Васко Костић

За демократску Црну Гору
(са Боком)
у демократској Југославији

Свеска друга

2002

Учитељи, професори историје, аутори и рецензенти уџбеника историје и политичари у Црној Гори, дозволите
аudiatur et altera pars.

На корицама: Традиционални светосавски лаварум Царске лавре превлачке и Михољског збора - претеча српског грба - израђен по узору на стари оригинал за кога се вјерује да је прављен по директним упутима Светога Саве, 4 златна светачка ореола су символи 4 јеванђелиста јер су у Царској лаври преписивана јеванђеља

Издање прве свеске из ове едиције (збирке актуелних чланака) омогућили су они који су поменути на 2-гој страни прве свеске. За ову другу свеску дјелимично је помогла продаја прве, а јавили су се и други људи који су прочитали прву свеску и предложили проширење уз спремност да помогну објављивање. Техничку помоћ су пружили Станко и Борис Берберовић.

Свима срдачно захваљујем!

Аутор

• Обраћање Скупштини Матице Боке у Клубу војске Југославије у Тивту 4. 11. 2001.
• Предговор
• Светосавска Бока
• Которани старосрпски великани
• Котор – српски царски град
• Што су Морлаци радили по Боки
• Колика је била прва Црна Гора
• Одакле су Петровићи-Његоши
• Чија је тзв "црногорска" ношња
• Његошево србовање
• Истина о збивањима 1848. г. у Боки
• Српске асоцијације у Боки
• Зависна "сувереност" Црне Горе
• Од которске варнице до свјетског ратног пожара
• Бокељи први солунски јунаци
• ПРОГРАМ Удружења "Матица Боке"
• Закључак

Обраћање Скупштини Матице Боке
у Клубу војске Југославије у Тивту 4. 11. 2001.

(Уједно и кратак садржај прве свеске)

Већина Бокеља не може, и не жели, слиједити оне "Црногорце" који су огрезли у продуковању толико лажи и мржње према свему што је српско, да је то згражавајућа грехота и срамота! Како не схвате колико сами себе блате? Не само због свог поријекла него што у Београду, даљим и ближим поријеклом има више Црногораца него у Црној Гори. И увијек их је било на највишим положајима.

Из Црне Горе (у данашњим границама) управо су оне српске династије које највише блате: Немањићи и Карађорђевићи.

С друге стране, најпознатије црногорске династије Црнојевићи и Петровићи-Његоши, потичу из српских крајева ван Црне Горе. Како то раздвојити? Ко то ипак покушава, не смије заборавити да Бока није Црна Гора! Бока, (наравно са Будвом и Паштровићима) није Црногорско Приморје! По свим прокламацијама када је стварана наша федеративна јединица, звала се Црна Гора и Бока, да би оно Бока, зна се како, било избрисано. То је већ предуго толерисано.

Ко мисли да ће лако са Бокељима и да им је довољно прстом запријетити, јер су мирни и разумни, нека се сјети колико је било устанака од којих су се тресли темељи и великих царевина, кадгод су кроз историју повређивана права Бокеља.

Котор је имао самосталност пола миленијума прије настанка појма "Црна Гора". За вријеме Немањића, као и за вријеме вишевјековних туђинских управа, Бока је имала тако широку самоуправу какву није имала ни једна друга област у тим државама. Бокељима нико то није поклањао него су извојевали и мачем и мудрошћу.

Бока није 1813. припојена Црној Гори него је било обратно. Бока има далеко више искуства и ресурса да управља сама собом него Црна Гора, која је чак и за врије Његоша била de jure турска покрајина. Не хиљаду година него тек од 1878. Црна Гора је имала политичку самосталност, а економски је и тада зависила од помоћи Русије, Србије, Италије, Аустрије па чак и Турске.

Бока није 1918. имала никакве везе са Подгоричком скупштином, ни са Црном Гором, него је вољом народа директно припојена Србији и уједињеној држави. У Зетској бановини је била исто као Дубровник и Херцеговина, а анексија 1945. је једнострано и незаконито злодјело који се не заборавља, као и много других поступака, који изазивају огорченост Бокеља, нарочито експлоатација Боке.

Нико не објашњава како би малобројно и претежно нерадно становништво ЦГ (а и оно радно не носи епитет превелике марљивости) поред енормног административног и полицијског апарата, могло издржавати преко 150 амбасада, и ко зна колико други посланстава широм свијета? Што би било са пензионерима којих је у односу на број становништва као мало гдје у свијету, кад им се додају војни и други пензионере који су сада на терету савезне државе? Ваљда сада, након искуства у Македонији, па чак и у срцу САД нико разуман неће рећи да Црној Гори није потребна скупа савремена војска са још скупљом морнарицом, авијацијом и ПА и ХБ одбраном?

