је егзарх, потврђено је да има изнад себе Патријарха у јерархији. Звање егзарха трона пећког имао је од митрополита Василије Петровић и то је звање добио 22. августа 1750. године у Београду од Патријарха Пећког Атанасија II, послије рукоположења. То је сасвим нормално јер је био старјешина једне од важних Митрополија Српске Цркве. Није случајно он тада добио звање егзарха. Митрополија Црногорска, односно територија коју је она покривала, била је тада једина слободна и никоме подложна. Остале епископије Српске Цркве, а самим тим и територија коју су покривале, биле су тада под турском, аустријском и млетачком влашћу. Петар I, и Петар II Петровић, нијесу користили звање егзарха трона пећког јер је Пећка Патријаршија укинута прије њиховог хиротонисања у митрополите али га је употребљавао и митрополит Иларион Рогановић, судећи према натпису на иконостасу у цркви Св. Ђорђа у селу Српској код Подгорице у коме се митрополит Иларион именује и као "егзарх Св. Трона Пећког" као и митрополит Митрофан Бан, последњи митрополит Краљевине Црне Горе што је веома значајно. Поједине епископије Српске Цркве, првенствено Карловачка митрополија, покушавале су касније да промовишу патријархе, а ти патријарси су хтјели да обнове Пећку Патријаршију, као што је то тражио и прије њих од Русије митрополит Сава Петровић, непосредно послије њеног укидања. Патријарх Атанасије је у егзарској грамати митрополиту Василију Петровићу, поред осталог написао: "...Лично и синодално потписујем својему митрополиту кир Василију скендерискому и приморскому, да је егзарх светога Трона пећкога, Патријаршије словенско-српске и на сваком мјесту, да као лице наше патријаршије буде напредан и поштен..." То је написано и на његовом гробу у Петрограду.
Друга чињеница на коју се позивају "аутокефалци" је дјело "Православно црквено право", у ауторству епископа задарског др Никодима Милаша, издато у Задру 1890. године. У првом дијелу ове књиге, односно другом поглављу, под бројем 26. стоји наслов "Опћи преглед". У њему је Милаш навео да по каталогу Цариградске Патријаршије издатом у априлу 1855. године, постоје четрнаест Православних Цркава са самосталном управом или звањем самоуправне Цркве. Под бројем девет, наведена је Црногорска Црква. Од осталих Српских Цркава наведене су: Карловачка, Черновичко-далматинска и Црква у Краљевини Србији. Навео је даље као објашњење: "Од свих самуправних, или автокефалних цркава, своје посебне законске прописе, формално потврђене од надлежних власти, имају само: 1. Цариградска 2. Руска 3. Карловачка, 4. Црква у Краљевини Грчкој, 5. Сибињска, 6. Бугарска, 7. Буковинско-далматинаска, 8. Црква у Краљевини Србији, и 9. Црква у Краљевини Румунији; а остале их немају, него се уопће управљају по законима, који се садрже у опће изворним правилима.!"
Милаш је даље обрадио сваку од поменутих Цркава. Под насловом "Цетињска митрополија" стоји: "Крајем XVII вијека, кад је при Данилу Петровићу Његошу утврђена била политичка самосталност Црне Горе, Православна Црква у већем дијелу земаља, које данас састављају црногорску кнежевину, заједно са својим митрополитима, била је у зависности од Пећке Српске Патријаршије; из једне грамате пећкога Патријарха од 1700. године види се, да је тај митрополит, којега је катедра била на Цетињу, имао право и над другим земљама, које нијесу потпадале под црногорску политичку власт. Био је и овај митрополит егзарх "свештенога трона пећкога". Ова зависност Цетињске митрополије продужавала се до укинућа Пећке Патријаршије. А од тога доба, при државној самосталности Црне Горе, и Црква у њој, којој је поглавица био у исто вријеме и господар земље, сматрала се самосталном у своме устројству и унутрашњој управи, као што је самостална и данас. Самосталност Цетињске митрополије признала је и Цариградска Патријаршија". На крају овог текста, Милаш је ставио фусноту са бројем осамнаест, позивајући се на Атинску Синтагму, књ. V, страна 529. Ова Синтагма није ни једна друга, до она којој су аутори Ралис и Потлис и која је већ презентована. Из овог Милашевог дјела може се закључити сљедеће:
- Он не спори да је до укинућа Пећке Патријаршије Митрополија Црногорска, односно како је он назива Цетињска, била у саставу Пећке Патријаршије, тј. Српске Цркве. Дакле ту нема ничега спорног;
- Поред Цетињске Митрополије, он је навео од дјелова некадашње Пећке Патријаршије још три Цркве: Карловачку, Буковинско-далматинску, и Цркву у Краљевини Србији. Значи у његово вријеме постојале су четири Српске аутокефалне цркве. Гледајући из данашњег угла, и по логици аутокефалаца, данашња Српска Православна Црква морала би се подијелити у четири аутокефалне цркве;
- Милаш аутокефалност Цетињске Митрополије доказује тиме што јој је то право дала Цариградска Патријаршија својим каталогом, издатим у априлу 1855. године. Ово је дакле година издавања Атинске Синтагме Ралиса и Потлиса, у којој су они навели да се у Синтагмату Велике цркве, тј. Цариградске Патријаршије аутокефалност Црногорске Митрополије не помиње, већ само у каталогу Руске Цркве, а познато је да су све од XI вијека, новонастале помјесне Цркве, своју аутокефалност примале искључиво од Цариградске Патријаршије, па и Руска Црква.
Дакле, оба ова доказа су конфузна. Милаш позивајући се на каталог Цариградске Патријаршије, по којем је као аутокефална уврштена и Митрополија Црногорска, не објашњава ни то, што би се од њега канонисте очекивало, када је она тражила и добила аутокефалност, сходно канонима? Он чак не наводи у чије је вријеме Митрополија Црногорска постала аутокефална, по каталогу Цариградске Патријаршије, да ли у вријеме митрополита Саве, Петра I или Петра II? Карактеристичан је и његов израз да се она "сматрала " као аутокефална, што показује да је и он свјестан непрецизности њеног статуса. Трећа чињеница коју аутокефалци користе да би доказали оно што се доказати не може, везује се опет за епископа Милаша. На дозволу књаза Николе, митрополит црногорски Митрофан Бан, обратио се познатом канонисти епископу задарском др Никодиму Милашу, да напише потребне Уставе за православне Консисторије и Св. Синод у Црној Гори, и овај је то заиста и учинио. Књаз Никола је Устав Св. Синода санкционисао 30. децембра 1903. године, а Устав Консисторија 1. јануара 1904. године. На основу овога, отворена је на Цетињу 2. јануара 1904. године Цетињска Консисторија, прва у Црној Гори. Прве сједнице Св. Синода одржане су у Црној Гори у мају 1908. године. Друга Консисторија-никшићка, отворена је 2. јануара 1910. године.
У Уставу Св. Синода Књажевине Црне Горе, у поглављу "Опште одредбе". у члану првом, дат је податак да је Православна митрополија у Књажевини Црној Гори аутокефална, те да ће одржавати јединство са свим аутокефалним Православним Црквама. У другом члану стоји, да ову аутокефалну митрополију у Црној Гори чини Цетињска архиепископија са сједиштем у Цетињу и Захумско-рашка са сједиштем у манастиру Острогу. Трећим чланом предвиђено је формирање Светог Синода, а петим да вршење послова истог, штити и контролише државна власт.
У члану 282 Устава православних Консисторија у Књажевини Црној Гори, стоји да Устав добија законску снагу, пошто га одобри и потпише књаз Црне Горе.
Четврта чињеница, на коју се "аутокефалци" позивају јесте Устав Књажевине Црне Горе, донешен 1905. године, по којем је као државна вјера дефинисана источно-православна, а наведено ја да је Црногорска црква аутокефална, те да не зависи ни од које друге Цркве, али да одржава догматске везе с Васељенском Црквом. Чланом 131 наведено је, да се уређење црквених власти доноси путем закона по договору са министром просвјете и црквених послова са Архијерејским сабором, док је чланом 135 предвиђено, да се преписка Источно-православне цркве са другим Црквама ван Црне Горе не може вршити без одобрења министра просвјете и црквених послова.
