Васко Костић

За демократску Црну Гору
(са Боком)
у демократској Југославији

Свеска прва

2001

Изненађен сам и обрадован поступком младих људи који су се самоиницијативно организовали да својим новцем колико ко може, омогуће објављивање ове књиге: Бакић Синиша, Бацковић Мики, Божовић Новак, Гиљача Машан, Кашћелан Данило, Павловић Дејан, и још неки који нису хтјели да им се помињу имена.

Укључило се и Братство православне омладине Црне Горе "Свети Архангел Михаило" – Михољска Превлака ("Свети Пантелејмон" Тиват и "Свети Лука" Котор).

Срдачно им захваљујем!

Аутор

• Предговор
• Право Бокеља да одлучују о својој судбини
• Бокa није 1813. прикључена Црној Гори
• Бокa није ни 1918. прикључена Црној Гори
• Бокa је 1945. на непоштен начин прикључена Црној Гори
• Има ли оправдања црногорчење Бокеља
• Дукљанско је исто као сотонско
• "Мontеnegro" је погрдан назив
• Како се српска војска борила
• Историјско право Србије за излазак на море
• Можемо ли избјећи самоуништење

Предговор

Око вјечно младе и прекрасне Невјесте Јадрана, миленијумима су се грчевито отимали византијски центуриони, римски трибуни, српске војводе, млетачки провидури, турски алајбегови, француски маршали, енглески лордови, руски бољари, аустријски грофови, сви отмени царски великани, а сада би хтјели да је силом под собом задрже они грубијани који су је силеџијски отели.

Колико је то неодрживо, показаће серија чланака, припремљених за објављивање у Гласу Црногораца, од кога се могло очекивати да ће их објавити. Тако је и било у почетку, да би послије првих чланака наредни били скраћени у битним дјеловима, а затим је без објашњења потпуно обустављено њихово објављивање. Можда је тако морало бити да би ова књига могла настати?

Поучен сам примјером Николе Јурића, који је имао што да каже. Упозоравао је на заблуде и опоменуо Бокеље да припазе на себе и своје културно-историјско насљеђе, кроз серију чланака за Глас Боке од кога се могло очекивати да ће их објавити, што је и почео 1940. па без објашњења прекинуо након трећег чланка. Интервенције Јурића и његових пријатеља нису помогле, јер је кажипрст опомене са друге стране био моћнији. Тада је Јурић одлучио да свих 7 чланака сам објави у једној књижици, малог обима али великог одјека. Послије 60 година је поновљено то издање, па се видјело да од актуелности није ништа изгубљено. Тако сам и ја одлучио да саберем 10 мојих међусобно сродних чланака, и да их објавим у овој књижици малог обима, а одјека какав буде. Текст намијењен дневном листу нисам за ову прилику преправљао, да се види како је требало да буде објављен. Чланци нису у наставцима него засебне цјелине, па има и понављања неких података, али тога нема много да би могло засметати. Надам се да ће неко, ако не прије, бар кроз 60 година схватити на што сам упозоравао. Као што сам готово драматично упозоравао прије 10 година на, тада тек предстојеће, невоље са Превлаком (Понта оштра) што нико није озбиљно узео у обзир. Ради коришћења горког искуства, морам подсјетити о чему је ријеч.

Узнемирен злокобним слутњама, послао сам 30. 03. 1990. опширно писмо (4 густо куцане стране) онима од којих је све зависило: Централним комитетима СКЈ Београд, и СКЦГ Титоград. Да је бар ово друго неко прочитао, сазнао сам из чланка Ко ће да контролише Боку, објављеног у Политици Експрес 06. 04. 1990. који ме изненадио јер га ја том листу нисам послао. Чланак почиње овако:

Слиједе упозорења о проблему Превлаке који ће неминовно настати ако се одмах не ријеши, а од 18. 04. 1990. у том листу почела је излазити серија мојих чланака на ту тему. Затим у Побједи и још неким листовима, али што је све вриједило кад на то нису обраћали пажњу они које је то морало интересовати. Што вриједи њихово закашњело признање да нису знали гдје су републичке административне границе, осим да се другима правдају и себе тјеше.

Требало је да се угаси 200 младих живота са наше стране и мени непознати број са противничке стране, због којих су такође дјеца, супруге, мајке, закукале и заувијек унесрећене остале, требало је да се прогласе ратним злочинцима и позивају у Хаг честити родољуби, да се сроза углед наше земље, а да се о материјалним разарањима и другим штетама и не говори, па да надлежни схвате колико би било боље да су узели у обзир благовремена упозорења. А уз све то, задовољавајући крај се овоме још не назире.

Тешко да ће и упозорења кроз ову књигу охладити усијане главе, али чинећи што могу моја ће савјест бити мирнија. То се неће моћи рећи за оне који се оглуше, јер неће моћи тражити оправдање од других и савјест тјешити незнањем – ако савјести уопште имају.

Као што ће се читаоци увјерити, овдје уврштени чланци нису уперени ни против власти, ни против опозиције, ни против било које странке или конфесије, нити против било ког појединца. Једино иду у прилог става међународне заједнице:

Право Бокеља да одлучују о својој судбини

Знатна већина Бокеља није имала, и извјесно је да ни у будуће неће имати, ништа против да Бока заједно са Црном Гором буде у саставу Југославије или у заједничкој држави са Србијом. Али ако дукљано-монтенегрини то не желе, отвориће се многи и велики проблеми који се још увијек заташкавају. Пригушивање проблема није њихово рјешавање него само одлагање или самозаваравање да их нема. Изненађења могу бити кобна, јер народна мудрост каже: притискано јаче то боље скаче.

Бокељи, који не би прихватили да живе у "сувереној" Црној Гори, јер ни сада нису равноправни, упркос свих оних прокламација мулти, мулти, мулти, које само за Србе не важе. Ако у садашњој РЦГ није лако Србин бити, у оквиру СРЈ која би им то морала гарантовати, што би их тек чекало у антисрпској мини, државици?

Ово су ријечи које је прије више од 4 деценија написао др Лазо Костић, чија су се многа предвиђања, готово у детаљима остварила. (Србија или Југославија II књига, Хамилтон, 1959.) У истој књизи, након предвиђања што се, у случају распада Југославије, може догодити у БХ (све што се и догодило) осврнуо се на Црну Гору:

У вези са принципом непромјењивости граница, мудри Дукљани објашњавају да се оне не би ни мијењале, позивају на међународно признање границе Црне Горе из 1878. или 1913. године. Па нека им буде, - али то значи без Боке која није била унутар тих граница.

Српска Бока (у ширем историјском смислу са Будвом и Паштровићима) jeсте увијек тежила да се уједини са српском Црном Гором, али не антисрпском, монтенегринском или дукљанском. У таквој држави Бока сигурно не би дуго остала, без јаке недемократске принуде, јер јој је за оправдање отцјепљење довољан и само један од 10 аргумената:

1. Ако се изласком Црне Горе из Југославије напусти принцип непромијењивости граница, по чему би он могао остати на снази за излазак Боке из Црне Горе? Управо тако би се и испоштовао принцип - останком Боке у Југославији којој је и прикључена;

2. Ако Црна Гора има историјско, правно, економско и било какво друго оправдано упориште за одвајање од Србије, Бока их има много више за одвајање од Црне Горе;

3. Ако за Црну Гору важи мудролија, “Са Србијом увијек, под Србијом никад”, онда и за Боку мора важити, “Са Црном Гором увијек, под Црном Гором никад”;

4. Ако је неко оправдање да се Црна Гора издвоји из Србије, да би сама управљала у својој кући, да јој "не соле памет они одозго", то исто важи и за Боку у односу на Црну Гору. Поготово у садашњој ситуацији кад Бока има у парламенту онакве представнике какве има, и кад је заступају онако како је заступају.

5. Ако Црна Гора не жели да је "експлоатише" Србија (која је никада и није експлоатисала него у њу улагала), Бока у том смислу има највише разлога за одвајање од Црне Горе која од 1945. г. прелива средства из Боке у Црну Гору. Бар о томе има безброј доказа на које ће доћи ред да изађу на видјело. Није заборављена демонтажа 1947. г. веома успјешне Прве бокешке глинене индустрије зване "српска фабрика" у Кртолима, чије су машине пренијели у Спуж да их тамо никад не монтирају, и да заврше на отпаду. Па низ других доказа све до земљотреса који је највише погодио Боку, а неко ће морати доказати како су средства коришћена. Помоћ је највише и најдуже стизала из Србије (знатно више него из свих република СФРЈ и свијета сабрано заједно). У Боки је остало преко стотину необновљених православних цркава за која је намјењена помоћ, а у унутрашњости су означаване као срушене од земљотреса давно руиниране и напуштене куће и т. д. Но, то је предуга прича која ће у случају одвајања Црне Горе од Србије ипак морати бити испричана;

6. Ако грађани Црне Горе имају право да се референдумом изјасне желе ли остати живјети у заједничкој држави са Србијом, по чему исто право не би могли имати и грађани Боке да се изјасне желе ли остати да живе у заједничкој држави са Црном Гором? Или можда са Србијом (имајући у виду и њено право излаза на море), Хрватском, Италијом или Републиком Српском, која има највише права на Западну Боку, не само зато што је дуже припадала Херцеговини него Црној Гори, и што су основали Херцег-Нови него и зато што је највећи број становника поријеклом из Херцеговине;

7. Ако, упркос свему, дукљано-монтенегрини успију издвојити Црну Гору, срећан јој пут, али без Боке! И не само без Боке. Домино-ефектом, одваљивао би се један по један дио ионако мале територије, почев од Бара и Улциња, па шира подручја дуж граница Албаније, Србије, Херцеговине, јер имају и адут за "ослобођење" од окупације;

8. Ако Црна Гора има право та подручја задржати силом оружја, као што их је и освојила, за Боку то не важи, јер Црна Гора никад није Боку на тај начин освојила;

9. Ако неко мисли да је Бока прикључена Црној Гори слободно израженом вољом Бокеља, 1813, 1918, 1945. г. или било кад, тај само доказује своје оскудно знање, или га заснива само на фалсификатима неких медија и дукљанских повјесничара;

10. Ако је пожељно знати што Бокељи желе без посебног референдума, нека им се омогући да у засебној изборној формацији изразе своју вољу истовремено са референдумом за дефинисање државно-правног статуса Црне Горе. У противном, могли би се Бокељи ипак изјаснити – бојкотом таквог референдума.

Котор је имао самосталност много прије настанка појма "Црна Гора". За вријеме средњовјековне српске државе, Бока је имала широку аутономију, за разлику од простора на којима је касније настала Црна Гора. Бока је успјела задржати аутономију и током свих каснијих вишевјековних туђинских владавина. И то уз такве привилегије какве нису имали други дјелови тих држава, па чак ни њихови главни градови (Венеција, Истамбул, Беч, Пешта). Дакле, Бока има много старију традицију управљања саме собом и веће ресурсе за самостални опстанак него Црна Гора.

A какву самосталност је имала "суверена" Црна Гора? Обзиром на званичну историографију, ко би рекао да Црна Гора није била суверена чак ни за вријеме владике Петра II Петровића-Његоша?

Када је контеса Екатерина опоруком оставила дио Превлаке Његошу, он није могао постати власник због невјероватног, али по међународном праву оправданог, разлога: зато што је био турски поданик! (Не у смислу послушника него држављана). А страни поданици нису имали право посједовања земље у Аустрији.

Завршни дио тачке 2. образложења судске одлуке о томе од 7. марта 1848. гласи:

Послије Његошеве смрти, због истих разлога ту имовину није могао укњижити ни књаз Данило. Ово je чудило и др Славка Мијушковића, па је додатно истраживао разне околности и подробније објаснио:

На мировном уговору у Свиштову (Бугарска) између Аустрије и Турске средином 1791. Црна Гора је била потпуно заборављена, тако да су и даље остала права Турака над овом покрајином. Почетком наредне године је, након мучних преговора о свим неријешеним питањима, склопљен мир Русије са Турском у Јашиу (Румунија). Ни у тим преговорима Црној Гори није придавана никаква важност па о њој у уговору о миру уопште нема помена. То би се дало разумјети да је Црна Гора била негдје далеко на крају свијета а не такорећи у средишту збивања.

Ово није писао неко ко омаловажава Црну Гору, или ко не познаје историју, него Црногорац, доктор историјских наука и аутор многих историјских дјела, Славко Мијушковић, на основу непобитне архивске грађе, и сада свакоме доступне али избјегаване. И тако је остало до Берлинског конгреса 1878. г. када је Црна Гора први пут призната као независна држава. Као таква, трајала је само до краја 1915. г. што није ни 4 деценије. А колико је заиста била суверена и независна, поготово економски, то добро знају сви историчари, јер није било много давно (вријеме књаза, односно краља Николе) па сва документација није ишчезла. За то вријеме Црну Гору су помагали Руси (нарочито у оружју), Срби (нарочито у храни и школовању), Италијани (у градњи жељезнице и телеграфа), Аустријанци (у градњи путева, регулисању поморског саобраћаја и у дипломатији), Французи (у школовању војног кадра), Турци (највише у златним дукатима – и то не у малим износима).

