Вечерње новости, 15. јун 1896, Видовдан (стари календар)

У доба књаза Николе и књаза Михаила постигнут је био споразум између Црне Горе и Србије (1866). Али смрћу Михаиловом, познатог поборника за ослобођење балканских народа, за вријеме његовог насљедника, краља Милана, који је вјечито страховао за своју круну и за којег је интерес династије био на првом мјесту, између Црне Горе и Србије је настао отворен раздор и узајамно оптуживање по питању српског јединства. Ово се стање нешто поправило за вријеме владе Александра Обреновића, али су га још увијек погоршавали црногорски емигранти у Србији.

Упркос свим овим несугласностима и династичком ривалству године 1896, иницијативом књаза Николе, поново је дошло до успостављања блиских веза између Црне Горе и Србије. У то вријеме је отпочето и "дјело зближења и споразума Балканских држава око сфере народних аспирација и подјеле међу њима земљишта европске Турске на којима живе народи свих ових држава мање-више измијењено". Књаз је одмах у почетку истакао своју "стару жељу" да походи краља Александра у Београду, иако му је тешко падало да он "сиједи господар иде у посјету младом краљу". Али када је србијанска влада под утицајем црногорске дала изјаву како краљ Александар и сам жели да посјети књаза на Цетињу, он се одмах одлучио на пут, утолико прије што је то била и препорука мјеродавних руских политичких кругова.

Прије но што је посјетио краља Александра, књаз Никола је отишао у Москву на крунисање цара Николе. Отуда је при повратку отпутовао у Београд у пратњи своје свите којој се у Бечу прикључио и тамошњи српски посланик Ђорђе Симић.. На даљем путу за Србију књаз је постајао све "свечаније и одушевљеније расположен". У Новом Саду га је иза ограде поздравила одушевљена маса грађана којима су мађарске власти забрањивале да изађу на саму станицу. Једино је Александру Сандићу, пјеснику и познатом јавном раднику, било дозвољено те је пришао возу и поздравио високог путника. На путу књаз се о свему интересовао и распитивао свога министра просвјете, војводу Сима Поповића, родом Сремца. А када је ступио на српско земљиште, о чему га је, по његовој жељи и ранијем упозорењу, обавијестио посланик Симић, он је громко узвикнуо: "Капе доље!" Потом је сам скинуо капу, клекнуо и прекрстио се.

На београдској станици књаза су дочекали краљ Александар, војска и огромне гомиле свијета. Срби су поврвели били са свих стана да својим сопственим очима виде "светило српско". Књажев дочек је био још више увеличан што је падао на сами Видовдан - симболични дан народне славе и српског јединства. Сусрет српских владалаца био jе необично дирљив. Народ им је усхићено клицао. Очевидно да су и они сами били дубоко узбуђени. Књаз је загрлио краља и пољубио га. Ова појава раздрагала је београдску публику као да је присуствовала каквој великој патриотској представи. По ријечима Слободана Јовановића "њој је изгледало као да је уједињење Србије и Црне Горе већ одавно извршено.

Још је веће овације књаз Никола доживио када је истога дана био у Саборној цркви на парастосу косовских жртава. Послије одржаног обреда и патриотског говора митрополита Михаила, у цркви, "свој увијеној у црно", он је, обучен у златно црногорско одијело и са сабљом Немањића о појасу, "клекнуо, пољубио земљу и бризнуо у плач". На то је и сав присутни свијет проплакао са њим. "А када је пјесник химне Онамо, 'намо положио сребрни вијенац на гроб књаза Михаила и изишао напоље, Београђани су га славили и носили на својим рукама. Београдским улицама он је пролазио и био поздрављен као нови Обилић".

Долазак књаза Николе у Београд и вријеме проведено у њему добили су били "значај једног свесрпског празника". Народ је ове дане претворио био у опште весеље и одушевљење, Исто тако и књаз је био весео и расположен. Он је свуда, у народу, војсци, школама и у свим установама, које је обишао, доживљавао само почасти и уважења. Краљ га је именовао за команданта IX пјешадијског пука, а Српска академија наука у његовом присуству бира за свога члана његовог љубимца — пјесника Јована Јовановића Змаја, који је том приликом прочитао лијепу патриотску пјесму „Краљевић Марко и троглави Арапин":

Са Авале, са Ловћена
једна труба труби;
Авала се приближује
да Ловћен пољуби...

Понегдје се у хору пјева и пјесма Онамо, 'намо коју истовремено сви присутни прихватају и прате. Књаз је био врло одушевљен знаменитостима и културним напретком Србије. Послије овога он интимно и у повјерењу саопштава Симу Поповићу да више ником неће дозволити да пред њим и у његовој земљи грди Шумадинце.