Из трећег и четвртог доказа, тј. Устава Светог Синода, Устава православних консисторија, те Устава Књажевине Црне Горе може се закључити ово:
- Прва два Устава, иако су вјерског карактера немају адекватног и јасног канонског утемељења. У њима је назначено да је Црква у Црној Гори аутокефална. Није међутим назначено, од кога је она тражила аутокефалност, нити ко јој је и којим актом дао, што значи да је ово била самопрокламована аутокефалност, без доследне и чврсте везе са канонским поретком својственим Православној Цркви и њеним вјековним обичајним правом;
- Трећим чланом Устава Светог Синода назначено је да вршење послова истог штити и контролише државна власт. Значи, Црква у Црној Гори није имала истинску самосталност, него се управљала према државној политици и прохтјевима, која је могла бити оваква или онаква, а све у зависности од прилика и окружења, па је из тог јасно, да је управо по том критеријуму настала Консисторија. Такође стоји да Устав добија законску снагу, пошто га потпише књаз Црне Горе, што је још један доказ да је оваква аутокефална Црква у Црној Гори била државно самопрокламована, поставши практично једно од државних надлештава, односно, да је државна власт легализовала неограничен протекторат над Митрополијом под окриљем црквених закона, које је сама наручила, према својој потреби и мјери, а да је таква могла имати само привидну формалну самосталност. Извор њене аутокефалије је била воља владара, а не она сама, као што је то био случај са осталим православним истински аутокефалним Црквама;
- У Уставу Књажевине Црне Горе, наведено је да је Црква у њој аутокефална, да не зависи ни од које друге Цркве, али да одржава догматске везе са Васељенском Црквом. Да је заиста била аутокефална, она би од Васељенске Цркве тражила аутокефалност, а не би је развијала од свјетовне власти. Чланови 131. и 135. који су цитирани, опет говоре да Црква у Црној Гори није имала никакву самосталност у односу на државне власти јер њен поглавар, односно митрополит, није могао одржавати коресподенцију са другим Црквама без одобрења министра просвјете и црквених послова! Колико је била аутокефална види се и по томе, да је њен митрополит Митрофан Бан морао од краља затражити дозволу да буде сахрањен у Цетињском манастиру;
- Устав Светог Синода и Устав Консисторија штампани су у малом броју примјерака. Вијест о њиховом доношењу, односно санкционисању, објављена је у државном гласилу "Глас Црногораца" од 1. јануара 1904. године. Зачуђујуће је да ови Устави нијесу објављени на првој и другој страни, гдје су објављивани закони и укази, него је само пренешена кратка вијест указног карактера, да су санкционисани и у рубрици "Домаће вијести" која је имала споредан и незваничан карактер. У краткој репортажи, нигдје се не казује да је Црква у Црној Гори постала аутокефална, односно овим Уставима дефинисана као аутокефална;
- Сам аутор ова два Устава, епископ др Никодим Милаш, није унио ове Уставе у списак својих радова од 1873. до 1905. године, када је списак и закључен што је зачуђујуће, с обзиром да би ово требало да буду његови врло важни радови. О њима ништа није поменуо ни у својој аутобиографији, што је такође зачуђујуће;
- Вијест о доношењу ова два Устава пренијело је током прве половине 1904. године неколико листова и то: Цариградски гласник, београдски Хришћански весник и задарски Гласник Православне далматинске цркве, који је излазио под надзором самог Милаша. Ни у једном од ових листова није наведено да је Црква у Црној Гори добила аутокефалност, нити да је икада имала, односно да је потврдила.
У контексту ових историјских чињеница, треба истаћи и сљедеће:
Цариградска Патријаршија, својим положајем у Источно-ромејском Царству од IV вијека, на основу 28 канона II Васељенског Сабора (381.г.), својим првенством почасти међу помјесним Црквама и Патријаршијама Истока, својом мисијом међу Словенима и својом улогом унутар Православља, како до пада Цариграда (1453.г.), тако и доцније, била је, нарочито од IX в. па надаље, пресудни фактор, како у мисионарском настајању нових помјесних Православних Цркава, тако и у њиховом стицању аутокефалности. Историјска је чињеница, да су све аутокефалне Цркве од IX вијека до данас, то постале коначним потврђењем и одобрењем Цариградске Патријаршије, као мајке Цркве. Тако је настајала у Х в., укидана и поново обновљена (у XIX и XX в.) Бугарска Патријаршија; тако је настала и Српска Црква (1219.г.), да би и она била укидана и поново обновљена (1557,1766 и 1920.); тако је стекла самосталност у прошлом вијеку Румунска Црква, Атинска архиепископија (1850.), Православна Црква у Србији (1879.г.) или у овом вијеку Пољска Православна Црква, Чешка и Словачка Црква (тек ове 1998.г.). Било је у овом времену и других Цркава које су повремено стицале назив "аутокефалне" Цркве, било одлуком мајке Цркве, било силом и усљед неприлика, било опет од свјетовне власти, уз прећутно прихватање таквог привременог статуса од стране древних постојећих апостолских и нових помјесних Цркава. Да међу њима поменемо историјски значајну Охридску Архиепископију, Карловачку Митрополију, Черновицко-далматинску митрополију итд. и у наше вријеме још увијек постојећу Синајску архиепископију. За кратко то се догодило и са Митрополијом Црногорском, и то првенствено њеном улогом у формирању државе, а онда вољом свјетовне власти (1904). Но, такав тип аутокефалности је много сроднији појму аутономије, неголи аутокефалије у правом смислу ријечи. У таквим приликама битно је да се дотична Црква, или црквена област, вјерно држала апостолског прејемства и унутрашњег црквеног поретка.
Притом треба имати у виду да по православном учењу о Цркви своју суштину самобитности Црква не добија из њеног спољашњег (административног) центра већ изнутра, из саме своје природе. Сагласно древној изреци светог Игњатија Богоносца: "Тамо гдје је епископ са презвитерима и вјерним народом, сабранима у вјери и Евхаристији, ту је једна, Света, Саборна и Апостолска Црква".
Тако је, дакле, могла да живи самоуправно и Митрополија Црногорска од 1766. до 1918. г. али увијек у нади на обнову Пећке Патријаршије, и добијајући канонски рукоположене митрополите било од Српске Карловачке Митрополије, било од Руске Цркве. Тиме је остваривала органски живу заједницу са Васељенском Христовом Црквом. Да њена самосталност у току ових 150 година утрнућа Пећке Патријаршије, није била и није могла бити аутокефална, јасно потврђује чињеница да су њени митрополити добијали рукоположење (најбитнији предуслов аутокефалности јесте могућност самосталног рукополагања епископа) са стране. Истовремено, вјерна Српској Пећкој Патријаршији и идеји њене обнове (то се јасно види из докумената везаних за митрополита Саву Петровића, Петра I и Петра II, све до Митрофана Бана), као и идеји обнове "Словено-српског царства", она је живјела самоуправно сагласно поменутим начелима Православне Цркве уопште, и њеном унутрашњем Јеванђељском устројству. Својом богомданом самосталношћу, својственом свакој истинској православној епископији (митрополији), она је могла не само опстати него и постати стожер обнове, самосталности и државности Црне Горе. Чињеница да су њени митрополити били и свјетовни господари, нарочито у доба светородне лозе Петровића, допринијела је ријетком у историји Цркве, теократском прожимању у Црној Гори црквене и свјетовне власти. С тога није лако увијек разликовати (нарочито за вријеме Петра II) да ли је успостављање односа према Митрополији и заузимање ставова према њеном положају, био однос према Цркви или према новоформираној самосталној држави Црној Гори? Једино тиме је могуће објаснити и уношење средином прошлог вијека Митрополије међу аутокефалне архиепископије у каталогу Руске Цркве. Што се тиче третирања Митрополије Црногорске као аутокефалне митрополије од Руског Светог Синода, треба имати у виду следеће:
а) навели смо да је последњих десет вјекова практично једино Цариградска Патријаршија давала коначну аутокефалност појединим помјесним Црквама. Свима је познато да она то никад није учинила са Црногорском Митрополијом (то се види из Синтагме Ралиса и Потлиса 1855. г.);
б) не постоји никаква званична одлука такве врсте ни Синода Руске Цркве.
Зато се упис у каталог може схватити само као запис о фактичком стању, у коме се налазила у то вријеме Црна Гора као теократска држава на челу са митрополитом као егзархом. При томе је важно истаћи да је Руска Црква тек послије другог свјетског рата показала такве претензије, да као Мајка Црква, даје аутокефалност и аутономију појединим црквеним областима. Тако је покушала да додијели аутокефалност Чехословачкој Цркви, али то већина Православних Цркава није признала, све док то ове године није учинила Цариградска Патријаршија. То је покушала седамдесетих година и са Америчком Православном Црквом, што практично нико није признао до дан данас сем ње, а све помјесне Цркве односе се према АПЦ као према аутономној митрополији. Тим својим поступцима Руска Црква је покренула једно важно еклисиолошко питање: Ко има право у Православљу да даје аутокефалност: Мајка Црква или Цариградска Патријаршија, с обзиром на њено мјесто у Православљу и вјековну обичајну праксу? То питање остаје отворено за будући Васељенски Сабор, али без обзира на његово коначно рјешење, ни по једном, ни по другом основу, Руска Црква није то право никад посједовала у односу на Митрополију Црногорску. Ово савршено јасно знају црногорски главари и Свети Петар Цетињски, што се види у одговору из 1804 г. Руском Синоду на акт којим је позиван Петар I на његов суд.