Измишљене приче о хиљадугодишњој државности суверене Црне Горе, немају никаквог научног упоришта, па у њих могу вјеровати само незналице. Њима су такве информације и намијењене.

Дефинисањем државно-правног статуса Црне Горе, ма какав он био, мораће се ставити на дневни ред и дефинисање државно-правног статуса Боке. Бокељи ће тражити да добију онолико права, или онакав статус у односу на Црну Гору, какав добије Црна Гора у односу на Србију. Ако у заједничкој држави 5% становништва у Црној Гори има иста права као 95% у Србији, онда и 35% становништва Боке (увијек се мисли у ширем смислу са Будвом и Паштровићима) може имати иста права као 65% осталог становништва Републике ЦГ. А уз то ће се тражити да се врати непоштено укинуто име Боке у држави Црне Горе и Боке, па и ако остане у заједници са Србијом.

Бокељи имају много разлога да изразе незадовољство и оним политичким снагама у Србији који због ситних или личних интереса прижељкују референдум у Црној Гори, а не уважавају интересе и историјска права Бокеља, која никад ни не помињу.

Ко боље познаје бокељске прилике, њему је јасно да би већина бокељских католика који се осјећају Хрватима, гласала за одвајање Црне Горе од Србије (јер имају за то својих разлога), али би још прије гласали за одвајање Боке од Црне Горе.

Неуки или антисрпском пропагандом заслијепљени црногорски сепаратисти знају да отцјепљење Црне Горе отвара пут да се Србија сведе на некадашњи Београдски пашалук. То прижељкују и за то се боре не бирајући средства. Али заслијепљени не могу видјети да то отвара пут и да се Црна Гора сведе на некадашњи Цетињски кадилук.

Нажалост, о Боки, о жељама и правима Бокеља не воде рачуна ни црногорске странке ни скупштина ЦГ, а таман толико, бар за сада, Бокељи имају подршке и од србијанских и савезних институција. Запад, који тако здушно помаже отклањање и мање драстичних неправди комунистичких режима Балкана и Источне Европе, за неправде према Боки нема никаквог слуха. У кога се надати? Осим у се и у своје кљусе.

Срећом, Бог је дао и оне снаге које се томе могу супротставити. Не би требало заборавити колико су бокељски Срби дизали успјешних устанака и против најмоћнијих свјетских сила. Добро то знају и експерти међународне заједнице, па у том смислу и шаљу упозорења. У Боки (и не само у Боки), постоје разна племенска, ванстраначка, борачка и друга удружења, српски форуми, патриотски савези и многи неутрални а утицајни појединци, који су до сада били мање-више пасивни. Њима, страначки неутралним, све док је Црна Гора у саставу Југославије, свеједно је која је странка на власти јер је свака власт привремена. Међутим, многи од њих већ наговјештавају да ће удружити све снаге и максимално се активирати у случају озбиљне опасности. Боље би било да за то не буде потребе, али све зависи од мудрости оних који доносе судбоносне одлуке.

(Скраћено објављено и у Гласу Црногораца 06. 08. и у Политици 17. 10. 2001.)

Бокa није 1813. прикључена Црној Гори

Оне који припремају референдум о државно-правном статусу Црне Горе, а наравно и све читаоце укључујући посматраче међународне заједнице, неопходно је подсјетити на важније чињенице о збивањима 1813. године. Посебно и због тога да се не би и ове године поновило прошлогодишње "објашњење" у Календару РТЦГ, да је Бока вољом Бокеља 1813. г. "враћена" у крило своје мајке Црне Горе којој је, наводно, одувијек припадала, - и томе слично.

Бока у ширем историјском смислу (укључујући Будву, Паштровиће и њихово залеђе) није никад припојена Црној Гори питањем Бокеља, па ни 1813. ни 1918. ни 1945. г. а када је ријеч о самосталној Црној Гори, њој није Бока никад припадала, ни вољом ни без воље Бокеља. Па како јој је могла бити "враћена" ономе коме никад раније није припадала?

Један од проблема који се већ наговјештава, а неминовно ће се заоштрити ако се Црна Гора одвоји од Србије, то је државно-правни статус Боке. Да би тај проблем прикрили, монтенегрини желе Боку представити као да је увијек била саставни дио Црне Горе. И њима је јасно да су им неодрживи аргументи из 1918. и 1945. г. па им једино преостаје спасоносно хватање за "припајање" Боке 1813. г. Црној Гори.

Прије свега, то заједништво је било кратко. Трајало је само 7 мјесеци! У историјским размјерама потпуно је занемарљиво. А и да је потрајало дуже, те 1813. г. Бока није припојена Црној Гори. Било је обратно: тада је Црна Гора припојена Боки!

Има ли довољно оправдања за такву тврдњу?

Има и на претек:

1. Геополитички положај, природно заклоњена велика лука, стратегијски и војно поморски значај Боке многоструко је превазилазио тадашњу каменито-планинску Црну Гору, која није имала ни колских путева, ни излаза на море;

2. Природни ресурси, нарочито морски и маслинарски, општа развијеност, градови, бродови и материјално богатство већине становништва Боке није се могло ни упоређивати са Црном Гором;

3. У Боки, прецизније на Превлаци Архангела Михаила, основана је прва Српско-православна епископија, а потом и прва митрополија у Зети, гдје је било исходиште црногорске и државности и духовности;

4. Прва владалачка династија Црне Горе, Црнојевића, потиче из Боке, прецизније из најближе околине Превлаке. Из Приморја је и династија Балшића;

5. Најстарији коријени најпознатије црногорске владалачке и владичанске династије Петровића-Његоша су Хераковићи на полуострву Луштици у Превлачкој метохији;

6. Из Превлачке метохије је и Никша, син бана Илијана Грбљановића, родоначелник Никшића и Роваца, чији се потомци расељени по разним српским крајевима рачунају 7-мо цифреним бројевима. Дакле, има их много више него свих данашњих становника РЦГ. Непосредно из тих коријена су најраширенија братства, Гојакови потомци, Влаховићи, Булатовићи, Срезојевићи, Шћепановићи, те многи од њих проистекли других презимена.

7. Из ближе околине Превлаке (Побрђе) је највећи српски национални јунак и светац, кнез Лазар Грбљановић, једини великан посмртно проглашен за цара. Из Приморја је (било од Рајичевића или Зановића) и једини црногорски "цар", макар и лажни, Шћепан Мали. Из ближе околине Превлаке (Врановићи) је и, послије Његоша најпознатији, црногорски митрополит, војсковођа и писац Митрофан Бан. У подоријенским падинама Боке су даљи коријени и владалачке династије Обреновића, и тако даље;

8. Бока је имала неупоредиво више писмених и образованих људи 1813. г. од Црне Горе. Основне и друге школе, много су старије у Боки него у Црној Гори. Па и сам оснивач прве основне школе у Црној Гори, владика Раде, основну школу је похађао у Боки. Исто је и са гимназијом, другим средњим школама и образовањем уопште;

9. Апотекарство, здравствене установе, судство, комунално уређење, катастар, администрација, архиварство и све што чини цивилизаторски ниво, знатно је старије у Боки него у Црној Гори;

10. Поморци су имали много познанстава и веза широм Медитерана, па и преко океана, а тиме и много више познавалаца страних језика него Црногорци;

11. Ослободилачки поход митрополита Петра Првог септембра 1813. ка Паштровићима, Будви, Грбљу и Михољском збору (Луштица) није био под борбом, јер је српско становништво тих крајева протјерало француску војску и створило услове за ослобођење читаве Боке. Предводници су били српско-православни свештеници;

12. Скупштина уједињења 29. Х 1813. није одржана у Црној Гори него у Боки, а припремили су је Бокељи, међу којима су опет најагилнији били српски свештеници;

13. На Скупштини није проглашено "враћање" или "припајање" Боке него равноправно сједињење двије сусједне покрајине;

14. Сједињење није било безусловно него "са оним условима и повластицама које су уживале и за које нађу да ће им у будуће бити признаване", - како стоји у документу. А без обзира на промјене власти, Бокељи су увијек уживали широке повластице и то не поклоњене него извојеване сопственим снагама и способностима;

15. По закључку, "Ако би држава која би њима владала била присиљена због ратних прилика да их напусти, у том случају, како главари обију покрајина изјављују и захтијевају, остаће слободне и независне исто онако како што би се слободне и добровољно предале" (удружиле). (Ова одредба ће добити нарочити значај у случају одвајања Црне Горе од Србије.);

16. И друга Скупштина, условно речено "Уставотворна", одржана је у Боки, а не у Црној Гори, 1. XI 1813. на којој је донесена Одлука о уједињењу;

17. На тој Скупштини је образована Централна комисија (влада) на челу са предсједником митрополитом Петром, и секретаром из Боке, уз потпуно једнак број чланова (министара): 9 из Боке и 9 из читаве Црне Горе;

18. Тада је формирано и Вијеће са 41-им послаником. Предсједавао је митрополит Петар, а потпредсједник је био из Боке. Из читаве Црне Горе је било 9 посланика, а из Боке чак 30 што је више него апсолутна већина за свако одлучивање.

19. Донесена је и Уредбa, привремени Устав, од 22 члана. Права предсједника или потпредсједника тако су ограничена да не могу ништа одлучивати без одлука Комисије, а "њихова власт простире се само да потписују декрете и публична писма". (Члан VIII)

20. Привремено сједиште владе није било у Црној Гори, него у Доброти до јануара 1814. када се Котор предао па је тај град у Боки постао престоница сједињене државе.

21. A гдје би у Црној Гори и могла бити престоница, кад је тадашње Цетиње било неупоредиво мање и безначајније од било ког и мањег градића у Приморју?

22. Све је то било логично, јер је пасивна Црна Гора могла опстајати само захваљујући помоћи покровитеља и пријатеља, за разлику од Боке коју је увијек неко експлоатисао. Зато се нико од великих сила није ни претрзао да загосподари Црном Гором, као што је то био случај са Боком.

Према томе, јасно је ко је коме био припојен. Уосталом, ни та сједињена држава није била суверена него под протекторатом великих сила ("Русије, Аустрије и Англетере") које су међусобном трговином средином маја 1814. без питања Бокеља, одлучиле да Бока (у ширем смислу) уђе у састав аустријске државе. Још мање су питани Црногорци.

Без демократског изјашњења слободне воље Бокеља, њихов статус не би могао остати трајан. Што би се и постигло, ако би већина Бокеља била присиљена да живи у државици коју не жели? Ако им се не би омогућило да живе у држави са Србијом, или Републиком Српском, одакле их много потиче, већина чак и Срба, прије би се изјаснила за прикључење Боке прекоморским Латинима (чија је дуго била), или Хрватској (којој никад није припадала) него некој "сувереној" Црној Гори. Жалосно је што је то тако, али за то нису криви Бокељи него досадашњи однос према њима.

Бокa није ни 1918. прикључена Црној Гори

Тумачења да је Бока вољом Бокеља прикључена 1918. г. "матици Црној Гори" немају никаквог ни историјског ни било каквог другог упоришта. Никад Бока није вољом Бокеља прикључена Црној Гори, па ни послије I свјетског рата. О томе се Бокељи нису никада плебисцитарно изјашњавали.

Од почетка рата, када су Црногорци продрли у Грбаљ, нису остали у најбољој успомени. И данас се могу чути приче да су све покретно однијели као "ратни плијен", па да чак нису оставили ни врата ни прозоре на кућама.

Током рата, многи Бокељи, нарочито Грбљани и Паштровићи, били су добровољци у српској војсци, иако су били аустријски војни обвезници. Многи су поднијели терет пробоја Солунског фронта, окићени Карађорђевим звијездама и другим одликовањима, а многи су и погинули за Србију.

Прије распада Аустроугарске царевине, у свим општинама Боке основани су илегални Одбори народних вијећа Боке Которске. Ту се ни у наслову, ни у Програму није помињала Црна Гора. Програм им је био раскидање свих веза са Аустроугарском царевином и прикључење Србији или укључење у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца. Ако Црну Гору нису помињали, то не значи да су Црну Гору из те државе искључивали, али значи да нису изражавали никакву жељу да се прикључе Црној Гори. Чим су створени услови повлачењем или забаракадирањем ћесарско-краљевске војске и жандармерије у тврђаве и градове, у сеоским општинама су од 8. до 10. новембра 1918. одржани велики народни зборови, на којима су озваничени и легализовани Одбори народних вијећа, који су преузели цивилну власт.

У луштичким шумама, иако су биле начичкане војним положајима, још у октобру 1918. илегално је формирана Српска гарда, да би разоружала аустријску војску и преузела власт. Сачињавали су је мјештани Кртола и Луштице, који су због година, слабог здравља или других разлога успјели избјећи служење аустроугарске војске, као и дезертери из те војске. Не само Срби него и других славенских националности. Још прије стизања регуларних ослободилачких јединица, Српској Гарди се условно предао фор Радишевић у Кртолима, гдје се послије дуже од једног стољећа завијорила прва српска тробојка, црвено, плаво (не плаветно), бијело, на једном војном објекту у Боки.

