Будимир Алексић

Ободска штампарија

Ни четрдесет година није прошло од када је Јохан Гутенберг (1455.), изумитељ штампарске вјештине, штампао прво веће дјело (Библију), а у Црној Гори се појавила штампарија. Наиме, почетком 1493. године на Ободу је почела да ради Црнојевића штампарија у којој су "печатане" прве српске, и уопште прве словенске ћириличне штампане књиге, које су српски народ увеле у ред најкултурнијих, најпросвећенијих народа тога времена. Тако је Обод, мало српско мјесто у Црној Гори, добило штампарију прије свих данашњих европских и свјетских престолница, са изузетком Рима (1467.), Париза (1470.) и Будима (1473.). Док је њихова држава одбројавала своје последње године, Црнојевићи оснивају прву српску штампарију, која представља врхунац српског средњовјековног културног успона и почетком новог културног процвата, који је, на жалост, већ на самом свом почетку заустављен турском исламском најездом.

За Ободску штампарију због недостатка довољног броја релевантних података није могуће са сигурношћу утврдити кад је добављена, али је сигурно да то није било прије 1483. године. Најглавнији извор за утврђивање праве истине кад је добављена ободска штампарија је народно предање које се, по правилу, узима као доказ само онда када или нема писаних докумената, или када га документи не побијају, него само допуњују. Први који је забиљежио народно усмено предање о овој штампарији био је владика Петар I Петровић Његош (1782. -1830.). Наиме, у својој краткој "Историји Црне Горе" коју је Димитрије Милаковић објавио на Цетињу у "Грлици", календару за 1837. годину, он каже: "Будући Иван-бег од велике турске војске одахну стараше се укрепити своје границе и налази једну малу крепкост (=тврђаву) више Ријеке, која се зове Обод, а потом би названа, како данас што се зове, Црнојевића ријека... Такође при истој ријеци и дом за напечаовање црквених књига сагради." Мало даље владика пише: "Видећи ови Георгије Црнојевић велику оскудицу књига црквенијех добави о своме трошку типографију и намјести је при Црнојевића ријеци у кући коју му покојни отац бијаше за то оградио." Три године прије него што је објављена ова владичина књига - 1834., на Цетињу је боравио Вук Караџић, ђе је скупљао материјал за своју књигу о Црној Гори, која је изашла у Штутгарту, почетком 1857. (превод: "Црна Гора и Бока Когорска). У тој књизи Вук пише о Ободској штампарији сљедеће: "У већу славу овог последњег кнеза црногорског, нека је овдје споменуто и то, да су се у његово вријеме и под његовим именом штампале црквене књиге, које се броје међу најстарије списе ћирилскијем словима. На њима, истина, стоји да су штампане по заповијести зетског војводе Ђурђа Црнојевића године 1494; али се не каже ђе, већ се по предању у Црној Гори зна да је то било у згради коју је за то подигао Иван на ријеци Ободу." Са овим тврдњама које се темеље на народном предању сложили су се многи научници. Гласовити руски научник Павле Ровински који је дуго боравио у Црној Гори и који је трајно задужио њену културу, и српску културу уопште, објавио је у "Прославној споменици четиристогодишњице Ободске штампарије" (Цетиње 1895.) опширан чланак у коме наводи како се су раније на Ободу "на мјесту ђе се и сад познају трагови некаквог четвртастог здања, по народном предању управо штампарије", налазила слова. Позивајући се на људе који су их имали у рукама он спомиње и старог просветног радника Стева Чутурила.