Ако Црна Гора има икаквог разлога и права да се издвоји из Југославије, исто или још више има Бока да се издвоји из Црне Горе.

Ако Црна Гора неће да им они одозго соле памет, то исто важи и за Боку. Ако Црна Гора жели сама да управља својом судбином, и то важи за Боку.

Ако за Црну Гору важи "са Србијом увијек, под Србијом никад", за Боку важи, "са Црном Гором увијек, под Црног Гором никад".

Ако је Црна Гора 5:95% у односу на Србију, а тражи права 50:50% (без толиких и обавеза) и Бока би бар толико морала да има у односу на Црну Гору.

Ако Црна Гора жели самосталну државност коју је имала, нека се усрећи, али без Боке, јер у тој држави Бока никад није била. Све што Црна Гора оствари, и на исти начин како оствари према Југославији, и Бока може тражити да оствари према Црној Гори.

Нека се Црна Гора монтенегрише, дукљани, турчи и... што год жели, срећан јој пут, али без Боке.

И порука за крај: они из Подгорице, који су осуђивали Београд, што не слуша препоруке међународне заједнице, сад то исто раде, па би могли исто и дочекати.

А Бокељи не траже ништа друго него што подржава и међународна заједница: Демократска Црна Гора (са Боком) у демократској Југославији!

Предговор

Претходна свеска објављена 04. 11. 2001. под насловом За демократску Црну Гору (са Боком) у демократској Југославији, није означенa кao "прва" у нади да ће бити довољна сврси којој је намијењена, и да ће на томе остати. За појављивање ове друге свеске под истим насловом (као дериват прве разрађивањем неких поглавља) највише заслуга имају, или, ако некоме боље одговара, највећу кривицу сносе: онај проф. др који је дао врло садржајну анализу о Скупштини Матице Боке, и уредник Побједе који је допустио да се то објави, али не и да се објави ни Проглас, ни Програм Матице Боке.

Задивљујућа анализа уваженог професора објављена је без његовог потписа, и без потписа новинара, што значи да је одговорност преузело Уредништво. Та политичко-правна анализа толико је важна да није изостављена ни слика строгог васпитача младих, са претећим кажипрстом, тако да је сликовито приказана и његова претећа изјава. Обзиром да је објављена у мало читаном листу ефемерног карактера, а најзаслужнија је за настајање ове друге свеске, ред је да се овјековјечи у овом Предговору. И то у цјелини, како не би било сумње да је нешто истргнуто из контекста. Разлика је само у појачањима масним словима неких реченица, да не промакну непажљивим читаоцима:

Народна је клетва: како истину говорио, тако му Бог помогао! То овоме професору не би требало пожељети јер би му била страшна клетва. Хришћански је пожељети му: Опрости му Боже! Поготово за оне ријечи о убијањима, пљачкањима, и паљењима, пријетњама отцјепљењима. И то упућено Бокељима!? Као да све то није било у обрнутом смјеру? И за оне ријечи о подржавању из Београдског великосрпског центра, о београдској диригентској палици, о антицрногорској експозитури... У ствари, знатан дио Бокеља југословенске оријентације незадовољан је односом београдске, и власти и опозиције због изостанка подршке и материјалне помоћи Бокељима у њиховим напорима да остану у заједничкој држави. Ако се тако понашају у Републици Србији, да им не би неко замјерио да се мијешају у унутрашње послове друге републике, зашто се у савезним оквирима не би умијешали у свој посао? Као да ово није заједничка држава.

Медицинско објашњење за оне који траже одцјепљење и против су своје државе, сасвим је умјесно. Риједак је случај да неко сам осјети да му је потребна медицинска помоћ у том смислу. Али ко је тај ко тражи отцјепљење од своје државе? Ко не жели да има своју државу? Па зар није наша држава Југославија, коју читав свијет признаје? (Осим пола становника Републике ЦГ, а од те половине, половина нису ни Црногорци ни Срби). И док постоји, макар и окрњена, Југославија, односно заједничка држава, РЦГ и Р. Србије, родољубима ће бити част и дужност да је бране. Оне, који су се кроз историју супротно понашали, народ је одувијек називао изродима!