Највеличанственији је био збор Грбљана у Побрђу, родном селу цара Лазара Грбљановића, па се још увијек памти. Нису ту били само главари села него готов читав народ Грбља, и мушко и женско. Чак је жена било више, јер су неки мушкарци још били у војсци. И поред тога што их је било у војсци, није запамћено да је икад у Грбљу на једном мјесту било толико народа, ни до тада, а ни послије тога. Једногласно, уз дуге овације, донијета је одлука да Грбаљ раскине све везе са Аустро-Угарском и да се не прикључи ни Италији, ни било којој држави која би се формирала на рушевинама царевине, осим матичној земљи Србији. Слично је било и у другим селима. (О томе опширније на стр. 83-117. за пописом извора података у зборнику Бока бр. 21. Херцег-Нови, 1999.)

Прије стизања српске војске, у Котор су покушали ући црногорски комити. Иако су се и они сматрали Србима и борили се за заједничке циљеве, против заједничког непријатеља, Которани су према њима били веома резервисани. Најмање су их могли сматрати ослободиоцима. То најбоље одражава један чланак (без потписа аутора) наднасловом Из старих анала и насловом Сукоб са комитима. (лист Бока, од 01. 03. 1986.):

"Када је капитулирала Аустроугарска, схватајући да је дошло вријеме безвлашћа, многе комите су кренуле ка Котору и осталим бокељским мјестима имајући неке своје рачуне. Очито је било да они неће поштовати прерогативе власти, а тек формирани Одбор народног вијећа није имао снаге да им се супротстави.

Први сусрет комита и нове власти био је 7. новембра. О томе пише преговарач Антон Милошевић:

Стигло је по подне на Одбор писмо комита којим моле да им се јави могу ли слободно вечерас доћи у град. Било им је одговорено писмено да је у Котору силна аустријска војска, те да с тога не би било згодно да дођу већ нека се обрате српском потпуковнику Симовићу на Цетиње па нека се с њим договоре да дођу у град наредног дана са српском војском.

По чувењу, комити су стигли у Шпиљаре и ту су отпочинули. У 6 сати увечер стигла су у град два комита и затражили договор са Народним вијећем. Договор смо имали у име Народног вијећа, др Филип Лазаревић и ја. Оба комита, Блажо Рогановић и Ђуро Кривокапић из Цуца, били су наоружани до зуба, са пушкама, револверима и бомбама. Најавили су долазак српске коњице, комита и редовите српске војске за сјутра око 10 сати. Закључило се свечано дочекати српску војску са заставама и глазбом.

Ујутро 9. новембра, стигли су комити у град. Имаде их лијепи број. Наоружани су до зуба, са пушкама, бајонетима, револверима и бомбама. Обилазили су по граду и околици. Дали смо им јело и коње. Народ се од њих веома заплашио. Закључило се нетом дође српска војска одалечити их.

Ускоро стижу нове вијести о походима комита на ове крајеве. Тако су црногорске комите 10. новембра запосјеле тврђаву Врмац (познату по централном складишту хране, - прим. В. К.) а током дана стижу информације да угрожавају народ, те се издаје наређење Одбора народног вијећа да се приступи њиховом разоружавању, што је имала спровести српска војска, односно Југословенски пук."

Дакле, Боку није ни заузела ни ослободила црногорска војска, него гдје сами Бокељи нису разоружали вјековног окупатора, учинила је то под српском командом добровољачка Југословенска војска. Тако се звала иако Југославија још није постојала, па чак ни Краљевина СХС.

Бокељи нису имали никакве везе са фамозном Подгоричком скупштином, са којом се толико манипулише и спекулише. Није имала своје представнике ни међу бјелашима ни међу зеленашима, нити су их те размирице много интересовале, иако се све то тако близу одвијало. Тамо није присуствовао ни један Бокељ, нити се у документима са те скупштине Бока помиње.

У документима са Подгоричке скупштине заступљени су окрузи: Подгорички, Андријевички, Пљеваљски, Колашински, Никшићки, Цетињски, Берански, па чак и Метохијски, а из Приморја само округ Барски.

Бокељи су се преко свог представника, а не као дио Црне Горе, укључили у Србију, а са њом у заједничку државу. Још на изборима 1911. за народног посланика Боке у ширем смислу (са Паштровићима) побиједио је у сва три изборна круга др Божо Вукотић, Которанин поријеклом из Грбља. Тада су у Царевинском вијећу у Бечу била само два Србина, др Божо Вукотић за Боку и др Душан Бељак за Далмацију. Почетком 1916. када је Црна Гора покорена, Божо Вукотић је мобилисан у војску, а онда интерниран на присилни рад у Коморан (Мађарска). Није му помагао ни посланички имунитет све до маја 1917. када су народни посланици условно пуштени на слободу. Истог мјесеца су они основали Југословенски клуб и саставили декларацију прочитану на сједници парламента 30. маја, којом је тражена самосталност Срба, Хрвата и Словенаца. Као састављач и потписник декларације, у вези са њом Божо Вукотић је говорио у парламенту и фебруара 1918. а као легитимни дотадашњи народни посланик Боке, учествовао је 01. 12. 1918. у прокламовању уједињене државе СХС у Београду. Не у саставу црногорске делегације него засебно као заступник Боке. Бокељи су то једнодушно прихватили, што свједочи и тадашња подршка и изузетно висок углед којег је Божо Вукотић и касније уживао у новој држави.

То што је Бока административном подјелом укључена у Зетску бановину, заједно са Црном Гором, Дубровачким подручјем, Источном Херцеговином све до Неретве, и још неким нецрногорским крајевима, не значи да је све то била Црна Гора, или да је то разлог за укључење тих крајева у каснију Републику Црну Гору. Ако су Метохија, Дубровник са својим подручјем и Источна Херцеговина, имали историјска, економска и друга оправдања да касније не остану у заједничкој држави са Црном Гором, бар толико, или још више од осталих, имала је то право и Бока. То Бокељи нису заборавили, нити су, бар у већини, од тога одустали.

Бокa је 1945. на непоштен начин прикључена Црној Гори

Не може се рећи да Бока, као 1813. и 1918. није ни 1945. прикључена Црној Гори, али се може рећи да то није урађено ни поштено, ни демократски, ни легитимно, све у стилу општих понашања у оним смутним временима. Али ствар је правника да се са тим позабаве, ако хоће. Да су хтјели имали су времена и до сада за преко пола стољећа. О овој проблематици писао је Антун-Тонко Шуран првоборац из Тивта, Хрват југословенске оријентације у дужем прилогу (двије цијеле странице Гласа Црногораца од 19. 08. 1999.) под насловом: Може ли се Бока отцијепити од Црне Горе.

Шуран је једини из Боке још живи вијећник у ЗАВНО Црне Горе и Боке – како се тај орган називао. Дакле, не само Црна Гора него и Бока као нешто што није Црна Гора. Биле су то двије равноправне покрајине, као што је прокламовано још далеке 1813. године. То је уважавано и 130 година касније, када је 15. 11. 1943. основан ЗАВНО Црне Горе и Боке. Тада је донијет историјски докуменат коме је наслов: Проглас делегата и засиједања ЗАВНО Црне Горе и Боке. У поднаслову стоји коме се упућује проглас: Народу Црне Горе и Боке. (Правни зборник бр. 3. из 1961.)

То је објављено и у Шурановом чланку у Гласу Црногораца, а редакција је скраћењем текста испустила наслове одвојених поглавља Прогласа, који су такође важни:

Црногорски народе и народе Боке! (заједничко поглавље),

Браћо Црногорци! (засебно поглавље),

Браћо Бокељи! (засебно поглавље),

Бокељи у Црногорци! (прво Бокељи),

Црногорски народе и народе Боке! (поновљен први наслов али не исти текст) и

Браћо Црногорци и Бокељи! (прво Црногорци).

Проглас завршава, тада уобичајеним, паролама којима су поздрављане државе савезнице и т. д. а једина која се односи на Црну Гору и Боку гласи:

Занимљиво је да су тада, крајем 1943. Бокељи и Црногорци ословљавани са "браћо", што су неки сматрали четничким, за разлику од партизанског "другови". Из Боке (у ширем смислу са Будвом, Паштровићима и њиховим залеђем) изабрано је 10 вијећника да заступају интересе некадашњег Бококоторског среза, и тако је било све док је НОП-у била потребна подршка Бокеља – коју су и имали. Али кад је осигурана побједа и учвршћена власт, дошло је до немилосрдне велике преваре.

Било је то прије успостављања нове власти са демократски изабраним представницима, па чак и мјесец дана прије завршетка свјетског рата. На брзину за 08. 04. 1945. сазвана је у Котору сједница Пленума НОО среза Боке Которске. Предсједавао је Душан Поповић, предсједник НОО Херцег-Нови, али само формално. Главну ријеч није имао ни Поповић, ни било који Бокељ него Црногорац, високи партијски функционер, Блажо Јовановић. Сачуван је записник са те сједнице, иако других важних докумената из тог доба нема. Тако је остало видљиво какав је притисак вршио Блажо Јовановић да се на тој сједници расправља о пуном припајању Боке Црној Гори са губитком свих специфичности Боке, чак и њеног имена у државним документима.

Послије Тонка Шурана (који је користио и податке др Лаза и Васка Костића) др Горан Комар је о том записнику опширно писао (читава страница Глас Црногораца од 11. 09. 1999.)

Уоквирени мото овог рада гласи:

- Овај записник је прилог за размишљање о тим дилемама."

За сједницу је предвиђено расправљање о исхрани становништва, отклањању хаоса којег је рат оставио у комуналним, просвјетним, здравственим, социјалним и осталим службама чије рјешавање је било приоритетно. За те расправе су се припремили позвани, а ко их је позвао, изабрао, именовао, то није саопштено.

У сваком случају, то нису били демократски изабрани представници Боке, иако су осим чланова КПЈ били позвани по један свештеник обје конфесије и још понеки угледни Бокељ. Тако се не би могло рећи да је то партијска одлука КПЈ, чијих је чланова ипак била присутна двотрећинска већина. Иако је требало рјешавати виталне проблеме по дневном реду, Блажо Јовановић тражио (боље рећи наредио) да се у дневни ред уврсти и тако важно питање као што је "укидање Боке". И то под најспореднијом тачком "разно"!

Дакле, само 32 човјека, одређена по ко зна чијој вољи, које није народ делегирао, нити се њима пружила прилика да се са народом о томе претходно договоре, требало је да одлуче о трајној судбини Боке. И то суморној, о утапању у Црну Гору.

Већина присутних се успротивила да се то на овој скупштини рјешава, тражећи да се то боље припреми и одлучи на демократски начин, као што доликује тако важном питању. Занимљиво је да је дон Роко Пасковић подржао став православног попа Веселина Чукваса, да се прво народ и општински одбори изјасне, па тек онда расправља на нивоу Среског одбора. А то је било и у складу са одлукама 3. засиједања ЦАСНО-а.

Блажа Јовановића, иначе уваженог правника и судију, одлука ЦАСНО-а уопште није интересовала. По њему, није се морала поштовати иако није повучена или измијењена, јер је за 15. априла (свега за 7 дана) заказана IV скупштина Антифашистичког вијећа народног ослобођења, коју је такође он креирао. Пред строгим и одлучним притисцима Блажа Јовановића, који је био у униформи и са парабелумом за опасачем, један по један присутни су мијењали првобитне ставове.

Ипак, одлука да се на овој сједници одлучује, коју је Блажо Јовановић предложио уз очекивање да се једногласно прихвати, није била једногласна. Да се на овој сједници одлучује гласало је 21 а против 11 присутних. Против су храбро гласали: др Зоро Војводић, Божо Ерцеговић, Мијо Илић, Јово Јовановић, Никола Ковачевић, Видак Павловић и Лука Павловић, дон Роко Пасковић, Душан Поповић, Алфред Роси и Мијо Фажо.

Нису се противили само они који нису смјели, јер их је на послушност обавезивала партијска дисциплина. Њихова имена се налазе у поменутом Комаром чланку. Имена попа Веселина Чукваса и Пера Томановића не налазе се међу онима који су гласали, а из записника су види да су били присутни јер су дискутовали.

По одлуци већине, о овом тако важном питању расправљало се, као што је речено, под тачком разно. По записнику изгледа да расправе није било, јер је одмах одлука:

"Пленум НОО среза Боке, на својој сједници одржаној 8. априла 1945. у Котору једногласно се изјаснио да се Бока припоји федералној јединици Црној Гори, сматрајући да је тумач жеља народа Боке."

Дакле, они су сами за себе сматрали да су тумачи народних жеља, а остаје нејасно како су то једногласно прихватили кад се из записника види колико су се опирали.

Ко су потписници овог записника и "једногласне одлуке" то није објелодањено, а и да је, то и није важно, јер није израз већине народа. Углавном, ослонцем на овако "чврсту подлогу", IV скупштина Антифашистичког народног ослобођења, уз дуготрајне овације, укинула је Боку. Затим је било лако, без икакве расправе и одлуке, Боку прогласити "Црногорским приморјем", што никад није била. Исто би било кад би Далмацију прогласили "Хрватским приморјем". То никоме не пада на памет, иако су готово све Далматинце похрватили. Ипак је остало да се зна што је Хрватско приморје, а што Далмација, и да то није исто. Од када Боку крсте "Црногорским приморјем", већина Бокеља се осјећа превареним, пониженим, затртим. То су како-тако подносили, у заједничкој држави, што не значи да би то прихватили у некој "сувереној" и антисрпској Црној Гори.