Поред ових, могу се извући и сљедећи закључци, који указују да Митрополија Црногорска није била аутокефална:
- нико од митрополита Петровића, послије укидања Пећке Патријаршије, а то су: Сава, Петар I и Петар II није уопште порадио на оснивању аутокефалне цркве у Црној Гори, нити тражио ту аутокефалност, а ни донио било какав устав, закон и сл. који би канонски или свјетовно-правно озваничили ту аутокефалност. Нико од њих није се потписивао као поглавар аутокефалне Цркве, нити се тако титулисао;
- нико од митрополита постпетровићког периода, а то су Никанор Ивановић, Иларион Рогановић, Висарион Љубиша и Митрофан Бан (до 1904. године), није ништа порадио да се донесе било какав устав, закон и сл, који би озваничио аутокефалност Цркве у Црној Гори, нити се титулисао као поглавар такве Цркве;
- књаз Данило Петровић, а затим и његов насљедник Никола (до 1904. године), није ништа порадио на стварању редовним путем аутокефалне Цркве у Црној Гори.
Треба на крају објаснити, шта значи сама ријеч аутокефалија. То је грчка ријеч, која означава спољњу и унутрашњу самосталност: аутос - сам свој, кефали - глава (имати своју главу, поглавара, бити самосталан, значи самостални живот једне помјесне Цркве, Архиепископије, Митрополије, која у свом саставу има више Епископа и Епископија). Касније је митрополитански систем прерастао у патријаршијски код једног броја значајних древних Цркава. Стари је поредак да епископи једне помјесне Цркве хиротонишу поглавара те аутокефалне Цркве. Митрополит Митрофан Бан није хиротонисан од својих епископа него од епископа Руске Цркве. Према томе никако канонски није могао бити у правом смислу поглавар аутокефалне Цркве.
Треба се на крају запитати, зашто књаз Никола пуних 44 године није ништа порадио, да законски и уставно озваничи аутокефалност Цркве? Зашто је то учињено 1904. године? У томе је и суштина проблематике којом се овдје бавимо. Ова "аутокефалност" је производ прилика у којима су се нашли српски народ и Српска Црква у оно доба. Када је она владаревом вољом створена, у пуном јеку је било супарништво између династија Петровића и Карађорђевића, а преко њих и Црне Горе и Србије, која ће од ове двије српске династије, односно државе, преузети на себе ујединитељску и руководећу улогу у српском народу и српској држави. У широким народним слојевима обје српске државе, овај ривалитет није постојао, али је постојао између двије династије и њихових камарилаца.
Стварањем своје, аутокефалне Цркве у Црној Гори, књаз Никола је хтио да и преко Цркве остварује своје државноправне замисли и постигне остваривање свога животног сна: да он буде ослободилац и краљ свих Срба, а његов митрополит - пећки патријарх. Аутокефална Црква је у ствари само припремни корак за његово проглашење за краља, чиме би се у потпуности изједначио са династијом у Србији, односно чиме би изједначио државни статус Црне Горе са државним статусом Србије. У ту сврху послужио је црногорски митрополит Митрофан Бан, иначе угледна личност, који чак по рођењу није ни био црногорски држављанин. Он је просто био промовисан у митрополита, и то искључиво милошћу књаза Николе, без икаквог претходног избора од стране неког црквеног или црквено-народног тијела. Какав је био однос митрополита Митрофана према књазу Николи, али и према жељеном јединству Цркве и српског народа, види се из списа једног од бјелашких вођа Светозара Томића, са насловом "Десетогодишњица уједињења Црне Горе и Србије", штампаног у Београду 1929. године. Томић је записао да се 2. новембра 1918. године састао са неколико познатих политичара у Цетињу, а поред осталих и са митрополитом Митрофаном. Њих двојица су расправљала о скором уједињењу Црне Горе и Србије. Према Томићевом тврђењу Бан је тада рекао: "Не дао Бог, да сам противу уједињења Српства, а јесам поштовалац краља Николе. Он је мене од обичног калуђера учинио митрополитом Црне Горе и за то сам му захвалан и обавезан, али та моја обавеза не смије никада да иде на штету јединства и среће народне."
Стварање аутокефалне Цркве у Црној Гори, врло прецизно и једноставно речено, самодржачки је акт књаза Николе, те је његово значење у канонском, дакле истинском смислу нелегитимно. Док су митрополити прије њега, до књаза Данила, сконцентрисали у својим рукама, користећи црквени положај, свјетовну и црквену власт, дотле је он мање више урадио то исто, само са обратне стране: као свјетовни владар одлучивао је по свим битним питањима Цркве. Краљ Никола је био као и сви владари Петровићи, дубоко религиозан човјек и православан, тако да ипак својим свевлашћем није битно нашкодио Цркви. Он је између осталог познат и као један од највећих градитеља и обновитељ цркава и манастира код нас послије Немањића.
Као што је раније наглашено, ни сами аутокефалци не споре да је Митрополија Црногорска улазила у састав Пећке Патријаршије, која је обновљена 1557. године, а све до њеног насилног укидања и припојења Цариградској Патријаршији 1766. године. Без обзира на то, ипак је потребно навести неколико примјера те припадности. Интересантан извор је и путопис млетачког племића Маријана Болице, који је једно вријеме био наставник у племићкој школи у Модени у Италији. Као резултат његовог путовања по јужном и југоисточном дијелу данашње Црне Горе и Сјеверне Албаније, настао је путопис са насловом "Опис Скадарског санџаката" објављен у Веницији 1614. године. Рукопис се чува у библиотеци цркве Св. Марка у Венецији. Тај путопис је узео као извор и познати њемачки историчар Леополод Ранке, у свом дјелу "Српска револуција", које је објављено у првој половини XIX вијека. Дјело Маријана Болице објављено је у цјелини у часопису "Старине", који је 1879. године издала Југословенска академија знаности и умјетности у Загребу. У цјелини га је објавио и Павле Аполонович Ровински, у првом тому свог дјела "Црна Гора у прошлости и садашњости. "У поглављу под називом "Црна Гора", са поднасловом "Први дио", Болица поред осталог пише: "Цетиње је смјештено у плодној равници, дугој 4, а широкој 2 миље. На једном крају равнице су четири велика и добро уређена извора, чија је вода хладна. Славни господар и кнез Иван Црнојевић изградио је мали али веома лијеп манастир за калуђере реда св. Василија, српског обреда. У њему је резиденција епископа, живи у њему 25 калуђера, а опслужује га још 40 других црквених људи и слугу. Тај прелат, као митрополит, духовни је владар свих становника Црне Горе и над собом признаје само власт Пећког Патријарха". У поглављу петом, под називом "Подгорица", Болица пише ово: "У близини Пећи, која је удаљена четири дана хода од Котора и која је престоно мјесто Српског Патријарха, гдје се сада налази Патријарх Јован... налази се најбогатија и најљепша Црква... Духовној власти Патријарха пећког подлијежу сва Србија, затим Подгорица, Црна Гора и Жупа. Међу тим земљама је и Котор"...
Пећки Патријарх Арсеније III Чарнојевић је издао повељу владици Данилу, при његовом посвећењу у архијерески чин 1700. године. У тој повељи поред осталог стоји: "Поставих Данила у богољубствени архијерејски чин да прими епархију Скендеријску." У повељи се као територије под јурисдикцијом владике Данила помињу: "Црна Гора и племе Грбаљ, Паштровићи, Луштица и град Бар, град Скадар, и град Улцињ, и град Подгорица, и Жабљак, и племе Зета и Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери и Бјелопавлићи са свим варошима и са читавим јенуријама".