У Уставу Црне Горе ваљда још нешто стоји уз оно на што професор пријетећи упозорава. Тамо не стоји да је Црна Гора суверена држава какву он прижељкује. Али стоји оно због чега она никад таква неће моћи бити, ако се поштују Устав и закони, на што професор посебно упозорава. На жалост уставобранитељу и још неким, а на радост родољубима југословенским!

Гдје је тај професоров пријетећи кажипрст био кад су недодирљиви немилосрдно газили уставе и законе? Можда ћутање није кажњиво и кад је стручњак дужан да се огласи, али је неморално. Поготово ако се не огласи кад би могао спријечити кршење закона, а огласи да некоме уста зачепи. Ко је васпитаван у духу предака, није у стању одбацити дужност поштовања њиховог аманета, без обзира којом цијеном то морао платити.

Зов предака је много снажнији од претећег кажипрста било ког професора, правника, судије, "досљедног уставобранитеља". Ове свеске су прилог напорима за очување заједничке државе, и да се боље схвати до чега би раздруживање могло довести. Из њих се види да "суверена" Црна Гора неће бити једина посљедица раздруживања – како то упроштено и неодговорно тумаче неодговорни људи.

И не ради се о претњама које "стављају у изглед друге недаће у којима ће се наћи Црна Гора у случају да постане независна".

Ради се о упозорењима каква стижу и са много других страна, па и од међународне заједнице, јер таква Црна Гора, и ако се на неки начин оствари, може бити само кратког трајања. А крај трајања може бити веома опасан и непредвидљив. Чак и под условом да Србија прихвати мирно раздружење по моделу Чехословачке, - што се предлаже. Али се не каже да у Чешкој не живи пола Словака, нити у Словачкој пола Чеха, који не би прихватили раздружење. А позивање на право самоопредјељења, ако важи за Црну Гору у односу на Србију, мораће важити и за Боку у односу на Црну Гору.

За жаљење је што је до овога морало доћи, али то на душу оних који то изазивају. Они су изазвали и то да се сада опиру црногорчењу и многи који су се поносом изјашњавали као Црногорци. Један од њих сам и ја био, али док се прилике не измјене, док црногорство буде символ антисрпства, ја се нећу моћи осјећати Црногорцем. Ни ја, ни моји истомишљеници - којих бар у овом погледу, има много.

О Црногорцима је много лијепога речено и написано, што је већина и заслуживала. Неко ће рећи да ове моје (за сада двије) свеске, могу покварити такве утиске. То би било противно мојим жељама и намјерама, и сигурно ових свезака не би било да је то тако. Нажалост, такви утисци су прије овога покварени захваљујући неодговорним појединцима на одговорним мјестима. Гору црну, толико су зацрнили, да су од ње направили Најцрњу Гору. Да ли ће се моћи опрати?

Пажљиви и објективни читаоци ових текстова лако ће уочити да се негативности не односе на све Црногорце. Честити остају честити, исто као што и они други остају што су, ма ко што мислио, говорио и писао о њима, поготово ако је то уопштено и без помињања личних имена. Овдје је у негативном смислу ријеч о онима који нису васпитавани у духу култа предака, који заборављају гробове предака, заборављају зашто су им преци потоке крви проливали. Ријеч је о онима који се изрођују, монтенегришу, дукљане, латине, кипте од мржње према Србима и ту мржњу шире на друге не бирајући средства да би добили што више истомишљеника. Али засљепљени не могу видјети колико стварају огорчења и противника. Ове свеске, као што је већ речено, само су одговор њиховим изазовима. И то не тренутним него вишегодишњим, што је једном морало дозлогрдити свима који су то морали трпјети. Ако буде још изазова, биће и наставка серије ових свезака јер, нове нужде рађу нове силе, дјеиствија напрежу духове, - како рече највећи Србин свих времена.

По монтенегрино-дукљанским повјесничарима, Бока је Црногорско приморје; по хрватским је најјужнија хрватска жупанија и Залив хрватски светаца; по албанским је она њихова Илирска ријека.

А што оста од српске Боке и историјског српског поморја?

Гдје су српски историчари и политичари да је бране и одбране?

Хоће ли се у гробовима превртати кости наших предака?

Или ће испливати из земље као на Превлачком светилишту, да нас подсјете на своје клетве и аманете.