Штампаријом је до краја њеног рада управљао као главни мајстор и штампар јеромонарх Макарије, који је имао седам помоћника. У њој је штампано пет књига. Прва књига која је у овој штампарији угледала свјетлост дана био је "Охтоих првогласник ". Октоих (осмогласник) је једна од најважнијих богослужбених књига у Православној цркви. На срећу, година штампања ове инкунабуле (најстарије штампане књиге) је позната. Прецизан податак о томе начини се у њеном колофону (поговору) гдје се каже да је штампање ове књиге трајало "једно љето", и да је књига завршена 4. јануара 1494. године. Из овог проистиче закључак да је штампање почело почетком 1493., што се слаже и са Макаријевом напоменом из предговора, ђе он каже да је књигу "рукодјељисао" у вријеме зетског митрополита Вавиле, 7001. године, односно 1493. године. Сачувано је више од десет примјерака ове књиге која се састоји од 269 листова. Иначе, међу појединим примјерцима постоје разлике што упућује на закључак да су исправке вршене у току самог штампања. Овдје треба напоменути да неки научници сматрају како су у Ободској штампарији штампане књиге и прије Октоиха. Тако гласовити Павел Ј. Шафарик и руски научник Катаријев ту тврдњу поткрепљују чињеницом да Октоих није за црквену употребу најважнија књига, и сматрају да би свакако било логично да се прво штампају најважније. "Глас Црногораца" је приликом прославе четиристогодишњице Ободске штампарије 1893. на Цетињу писао: "Прије Октоиха има много потребнијих књига те се зато не може узети да је ово најпрва књига што је из ове штампарије изашла; тако ми имамо довољо разлога да закључимо да је ова штапарија коју годину прије прорадила, и да ју је Иван Црнојевић добио кад је у Италији године 1483. тражио пријатељства и помоћи, те се још надао да ће не сам уздржати Зету него је и проширити". Друга књига штампана у Ободској штампарији је Октоих петогласник". То је једна илустрована наша инкунабула, штампана исте године када и "Октоих првогласник". Трећа инкунабула из ове штампарије је "Псалтир с последовањем", који је сачуван у цјелости у неколико примјерака. За разлику од двије претходне књиге ова је штампана на Цетињу, што се види из колофона, а штампање је завршено 22. септембра 1495. године. Четврта књига је "Требник" (Молитвеник) чије је штампање довршено у јулу или августу 1495. године. Пета и последња књига штампана у Црнојевића штампарији јесте "Четворојеванђеље", о коме нема никаквих података кад је штампано, али научници претпостављају да би то могло бити у другој половини 1495. и током 1496. године. Није сачуван ниједан његов оригиналан примјерак, а познато је само по препису из 1548, тзв. "Буђановачко Четворојеванђеље" које је такође изгубљено. Све ове књиге штампао је јеромонах Макарије који је уз мецену и добављача штампарије Ђурђа Црнојевића најглавнија личност овог културног подухвата. На жалост, немамо довољно података о личности овог ријетког духовног и културног прегаоца. Иако без икаквих података, научници мисле да је Макарије штампарску вјештину изучио у Млецима. Но, Макарије није радио сам, већ како што смо рекли, уз помоћ још седам људи, како то и пише у поговору "Октоиха првогласника".

Пред најездом Турака Ђурађ Црнојевић је 1496. године морао напустити Црну Гору и емигрирати у Италију, одакле се више није никад повратио. Са њим је отишао и јеремонах Макарије, тако да је штампарија престала да ради. Макарије се 1508. године појављује у влашкој земљи ђе наставља са штампањем књига. Тако је он први у Румунију донио штампарију и за тамошње потребе издавао књиге.

Послије 1512. године више се не спомиње његово име као штампара, али се спомиње као митрополита Угро-влашког. По мишљењу неких научника живот је окончао као игуман у Хиландару послије 1528. године, а по некима умро је као митрополит 1541. Од њега је остало и неколико списа и докумената од знатне историјске вриједности, међу којима и један географски спис. Иако неки научници мисле да је то била државна штампарија и сматрају је првом у свијету такве врсте (што би под условом да је била државна било тачно) ми стојимо на становишту да је она била манастирска и меценатска. Чином оснивања и меценатства штампарије Ђурађ Црнојевић се сврстава у плејаду наших великана духа и културе, али због своје трагичне судбине и судбине своје земље, и до краја трагичних људи.