Како су Турци насилно 1766. године укинули Пећку Патријаршију, и њене територије припојили Цариградској Патријаршији, то је митрополит црногорски Сава Петровић, написао писмо 26. фебруара 1776. године московском митрополиту Платону, у којем га је обавијестио о укидању Пећке Патријаршије од стране Турака, и њеном присаједињењу Цариграској Патријаршији, те о појави да Цариградски Патријарх са својим Синодом, протјерује све епископе Србе из бивше Пећке Патријаршије, а на њихово мјесто поставља Грке. У писму Сава даље каже (данашњи слободан превод): "... ослободите од Грка престо Српске архиепископије пећке, а има у вашој империји архимандрит светога Патријарха Василија Бркића, који је у прошлом рату избјегао у Русију, а блажени Патријарх скончао. Он, архимандрит Авакум, вољан ће бити да на престолу српском буде архиеипископ, сви српски архијереји примиће га са радошћу, јер зна турски језик и грчки, а природни је Србин, да под Руски синод буде Српска Цркава и да се српски архиепископ поставља по његовој сагласности, или ако буде потребно да буде руски архијереј архиепископ пећки по једнокрвју и једнојезичју". На крају Сава наглашава да ово писмо пише у име свих епископа Српске Цркве овим ријечима: "Моја рука предаје од свих архијереја словено-српских, као најстаријег и никаквој власти подложног". Из овог писма јасно се види да је Црногорска Митрополија саставни дио Српске Цркве, а да Сава, као митрополит једине од Турака непокорене територије Српске Цркве, пише ово писмо у име свих митрополита. Овим се још један пут доказује приврженост црногорских митрополита Српској Цркви. Да је Митрополија Црногорска била аутокефална, Сава не би имао никаквог интереса да пише ово писмо јер га се стање у Српској Цркви не би ни тицало. Поборници аутокефалности управо се позивају на чињеницу да је Митрополија Црногорска све везе са Српском Црквом изгубила укидањем Пећке Патријаршије 1766. године, и од тада практично постала аутокефална. Савино писмо датира фебруара 1776. године. Дакле отпадају ове тврдње аутокефалаца.
У истом смислу су и два сљедећа примјера. Први примјер је у облику меморандумског документа. Пошто у Русији нијесу наишли на разумијевање за питање помоћи Црноj Гори, гувернадур Радоњић, сердар Иван Петровић и архимандрит Петар Петровић (каснији митрополит Петар I) су на повратку из Русије свратили у Беч 1779. године. Ова црногорска делегација тражила је у Бечу од Аустрије помоћ, а аустријском цару поднијела је тзв. "Погодбе", које су представљале неку врсту Црногорско-аустријског споразума. Тачка XI тих погодби гласи: "Желимо да митрополит црногорски зависи од пећког Патријарха у Србији. Када садашњи митрополит умре, пристајемо засад да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј, да га бирају гувернадур, потчињени главари и цио народ црногорски; али само дотле докле Турци владају, Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ."
Други примјер везује се за скуп црногорских главара из јула 1804. године на Цетињу. Они су послали одговор руском Светом Синоду и цару, а поводом клевета које су од неких личности овима упућене према Петру I. У њиховом писму поред осталог стоји: "По свој прилици није познато Руском Синоду, да је народ српски православни имао свог патријарха, коме су српски архијереји били подвласни све до 1769. године, а тада, пошто је запламтио рат између Отоманске и Руског Царстава, Патријарх сербски и свега Илирика Василије Бркић, уклонивши се у наше крајеве од предстојајше му погибељи, пређе у Русију и у Петрограду представи се, на којем се и пресјекла битност словено-српских Патријарха, а столица Пећке Патријаршије и данас је упражњена; по томе дакле наш митрополит остао је сам за себе у овдашњој Цркви независан ни од какве власти... за овај чин изабрали смо њега, а да буде за архијереја посвећен, не бивши тако у Србији Патријарха, послали смо га к православном митрополиту, који га је саборно са другим епископима и посветио и предао му врховно пастирство над нама."
Треба сагледати став митрополита Митрофана Бана према Цркви на чијем је челу био. Рођен је у приморском племену Грбљу, које се простире од Будве до надомак Тивта. Он по рођењу није био Црногорац, односно није био црногорски држављанин, јер крај из кога је, ни у моменту његовог рођења, а ни прије или касније, никада није улазио у састав црногорске државе, док је ова била независна, него је припадао Млетачкој Републици а потом Аустрији. Ово је доказ више да су Црногорци национално Срби, јер да није тако, они не би пустили да Бан као Србин, буде поглавар њихове Цркве, односно као човјек друге нације.
Приликом прославе 200-годишњице династије Петровић-Његош, митрополит Митрофан је одржао бесједу окупљеном народу у којој је поред осталог рекао: "Ко се неће чудити судбини нашега милога српскога народа! Наш српски народ развија се једнијем полетом до велике моћи и царства својега; али опет ненадно паде му сва великољепна зграда државна. Земља опушће, многи од народа у туђину предиже; ''потурчи се плахи и лакоми'', и ''страх ухвати лава у кљусама.'' И тако веће не бјеше далеко, па да се и под Ловћеном угаси и пошљедње канђело српске самосталности. Но Свемогући Бог, и његова света милост не допусти то. Бог нека му је слава и милост не даде, да се под Ловћеном утули малени, али жарки пламен српске борбе за свету Православну вјеру и народну слободу." Приликом дочека србијанског краља Александра Обреновића у Цетињу, митрополит Бан је у Бесједи одржаној у цетињском манастиру, рекао да су Петровићи "Света обитељ" и "чуварица светијех аманета српске независности".
Освештавајући цркву задужбину књаза Николе у Никшићу 1900. године, митрополит Бан је у Бесједи поред осталог казао: "Наши свети непобједни духовни бедеми, који су својом моралном снагом заклањали и чували пострадали српски народ... Славни господар Зете, данашње Црне Горе, Иван Црнојевић, оставши још усамљени сирак, без игђе икога, осим Бога великога, потиснут од клетог непријатеља са једном шаком измучене Србадије Црногорске, уклони се у ове наше тврде планине, да у њима чува још потоњу искру српске слободе... Витешки владар распирио је ондје ватру Свете Православне Вјере и српске мисли, која је са високог Ловћена подстицала побожношћу духовне синове Свете Православне Цркве, и загријавала српска прса."
Митрополит Митрофан био је вирални посланик, тј. посланик по положају Црногорске Народне Скупштине. Он је на дванаестом редовном засиједању од 10. јануара 1909. године, поред осталог нагласио: "Разумије се, господо, ако је ико на свијету дужан да буде благодаран својој светој Цркви, то је дужан да буде благодаран Српски народ, јер, господо, наша света Православна Вјера тијесно је скопчана са нашом народношћу, и никада ми нијесмо дијелили вјеру и народност. Наша Црква сачувала је српску идеју. Кад је српско царство на Косову потпало туђем непријетељу, остала је српска земља без централне власти, без централне управе, и 500 година од тада су прошле, а Српство је сачувало своју вјеру и своју народност. И за то, господо, за те велике аманете и религиозне и националне, ми можемо благодарити само нашој Светој Цркви."
Године 1911. митрополит Митрофан је прослављао 25 годишњицу ступања на митрополитски положај. У поздравном телеграму поводом јубилеја, група пароха из Подгорице је написала: "Као родољуб и као херој показали сте се онако да док је светог Србиновог знамења - гусала и славне задужбине Немањића на Морачи, до тада ће и Ваша слава сјати... У исто вријеме уведосте духовне судове и Св. Синод, а те установе украсисте ремек дјелима најбољих канониста - закона за исте установе". Група пароха из Даниловграда, свој је телеграм почела овако: "Приликом Ваше прославе двадесет петогодишњице архијерејске службе, свемогућем Богу, милој нам домовини, драгом нам Српству и Узвишеном Господару"... Учитељ из Улциња Никола Стојовић честитао је митрополиту јубилеј као "дичном Србину и примјерном архиепископу". Митрополитов племеник-Томо Лукетић из Будве, честитао је истом јубилеј и пожелио му успјешан рад "на част и славу српског народа."
Из наведених цитата, може се лако закључити, да су митрополит Митрофан Бан и свештенство у Црној Гори, себе сматрали не само национално Србима него и српским свештеницима, а Цркву у којој су дјеловали, као Српску Цркву, или боље рећи дио Српске Цркве, која је у њиховом добу била разједињена. О томе свједочи и говор посланика попа Крста Поповића на дванаестој редовној сједници Скупштине од 17. новембра 1906. године, који је поред осталог рекао: "Српски је свештеник једини био, који је топлином јеванђеоске науке и жаром родољубља свога напајао мученичку душу свога народа."
Проблематика аутокефалности Цркве у Црној Гори може се сагледати и кроз виђење неких ондашњих црногорских политичара. Коментаришући предлог Закона у Скупштини о парохијалном свештенству, ондашњи министар просвјете и црквених послова Јован С. Пламенац је казао: "Дакле, господо народни посланици, као што сам напоменуо, Хришћанство се јавља човјечанству као носилац морала и културе, а у српском народу се пак јавља видом Православља као носилац и заштитник државне и националне српске идеје. И доиста ниједна Црква није задужила ни један народ толико, колико је Српска Црква и српско свештенство задужило српски народ, на чему треба да му вјечито будемо благодарни (Гласови: Тако је!)... Господо посланици, узимајући у обзир шта је све Српска Црква и њено свештенство учинило до данас за опстанак и развитак нашег народа; узимајући у обзир каква судбина чека још српски народ, па према томе разумије се какав још задатак и даљи рад чека наше свештенство"... На овај говор похвално је реаговао посланик Ристо Бошковић, који се надовезао овако: "Господо посланици, послије онако лијепог говора г. министра просвјете и црквених послова, као и његовог Високопреосвештенства Господина Митрополита, који су изнијели важност и значај Православне Цркве и српског свештенства по нашу општу ствар"...