Светосавска Бока

Додатак тексту Историјско право Србије за излазак на море

На стр. 45. прве свеске поменуто је да је средњовјековна српска држава имала излаз на три мора. Наравно, најважнији излаз је био на Јадранско море, а на том мору најважнија српска лука је била Бока. У Боки култ Светог Саве је био (и остао) развијенији него у било ком другом српском крају. О томе има много доказа. (В. К. Светосавска озареност Невјесте Јадрана, Нови Сад, 1999.) Како то објаснити?

Није лако, јер о владавини Растка Немањића већим дијелом Боке многи мало знају, јер је каснија Савина духовна, потпуно засјенила ранију Расткову свјетовну владавину.

Често се истиче да Светог Саву уопште није интересовало материјално богатство. Исправније је рећи да га није интересовало ради овоземаљског уживања. А да га уопште није интересовало, не би га ни имао, и живио би просјачким животом. У таквој ситуацији, како би подизао и помагао толике грандиозне манастире, цркве, школе? Није ваљда, немајући своје, трошио туђе?

Имао је богатства и придхода (данак) и трошио је, али у богоугодне сврхе. А имао је, поред осталог, и зато што је неко вријеме био и владар једне српске земље. Нека је и кратко (не зна се тачно колико). Чак и да није лично ни дана владао, него неко други умјесто њега, он је био номинални владар. Важно је у свакој прилици истицати да је био владар српске земље, и која је то српска земља.

Прва вијест о томе је у повељи Сплићанима из 1190. г. у којој се каже да је Немања дао земљу Хумску на управљање Растку.

Родоначелник Немања, праведно раздјељујући своје земље синовима, додијелио је Зету Вукану, Рашку Стефану, а ни Растку није могао одредити нешто што много мање вриједи. Хум је данас безначајно мало мјесто, али тако у прошлости није било. Хумска земља или Захумље са Травунијом није била ни мало ни сиромашно подручје. Небригом или вишом силом, сада је огољено, а некада је било најбогатије бујном шумом у којој је било највише висококвалитетног, тада много траженог дријева (дрвене грађе) за бродоградњу. Гдје су шуме, ту је и шумска дивљач, али и домаће животиње, уз што иду и друга богатства. Уз све то и здрави српски људски потенцијал.

Када се Растко одрекао владавине и пренио земљу на управљање, није се морао одрећи прихода са (или од) своје земље. Познат је низ случајева плаћања данка и на поклоњена земљишта. Касније, кад су Рат и Стон "поклоњени" Дубровчанима, они су плаћали познати "Стонски данак" Стефану Душану, а такође још касније босанском краљу Стефану, кад им је он поново уступио Стон и Рат.

Примјером Светога Саве, и каснији српски владари су овај данак користили искључиво у добротворне сврхе. Поклањан је и Јерусалиму, а касније је уживање овог данка прешло на светогорске манастире: Хиландар и Светог Павла, који су га примали све до пада Дубровачке Републике. То су опште познати подаци, па је важније нешто више рећи о некадашњем значају и величини Захумља.

По проф. Константину Хефлеру:

Као што се види, Захумље је на другом мјесту, одмах послије Србије, а испред Зете, под којом је подразумијевао само "планине око Скадарског језера". Чак је ту Захумље и без Требиња, које је чинило засебну област, касније спојену и названу Херцеговином.

По Стојану Новаковићу, Хумњани су чак сви становници на лијевој обали Неретве, изузимајући Дубровчане. А када се Неретљанска област растурила почетком XI в. Хрвати су припојили залеђе, а Приморје је опет већим дијелом остало српско. (Све то много опширније у књизи Лаза М. Костића, Српска историја и српско море, Мелбурн, 1963.)

Хумска земља је јужно задирала и у Боку. Колики јој је дио Боке тада припадао, то на основу расположивих података, није могуће прецизније утврдити. Простор Игала, данашњег Херцег-Новог, Савине и Зеленике, нико не доводи се у питање. Има оправдања да се ту уброји све што је послије тога била Херцегова земља, или Земља Светог Саве, као насљедница оне прве имовине Светог Саве. Према томе, читава Западна Бока укључујући Рисан са пространим залеђем до Грахова. То је више од пола Боке (без Будве и Паштровића).