На свечаном обједу који је одржан у двору књаз се топло захвалио краљу на дочеку. У здравици коју му је том приликом одржао, изнио је и свој политичко-национални програм. "Дођох из дома у дом!" рекао је поред осталога књаз. . . "И дођох на Видовдан! А што баш овај дан изабрах, дан прије кобни за наше српско племе? Изабрах зато да га мили наш народ не проведе у сјети као до данас. Од Лазара на овај дан он се сјећа свих мука својих, страдања и робовања свога. Ни бројно надмоћнији, ни урођена храброст разоритеља наше домовине не бише тако фатални за њен опстанак колико наша неслога.

Величанство! Промисао божја нас је двојицу означила да смо владари и управљачи српскога народа. Проникнути том светом задаћом и најврућом жељом да то по божјој вољи вршимо, дужни смо ми све учинити за племенити и драги наш народ српски који, да се исправи за слогом, вапије. Јер само на дому сложан народ јак је и од других уважен.

И данас на устанке видовданске, драги мој брате, а пред лицем милога нам Српства, поднашам ти израз чист као најпрви зрак сунца који је јутрос врх мога Ловћена обасјао, израз оне благословене слоге и љубави коју народ жели да међу нама постоји. Загрљени и слогом спојени нас ће добри српски народ, испредвајан, а из три вјере, благосиљати; благосиљаће нас сјенке умрлих мученика српских; благосиљаће нас робље српско. Он ће наш примјер сљедовати, те сложан сав ће вјеровати једну вјеру, вјеру спасавајућу, вјеру народности.

Цијело је Српство данас у духу с нама, а што оно жели, желимо и ми двојица. а наша је задаћа да га поведемо правцем његових тежњи. Наш је народ и свјестан и праведан. он за туђим не тежи; он жели само своје и ничије осим своје, јер је сам изрекао: Отето - проклето! Посједници свега, ми смо позвани бити ревносни сународници других срећних народа на пољу напретка, развића и цивилизације...

Ја подижем ову чашу у твоје здравље, Величанство, и у здравље српскога народа!

Посјета књаза Николе Београду и његове ријечи које је тамо изговорио "учиниле су јак", управо "епохални ефекат" на српски народ. "Од тога зближења и братимљења српских владара и држава очекивало је Српство своје боље дане и вјеровало је да су завазда престале оне жалосне појаве у његовим пређашњим односима". То је исто вјеровао и књаз Никола који је врло задовољно и са великим почастима напустио Београд. У души је још носио мисао о могућностима орођавања са младим краљем преко своје кћери Ксеније, јер га је његова мајка, краљица Наталија, врло често за њу распитивала. Стога се он утолико прије надао и његовој брзој посјети.

Уистину, наредне 1897. године, на Ђурђевдан, крсно име Петровића, краљ Александар је посјетио Цетиње, иако је краљ Милан из Беча употријебио био сва могућа средства да му осујети овај пут, плашећи га још да ће "погинути, чим ступи на црногорско земљиште". Ипак, млади краљ који је знао понекад и да се успротиви вољи свога оца, када је био далеко од њега, није га послушао. "Цијела је земља била на ногама да што љепше дочека књажева госта". Краљ је био веома расположен и говорио је доцније да се, "никада тако пријатно није осјећао" као на Цетињу и да ће му дани које је тамо провео остати најмилији у животу". Али када су министри обију влада, србијанске и црногорске, Михаило Вујић, Ђорђе Симић и Гавро Вуковић, саопштили да су склопили споразум о међусобној подјели Санџака и Македоније, које је претходно требало заједнички да ослободе од Турака, он је оштро одбио да Црногорцима припадне Призрен. Исто тако он није показао вољу ни у погледу просидбе књагињице Ксеније, иако су његови министри, Вујић и Симић, у томе смислу преко Вуковића чинили озбиљне покушаје. У политици краљ Александар је био под утицајем краља Милана, а у љубави је његово срце била освојила Драга Машин, дворска дама његове мајке. Ова два момента разбили су и план о споразуму између Србије и Црне Горе, а повратком Милановим у отаџбину настале су несугласице и потајна трвења између двије српске земље, што је с малим прекидом трајало све до смрти краља Александра (1903). Такво стање и уопште ненационална политика Обреновића, који су у народу добијали све више противника против себе, убрзало је њихов пад. Али у ово вријеме када је Србија доживљавала све јачи полет и књаз Никола, који је до тада сматран за највећег носиоца народне мисли, почео је да губи од своје велике популарности.

[Цитати из дјела Сима Поповића (У Београду и на Цетињу, ИИТ, фасц. 137), Гавра Вуковића (Србија и Црна Гора, ИИТ, фасц. 75) и Слободана Јовановића (Личне успомене, Споменица Ст. Новаковића, стр. 93)]