Из времена крунисања књаза Николе за краља, 15. августа 1910. године, датира и говор ондашњег предсједника Владе др Лазара Томановића, који је одржан у Скупштини. Овај говор објавио је и Глас Црногорца", и у њему је Томановић поменуо и Цркву у Црној Гори, а по тој теми рекао је и ово: "Поврх тога, Митрополија Цетињска једина је Светосавска Епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита престоница и насљедница Пећке Патријаршије; а барска Арцибискупија ужива и данас достојанство прве столице Католичке Цркве све негдашње српске Краљевине". Томановић је у свом говору, као највиши државни великодостојник најбоље исто тако карактер Православне Цркве у Црној Гори. Да је ова Црква заиста била аутокефална, и да као таква није имала својства Српске Светосавске цркве Томановић био то и поменуо. Ове ријечи предсједника Томановића су довољна негација свих тврдњи "аутокефалаца".
За проучавање питања (проблема) аутокефалности Цркве у Црној Гори, потребно је сагледати и став књаза (краља) Николе по овој проблематици. Поводом прославе 25 годишњице архијерејске службе Митрофана Бана, књаз Никола је у краткој бесједи поред осталог рекао 6. априла 1910. године: "Немам чиме више да Вас одликујем и да Ви укажем знак видне и трајне моје пажње. Имате Обилића медаљу за храброст - одличје које нема ни један епископ у Српству; имате сабљу симбол јунаштва и ратништва, којом сте се борили за слободу нашег народа; имате мој највиши орден и ја не знам чиме више да Вас одликујем за Ваше заслуге до мојом љубављу и трајном наклоношћу".
Већ смо поменули како је митрополит Митрофан писао краљу Николи са молбом, да му се омогући да се сахрани у Цетињском манастиру. Краљ Никола му је одговорио овако: "Преосвештени! Примио сам твоје писмо од 28. овог мјесеца, у којем ми тражиш један кутић за твој гроб у нашем Манастиру. Ја ти га нећу дати, Преосвештени. Ја нећу да се ту сахраниш. Ја нећу да то видим, кад бих те предстојао, једну раку једнога издајника. Ево четрдесет три године, од када обојица служимо на олтару Цркве и домовине, с вјером да ћемо нашу земљу увеличати и прославити, па зар хоћеш, витеже колашински, да издаш у нашим подвизима, да се сахраниш под Орловим кршем? А гдје су ти Дечани, гдје Патријаршија, гдје Призрен? Тамо се ваља сахранити, Преосвештени! Или у црној земљи или у утроби Вукове Шаре и Качаника! Па како хоћеш, баш и ела, остани овдје, а ја ћу тамо без тебе. Останем ли жив, повратићу се на моје Цетиње, видјећу твоју плочу; њу ћу сузама оросити и довикнућу ти даље: Зашто не пође са мном!"... Ово писмо краљ Никола написао је 29. фебруара 1912. године.
Писмо има двојни садржајни карактер. У првом смислу, оно показује великодржавне великосрпске амбиције краља Николе, тј. да је он хтио да се под њим уједини српски народ, и да он буде обновитељ Душановог Царства. Да краљ Никола није био владар једне српске државе и да на крају крајева није био Србин, он не би имао такве амбиције. Други садржајни карактер овог писма говори да је у таквој обновљеној српској држави, краљ Никола као што смо већ рекли, хтио и да обнови јединствену Српску Цркву, односно Пећку Патријаршију, а да први Патријарх обновљене јединствене Цркве буде црногорски митрополит Митрофан. Да је Црква у Црној Гори заиста жељела да буде аутокефална и да је била несрпска, што би онда краљ Никола желио да се митрополит Митрофан сахрани у Пећи или Дечанима, када су то центри и символи Српске Цркве, која по логици ствари не би имала никакве везе са црногорском "аутокефалном црквом"?
Дио амбиција краља Николе недуго послије овог писма је остварен. У првом балканском рату, црногорска војска ослободила је и Дечане и Пећ, те су се тако ова света мјеста Цркве и народа нашла у саставу црногорске државе. Приликом устоличења Гаврила Дожића за митрополита Пећког, краљ Никола, је 20. новембра 1913. године, поред осталог рекао: "Високопреосвештени! Кључеве древних светих и дивних храмова српских, које сам примио по милости Божјој из руке моје побједоносне војске, предајем Вама са благословом високопреосвештеног господина митрополита Митрофана да у њима новом великољепном свјетлошћу скоро догорјели жижак кандила у првобитну свјетлост и снагу поджежете, да врата мојих храмова у пећкој епархији српском свијету отворите широм, да се пред дверима истих Богу за српску слогу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете. Анђели небески, свети краљеви и патријарси, који у простору ваше богохраниме епархије вјечним сном почивају, радоваће се кад под сводовима њихових храмова стане одјекивати пјесма Божја, пјесма Србинова и молитва за здравље српскога народа и његову срећу... Прва тамо молитва Ваша нека буде благодарност Богу за доживјеле ове срећне дане, за упокојење душа погинулих Срба, као и оних Срба, који су радом, трудом, жељом и молитвама допринијели ослобођењу нашег народа испод Турака. Искрај тако дуго упражњеног пријестола славних српских Патријарха учите ми драги мој народ кријепости и вјери православној. Утврђујте у њему љубав према домовини, јер Пећ је била огњиште Српске Цркве и моћи српскога духа. Пећ је била српска Москва, а Москва је чедна мајка не само браће нам Руса, него и наша, јер она је нас бранила у мучним временима и оздравила вјером у Бога и у наше праведне мисли. Најљепши Божији храм на Балкану, моје Високе Дечане, одржавајте у сјају и великољепности као свети израз и свједока побожности и величине..."
Карактер Цркве у Црној Гори, краљ Никола је изразио и кроз још неке говоре. Тако је у посјети црногорским војницима код Скадра, за вријеме првог балканског рата, рекао 24. децембра 1912. године и ово: "Сретни ни српски бадњаци које ову годину под ведрим небом налажете". Нешто слично је краљ Никола рекао и у говору црногорским официрима од 24. децембра 1914. године, за вријеме првог свјетског рата у Никшићу. Говор је почео овако: "Уз ове, узвишеним споменом освештене палице; уз ове српске бадњаке, вином поквашене и житом засуте..." У говору је још поред осталог рекао и ово: "Да, радостан сам, дјецо, што у старе моје дане налажем с вама српски бадњак у нашем лијепом Оногошту, који ја и ваши очеви очистисмо од непријатеља". Називајући бадњак "српским бадњаком", краљ Никола је јасно изразио припадност свог Православља.
Једна од битних карактеристика Српске Православне Цркве несумњиво је и та, да је она светосавска Црква, јер је Сава Немањић њен утеметељ, те се о светосавском Православљу може говорити са посебног аспекта у оквиру општег Православља. У Црној Гори такође се прослављао Св. Сава. Ово прослављање у Црној Гори говори и да је Православна Црква у њој српска, односно да је у вријеме постојања самосталне црногорске државе она себе сматрала органским дијелом Српске Цркве, без обзира на њену принудну јурисдикциону разједињеност. Да је Црква у Црној Гори била одвојена и несрпска, у њој се не би ни прослављао Св. Сава. Прослављање Св. Саве у Црној Гори био је широко народни обичај, редован обичај, али и слава са високим културним реномеом и уз учешће и подршку династије Петровића и државних великодостојника. Ово прослављење може се пратити кроз ондашњу црногорску штампу, практично од њених првих корака, тј. од излажења "Гласа Црногорца", званичног државног листа, а преко неких листова, који су периодично излазили у неколико црногорских градова, нпр. "Вјесника" (излазио у Цетињу), "Оногошта" и "Невесиња" (излазили у Никшићу), као и просвјетних и књижевних часописа типа "Просвјете" и "Луче". Како је број оваквих чланака заиста велики, то ће у овом раду бити презентовани само неки. Већ први лист модерних карактеристика у Црној Гори, а то је био "Црногорац", забиљежио је прославу дана Св. Саве. У првом броју овог листа, који је изашао из штампе 23. јануара 1871. године, на страни трећој се каже:
"Свети Сава прослављен је и код нас на Цетињу као што се достојно слави по цијеломе српству. По служби божјој, на којој је била и Њ. Свјетлост са главарима, гдје је млади свештеник Крсто Вукотић изговарио лијепу бесједу, ишло се у школу. Пошто је водица освећена изговорио је неколико ријечи г. Милан Костић, ректор богословије, а затим је учитељ основних школа г. Гавро Пешић лијепо изговорио слово сходно светковини. Том је даровала Њ. Свјетлост Данилов Крст за независност Црне Горе г. Милану Костићу и г. Шпиру Ковачевићу учитељу богословије за њихове труде око завода". Исти лист, у истом броју, на страни четвртој, пренио је вијест о прослави Св. Саве у Котору, који је тада био у саставу Аустроугарске, овим ријечима: "Ј. В. у Котору, 20. јануара на дан св. Саве, дружина Јединство цијенећи велике заслуге онога, који је Српство у Православну Вјеру утврдио, који се неуморно трудио да му хрђаве обичаје искоријени, да га учи и просвећује, давала је у вече, у славу св. Сави овоме првом просвјетитељу српском бесједу. Послије бесједе била је игранка."