Карло Врбанић, аустријски официр и историчар, пишући о Боки (Agram, 1887.) према преводу Лаза М. Костића, записао је и ово:

Уз ово, Лазо Костић је цитирао и историчара Османлијског царства Fredrich-a Kroltz (писано 1921. г.):

Константин Јиречек је записао:

Отимањем Хумске земље 1322. г. Босна је избила на море, запосједајући земље Светог Саве. А када се 1448. г. феудалац Стјепан Вукчић одвојио од босанског краља, прогласио се Херцегом од Светог Саве. Зашто је узео баш тај назив? Зато што је та земља Светог Саве, она земља која је некада припадала Светом Сави. По Светосавском херцоштву касније је названа Херцеговином, као и главни град Херцег-Нови. Тако је то било све до 1482. г. када је, послије Босне, пала и Херцеговина под турску власт, укључујући и светосавску Западну Боку заједно са Рисном. По неким старим гео-картама, ту је спадао и Ораховац, до ријеке Љуте, а већи дио Источне Боке покривала је Светосавска метохија, Светог Архангела Михаила, такође светосавско подручје. Гдје би Свети Сава основао прву епископију на Српском поморју и прву у Зети, ако не на својој земљи?

Није чудо, што Свети Сава ставља на првом мјесту приморску земљу Зету. Други пасус прве главе Живота Стевана Немање, Свети Сава овако започиње:

Као што се види, Свети Сава је на првом мјесту навео приморску земљу Зету. Осим ње, остали поменути крајеви су у ужој Србији и на Космету. Сада је јасније зашто је Свети Сава одабрао Превлаку за столицу Зетске епископије, односно своје – светосавске. Колико је у њој боравио приликом њеног успостављања и уходавања, и колико је пута касније посјетио, о томе се може закључити по богатству народних предања, односно по колективном сјећању, и не само по томе.

Готово сви каснији аутори, Зетску епископију стављају на прво мјесто међу 8 новоуспостављених српско-православних епископија. О томе је много документованих података у другим књигама. (В. К. Запретана прошлост Превлаке, I књига, Београд, 1989. и II књига, Београд 1994.)

Сада већ има више литературе (иако још не довољно) која говори и прошлости, сјају и заслугама Превлачког светилишта, као исходишта духовности и државности касније Црне Горе, а у добром дијелу и Србије, па то овдје може изостати.

Превлачко светилиште је разарано више пута, а докрајчено је 1452. године. Након два стољећа турске владавине (1482-1682.), протјеривањем Турака из Западне Боке, требало јој је вратити име Земља Светог Саве! Тако је требало назвати и Светосавску михољску метохију, имовину Светог Архангела Михаила. Свакако уз то и српски Грбаљ, чији је један дио непосредно физички припадао манастиру као метох, а и остали дио му је духовно гравитирао.

Можда би тако и било да Млечани нису завладали Боком? Касније је Аустрија распарчала Метохију на више дјелова, да јој се траг затре, а ни послије Аустрије у том смислу није било боље.

(Много опширније: В. К. Светосавска озареност Невјесте Јадрана, - Култ Светога Саве у Боки, Нови Сад, 1999.)

Которани старосрпски великани

Додатак тексту Можемо ли избјећи самоуништење

На стр. 53. прве свеске поменуто је да су Которани били великани на српским дворовима, и то као Срби, а не као странци, без обзира на вјероисповијест. То је потребно допунити чињеницама.

По разним архивама постоји много писаних доказа да су Которани покривали најважније и најповјерљивије положаје на српским дворовима. Не привремено, или случајно, него веома дуго кроз низове генерација од почетка немањићких држава до краја Душановог царства. Которани су били чувари државне благајне, државног печата, дипломати, државне судије, а и други Бокељи су били дворјаници, војсковође, вође каравана и т. д. Зар неко може вјеровати да је то било могуће а да није вишеструко провјерена њихова оданост својој српској држави? Односно, да ли може неко повјеровати да они нису били Срби него странци? И то у оним суровим средњовјековним временима када су противници владара уклањани без суђења и милости, укључујући рођену браћу, синове, очеве.

Повјерљиви Которани на српским дворовима, српски поданици без обзира на вјероисповијест нису могли бити ништа друго него Срби! Често се истиче да је и Немања, родоначелник владалачке династије Немањића по рођењу крштен у католичку вјеру. Рођен је у вријеме када је било свеједно у којој ће хришћанској цркви бити крштен. Па и да је остао католик, зар то значи да није био Србин? И то највећи. Прекрштен је у православну вјеру у зрелим годинама, а слиједили су га и сви дворјаници, као и касније када се замонашио.