На ова Шуранова и Комарова упозорења од прије више од двије године, и многа друга још ранија, па и каснија, нико од посланика у Скупштини Црне Горе, ни у опозицији ни у позицији, па ни они посланици старосједиоци Боке, или који су постали Бокељи скорим досељењем, нису ни на који начин реаговали. Потпуно су се оглушили и игнорисали Боку и њене интересе.

Има ли оправдања црногорчење Бокеља

Име данашње ЦГ долази од старе Црне Горе. А која и чија је то била територија?

Појмови, италијански "Montenegro" и турски "Karadag", старији су од "Црна Гора" тако да је име Црне Горе, не сасвим коректно, преведено из старијих страних извора и то тек у 15. стољећу. Тако се првобитно називао само копнени дио Боке према сјевероистоку на рубном подручју стрмих падина, односно обронака Ловћена. Простирао се од тзв. Ораховачке греде, високо повише Љуте, Доброте и Котора, па залеђем Горњег Грбља и Побора. Био је то уски појас, дужине 40-так км. а ширине у просјеку 10 км. И то је "Montenegro о Buccagini", односно најстарија Црна Гора, - као што се види на приложеној старој геокарти:

Касније се Црна Гора ширила, претежно освајањима, на све стране, али не према Боки.

Приложена геокарта није једини доказ. Има их много, а овдје ће бити довољно издвојити само још неколико.

У Смедереву је 1435. г. склопљен, историчарима познати, млетачко-српски уговор који се односио на Солане у Боки, јер солана нема у залеђу. Ту је неколико пута поменут катун "Cernagora". Дословно тако, иако је читав остали текст писан италијански.

У документу из 1497. г. стоји: "13. јуна, чуло се из Котора да су се два велика племена... из которске околине која се зове Црнагора... предали Турцима". (И. Стјепчевић и Р. Ковијанић, Которске галије о обрани Мадоне, ГПМ III, 1955.)

Докуменат из 1553. г. недвосмислено доказује да се тадашњи назив "Црна Гора" односио само на једну камениту планину која се уздиже повише Котора: "...un monte asperrimo tutto di sassovito, detto Monte Negro..." (Ј. Рогановић, Черногорски теократизам, Казан, 1899.)

По томе би Црна Гора била само Ловћен, односно та два појма синоними.

Један докуменат из 1629. г. говори о да је брдо повише Котора (Monte negro sopra Cattarо), а 1637. г. да се Грбаљ на сјеверу ослања на литицу која се зове "Monte negro".

Те и многе друге документе садрже збирке из ватиканских архива. Преко 50 докумената доказује да Црна Гора није исто што и Зета, већ само једна у низу области Цетињске епархије. У сваком документу је Црна Гора набројена одвојено и од Горње и од Доње Зете (Zente). У једном документу се не помиње Зета, јер се набрајају: Црна Гора, Жабљак, Подгорица, Љешко поље, Цуце, Озринићи, Бјелице, Побори, Цеклин, Црмница, Грбаљ, Мирац, Обод, Жањев-до, Салоси (?), Ораховац, Рисан и Херцег-Нови са његовом територијом. Дакле, ни Мирац, ни Жањев-до (Његуши), ни Обод, ни Црмница, нису Црна Гора јер се посебно набрајају. Да се ни ту Зета не подразумијева под Црног Гором, свједочи један од мало каснијих докумената из 1640. у којем се под Зетом подразумјевају Бјелопавлићи, Братоножићи, Васојевићи, Крајина, Марковићи и Микулићи. Ту се Цетињска епархија не помиње ни као зетска, ни као црногорска него као "Грчко-српска"! Ту се још каже да су српски крајеви Луштица, Кртоли и Паштровићи потчињени Венецији. Интересантан је податак и о "Српској Црној Гори" повише Херцег-Новог, која се не назива "negro" него "Nero": "I popoli di Monte Nero in Serbija, contiqui a Castel Novo". (Марко Јачов, Тајни ватикански архив и Архив Конгрегације за пропаганду вјера, Београд, 1983. и 1985.)

У писму од 19. 02. 1760. провидуру Ренијеру (и не само у том писму) владика Василије Петровић се потписује као митрополит "Черне Горе и Приморја, Зете и Скендерије". Дакле, Црна Гора је једно, Приморје је друго, Зета је треће, раздвојено једно од другог исто као од Скендерије.

Црногораца није могло бити прије српског назива Црне Горе, а од тада их је могло бити само у оном малом рубном планинском подручју које су називали Црном Гором. Дуго су Црногорцима називани само горштаци који су се са планине повише Котора спуштали до града на Црногорски пазар, који је по њима добио име. Исто као што су оне са Орјена називали Орјенцима, са Дурмитора Дурмиторцима, а Бокеље Приморцима. Нормално је да се Црногорци, Херцеговци, Дурмиторци и било ко други, кад се настане у приморју, назову Приморцима. Али није нормално да се Приморцима силом намеће да морају бити Црногорци, иако се не преселе у Црну Гору.

За Црногорце као нацију чуло се први пут 1928. г. на Вуковарском конгресу КПЈ. Али ни тада са тим Приморци нису имали везе. По свим елементима и засебностима, на основу којих се евентуално могу формирати неке нове нације, Бокељи би за нешто тако имали више основа него Црногорци.

Упркос свему, све док Црна Гора није била антисрпска, и док је било свеједно изјашњавати се као Србин или Црногорац, Срби су Црногорцима све опраштали. А што се имало опростити? Потпуни одговор би тражио неупоредиво више простора него што може прихватити и најопширнији новински чланак. Ипак, да не би била празна прича која изазива сумњичавост, на неколико примјера је нужно подсјетити.

У Монографији Тиват, (стр. 46-47. Београд, 1983.) стоји неугодна али неспорна констатација јер је документована:

"Споменуто је да у XVIII вијеку почињу сукоби између Црногораца и Бокеља око испаше... О томе, поред бројних докумената који се тичу других крајева Боке, свједочи и један тиватски. Наиме, тиватски војвода од контраде, Марко Радали, тражио је од црногорског гувернадура Радоњића `30. отобра 1799. по латинском` да се заузме за поштовање договора о испаши црногорске стоке на тиватској земљи... Црногорци и Његуши (значи да то није исто, прим. В. К.) ако желе да пређу царску границу, најприје треба да обавијесте да долазе, затим да дају два јемца у Котор који би одговарали `за све очите инаде, напасти, лупештине и штете који би тизи чобани учинили Приморју` С обзиром на датум овог писма, а вјероватно и на нека каснија збивања до средине прошлога вијека, није необично што се и данас у неким старијим тиватским породицама с кољена на кољено преносе приче о сукобима с Црногорцима који су ноћу долазили у пљачкашке походе."

Тиват је још био најпоштеђенији, јер је био у позадини од црногорске границе. Угроженији су били они ближе граници. Од бројних докумената, овдје је довољно једно од писама попа Вука Поповића Вуку Караџићу. Писмо од 1. 08. 1848. почиње овако:

"Ми смо овамо од 1. до 13. марта с Црногорцима у рату били, и више су нам задали страха с риком и вриском него с бојем и јунаштвом, и ово би чинили по ноћи поизвише града у крше да људи скачу и топови пуцају. Од страха смо њихова поиспробијали зидове кућње за пушкарице, бјежали у градове, најпослије и сламу из сламњача бацили у море да не изгору куће, јербо су већ били почели у Доброти што нијесу никад прије..."

Оно што нарочито иритира Бокеље је идентификовање једне коалиције, или једне странке, или чак једног лица са Црном Гором или Црногорством. То је заиста прешло је сваку мјеру укуса. Ако неко критички, па можда и увредљиво, нешто каже на рачун те коалиције, једне странке или водеће личности, реаговање је у смислу: "то је напад на Црну Гору", "то је против Црне Горе", "то Црна Гора неће толерисати", "то је издаја Црне Горе", и томе слично. Или, неки грађани Црне Горе су "лојални или нелојални Црној Гори". Ријетко, али понеко ипак умјесто "Црне Горе" каже "већинске Црне Горе". Исправније би било "половичне", али не "Црне Горе" него "Републике ЦГ", јер у садашњој подјељености нема нико право да се прси у име читаве Црне Горе. Чуди да то трпе Црногорци из оне друге половине. А што је са Бокељима који знају што су од искона? Ко има право све њих црногорчити?

Стално се помиње нека "обнова црногорске државности". Која обнова? Ако је "обнова", онда се може односити само на оно што је некад било! Које државе? Ако је оне "суверене" књажевине, односно краљевине Црне Горе, онда је то без Боке! Зар има некога иоле образованог коме то није јасно или кога је потребно на то подсјећати?

На Парламентарном каналу 19. 10. 2001. портпарол ДПС је саопштио врло одлучно као да је то свршена ствар, да на исти начин како је Црна Гора ушла у Југославију, тако ће и да изађе. По ком праву и правди то не би могло важити и за Боку, да и она, на исти начин као што је ушла у Републику ЦГ из ње и изађе?

Бока не може претендовати да има властиту државу, иако има веће ресурсе од Црне Горе да би могла сама опстати. Она је навикла на веће пространство, не само морско, јер увијек била у склопу великих држава, али уз широку аутономију која није дозвољавала израбљивање и експлоатацију као што би то било у малецкој јединственој "сувереној" Црној Гори.

Није у питању само материјална експлоатација него и отимачина сваке врсте, а уздизање неких својих величина. На пр. често се прослављају оснивања културно-просвјетних установа и друштава, или индустријских и других објеката у ЦГ, као што су: прва државна школа, прва сеоска школа, прва апотека, прва болница, прво позориште, прва хуманитарна и културна удружења, прво електрично освјетљење и т.д. При том се не каже да се све то односи на некадашњу Књажевину Црну Гору, а када се укаже да је то потребно нагласити, јер је све то основано у Боки, у неким случајевима и по више стољећа раније, то се не објави, игнорише се.

Или на примјер, 30. јуна 1999. пуштене су у оптицај поштанске марке са ликовима 8 знаменитих "Црногораца" (Из Републике ЦГ, а да ли су Црногорци?). Међу њима је био само један Бокељ, Стјепан М. Љубиша и то из Боке у ширем смислу. И он као Црногорац, иако је био Србин, а Паштровићи у његово доба нису били у границама ЦГ.

Чудно би и било да се те прве установе и друштва у Боки признају као прве у Републици ЦГ, јер су готово све имале предзнак српски, изникле из Светосавског духа. На примјер, Српско пјевачко друштво "Јединство", Српско добротворно друштво "Свети Ђорђе", па српске читаонице, српске закладне школе, српске задруге и т. д. Само у Котору за вријеме аустријске владавине легално их је дјеловало преко 20, а широм Боке још 30. Било је 5-6 и са хрватским предзнаком, а са црногорским, само "Црногорски пазар". Много дошљака из Црне Горе учествовало је у свим тим културним, хуманитарним и родољубивим активностима, али они су знали да су Срби и по поријеклу и по мјесту новог настањења, за разлику од оних који не знају ни ко су, ни што су, а такви су у народу називани "никоговићима". За многе Бокеље црногорчење изазива огорчење.

Све су то непобитне чињенице са огромном документационом подлогом коју фалсификатори могу само привремено гушити, док имају моћ и новац, а касније, ако фалсификатори и остану у сјећању, то ће бити на срамоту њиховог рода и порода.

Бокељске Србе (и не само њих) нарочито иритира непрекидно, некоректно, непоштено, изливање мржње према Србији и Србима од стране државних и многих других медија. Никад се неће моћи заборавити, а тешко и опростити, упркос хришћанским начелима опраштања, срамно, издајничко и кукавичко понашање и ликовање тих медија за вријеме бомбардовања Србије 1999. године. Па зар има тако плитких памети које мисли да ће тиме Бокеље преокренути да замрзе Србију и више заволе Црну Гору? То може само годити и још више распиривати страсти извјесном броју острашћених несрба (које су ти исти медији тако и индоктринирали) и хушкати их на зло, као што се већ доказало у низу инцидената на Цетињу. С друге стране мора изазвати реакције, не дај Боже и теже. Па коме све то треба?

Дукљанско је исто као сотонско

Самозвани црногорски академици се “украшавају” се атрибутом Дукљани. Бар они знају (или би као “академици” морали знати) одакле потиче тај атрибут. Ако знају, значи да се свјесно управо зато са њиме и диче? Као да их је сам Бог научио да се кроз то представе ко су и што су. Брзоплето објављују књиге које величају Дукљу, да предухитре истину. Уз то прикривају основне чињенице, а оне су непобитне.