Наредне године у листу "Црногорац", у броју другом, од 23. јануара 1872. године, на страни четвртој, такође је објављен чланак о прослави Св. Саве у Цетињу, а у првој реченици тог чланка се наводи: "Јуче прослависмо по обичају као и сваке године достојно празник нашег народног просветитеља св. Саве". У истом броју био је објављен опширан извјештан са прославе у Котору. Св. Сава није се само прослављао у Аустроугарској, већ и у сусједној држави, у којој су Срби били раздвојени од своје слободне браће у Црној Гори и Србији, а то је Турска. О томе свједочи "Црногорац" у броју четвртом од 23. јануара 1872. године, на страни трећој. У чланку о прослави Св. Саве у Подгорици стоји: "Подгорица 14. јануара - Данас је православна општина Подгоричка прославила празник Саве Немањића, првог архијепископа и просветитеља Србског који потоњи борац за свој народ и просвјету србску је код наше вароши рођен на Рибници и сјајни и владалачки дом оца и матер оставио у туђ свијет пошао да се Богу и србском народу на корист посвети као што је учинио". Лист даље пише о напорима Срба из тог града да се подигне школа и апелује: "Надамо се да ће многи честити Срби у овој српској општини која је на јужном крају српских земаља под турским притиском притећи братски у помоћ, са свијема могућим средствима да се оствари овај срећни почетак, који ће српству на корист бити". Од почетка 1873. године, "Црногорац" је промијенио име у "Глас Црногорца".
Ево једне репортаже из "Гласа Црногораца" од 22. јанура 1900. године, у броју трећем, на страни трећој, о прослави Савин дана у Цетињу, у којој се тај догађај описује овако: "Послије службе Божије, на којој је чинодејствовао Његово Преосвештенство Г. Митрополит са свештенством, литија се кренула из манастира, испред Биљарде и Двора, па Катунском улицом стигла је пред Основну школу. Ма да локали не могу примити онолико колико би радо хтјело доћи, сала за водоосвећење, прекрасно декорисана сликама Владајуће куће и народним тробојкама са зеленилом, била је дупком пуна цетињске интелигенције. Пред иконом просветитеља Св. Саве извршио је водоосвећење Њ. Високопреосвештенство Митрополит. Славље је увеличано и ове као и сваке године присуством из Двора. Њ. Височанство Господар, тога дана није био на Цетињу. Њихове Свјетлости Књажеви Мирко и Петар одстојали су цио програм. Свак се са ове свечаности вратио одушевљен, напојен идејама и вјером у љепшу српску будућност". Исти лист, у истом броју, извјештава о још једној прослави Савин дана у Цетињу, под насловом "Прослава Савина дневи у Зетском дому" текстом: "У славу дана Српског Просвјетитеља Св. Саве, наша друштва "Читаонице" и "Горски вијенац" приредила су у Зетском дому, уз пријатељско судјеловање позоришне дружине. Г. Крсмановића у очи истог дана, забаву са игранком. Забава је отпочела са пјевањем друштвеног хора "Ускликнимо" од К. Станковића, које је публика стојећки саслушала. Па је држао говор г. проф. Мирко Мијушковић, који је одговарао потпуно овој свесрпској светковини, као и данашњем свесрпском нашем положају. Из Двора је био присутан Њ. С. Књаз Мирко, а кућа је била пуна одабранога грађанства. Игранка се продужила у најбољем расположењу учесника послије по ноћи".
У броју четвртом "Гласа Црногораца" од 29. јануара 1900. године, на страни трећој, дати су извјештаји са неких прослава Св. Саве по Црној Гори, у којима се наводи: "Добили смо неке извјештаје о светосавској прослави по унутрашњости, од којих доносимо у цјелини онај из горњијех Корјенића, тог најскривенијег кутка нашег, да се види како се по Црној Гори слави дан великог Српског Просвјетитеља. У Улцињу је такође ова прослава најсвечанија била, на којој је Високопреосвештени Митрополит Хаџи Сава, по свом обичају, приложио богати дар ђацима за писаћи материјал. Из Бољевића нам пишу, како жале што се светосавска прослава ове године раније свршила, због пазара, који је тај дан био на Виру, те Њ. В. Господар, враћајући се из Бара, није приспио на славу..." Св. Сава прослављао се и у Ровцима. Ево фрагмента из опширног чланка који о томе извјештава у "Гласу Црногорца" од 27. јануара 1901. године, на страни трећој, у којем се каже: "Преко 400 душа окупило се тај дан код цркве и школе и ту се до ноћи веселило. Ученике су обдарили новцем г. капетан Пуниша Селић, официр Јован Булатовић, Марко Ст. Минић, Радоје Ристов и Миљан Божов што радо биљежимо".
Многи сепаратисти и поборници аутокефалне цркве тврде да се крст са четири оцила, односно са четири слова С, није употребљавао у Црној Гори до 1918. године, када је тобоже на силу наметнут. Ево једног доказа, који оповргава њихове тврдње, а везан је за прославу Савин дана у Подгорици. У чланку "Гласа Црногораца", у броју четвртом, од 26. јануара 1902. године, на страни првој стоји:
"Подгорица, 14. јануара 1902 (Светосавска прослава). Сваке године обавља се ова прослава како по свој Црној Гори тако и у Подгорици на најсвечанији начин. На дан Св. Саве, посље св. летургије из цркве, кроз варош, ишла је свечана литија". Украшеност сале подгоричке Основне школе у којој се изводила прослава, описује карактеристичне детаље овако: "У прочељу намјештена бјеше икона Св. Саве највишег формата, око које са обадвије стране се виђаху четири слова С, састављена од зеленог ловоровог листа, које свакоме у очи падаху и радо их читаху и објашњаваху: Само слога Србина спасава; наспрема иконе Св. Саве стојала је слика Његовог Кр. Височанства Господара, око које се читаху од ловорике састављена слова: Ж. К. Н. I. Школа је била дупке пуна народа оба пола, који је у најбољем реду улазио и остао на својим мјестима до свршетка свечаности".
Дан Св. Саве прослављан је и на Чеву. У "Гласу Црногорца" од 2. фебруара 1902. године, у броју петом, на страни четвртој, о тој се прослави наводи: "Чево, 14. јануара 1902. (Светосавска прослава у чевској Основној школи) Пошто је одстојана св. литургија коју су служили: Крсто Вукотић и Лука Николић, ђаци су се пјевајући химну Св. Саве, вратили у школу. Светосавској прослави присуствовали су сви мјесни главари и мноштво народа из четири општине". Сљедеће 1903. године, у "Гласу Црногорца" од 25. јануара, у броју петом, на страни трећој, изашла је репортажа о прослави Св. Саве у Љуботињу. Аутор чланка Н. Дрецун, поред осталог пише: "И ове године, као обично сваке, школа љуботињска прославила је Светога Саву на најсвечанији начин на опште задовољство свих присутних, који су и ове године из мјеста и са стране у великом броју ову школску славу увеличали својим присуством".
Исти број листа донио је репортажу о прослави Св. Саве у Дражевини у тамошњој школи, која је покривала још и низ села Љешанске нахије као што су:
Горња и Доња Дражевина, Корнет, Папратница, Штеке, Фармаци, Подстрана, Лијешње, Бигор, Гољемади, Сињац, Горњи Кокоти, Бери и Круси. Из ових села народ је дошао на прославу.
"Глас Црногорца" од 8. фебруара 1903. године, у броју седмом, на страни трећој, донио је репортажу о прослави Савин дана у Улцињу под насловом "Светосавска прослава у Улцињу", у рубрици "Дописи". Поред уобичајеног опис црквеног церемонијала, за репортажу је карактеристично и ово: "Послије су наши мали Српчићи - ученици и Српкињице - ученице, по за то уређеном програму, пјевали и декламовали повећи број одабраних родољубивих пјесама, са којима су све присутне у неописивом усхићењу, а многе и до суза доводили, а није ни чуда, кад онолики малишан у сукненом гуњчићу, још и без џамаданчића рече: ... ''Ако дотле не буде, мора пошље бити ми ћемо је српчићи славом начинити''. Ову свечаност је умногоме увећао својим присуством наш Министар Просвјете господин Војвода Симо Поповић".