Ко може доказати да дворјаници нису исповиједали и исту вјеру као њихови владари? И то баш у доба експанзије православља и духовног дјеловања Светог Саве и његових сљедбеника, са важним духовним центром на домаку Котора – Превлачким светилиштем. Како би Светосавље и Средњовјековна српска држава, постигли све оно што је постигнуто на плану просвјете и државности, укључујући и велико Српско царство, да су на највишим положајима били несрби или притајени антисрби? А ако су неки Которани на српским дворовима били католици, онда су то могли бити само србокатолици. Дакле Срби! Иако су многа стара српска презимена латинизована, најчувенијим которским племићким породицама остао је српски призвук: Бескућа, Бућа, Враћен, Грубо, Грубоња, Дабро, Драго, Јакоња, Пима, Смећа, а ни Бизантима није латинско него бизантијско поријекло. Много би простора заузело да се о свима овдје нешто каже, па су ради илустрације издвојене само неке породице.

Василије, који се помиње у ктиторском натпису храма Светог Луке у Котору, родоначелник је Васиљевића. Његов син је Драго.

Драгови синови су били Томо и Василије.

Томо је био угледник на српском двору, а његов син Павле био је српски посланик код римског папе, касније посланик Стефана Дечанског код Дубровчана. Томо Павла Томовог био је државни судија, привредник, финансијер и један од најповјерљивијих личности на двору краљева Милутина и Стевана Дечанског. Истицао се у привредним круговима Котора и Дубровника и био почасни грађанин оба та града. Василије је имао унука Василију Васиљевића, који је био дипломата краља Милутина., а његови синови Матеј и Марко били су цариници у Призрену и Новом Брду (код цара Душана).

Балвин Драго био је "казнац" (министар финансија) на Душановом двору још док је овај био млади краљ.

Никола Бућа, постао је српски племић, а био је ктитор храма Светог Николе у Котору и војсковођа српске војске. Из породице Бућа је и Михаило, дипломата на двору српске државе. Његовим стопама су пошли и сви његови синови: Трифон, Петар и Павле.

Трифон Бућа је у доба средњовјековне српске државе биран за највеће положаје града Котора. За десет година био је три пута судија и члан градске управе. Био је изасланик краља Милутина у Француској, а на двору Стефана Дечанског био је државни судија, савјетник и финансијер. Све те положаје заузимали су и његов синови Томо и Михаило.

Никола Петров Бућа, први рођак браће Тома и Михаила, Трифонова, сматран је најславнијим Которанином свих времена. Тај Никола Бућа (млађи) прославио се и као протовестијер (управник државних финансија) и као државник, и мецена и као српски војсковођа. У бици на Велбужду (1330. г.) извојевао је велику побједу као заповједник которских оклопника. Тај одред је био елитна српска војна формација, нека врста "краљеве гарде" тада младог краља (касније цара) Душана. Николу Бућу су Дубровчани прогласили за почасног грађанина Дубровника, а добио је и почаст дубровачког племића, јер им је помогао да им Душан уступи Пељешац. А то најбоље доказује колико је Никола био утицајан на двору као савјетник цара Душана.

Николин брат Михаило Петров Бућа био је Душанов дипломата, веома способан организатор привредног пословања, изузетно угледан и утицајан у народу. Биран је за све највеће положаје у граду Котору за вријеме српске државе. И он је имао дубровачко грађанство и племство са правом учешћа у Великом вијећу, и то по личним а не по заслугама свога брата. Био је Милутинов поклисар код Дубровчана и Душанов изасланик код Млечана, а често повремени посланик и представник Которана у разним дипломатским пословима.

Ни наредне генерације Бућа нису изневјериле претке.

Трифун Бућа (млађи) био је Урошев протовестијер, властелин царске коморе у Скопљу. И он је спадао међу најугледније и најутицајније Которане свога доба. За вјерност и изузетне заслуге добио је 1357. г. од цара у посјед пола острва Мљета.

Трифунов син Павле био је дипломата и државник Стефана дечанског.

Петар Николин Бућа био је Урошев протовестијер и царев цариник у Дривасту и Дубровнику.

Трифун, син Петра Николиног Бућа, био је протовестијер босанског краља Твртка, када је Котор припадао босанској држави.

Други син Петра Николиног Бућа био је протовестијер кнегиње Милице и тада младог деспота Стефана.

Послије Николе Буће, протовестијер цара Душана опет је био Которанин, познат као Грубо, али се о њему мало зна, осим да је био српски великан и насљедни велепосједник из Котора, син судије и војног заповједника Котора из времена српске владавине.

О њему се зна само онолико колико се могло пронаћи у которским архивима. Колико је тек других Которана и осталих Бокеља, српских великана, о којима нема трага у которским архивама? Нема зато што су документи нестали, или зато што су они својим пословима били више оријентисани ка другим крајевима него ка Котору.