Град Dioklea, први пут се помиње у II вијеку прије Христа. Цвјетао је у доба античког расипништва на грбачи робова и сиротиње. Види се то по раскошној архитектури археолошких налаза. Расипништво редовно прати разврат, оргијања, преваре, лажи и неморал сваке врсте, попут оног у Содоми и Гомори, па је због истих разлога, и на сличан начин, могао и овај град страдати. Можда и теже, јер се из катаклизме овог града нико жив није извукао да исприча што се десило, за разлику од Лота и његових кћери који су преживјели погроме Содоме и Гоморе. Тако је остављена прилика дукљанским повјесничарима за разне спекулације. Па чак и да окривљују Немањиће да су га разорили у најезди из Србије, иако се тај град посљедњи пут помиње 602. г. што је пола миленијума прије појаве Немањића, који нису дошли из Србије него потичу из Зете.

Једино што је остало у души народа, то је исконска одбојност према том граду и његовом имену. Таква одбојност не би могла трајати свих 14 прохујалих стољећа, без дубоког разлога. Томе у прилог иде и чињеница да тај град није никад обновљен и поново настањен? А налази се на веома погодном мјесту, у близини текућих вода и многих других погодности (да их није било, не би ту ни првобитно био саграђен).

По граду је названа и област Dioklea (Дукља). Тај назив страног поријекла одбачен је, не декретом него спонтано, још у Х вијеку када је то била српска област и када није била потпуно заборављена прошлост и судбина уклетог града. Страни назив замијењен је српским Зета и означавао је земљу Приморских Срба. Отуд је и прва српско-православна епископија на овим просторима била Зетска, и то не случајно баш на Приморју, односно у сред српске Боке!

Цар Дукљан је римски цар Диоклецијан, најгоре злопамтило. Царевао је двије деценије, од 285. до 305. године. Име му је било име Гај Аурелије Валерије, уз царски додатак Diocletianus по завичају. Ко има разлога да се у тог злог цара угледа? И још да се његовим именом поноси! Али ето, дочекасмо да нам се "Дукљани" са врхунским титулама множе као печурке послије кише. Јасно им је да не могу бити сви цареви, али су присвојили модернија најзвучнија звања, девалвирали их (као Шћепан мали царско) и изложили малу Црну Гору подсмијеху читавог свијета, за сва времена.

Историчарима је познато да је Гај Аурелије био прости неписмени војник и грубијан. Својим насилништвом, уз денунције и уклањања честитих и способних, уздигао се до команданта царске тјелесне гарде, и није регуларно завладао послије загонетне смрти цара Нумеријана. Наводно, његови војници су га прогласили за цара. Окитио се дукљанским именом и остао познат као најсуровији прогонитељ хришћана. Низ мученика из његовог доба проглашени су за светитеље. Чак и један од најпопуларнијих, свети Ђорђе. Прослављеног јунака, свог трибуна Ђорђа, који је убио аждају (оличење зла) да избави принцезу Лидију (оличење добра) тај цар послао је у смрт у најтежим мукама.

Сачувано је неколико варијанти легенде о цару Дукљанину, и то од Спича до Сплита. У свим варијантама, без обзира на друге разлике, цар Дукљанин је у колективном сјећању остао као највеће зло, чудовиште које је у стању да прегризе јаке ланце у које је био окован. А оковао га је Бог да му онемогући чињење зла народу. За њега је везано и највеће зло које се може замислити: крађа сунца, извора живота на земљи. Украо је сунце и сакрио га испод дебелог леда. Оставио је мрак умјесто свјетла. По једној варијанти, Божјим благословом, свети Илија је кривоклетством успио преварити злотворног цара Дукљана и врати сунце тамо гдје му је мјесто. По другој варијанти, није то успио ни свети Илија, па је Бог стравичним громовима разорио мрачну Дукљу. У легенди мисао о сунцу и тами има дубљи значај од садржаја приче.

Има ли у томе сличности са новоускрслим (повампиреним) Дукљанима, који раде на томе да Црној Гори мркне и никад више не сване? Први на мети им је и Просветитељ Свети Сава. За разлику од легенди о Светоме Сави, који је учио људе како да истјерају мрак и из кућа, и из својих душа, легенде о цару Дукљану говоре како је крао сунце да завлада мрак. Што се може очекивати од оних који се поносе што баштине дукљанске традиције?

Цара Дукљана није га могао изоставити ни Вук Караџић, који је прије 150 година записао:

Овдје се Роми нису без разлога нашли. Они су цара Дукљанина могли најбоље оковати и зато што су били добри мајстори ковачи, али и због освете зато што је тај цар усмртио уз страшне муке њиховог заштитника светог Ђорђа кога славе као Крсно име.

Чак је и Милован Ђилас, прије више од пола стољећа, био инспирисан (и то на робији) да напише причу "Цар Дукљанин", из које његови попратни коментари довољно говоре:

Уз све накарадно дукљанско иде и лажни поп Дукљанин. Измишљен је у кухињи Барске надбискупије, не знају му се ни родитељи, ни лично име и презиме, ни одакле је. Бискупи су сигурно знали због чега су га назвали Дукљанином. Наводно је аутор Барског Љетописа или Кронике, која је склепана у кухињи Барске надбискупије. Таква кухиња и не може имати други укус осим римокатолички и "црвенохрватски". Тај израз није могао измислити измишљени поп Дукљанин, као што "Дукљани" тумаче, него у дјелу Еpitome historiarum, византијски писац Scylitzes који је, по хрватском историку Фрању Рачком, потпуно бркао Србе и Хрвате, Дукљане није помињао док о Црногорцима тада није могло ни бити помена. Каже се да је Дукљанова Кроника састављена у XII вијеку. Вијек је дуг. Када у том вијеку? Нигдје не стоји да је састављена почетком вијека. По једним историчарима, састављена је између 1148. и 1149. а по другим између 1160. и 1180. године.

Питање је важно, јер је управо у том вијеку Диоклијско-барска надбискупија (како се тада називала) водила тешке и дуге спорове са Дубровником, да би од 1142. г. до краја тог вијека била чак и укинута. Дакле, у означеним периодима (послије 1148. до 1180. г.) није је било. То су изгубили из вида они који се труде да докажу како поп Дукљанин није измишљена личност, и да његова Кроника има неку научну вриједност. Ако је Кроника заиста састављена у XII вијеку, не зна се што је у њој било. Наводно, славенски (српски) оригинал је нестао. Кад и како, не зна се. Зашто би био српски оригинал из XII в. ако је Барски надбискуп тек од XVI в. носио наслов српског примаса? Како знати да латински превод одговара српском оригиналу, ако не постоји могућност упоређења са оригиналом?

Постоји још сијасет питања о настанку ове Кронике и са њеним садржајем, који је збуњивао истраживаче. На та питања још нико није дао ваљан одговор. Међутим, нашла се "Академија наука и умјетности" која баштини дукљанску традицију. Од ње се очекује да пружи одговоре. До тада, а по свему судећи и заувијек, можемо бити начисто:

Никаквог историјског дјела попа Дукљанина из XII в. није никад било, осим касније антидатиране измишљотине.

(Половично објављено у Гласу Црногораца 04. 09. 2001.)

"Мontеnegro" је погрдан назив

Од сада нас више нико неће моћи превести жедне преко воде, јер воде више неће ни бити. Добићемо "финију еуропизирану" замјену. И наш читав Богом дани биолошки организам, који је до сада био састављен од преко 90% воде мораће се, модерно речено, "преструктуирати" испумпавањем воде и упумпавањем "aque". А ту ријеч не можемо ни написати српским језиком, не само ћирилицом него ни латиницом, јер немамо велико и мало слово "Q-q", што се чита "Ку-ку"! Ta слова су заборавили и они који су покрали српску азбуку и додатком пар слова стварали неку "црногорску азбруку". Сада ће јој морати додати и оно "ку-ку". (Доћи ће на ред и "ле-ле".)

За разлику од бокељских Срба који су и под вишевјековном туђинском чизмом, својим асоцијацијама и установама пркосно додавали атрибут “Српски”, у садашњој слободној Црној Гори готово све се понизно туђински монтенегрише. Једино преостаје озакоњење већ успостављеног стања уставном замјеном српског туђинским називом. И то оним којег су у погрдном значењу увели они који су нас вјековима тлачили, искоришћавали и омаловажавали. Уз велику поплаве назива "Montenegro", од најнеугледнијег бувљака, преко кафића, банака, агенција, аутопревозника, авиокомпаније до читаве државе, разним монтенама и промонтенама ударају директно на мозгове. Имамо и хвалоспјев "Montenegro" који не престаје бургијати бубне опне, па га предлажу и за државну химну! Дивно ли звучи то "Montenegro": модерно, па западно, па еуропејско, па ни налик на српско-епопејско.

Нека им буде, али само монтенегринима (са малим почетним словом). Бокељи то нису, нити је Бока Moнтенегрo. Бока је и названа по ономе што дуго била, Boche di Cattaro, a то није Moнтенегрo. Сјетимо се изазовних графита управо по Боки: "Ovo je Montenegro, Viva Montenegro" и сл. А сада, управо за Боку, добијамо ону "Monte aquu" (ако се тако може срочити црногорским падежима, јер српским не може никако).

Зар надлежни, који то толеришу, не увиђају колико то ствара огорчења и распиривања нетрпељивости која најмање доприносе стишавању страсти и жељи Бокеља да живе у неком евентуалном "сувереном Montenegru" са својом тврдом столицом у ОУН коју монтенегрини толико љубе. Свак има право да се осјећа како хоће, па и монтенегрин или марсовац, али нико нема право да то другима намеће. Поготово ако су ти наметљивци незнатна мањина. Потпуно је погрешна процјена да их је пола становника Црне Горе. Нису монтенегри ни сви који су гласали за коалицију "Побједа је Црне Горе". Хрвати, Албанци, Бошњаци, себе не сматрају ни Црногорцима, па не могу бити ни монтенегрини. Ни многи Црногорци који се не осјећају Србима не пристају да их прекрштавају у монтенегрине. Да и не говоримо о Црногорцима који се истовремено осјећају и Србима, и о Србима старосједиоцима у Црној Гори који не желе да буду ни Црногорци, и то највише због монтенегрисања, дукљанисања, латињења и бескрајног распиривања антисрпства.

И у другим приликама је указивано на чињеницу да је "mоntenegrino" погрдан назив, којег странци употребљавају у подругљивом и омаловажавајућем смислу (најчешће са малим почетним словом). Показало се да такве чињенице уопште не могу продријети у индоктриниране мозгове острашћених и неуких, али због других, то је потребно више пута поновити. Утолико прије, јер се ништа није измијенило на боље. Јесте на горе, увођењем нових језичких наказа као што је "Monte aqua".

Први помен "Monte negro" је много старији од српског назива Црна Гора. Још 1291. г. један Италијан је записао назив "Monte Dannato opure negro", што значи планина проклета или опака (смркнута, смртоносна).

Био је то Carlо Luppone, морепловац, трговац и путописац. Он је објаснио да се тај назив односи на простор "иза Залива", којег није назвао данашњим именом. Записао је што су му рекли Которски Срби. Управо тако их је назвао јер је то било у доба када је Котор био главна лука средњовјековне српске државе. Рекли су му да његову робу не могу продати у планини, јер тамо нико не живи. Становништво је потаманила куга. Подручје је остало жалосно, пусто, потамњено, проклето (попут Проклетија). Да је тамо било становника, назвали би их "Montedannatini" или у истом смислу "Montenegrini", што се најмање може тумачити пријатним изразима. (Оба израза се налазе као синоними у поменутом путопису Carlа Luppone.)

Многи знају да префикс Monte најчешће значи "планина", али и "мноштво" или "гомила". Према томе, monte уз aqua у преводу даје појам без икаквог смисла. Прикладније би било monte aquilus, јер "aquilus" значи "тамно", "мрко".

Суфикс negrinо, је расистички израз којим расисти означавају нижу расу.

Nerо и negrо нису синоними. Nerо је црна боја, а negrо, или negrinо, је назив за људе којим расисти називају црнце, али и Индијце, Арапе, Роме, па и оне који су прљави или омрчени као димњичари и некадашњи гарбунари (док су бродови користили парне машине). У неким случајевима се и црна боја преводи као "negrо", али је тај превод коректан само ако је у негативном контексту. На примјер, за црно вино кажу "nero", али за црн образ или црну памет кажу "negro". Натпис који гарантује квалитет је "eticeta nera che crea". Ако омане у квалитету, подругљиво замијене "nerо" за "negrо", коме је синоним "moro". Са тим у вези је и "Mauro", па у млетачким документима, умјесто Montenegrо налазе се и називе Monte moro и Monte Mauro.

По називу Monte moro, Млечани су прије појаве Црнојевића Црногорце називали "Морлацима". Па чак и за вријеме Црнојевића, док није устаљен појам Црна Гора. Историчарима (и не само њима) добро је познато да су "Которани римскога закона" уз претходницу Морлака окрутно угушили буну Грбљана 1452. г. за вријеме Стефана Црнојевића. На превару су похватали грбаљске главаре и повјешали их по которским зидинама, млађе бацили у окове на галије, жене злостављали, а Грбаљ и Превлаку потпуно опустошили.

Monte Mauro је по Maурима, тамнопутим Арапима, некадашњим робовима, који су за робовласнике били нижа раса према којима су се односили као према теглећој стоци, марви.