О прослави Св. Саве крај задужбине Немањића манастира Мораче, "Глас Црногорца" од 31. јануара 1904. године, у броју петом, на страни трећој, овако извјештава: "Пишу нам из Ман. Мораче од 17. јануара 1904. године. - У нашој школи, у овој задужбини Немањића, Савин-дан је ове године прослављен свечаније него обично, јер се навршује педесет година, како постоји школа у нашем манастиру. Пред школом је читав дан играло коло народа".
Свети Сава прослављао се по читавој територији Црне Горе, од најјужније тачке, до најзападније у Бањанима. О томе говори "Глас Црногорца" од 29. јануара 1905. године, у броју четвртом, на страни трећој. У чланку стоји: "Љуца Марђеновић, капетан у пензији, дао је за учионицу мјесне школе слику Њ. Кр. Височанства Књаза Господара, а приликом светосавске прославе у Броћанцу, г. капетан Мојаш Перовић даровао је ученицима 10 круна". Из првог дијела ове информације јасно се види, да је албанско становништво околине Скадра, па све до Драча, у прошлости било српско, чим се код њега задржао обичај прослављања Св. Саве. То становништво од пада Зете под Турке крајем XV вијека је прозелитским радом католичке бискупије из Бара покатоличено, а са католичењем је у неколико наредних вјекова поарбанашено, а дијелом и исламизирано.
Ево још једне репортаже у "Гласу Црногорца" од 12. фебруара 1905. године, у броју шестом, на страни трећој, у којој се описује прослава Савин-дана у Беранама, које су тада још биле под турском влашћу, у којој стоји: "Светосавска прослава у Беранама - Извјештач М. Н. пише: Хитам да извијестим поштоване читаоце "Гласа Црногорца" да смо ми Беранци ове године, прославили школску славу - Св. Саву, свечаније но икада. Ове ретке, с радошћу пишем, јер се оваковом одзиву овдашњих грађана, има радовати сваки брат Србин, и нећу прећерати кад кажем, да Беранци у оваквим и сличним случајевима, могу послужити за углед другима, сразмјерно већим и богатијим варошима у царевини."
Дан Св. Саве прослављао се редовно сваке године у Цетињској гимназији. Да се не би само ограничило на "Глас Црногорца", може се погледати и лист "Цетињски вјесник", који је излазио у Цетињу. У овом листу од 16. јануара 1910. године, у броју петом, на страни четвртој, дат је чланак о прослави у коме стоји: "У четвртак увече била је у Зетском дому светосавска бесједа, коју су приредили ученици цетињске гимназије са својим наставницима. Послије концертног дијела, који се састојао из пјевања мјешовитог и мушког збора и два сола, од којих заслужују нарочиту похвалу пјевања г. Јуришића и г. Травња, настала је игранка, која је трајала у најбољем расположењу, до неко доба ноћи. Посјета је била одлична". Светосавске прославе биле су организоване и у хуманитарне сврхе. Такву једну евидентирао је "Цетињски вјесник" од 15. јануара 1911. године, у броју петом на страни четвртој. Објављен је чланак у коме пише "Наставници и ученици велике државне гимназије на Цетињу приредили су у корист сиромашних гимназијалаца синоћ у просторијама Зетског дома светосавску бесједу са врло бираним програмом, који је изведен на опште задовољство. На бесједи су били од стране Двора Њихова Краљ. Височанства Књаз Мирко и Петар као год што је била цијела кућа дупке пуна најотменијег грађанства оба пола. Игранку је отворио Њ. Кр. Књаз Петар који се задржао и послије одмора. Игранка је трајала у најбољем расположењу и послије пола ноћи".
Врло импресивна и помпезна је била прослава Савин-дана у Никшићу 1912. године. О тој прослави "Глас Црногорца" од 21. јануара 1912. године, у броју трећем, на страни трећој, овако извјештава: "Пишу нам из Никшића: Има пола године да су отпочеле потребне припреме, како ће овогодишња светосавска прослава што боље задовољити грађанство вароши Никшића". У чланку је поред осталог интересантан опис сале за прославу који је био овакав: "Сала је била окићена јеловим вијенцем и гранчицама тако, да се свак осјећао као у зеленој шуми. Више иконе Светог Саве намјештена је била Богородичина икона. С десне и лијеве стране икона налазила су се у вијецима слике нашега Краља и Краљице, а под њима могле су се видјети слике "Вјенчање с морем". Више ових слика намјештена су била два дивна израђена везива са натписима: "Само Слога Србина Спасава". Остали зидови сале застрти су били ћилимима и укусно израђеним везивима, на којима су биле намјештене слике нашег Владарског Дома, Краља Петра и знаменитих српских војвода, који су се истакли у деветнаестом вијеку за идеју ослобођења српског народа". На крају чланка се констатује: "Гости су се разишли у најбољем расположењу изражавајући се, да нигда до сада у Никшићу није овако Св. Сава прослављен."
Говорећи о прослави Св. Саве у Црној Гори, ваљало би напоменути да је србијански краљ Александар Обреновић, одликовао за књижевни рад књаза Николу орденом Св. Саве 1896. године. Књаз Никола у писму захвалници, поред осталог му је написао: "...сматрам за један доказ више Ваших братских осјећања према мени и моме народу, а у корист народа обију српских држава". Пуних шеснаест година доцније, пред Савин-дан 1912. године, први пут је рецитована пјесма, тада већ краља Николе Петровића у цетињској гимназији, пригодом прославе дана Св. Саве, коју је овај велики српски владар спјевао о Св. Сави. Последње четири строфе ове пјесме гласе:
"Без слободе што су људи?
Чопор стоке на пасиште"
Груд Србаља од слободе
да удише - тамјан иште.
Здраво мали слободани!
Здраво, синци земље ове!
Прирастајте да стечете
родном крају славе нове,
да дуг свети одужите
и аманет од прошлости,
да у гробу од радости
Немањине шену кости
и да харност укажете
наше књиге светој глави,
и захвални на вјекове
останете Светом Сави!"
Пећка Патријаршија
|
Свршетком првог свјетског рата, српски народ се послије толико вјекова нашао слободан и у једној држави, Краљевини СХС, која је створена 1. децембра 1918. године, мада ова држава у правом смислу није била српска национална држава, већ јужнословенска. У моменту стварања Краљевине СХС, Српска Црква је била подијељена у неколико црквених области, које су од утрнућа Пећке Патријаршије углавном независно дјеловале једна од друге. Српска Црква у том времену била је подијељена на ове црквене области: Београдску Митрополију (са сједиштем у Београду), Црногорско-приморску Митрополију (са сједиштем у Цетињу), Карловачку Митрополију (са сједиштем у Сремским Карловцима), Буковинско-далматинску митрополију (са сједиштем у Черновицама), и аутономну Српску Православну Цркву у Босни и Херцеговини. Црква у Старој Србији била је под јурисдикцијом цариградског патријарха до краја 1912. године, када су ове територије ослобођене од Турака, и присаједињене Краљевини Србији, чиме је ушла у састав Београдске Митрополије. Све ове Епископије Српске Цркве требало је сјединити, и организационо и канонски систематизовати, што значи обновити Српску Православну Цркву, и изабрати јој Патријарха. Управо у том чину, "аутокефалци" налазе разлог за нестанак Црногорске цркве и њено увођење у Српску Цркву. Да ли је то заиста било тако, најбоље могу одговорити чињенице.