На примјер, у колективном памћењу је дубоко урезано да су Грбљани били повјерљиви водићи и пратиоци царских каравана, па је захваљујући једном од њих дошао на свијет и највећи српски јунак и национални светац цар Лазар Грбљановић. О томе нема архивских записа, али има аргумената пуна књига од 180 страна. (В. К. Да ли је кнез Лазар Грбљановић родом из Грбља, Нови Сад, 1999.)

Постаје неукусно толико атрибута нај..., нај..., али што се може кад је то тако и кад се не може оспорити. Которани нису били српски великани само на најважнијим положајима државне власти, иако се то највише уважава. У свим областима пословања и културе которски Срби су постизали завидне успјехе. Готово сви су били полиглоте и имали прилике што да науче у италијанским градовима, а брзо су надмашили своје учитеље. Нарочито су се прославили као градитељи дворова и задужбина српских владара. Имена су им углавном српска. Није једини Вита Которанин, који се најчешће помиње јер је градитељ Високих Дечана, ремек-дјела средњовјековног српског (и европског) градитељства. То су и Милтен Богдановић, Милош Братомил, Микоје Сеновић, па Богдан, Богоје, Браноје, Дражоје, Храноје, који се помињу без презимена. Најпознатији је Обрад Десиславин, умјетник и надзорник радова на луксузним ентеријерима. Име му је било на натпису чувеног олтара (задужбине краља Милутина) у храму Светог Николе у Барију. То су они мајстори-умјетници, потомци умјетника који су радили и чувену орнаментику камене пластике по Боки, коју сада приписују нечијој другој култури.

Чувени су и которски мајстори ковачи, који су ковали оружје и оклопе за которске оклопнике, али и за осталу српску војску, па чак и за владаре. "Све су то наши људи са класичним словенским именима, као и остале которске занатлије" – објашњава проф. Ристо Ковијанић, чијих је највише података овдје коришћено (Которски медаљони, Котор, 1976.).

Котор – српски царски град

Додатак тексту Право Србије за излазак на море

На стр. 45. прве свеске поменуто колико је средњовјековно српско царство имало излаза на разна мора. Иако, је тада било већих и организованијих лука, Бока је била најважнија лука српске државе. Не само због природне заклоњености него и због тога што су ту живјели Срби, што је ту Свети Сава успоставио прву српско-православну епископију на обали мора, што је ту колијевка Српства и ембрион великог српског царства. (Опширније у ревији Српско наслеђе, Историјске свеске бр. 12, стр. 71-74. Београд, 1998.)

Разни аутори приписују Котору римско, у посљедње вријеме и хрватско поријекло, а Бока је прекрштена у "Црногорско приморје", тако да је Котор постао црногорски град, што никад није био.

Старији путописци и историчари, посјећивали су Котор кад је он већ био оформљен град са разним, па и западним утицајима. Међутим, ни једно људско насеље није одувијек постојало као град, па ни Котор. Поготово не као град "краљева", "краљевски", "столни", "славни" или "царски" град. Откуд ти епитети? Наравно, по владарима! Чијим? Е, то је питање на које одговор редовно изостаје.

Истина, на мјесту данашњег Котора, постојало је људско насеље још прије хиљаду (или тисућу) година колико Дукљани (као и "Црвени Хрвати") тврде да имају своју државу и на подручју Котора. Постојало је то насеље и много раније, чак од предисторијских времена, али није било градског карактера. Природна дубоко у копно завучена и заклоњена лука, без плодног уземљишта, била је погодна само за гусарска насеља. Ни у римско доба Котор још није био град. Као лучко-трговачко насеље (емпориј Декатер) засновао га је иза 555. г. византијски цар Јустинијан. По томе је могао бити царски град, али то још није био град, ни по старим критеријима (са бедемским утврђењем), ни по новим (са комуналним уређењем).

Владавина Византије у Боки трајала је непрекидно дуже од 4 стољећа, а са прекидима још дуже, али званична историографија све то прећуткује, како се не би истицао источни карактер Боке. Више се зна о претходној илирској владавини Агрона и Теуте.

Јустинијан није био ни Римљанин и Грк, јер је потицао из српског краја. Данас је већ толико намножена литература која доказује да су Срби ту били и прије досељавања Славена у VII в. па је све мање оних који доводе у питање Јустинијаново српско поријекло.