Негроидима, не само расистичком него и научном терминологијом називају и бијелце који по расној типологији личе на црнце (чичурава коса, дебеле усне, облик лобање). Разумљиво је да се такви, ако их има у Црној Гори, осјећају мoнтенегринима, али је теже схватљиво за друге.

Туђини, еуропејци, западњаци, настоје да друге зацрне, понизе, надјену им увредљиве називе, са којим се неки диче. Коме се то свиђа, нека му буде, али нико нема права да накарадне атрибуте натура читавој земљи и њеном народу. Такве идеје могу пасти на памет само ономе ко нема довољно знања, националног поноса и отаџбинских осјећања. Кићење туђим именима, као и претјерано коришћење страних израза и када имамо одговарајуће и љепше домаће, одаје примитивизам, или комплекс мање вриједности. Скоројевићи, помодари, и слугани, увијек су више цијенили туђе него своје. Ако се неко жели кити туђим перјем, и то отрцаним, нека тај буде Дукљанин, Montenegrin, Montedannatin, или какав други проклетник. Нека се тако изјасни и у предстојећем попису становништва, али нека не повлаче за собом оне који то не желе бити.

Поносни народи цијене своју традицију, поготово ако је славна као наша, чувају домаћа имена, обичаје, свој језик, своје писмо и вјеру прадједовску.

Са највишег мјеста ове државе, монтенегрисање је оправдавано објашњењима за наиве, да је то због привлачења странаца. Поступају ли тако Грци, Шпањолци и остали од којих можемо научити како се привлаче страни туристи?

Зар странци путују по свијету тражећи оно што је својствено њиховој средини, њиховом језику и што дома имају? Зар ће Италијани препловити Јадран, у да би појели имитацију италијанске пице у Montenegrinо ресторану? Ипак ће имати погодност: ако буде жедни, неће морати трошити новац на скупа пића. Овдје ће их чекати "monte aqua". Или се варамо кад мислимо да нам бар вода неће бити прескупа? Q-q Бокељима под монтенегринима!

(Половично објављено у Гласу Црногораца, 29. 08. 2001.)

Како се српска војска борила за право Србије за излазак на море

Непозната албанска голгота српске војске
у I балканском рату

О албанској голготи српске војске у I свјетском рату исписани су томови књига. О претходном славном подвигу из I балканског рата, мало ко ишта зна, осим ријетких војно-историјских експерата. Требало би да се зна много више, тим прије што је тај поход био побједоносан, за разлику од оне трагичне голготе 4 године касније.

Било је то зиме 1912/13. г. у вријеме опсаде Скадра од стране црногорске војске и напада на Тарабош и Бардањолт. О томе је из дана у дан доносио вијести мало познати которски Дневни вјесник, који је само у то доба објављиван. На другом мјесту детаље је најбоље описао новинар Јаша Томић. То су најизворнији и најпоузданији подаци, нажалост најмање коришћени.

Најбоље је почети са неким упоређењима јер су то најтачнија мјерила за одређивање свих величина, па и подвига.

Међу највеће свјетске подвиге у војним походима, о чему и основци уче у читавом свијету, јесу походи преко Алпа: Ханибалов 218. г. прије Христа, затим миленијум касније Карла Великога 773. и још миленијум касније Наполеонов 1800. г. наше ере. Они су осигурали велику славу војске коју си лично предводили, а у том походу нису ништа друго урадили него, додуше уз велике напоре, прешли те планине, колико толико утабаним путевима и без опасности од успутних напада непријатеља. Све те војске су на поход кренуле одморне, добро припремљене и са великом комором. Ишле су по повољном времену, ни гладне, ни мокре од падавина и гажења ријека, ни промрзле, а уз то са станкама за одморе. Ипак им се успут осуло, Ханибалу готово половина људства и товарних грла, највише слонова. Од 38.000 пјешака и 8.000 коњаника, Алпе је прешло мање од 20.000 пјешака и 6.000 коњаника. Карлу Великом и Наполеону успут се осуло 20 до 25%, односно око четвртина војске.

Наполеонова војска је такође бројала око 38.000, војника, а поред редовног следовања, на пролазу у манастиру Sant Bernhard, сваки од њих је добио добру порцију вина, хљеба и сира из богатих манастирских магазина.

А какав подвиг је урадила српска војска?

Невјероватно је, али истинито!

Врховна команда је донијела одлуку да српска војска по сваку цијену избије на Јадранско море. И то што прије. Преко аустријске територије, која тада није била у рату, није се могло, а осим тога требало је олакшати положај црногорској војсци у освајању Скадра, па је једино преостало да се од Призрена крене преко непроходних албанских врлети, којима је људска нога понекад и пролазила, али никад ничија војска. Преко врлети које се називају Албанским Алпима није било ни коњске него само козје стазе, а негдје чак ни ње. Од јесени до прољећа туда нису ни Арнаути пролазили, који су живјели у подножјима тих планина, познавали све стазе, а познати по вјештини планинарења и лаконогог прескакања. Једини војсковођа који је туда са војском кренуо, и то у новије вријеме, што значи и уз бољу опрему, био је турски војсковођа Тургут паша. Он је уз добре припреме, са бираном војском, по лијепом времену, без борбе, желио да учини подвиг. Само што је прешао Дрим, видио је да не може даље од Спаса и Везировог моста, јер нигдје није могао пронаћи пут. Није га ни било. Тумарајући тамо-амо, изнурена војска се једва жива вратила.

За тај покушај Тургут паше знале су српске војсковође, али су вјеровале у издржљивост своје војске. До тада је српска војска без одмора у стопу гонила Турке у бјежанији, прижељкујући да Турци бар негдје организују јачи отпор, јер су борбу сматрали одмором у односу на сталне усиљене маршеве.

Из тек ослобођене Старе Србије, неодморна српска војска је кренула из два правца, из Призрена 6 батаљона Шумадијске дивизије и из Ђаковице два пука Дринске дивизије, што су приближно једнаке снаге. Укупно око 18.000 људи. Ту су још биле важне и двије чете инжењерије, које нису могле стизати да колико-толико олакшају кретања војске, а кренула су и два коњичка дивизиона, двије брдске батерије и комора.

Призренско одјељење кренуло је 9. а Ђаковићко 10. новембра 1912. Први, као извиђачки, кренуо је 13. пук Тимочке дивизије у 3 сата ујутро по цичи зими, уз вјетар и снијег, а војска је ипак пјевала, - како је свједочио хроничар Јаша Томић. Од исхране, понесен је само хљеб, по један дневно за 5 дана. По три су добили војници на руке уочи самог поласка, а како га претходног дана нису сљедовали, неки су одмах појели по пола или цијели хљеб. По два хљеба на војника носила је комора. Већи дио тога није никад стигао, јер је заједно са товарним коњима стропоштао у провалије. Хране је било да се понесе, али је важније било носити муницију. Сваки војник је, поред најнеопходније војне опреме и тадашње тешке пушке, носио по 300 метака, јер се у случају напада није могло чекати на комору која је била далеко на зачељу.

Шатора уопште није било, а пола војника није имало ни шињеле. Осим првопозиваца, остали војници су од одјеће имали само оно у чему су од кућа дошли. За ноћење није било простирке ни сламе, него само мокро тле. По дану је падала киша, зором снијег, а често се морало газити по потоцима и ријекама, некад у води и до трбуха, и то мокро носити да се од топлоте тијела суши.

Петог дана марша Ђаковичка колона је морала савладати 5 км. најтежег пута на Ћафа Мелит. На неким мјестима стаза није била шира од 15 цм. Од стазе протезале су се стрме литице и према горе и према провалији дубокој 600 до 800 м. Негдје су стазе биле клизаве, а негдје се под ногама одроњавао шљунак, који је падао на оне у доњим вијугама. Ту је изгубљено највише коња са муницијом, а и око 1.000 војника. Тога дана при спуштању, по 26 пут су морали прегазити воду. Била је то ријека Михајна, широка свега 10-15 м а дубока 40 до 80 цм. али добар дио стазе је водио дуж ријеке, мјестимично лијево, мјестимично десно, па се готово стално морало газити кроз воду.

Уз литице на више мјеста се могло успињати само уз једнаку помоћ руку и нога, без икаквих помоћних средстава. Зна се да људи и коњи могу ићи уз успон до 45 степени, а у овом походу на више мјеста је било и 60 степени. Нису била ријетка ни узнемиравања од стране Арнаута, поготово на зачеља и тамо гдје дође до прекида колоне. Показало се да нису биле истините вијести да је Скадар био у потпуној опсади од стране црногорске војске. Било је чак 30 км. отвореног простора од Мјета до Љуме, главних центара за снабдјевање Скадра. Из тог простора дио војске Скадарске одбране изненада је напао српску колону, па је непланирано морала бити затворена и та бреша. Тек од тада се може говорити о потпуној опсади Скадра.

До хране се успут није могло доћи. Пљачке су биле забрањене под пријетњом смртне казне, али је та забрана била сувишна. Није се имало што ни опљачкати. У подножјима су наилазили и на по неку кућу, али су оне биле празне, поготово кад је у питању храна. Челним јединицама је било најтеже, јер су крчиле путеве, али су они долазили до нешто хране, и то тек 7-мог дана марша. Интенданти су успјели купити од Арнаута плаћањем у злату нешто лука, хљеба, сира, мрса, тек толико да сваки војник минимално презалогаји. Зачеље је било ближе комори, па је до њих нешто стизало, а главнини је било најтеже до 8-мог дана, када су око Мјета и Љуме на јуриш заузета турска складишта.

Најзад су се оба одјељења нашла пред Љешом истог дана, 18. новембра, уз релативно мало губитака. Прво мање одјељење које се неколико сати раније од главнине нашло пред Љешом, не чекајући главнину у трку је заузело Љеш.

Тек 10-тог дана избијањем у луку Медова, нађена су брда врећа брашна, пасуља и доста меса. Поход није ту завршен, јер је требало што прије заузети обалу до Драча. Након само 5 дана одмора војска је покренута ка југу. Умјесто литица, чекале су их мочваре, али српски војник је издржао оно што је многима било невјероватно. Одушевљен краљ Никола 27. новембра је најдирљивијим ријечима похвалио величанствен успјех српске војске, чији је марш и он назвао јединственим подвигом у ратној историји.

Драч је заузет 12. децембра. Заузеће обале је омогућило довлачење појачања и хране из Србије преко Солуна грчким бродовима. По споразуму са краљем Николом, новопристигла српска војска кренула је ка Скадру, да олакша напоре Црногорске војске. Под командом пуковника Дамјана Поповића, 7. фебруара 1913. постављена су 4 моста на Дриму, којег је одмах прешла српска војска и заузела висове Бушати, Ашти и Мелгуше, одакле се могло оперисати ка кључној Брдици. Силовит напад на Брдицу коштао је српску војску 1.800 погинулих, али је ослабљена турска одбрана на другим странама омогућила да Црногорци коначно, послије низа неуспијеха, заузму Велики Бардањол.

И на крају кратког описа ове мало познате албанске епопеје, још неколико упоређења: Француску војску преко Алпа, уз Наполеона, предводило је још 7 генерала. У овој епопеји српску војску нису предводили ни цареви ни краљеви. Ни војвода Путник, врховни командант српске војске, ни ђенерал Божо Јанковић, командант III српске армије, нити који други ђенерал. Призренска колона је била под командом пуковника Д. Билића, а Ђаковићку је предводио пуковник Павле Пауновић. Старо је правило да за лошу војску нема доброг команданта, а да добра војска ствара добре команданте.

Наполеонов славни пут преко Великог Сан. Бернара на Алпима био је дуг 84 км. И није био читавом дужином тежак. Чак је и сам Наполеон, диктирајући мемоаре на Св. Јелени, спомињао да је трећина пута била таква да су и кола могла пролазити.

Ханибал је тај пут прешао за 15 дана, а Наполеон за 9 дана, и то у другој половини мјесеца маја. Само дан више требало је српској војсци, у мјесецу новембру, онако изнуреној, гладној, сквашеној, ненаспаваној, неопремљеној, да превали дупло више километара (једна колона 160, а друга 180 км.)

Истина, Велики Сан Бернар, је висок 2.472 м. и до њега се требало испети и спустити. Али српска војска пред собом није имала један превој него је морала прећи Баштрик, Ћафу, Ушалит, Ћафа Малиту, Пуке Черети, сви високи преко 1.000 а наки и до 1.700 м и још низ мањих. Све су то стрми висови један за другим, који заједно далеко превазилазе вис Сан Бернара, а спуштање низ стрмени је било теже него пењање.

Српски војник није добијао ни вино, ни ракију, ни дуван, ни кафу, ни чај, ни љекове и ни динара плате, а задовољан је био и са пола сувог и попут опеке тврдог хљеба на дан при најнапорнијим маршевима. Но ни тога није увијек било.

Ту ваља тражити и један од разлога за вишевјековни силан страх од Срба, и за не жаљење труда и средстава само да се Срби смрве.