Дана 18. децембра 1918. године, у Сремским Карловцима одржана је конференција "законитих заступника представника расејане Српске Православне Цркве". На конференцији није било представника из Црне Горе, која због краткоће времена и тешких прометних прилика није могла бити заступљена на овом збору епископа, како се каже у записнику са ове сједнице, а даље стоји: "Констатује се једнодушна воља законитих представника српских православних црквених области за уједињењем и на основу тога изриче се потреба да се одмах приступи извршењу тог црквеног уједињења, успостављањем Српске патријаршије, пошто се са пуним поуздањем очекује да ће и Српска Црква у Црној Гори пристати на уједињење, која због краткоће времена и тешких прометних прилика није могла бити заступљена на овом сабору епископа". Да је то пуно поуздање "да ће Српска Црква у Црној Гори пристати на уједињење", не само било основано, него да је рјешење по том питању већ било донесено 16. децембра 1918 г., види се по званичном записнику "изванредне сједнице Светога Синода Православне Цркве у Црној Гори", број 1169. На сједници Синода су били присутни: митрополит Црне Горе и предсједник Светог Синода Митрофан Бан, митрополит пећки др Гаврило Дожић, епископ никшићки Кирил Митровић, и Синодски секретар-ђакон Иво Калуђеровић. Предмет сједнице је био: "Да се независна Српско-православна Света Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији". Пошто је Свети Синод то питање свестрано проучио донио је једногласно сљедеће рјешење: "Пошто је Велика Народна Скупштина Српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13 новембра 1918 г. донијела одлуку, да се независна Црна Гора уједини са Краљевином Србијом то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Краљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св. Српско-православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца". Ова одлука је достављена митрополиту Краљевине Србије Димитрију (16. децембра, Сн. бр. 1170) и предсједнику владе Стојану Протићу (Сн. бр. 1171). Митрополит Митрофан је актом бр. 1177 од 17.12. 1918. г. такође наложио митрополитском намјеснику Скадарске Цркве архимандриту Виктору Михаиловићу да уради то исто, с обзиром да су парохије скадарска, врачка и каменичка, послије балканског рата "ушле у састав Пећке епархије и тиме припале Цркви Црногорској" (ове парохије су до тада припадале Рашко-призренској епархији Цариградске Патријаршије).
Друга епископска конференција одржана је у Београду од 24. до 28. маја 1919. године, а као најстарији митрополит по посвећењу предсједавао јој је Митрофан Бан, који је тада поред осталог рекао: "...Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше црквено јединство". Ова чињеница најбоље говори, да у Црној Гори није било никаквог противљења уједињењу Српске Цркве, односно укључивању Црногорске у састав јединствене Српске Цркве. Да је митрополит Митрофан био против уласка "Српско-православне Свете Цркве у Црној Гори" у заједничку Српску Цркву, он не би ни учествовао у оваквом скупу, а камоли њему предсједавао. Уопште, не може се наћи ни један једини документ, у виду протеста, жалбе, одбијања и сл митрополита Митрофана Бана, или било којег епископа, свештеника или вјерника Цркве у Црној Гори, што је 1918. године иста ушла у састав уједињења Српске Цркве. Да има таквог документа, "аутокефалци" и црнолатинаши би га свакако презентовали и искористили. На овој конференцији потврђена је одлука о уједињењу и изабран "Средишњи архијерејски Сабор уједињене Српске Цркве", чији је предсједник био Црногорски митрополит Митрофан Бан. Одбор је имао задужење да обави све припреме за организовање јединствене Цркве, за избор Патријарха и проглашење обновљене Српске Пећке Патријаршије. У својој заједничкој Посланици упућеној народу за Тројичин-дан 1919 г. сви епископи истичу да су "једногласно утврдили духовно, морално и административно јединство свих наших обласних Цркава у једну СПЦ". Тој одлуци свих епископа сагласно ондашњем Уставу дао је државни ауторитет регент Александар краљевским указом од 17. јула 1920. године. Свечано уједињење СПЦ је проглашено 12. септембра 1920. г. да би већ 28 септембра Сабор изабрао и првог Патријарха обновљене Пећке Патријаршије Димитрија. У проглашењу и избору су учествовали дотадашњи чланови Светог Синода Црногорске Митрополије, митрополит пећки др Гаврило Дожић и епископ Захумско-рашки Кирило Митровић, док је митрополит Митрофан Бан већ лежао болестан на Цетињу, ускоро се и упокојивши. На основу постигнутог споразума од 18. марта 1920. године, са Светим Синодом Цариградске Патријаршије, и донијете Синодалне одлуке исте, на засиједањима Синода од 10. и 17. фебруара 1922. г. потписан је Томос (повеља) о присаједињењу СПЦ епархија које су раније биле под влашћу Цариградске Патријаршије (19. фебруара 1922.) а потом и Канонско писмо патријарха цариградског Мелетија IV (24. фебруара 1922.), којим се свечано потврђује и признаје "црквено јединство, које је заједничком одлуком преосвећених Митрополита и Епископа у држави Срба, Хрвата и Словенаца објављено". Овај историјски чин су признале и признају и све остале помјесне Православне Цркве у свијету.
Сам карактер Митрополије Црногорске, од укидања Пећке Патријаршије 1766. године, до њене обнове, најбоље је исказао члан Консисторије Цетињске, протојереј Иван Калуђеровић, у говору одржаном у име обољелог митрополита Митрофана Бана у Цетињском манастиру окупљеном народу, на дан обнове Пећке Патријаршије 12. септембра 1920. године, у коме је поред осталог рекао: "Последњи плам на пријестолу Светог Саве, гори увијек, гори и данас, те својим животом и бићем свједочи да је првобитна светосавска аутокефалија Српске Цркве увијек и непрекидно постојала, да је трајала и дотрајала до данашњег дана. Тај живи и никад неугашени пламен тињао је на Цетињу, на пријестолу старославне Зетске, Скендеријске и Приморске Митрополије. У тој јединој Митрополији српској, до данашњег дана успјешно се одржао црквено-правни континуитет и традиција Српске Пећке Патријаршије". Колико знамо, само је једно краће вријеме архимандрит Никодим Јањушевић (осуђиван од Црквеног суда Митрополије још 1908 г.) одбио у Детроиту САД, да прихвати одлуку о уједињењу, да би се и он касније покајао, и примио управу манастира Жупа Никшићка, гдје је и убијен од комуниста 1941. године.
Веома је значајан и став црногорске емигрантске Владе, који је био и став избјеглог краља Николе, поводом обнове Пећке Патријаршије, односно уједињења Српске Цркве. Он је изражен у "Гласу Црногорца" октобра 1920. године, у виду коментара.у коме поред осталог стоји:
"Србијанци су ових дана прогласили Карловачку патријаршију за свесрпску, дајући јој власт, коју је некада српски Патријарх имао за вријеме силног Цара Душана...
Црногорски народ, који је у својим вјековним напорима засновао српску државну мисао и створио прву политичку државу и омогућио својим несебичним и јуначким подвизима да се ослободи српско племе испод турског и аустријског ропства, ослободио је Пећ, сједиште српског Патријарха. Самим ослобођењем Пећи, оживјела су и реална патријаршијска права Пећког митрополита. Црна Гора је хтјела да именује једног Патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустријским ропством, тај је акт одложен. Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећки има бити проглашен са свима његовим историјским правима за Патријарха цјелокупне Српске Православне Цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи не смије никада одрећи. У противном она би се огријешила према свом народу, који никад није дозволио да се са његовог амвона чује проповијед заробљеног олтара Српства".
Овај чланак има вишеструко значење. У њему се не може наћи никакав гест отпора, протеста и сл. поводом уједињења Српске Цркве, или позивања на аутокефалност Цркве у Црној Гори. У чланку се практично открива државни и црквени план краља Николе и његових присталица. Он се састојао у томе, да краљ Никола постане ујединитељ и владар српске државе, а да митрополит из Црне Горе буде српски Патријарх. Тај план сам по себи уопште није лош, јер Србија није била ништа већа (у смислу националног обиљежја) српска држава од Црне Горе, а династија Карађорђевића, није била ништа већа српска династија, нити заслужнија за српски народ од династије Петровића. На крају, Београдска и Карловачка Митрополија, нијесу биле ништа више српске Митрополије од Црногорске, нити су имале прече право од ње, да изврше уједињење Српске Цркве; исто толико ако не и више то право је имала Црногорска Митрополија, која је једина очувала своје слободно дјеловање од укидања Пећке Патријаршије. Књаз Никола је свјетовно-правном формулацијом назвао Цркву у Црној Гори аутокефалном, сматрајући је очигледно непрекинутим континуитетом Пећке Патријаршије, да би када се стекну услови, Црква у Црној Гори преузела улогу обједињавања свих епископија Српске Цркве. Услови за то створени су присаједињењем Пећи и Дечана Црној Гори 1912. године, и чињеницом, да је Пећки митрополит био црногорски држављанин, родом из Мораче (касније ће постати српски патријарх, трећи по реду обновљене Српске Цркве). Како се у тексту каже, остварење тог плана спријечио је први свјетски рат. Тврдња у чланку, да сједиште обновљене Српске Цркве не треба да буде у Београду или Сремским Карловцима, такође је у суштини оправдана, јер ако се обнављала Пећка Патријаршија, онда је њено сједиште требало бити у Пећи. Све то говори, колико су краљ Никола и његов двор држали до српске традиције па и они црквене.
ГЛАВА VII: Митрополит Амфилохије Радовић и наше вријеме >>
Митрополија Црногорско-приморска :
Кратка историја
Copyright ©1999-2000 Православна Митрополија Црногорско-приморска. Сва права задржана.
Српска земља Црна Гора
|