Нажалост, сви напори и жртве били су узалудни. Енглески адмирал Цецил Борнеј објавио је 10. априла потпуну блокаду Бара, Улциња, Медове, Драча и читавог Српском приморја. Под ултимативним притиском европских сила, 11. априла је стигла наредба да се српска војска повуче. Код војске је настала недоумица, огорчење, па и сузе код оних који их нису пуштали ни у најтежим биткама, патњама и страдањима. Ипак нису напустили празне положаје него су се повлачили препуштајући их Црногорцима. Српску војску је европска флота евакуисала до Солуну, одакле се вратила у Србију.

Видјевши да Црногорци остају, и да је у потпуном и блиском окружењу, а без хране и муниције, Есад паша је 24. априла под часним условима предао Скадар. Тешка срца, због ултиматума европских сила морали су га и Црногорци напустити уз, за малу Црну Гору, прескупу цијену од око 10.000 изгубљених војника. Одред међународних снага ушао је 14 маја у град, а остала збивања су већ боље позната.

(У цјелини објављено у Глас Црногораца, 20. 08. 2001.)

Историјско право Србије за излазак на море

Под насловом Подвиг и величанствена жртва обновљено је сјећање на велики а заборављени подвиг српске војске у I балканском рату. (В. К. Глас Црногораца, 20. 08. 2001.)

То је био само један од много примјера надљудских напора и огромних жртава које је Србија поднела за обнову права посједовања морске обале. Наглашено је обнову, а не давање или уступање права, јер је чак и Константин VII Порфирогенит у X стољећу признавао приморске Србе и Српско поморје, а средњовјековно српско царство имало је излаз чак на три мора. Није јасно зашто се то егзистенцијално питање још увијек оставља по страни? Вјероватно зато што мало ко озбиљно вјерује да уопште може доћи до раздвајања нераздвојног организма Србије и Црне Горе?

Сада, када сепаратисти заговарају одвајање Црне Горе од Србије, занемарују важан проблем који неминовно мора искрснути: Што је са извојеваним историјским правом и другим облицима међународног права Србије за излазак на море, односно за посједовање морске луке? Ово питање намеће нужност обнављања још неких сјећања.

Након пропасти Српског царства, Србија је и као поробљена имала излаз на море кроз државу у чијем је саставу била, а чим су почеле борбе за ослобођење, почело је постављање и тог важног питања. О томе има више писаних трагова од 1843. г. када је Адам Чарторијски енергично и стручно образлагао неопходност да се Србији по сваку цијену обезбиједи излазак на Јадранско море. Он није био ни Србин, ни србофил, нити је интересима или територијално био близак Србији. Био је цијењен као објективни пољски експерт међународног права, јер је уз познавање сувопарних параграфа имао и душу, односно осјећај правде, а добро је познавао и историју.

Исте те 1843. г. је и српски државник Илија Гарашанин, у свом Начертанију, образлагао неопходну потребу и право излаза Србије на море. Било је још текстова на ту тему, посебно у више књига проф. др Лаза М. Костића, па би било много све то набрајати, али нажалост то данас више нико и не помиње. Не само у Црној Гори него ни у Србији, ни у Херцеговини, односно Републици Српској. Сепаратисти се могу и разумјети, али не и њихови противници, зашто не помињу уговор о заједништву Србије и Црне Горе из Подгорице од 13. 11. 1913. који је признат од Паришке конференције амбасадора у јулу 1922. Тако је добио међународно-правну заштиту да се једнострано не може раскинути без повреде међународног права. (Стр. 107. у II књизи др Лаза Костића Србија или Југославија, Хамилтон, 1959. позивом на студију Фридриха Томаса из 1931.)

Када је ријеч о Боки, односно некадашњем Српском поморју, није у питању само државно-економско интерес изласка Србије на море него и спајање са одвојеним српским народом Боке, који се вјековима борио за уједињење са Србима, а не са монтенегринима или дукљанима. Устанцима против туђина тешко је и број утврдити, јер су, Бокељи Срби, са извјесним ублажавањима и заоштравањима, перманентно били у побуни. Чак је и увертира за стравични I свјетски рат била у Боки, а Сарајевски атентат је био само повод. То свједоче и велики аустроугарски маневри и ратне пријетње уочи Сарајевског атентата, који нису били усмјерени ка српској граници на истоку него ка југу, као одговор снажним антиаустријским демонстрацијама које је организовала Српска народна гарда у Котору током Тројичинских свечаности 1914. г. (видјети стр. 213-238. у књизи Српска народна гарда – Котор, Цетиње, 1960.)

Овим маневрима је придата толика важност да им је инспекцију обавио лично престолонасљедник Франц Фердинанд, што га је и главе коштало. Убијен је у Сарајеву по повратку са тих маневара. Одмазда се нападно одразила на Боку, више него на ма који крај у Аустро-Угарској царевини. То показује зликовачки начини растурања Видовданске светковине на Превлаци истог дана кад је био и атентат, па забрана Српске народне гарде, хапшења њених чланова, стрељања српских родољуба и т. д.

Између два свјетска рата, политички географ Ото Маул, Њемац који није био наклоњен Србима, дао је једну од најстручнијих анализа узрока великог свјетског рата. И по њему, Сарајевски атентат је био само повод, а не и узрок свјетског рата. Главни узрок он је видио у трајној жељи и праву Србије да поново изађе на море:

Колике су патње и жртве Срби поднијели у балканским и I свјетском рату, то читав свијет зна, па није чудо да су то велике европске силе узеле у обзир још у току трајања тог рата. Чланом 5. Одлуке Лондонске конференције од 26. фебруара 1915. Хрватској је припало само ондашње Хрватско приморје, Италији Истра и већи дио Далмације, а Србији и Црној Гори цијела обала од рта Планка до ријеке Дрима са најзначајнијим лукама: Сплит, Дубровник, Котор, Бар, Улцињ и San Giovani Медуански и низом острва испред тих лука, као и залеђем у које је спадало и читаво скадарско језеро. Уговор су потписали: Сир Едвард Греј (В. Британија), гроф Бенкендорф (Русија), Камбон (Француска) и маркез Империали (Италија). "То је било такво пространство какво није тражио ни највећи српски максималиста", а уговор је имао, "пуну важност перфектног међународног акта". (Стр. 253-262., Спорни предели Срба и Хрвата, др Лаза Костића, Чикаго 1957.)

Ту није било одређено што од те обале припада Црној Гори а што Србији, јер силе Антанте тада нису ни предвиђале да то послије рата буду двије државе. Црна Гора се није ни питала, а Србија тај Уговор није прихватила да јој касније не би замјерила браћа Хрвати и Словенци како није водила рачуна о њиховим него само о својим интересима. Да би доказала несебичност и широкогрудост, српска влада је као свог изасланика по овом питању послала у Петроград Хрвата Фрања Супила. "Ни овако великодушног ни овако лудог примјера историја не памти. Србија се у корист својих највећих непријатеља, и због њих, због Хрвата, одриче преимућстава какве јој само један пут у историји могу да падну у део".

(Стр. 254. претходно поменутог дјела др Лаза Костића.)

Америка није била потписник тог уговора, јер је саклопљен прије њеног укључења у рат, али њен предсједник Вилсон Woodrow, у чувеним Четрнаест Тачака за успостављање свјетског мира, од 08. 01. 1918. изложио је ставове Америке, толико уважене да су знатно допринијеле што је добио Нобелову награду за мир. За разлику од Црне Горе коју је маргинализовао, Србији је посветио посебну пажњу, али је заступао принцип самопредјељења народа. Ако би се народ Јужног приморја опредијелио за Србију, то би било по свим принципима његових тачака. Међутим, он је узео у обзир и могућност да се народ тих крајева не одлучи за Србију, па је чак и за такав случај по специјалној диспозицији нагласио: "Србији се мора признати слободан и сигуран приступ к мору..." (Тачка XI, 27 а 111.)

Такво право није предвиђано за Аустрију и Мађарску, које су до тада имале простран приступ мору, не зато што су биле ратне губитнице него што нису имале ни историјско упориште, ни свој народ који тамо живи. Швајцарска није била ратни губитник, а ипак није третирана као Србија. Ни Словенији није помињан излаз на море.

На Париској мировној конференцији 19. 04. 1919. предсједник италијанске владе Орландо је у свом говору истакао и ово:

"Од почетка историје до Кампо-Формисног мира (1797) Далмација је била сједињена с Италијом, испочетка као дио Римске империје, а послије као дио Млетака... И култура далматинска судбоносно је гравитирала ка Италији. Далмација је била италијанска до најновијег доба..." Упркос свим тим разлозима, "Италија не тражи него мали дио Далмације да јој се уступи, а Котор, Сплит и Дубровник остају Србима."

Наравно да се ту не подразумијевају само градови него читава подручја, која се ни по овом предлогу не додијељују него остају Србима. Као што се види, Црну Гору по не помиње ни италијански предсједник, упркос томе што је италијанска краљица била кћер краља Николе. Србија је то одбила, опет да се не замјери Хрватима.

Послије I свјетског рата, поред излаза на море готово читавом источном обалом Јадрана, Србија је добила и међународно признату слободну луку у Солуну и слободан приступ до ње. Ту луку није добила на лијепе очи него што су то извојевали Срби нечувеним јунаштвом и огромним жртвама у пробоју Солунског фронта и општем доприносу слому Сила осовине.

У току II свјетског рата, када се Италија припремала да учини гест као у I свјетском рату и напусти Њемачку, за узврат је тражила да добије проширење својих мостобрана на источној обали Јадрана. Покушала је вратити расправу на Лондонски уговор. Миша Трифуновић, министар избјегличке Југословенске владе у Лондону, раније учесник повлачења кроз Албанију 1915. г. на сједници владе од 09. 06. 1943. је пред министарским колегама Хрватима рекао:

"Кад смо у Скадру, голи и боси, уништени и биједни, имали понуду Италије да нам пружи сву помоћ, само ако признамо Лондонски пакт, ми смо га одбили и рискирали све, пошто смо знали да је Лондонски пакт углавном уперен против Хрвата и Словенаца."

То је само било подсјећање на оно што се дешавало, а не и предлог за враћање на одредбе Лондонског пакта, јер је и избјегличка југословенска влада 1943. г. одбила сваке преговоре са Италијом, као и власти у земљи. Све се то много опширније може наћи у дјелима др Лаза Костића (највише на стр. 253-262. у књизи Спорни предели Срба и Хрвата, Чикаго, 1957).

Послије II свјетског рата, Србија која је највише дала и у том рату, што се тиче излаза на море није ништа више добила него што је и раније имала. Напротив. Задржала је слободну луку у Солуну, али се Тито лако одрекао тог значајног српског признања и права, да би лакше Хрватска добили Истру, а Словенија излаз на море (данас га има а Србији би то да ускрате). Изговор је био изградња луке Бар и жељезничке пруге до те луке да би то био главни излаз Србије на море. И у то је највише уложила Србија, па може ли без тога остати?

У Југославији, без обзира којој по реду, Србија је имала довољно излаза на море, па тај проблем није ни постојао. Они који сада доводе у питању постојање макар и крње Југославије, и ускраћивања изласка Србије на море, морају знати да не може све бити како они желе без велике невоље. Углавном, једном мора бити схваћено да свако рјешење које Србији не би обезбједило властиту, трајну и сигурну морску луку, и исто такав прилаз до ње, или не би уопште био остварљив без потока крви, или би проблем био разним притисцима или грубом силом пригушен и тако тињао до прве прилике да се распламса. Не само због историјских оправдања и економских потреба Србије него и због тога што је Србија највише уложила и кроз ФНП и кроз друге канале у изградњу пруге Београд-Бар, луке Бар, бродоградилишта и флоте (и војне и трговачке, а Југооцеанија још носи југословенско име), а уз све то већина Бокеља не би прихватила да живи у антисрпској Црној Гори.

Др Лазо Костић је био одличан прогнозер и све што је он предвиђао приближно тако се и догађало. Добро би било да његова дјела проуче усијане главе не би ли се мало "оладиле". О овој проблематици он је далеке 1957. г. написао:

(стр. 258. у помињаној књизи Спорни предели Срба и Хрвата.)

Нажалост, изгледа да то боље схватају угледници међународне заједнице него представници, и Црне Горе и Србије, како у опозицији тако и у позицији. Чак се нико од њих није озбиљније ни осврнуо на предлоге да Бока припадне Србији са слободним приступом преко Републике Српске, што би ријешило и неоправдано укинут излаз Херцеговини на море.

Једино још преостаје нада да ће преовладати разумне снаге и спријечити најгоре.

Можемо ли избјећи самоуништење

Историја је препуна сатирања и уништавања српског народа. Зашто су Срби увијек свакоме криви? Албанци се боре за велику Албанију и својатају што им никад није припадало, Хрвати се боре за велику Хрватску и својатају што им никада није припадало, па ево сада би и Црногорци да се одвоје од Србије а задрже српску Боку, која им као "сувереној држави" никада није припадала. И нико њих не оптужује за велико албански, велико хрватски, велико црногорски шовинизам. Једино Србе сви оптужују за великосрпске идеје, иако само бране своје, и то бар овога пута веома неуспјешно. У рату сви чине злочине, а само Србе оптужују иако они никад први нису почињали, нити одговарали на суровији начин од подношеног.

Свијет се чудио њиховој жилавости у борби за опстанак и како су све издржали и опстали, али по цијену огромних патњи и жртава. При том је било неизбјежно да и непријатељ претрпи велике губитке. Зато је сатанским снагама је било најкорисније навести Србе на самоуништење.

Први корак ка том циљу било је чупање црногорства из српског корпуса новокомпоновањем црногорске нације. Слиједила су измишљања несрпског поријекла Црногораца, подгријавање разлика и распиривање дивљачке мржње према Србима, а што се из тога може изродити, народу се и не покушава објаснити. Од такве мржње до братоубилачког крвопролића, само је један корак. Међутим, и без братоубилаштва, тај корак би могао бити черечење јединственог српско-црногорског организма. Односно одрубљивање главе од остатка тијела. Али што то вриједи, ако је иста судбина главе без тијела и тијела без главе? При том, условно се може рећи: глава је Црна Гора у данашњим границама (са Боком) а тијело Србија.

Иако би свак морао знати, није сувише често понављати због сузбијања лажне пропаганде, да је исходиште Српства на просторима данашње Републике ЦГ.

Стари историчари, укључујући Србима ненаклоњеног Порфирогенита, имали су у виду четири скупине Срба. Међу њима, највећи значај у свакој прилици придаван је Јужним или Приморским Србима. О њима се и највише знало због честих додира са медитеранским народима, од којих су попримали разне културне утицаје. Чувени француски путописац Пјер Марж, описујући Црну Гору забиљежио је да су Срби баш ту основали своју прву државу и од ње се ширили према унутрашњости Балкана. Па закључује:

Наравно, ријеч је о називу Црне Горе у вријеме када је Пјер Марже ово писао (1912. г.) а не oд раније када је ту било језгро старе Србије, јер је то било вјековима прије настанка појма "Црна Гора".

Румунски историчар свјетског гласа Никола Јорга објавио је (1922. г.) запажену студију у којој је констатовао:

Нешто је морало бити и језгро Дукље. У мало каснијој студији (1924. г.) Јорга је прецизнији: "Из Котора је формирано прво краљевство Срба..." Узет је само један детаљ из ове студије чија цјелина показује да Јорга није под Котором подразумијевао само то некадашње мало лучко насеље него и околину, односно Српско поморје.

Слично је тумачење пружио и римокатолички фратар, на Западу врло уважавани историчар који није Србин, ни странац наклоњен Србима, Фрањо Рачки:

Из те породице је и Владимиров стриц кнез Драгомир, који је мучки убијен на острву Архангела Гаврила у Свештеном архипелагу у Боки, а на сусједној Превлаци Архангела Михаила, имао је свој двор Легет Крешимировић. Послије Легета, околином Превлаке је владао Бодин, и из тог језгра ширио и стварао прву српску државу.

(В. К. Грбаљ... стр. 71-74. Српско наслеђе бр., 12. 1998.)

Убрзо послије Бодинове смрти, прва српска држава се распала на три дијела: Приморска краљевина (међу српским државама помињу је увијек на првом мјесту), Рашко жупанство и Босанска бановина. Краљевина је остала само Приморска Србија.

То је написао (1843. г.) истакнути историчар и слависта, Словак, Павел Јосип Шафарик.

Да се подсјетимо: Стефан Немања потиче из подручја Приморских Срба, који је 1166. г. постао велики жупан Рашки. Тек након тога почело је стварање, не прве него нове српске државе, која је током два стољећа прерасла у моћно Душаново царство. За читаво то вријеме Которани су били великани на српским дворовима, не као странци него Срби, без обзира да ли су били православне или католичке вјере. Котор је већ тада уживао широку аутономију. Ту су Немањићи имали дворове. По њима се Котор назива Царским градом (други владари тамо нису имало дворове). Бока је била главна лука средњовјековне српске државе, а у њеном средишту, на свештеном архипелагу била је и прва светосавска Зетска српско-православна епископија, па митрополија, са Царском лавром на Превлаци, исходиште духовности и државности Зете, касније Црне Горе. И не само Црне Горе. Није чудо што је светосавски култ очуванији у Боки него у ма ком другом српском крају. (В. К. Светосавска озареност Невјесте Јадрана – култ Светог Саве у Боки, Нови Сад, 1999.)

Свети Јевстатије Српски и свети Арсеније Сремац су превлачки светитељи, као и 70 превлачких мученика. (В. К. Запретана прошлост Превлаке, Београд, 1989, низ чланака у ревијама Бока и Монархија и саопштење на научном скупу о Превлаци 21. 11. 2000.)

Из непосредне околине Превлаке, "најбунтовнијег, најсрпскијег и најправославнијег" подручја, - како га је назвао проф. др Лазо Костић, потиче Никша, родоначелник Никшића, син је грбаљског бана Илијана Грбљановића. Баш тако га назива већина истраживача никшићког племена. Од Никшиног веома разгранатог потомства је око 3 милиона Срба раширено много више по свијету него по Црној Гори. Од њих су ван Српских земаља најпознатији Војводићи, којима и презиме говори што су били од старина, а од којих је само у Одеси било 7 ђенерала. А у Србији је тешко пребројиво мноштво великана, од Страхињића Бана, Карађорђа и династије Карађорђевића, хајдук Вељка Петровића, Вука Караџића, Лазара Мутапа, затим Влаховића, Булатовића и много осталих познатих личности из науке, културе, умјетности, политике, укључујући Драгу Машин-Обреновић. А она је поменута само ради подсјећања да и династија Обреновића вуче старе коријене из Боке, односно из обронака Орјена.

На први поглед може изгледати да је претјерана бројка од 3 милиона Никшиних потомака. Ипак, од оних давних, њему ближих, па до разгранатих нама ближих, појединачно и у неколико таласа масовно пресељаваних у питому Србију, та бројка не само да није претјерана него је чак веома опрезна. То је лако је израчунати из етнолошке студије Радоја Ускоковића Исељеници Никшићи (Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу, Београд, 1924). Неке новије процјене још су веће. Осим Никшиних потомака, има много и других исељеника из Црне Горе и Боке, не рачунајући оне из најмлађих генерација који су држављани Црне Горе, и којима се оспорава право изјашњавања о судбини Црне Горе. Чак и онима који су васпитавани у духу предака и којима више значе гробља тих предака од предјела у која су доведени најчешће силом прилика. Зар не би било право да се о судбини отаџбине (земље очева, дједова, прадједова) питају, не само грађани који живе у Црној Гори, и не само држављани него сви који могу и желе доказати да су им коријени у Црној Гори?

Из непосредне околине Превлаке потиче и највећи српски национални јунак и светитељ, кнез "српских и приморских земаља" посмртно проглашен за цара, Лазар Грбљановић, чији неуништиви дух одржава српство одражен у косовском циклусу. (В. К. Да ли је кнез Лазар Грбљановић родом из Грбља , Нови Сад, 1999.)

Из српске Боке, односно из непосредне околине Превлаке је и прва црногорска владалачка династија Црнојевића, оснивача прве црногорске државе. Први Чарнојевић који се именом помиње био је превлачки монах Михаило, а најпознатији Арсеније III, српски а не црногорски патријарх, са којим се још један велики талас Срба преселио ка сјеверу. У историји то није познато као сеоба Црногораца него сеоба Срба. Дуго се тумачили да је Црна Гора добила име по Црнојевићима, јер је тек у њихово вријеме ( XV вијек) тако названа, иако то није тачно, него је преведено са страних назива.

Отуд, прецизније из централног луштичког села Хераковића, преко огранка пруженог до херцеговачке Габеле, вуче старе коријене и најпознатија црногорска владичанска и владалачка династија Петровића-Његоша, што важи и за јединог црногорског свеца, светог Петра Цетињског. Свети Василије Тврдошки и Острошки је, као што свак зна, Србин из Херцеговине.

Због тога је разумљиво и понашање Петровића-Његоша о којима је др Лазо Костић записао:

Да Лазо Костић није субјективно претјеривао, доказ су и истраживања непристрасних странаца, од којих је довољно издвојити по једног који није волио, и другог који је волио Црногорце. Резултати истраживања су им ипак подударни.

Енглескиња Едит Дарам посветила је 20 година живота истраживању Балканских прилика. Није била наклоњена Славенима, па ни Србима укључујући и Црногорце. То није ни крила, а ипак је на црногорском двору чешће боравила. У књизи Славенска опасност (Лондон, 1923.) на више мјеста истиче великосрпство Црногораца. Овакви су њени утисци:

Из доба "клубашке афере", мис Дарам овако описује расположење Црногораца, и то свих а не само појединаца:

Др Герхард Геземан, професор и ректор универзитета у Прагу, волио је Црногорце и дивио им се. Ево неколико и његових утисака из књиге Херојске форме живота (Берлин, 1943):

Од тога се не разликују тумачења Јована Цвијића, признатог као најбољег на свијету познаваоца Балкана и Балканаца. У говору одржаном 1907. а објављеном са коментаром 1921. г. рекао је:

Овдје, у најкраћим цртама и популарно изнијето само неколико изазовних података. Сто пута више опширно образложених, документованих и са научном апаратуром снабдјевених аргумената, може се наћи у низу томова сабраних дјела др Лаза Костића. (IV до X том, сваки по хиљаду страна, Београд, 2000). Ко њих није проучио, тешко може бити довољно квалификован да о овим темама расуђује и расправља, без обзира на ауторитет који му доносе академске титуле (иначе катастрофално деградиране у Црној Гори). А ко их је макар и летимично прочитао, не би му могло пасти на памет да заговара черечење јединственог и нераздвојног српско-црногорског организма, па макар му је то био и добро плаћени задатак, - изузев ако се због поремећеног ума одлучио на самоуништење и уништење других. Поред осталог и зато што би из поменутих дјела сазнао колико је Лазо Костић пророчки предвиђао догађаје, и што би се могло очекивати као посљедица неприродног раздвајања Црне Горе и Србије, одсијецањем главе од тијела.

А ево како је тај др Лазо Костић писао о својим националним осјећањима:

То "данас" било је прије више деценија када је то написано. (Србија или Југославија, II књига стр. 102. Хамилтон, 1959.)

Лако је завести дио ојађеног народа празним обећањима. Историја је препуна лажних обећања и прекасних дубоких разочарања. Нажалост, они који одлучују и масе залуђују, или немају довољно знања и животног искуства па нису у стању као Лазо Костић реално процијенити што се може десити. Још је горе, ако све то знају али су им од свега прече властите позиције и интереси. Такви о ничему друго и не размишљају. Црногорски сепаратизам је толико тврдоглав да све више постаје стрмоглав.

А што је са бокељским сепаратизмом? Ко је одговоран за његову појаву? Одговор је у црногорском сепаратизму! Као што сваки национализам изазива супротне национализме, тако и сваки сепаратизам носи у себи клицу нових подјела и сукоба. Да се не заборави прва реченица из првог чланка ове серије чланака: Знатна већина Бокеља није имала, и извјесно је да ни у будуће неће имати, ништа против да Бока заједно са Црном Гором буде у саставу Југославије или у заједничкој држави са Србијом. Али ако дукљано-монтенегрини то не желе, отвориће се многи и велики проблеми који се још увијек заташкавају.

На нека питања о посљедицама црногорског сепаратизма, одговори личе на приче за малу дјецу. Најбољи примјер је питање: како ће малобројно и претежно нерадно становништво ЦГ (а и оно радно не носи епитет превелике марљивости) поред прегломазне полиције свих врста (јавне, тајне, саобраћајне, финансијске, специјалаца, ДБ) издржавати скупу савремену копнену војску, још скупљу ратну морнарицу и најскупље ратно ваздухопловство, ПА и БХ одбрану?

На ово питање је било одговора од највишег врха власти, али крајње поједностављеног и поптуно неодговорног: "Црној Гори није војска ни потребна". Да ли данас тај одговор може задовољити и малу дјецу, након искуства у Македонији, па чак и у срцу САД?

На највећи број питања сепаратисти уопште и не одговарају, јер одговора немају. На примјер:

Како би самостална Црна Гора могла издржавати преко 150 амбасада, трговачка и друга посланства и представништва широм свијета? Одакле средства за издржавање енормно бројчане унутрашње администрације, не само у државној управи него и у јавним предузећима и установама?

Ко би исплаћивао пензионере којих је у односу на број становништва више него ма гдје у свијету? И додатно оне војне и друге пензионере који су сада на терету савезне државе?

Обзиром на јаку међународну конкуренцију, што би било са туризмом без рачунања на госте из Србије, који више не би били домаћи?

Гдје су житнице и други ресурси који условљавају опстанак? А и да их има, гдје су радници за те житнице?

Како би у конкуренцији окружења опстали предимензионирани индустријски капацитети без пространог сировинског и тржишног залеђа?

Коме би служила лука Бар, димензионирана за потребе Србије и 10 милиона становника? Или пруга Београд-Бар, ако се Србија оријентише на грчке, бугарске или румунске луке?

Да ли се може вјечито рачунати на помоћ из иностранства, и како дугове враћати? И т д. и т.д. и т.д.

Поред много ових, и још више других питања која остају без одговора, најважније је оно у наслову овог прилога:

МОЖЕМО ЛИ ИЗБЈЕЋИ САМОУНИШТЕЊЕ?