Византија је имала огромно приморје са мноштвом лука, па њима Декатер није ни био толико важан, да би га за вријеме дуге владавине много унапредили. Владавина српских кнежева у Боки трајала је преко 2 стољећа, а готово још толико и средњовјековна српска држава, када јој је Котор био главна лука, у чије унапређење је највише и улагала. Нажалост, званична историографија и то занемарује

Бискуп Павао Буторац писао је историју Боке од најстаријих времена, и у постнемањићко доба, а занемарио је вјекове преднемањићке и немањићке српске владавине, као да је није никад ни било.

Арапин Идрисија био је званични географ на сицилијанском двору Руђера II. Он је 1153. г најпрецизније описао Јадран и Боку. За Квадхару (Котор) објаснио је да спада у Исклавонију.

То је објашњење из стручног приказа проф. Вилхема Томашека на Бечкој академији наука 1886. г. којег је пронашао у Бечком архиву проф. др Лазо Костић. Он је указао и на наредни податак.

Никита (Акоминат) Хонијат, књижевник и византијски дворски историчар, веома цијењен због богатог фонда знања., објаснио је да су "Казири", у ствари "Катарени, најјужнији Срби на обали". Хонијат је ово писао 1166. г. када је било повећано интересовање за Котор и Србе. Те године је завршена црква Светог Трифона у Котору, а те године је и Немања добио титули Великог жупана.

Оно што је Европи било познато од давнина, нашој науци није било занимљиво, јер то некоме није одговарало. Једино што не заборављају истаћи за владавину Немањића, да су разорили неке "црногорске" градове При том заборављају да тада није ни било Црне Горе, да Немањићи не потичу из Србије него из подручја Зете (Црне Горе у данашњем појму) која су 1185. г. ослобађали као своју бабовину, и да су разорили само оне градове који су пружали отпор по наређењу туђина који су у њима владали. Котор са околином није пружао отпор својим ослободиоцима.

Стефан Првовјенчани у биографији свог оца, родоначелника Немањића, наводи градове које је Немања разорио, а "Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и данас."

Дакле, Котор је постао и једна од српских престоница, не само родоначелника Немањића него и његових насљедника. Ето одговора по чему је Котор град краљева, и чијих краљева.

Академик проф. Јован Радонић је написао:

И сам цар Душан је Котор називао својим "столним и славним градом". У дворцу на прилазу Превлаци, све до I свјетског рата био је лик цара Душана за успомену на цареве боравке за вријеме посјете Котора и Превлаке (1333. и 1350. г.). По томе ту грађевину народ назива "Душановим дворима", што историографија занемарује.

Стефан Првовјенчани је обновио Превлачко светилиште, у њему је Свети Сава основао прву српско-православну Зетску епископију. Српска владарка Јелена Анжујска (као касније и Јелена Балшић) помагала је и подизале црквене објекте у Котору и дуж српског поморја. Њени синови српски владари Драгутин и Милутин, често су боравили у Котору и на Превлаци. Јевстатија, епископа Превлачког, Драгутин је поставио на трон архиепископа српског (касније свети Јевстатије Превлачки), а овај ће успјети измирити завађену браћу Драгутина и Милутина. Превлака и Котор у то доба били су душа и тијело најважнијег српског организма.

У доба средњовјековне српске државе, под јаким утицајем Зетске епископије на Превлаци и тамо ствараног Светосавског законоправила, почео је бујати правни и културни живот Котора. Тада је уведена законитост, судство, градска администрација, школство, здравство, апотекарство, комунално уређење. Од тада се чувају први архивски списи и библиотеке. Из тог доба је и први Статут града Котора, "са одредбама обичајног права и траговима неких важних одредаба Јустинијановог и Душановог законодавства", - како објашњавају наши историчари. Исправније, под утицајем Светосавског законоправила, у којем има Јустинијанових одредаба, а које је било основа за касније Душаново законодавство.

Из тог доба је и "Которска граматикална школа", једна од најстаријих гимназија у јужнословенским земљама. Из тог доба су и први помени апотекара, љекара, хирурга, зубара-бербера, карантина, амбуланта, болница. А гдје је било све то, морала је постојати и нека, макар нижа, медицинска школа, јер на таквим пословима није могло радити неуко особље, чак ни помоћно.

Главни градски обриси, чувене которске зидине уз литице, многи црквени и други објекти који чине стари град, стварани су у доба српске државе. Па и српско име "Котор" потиче из тог доба.

Которска морнарица, чије се западњаштво толико истиче, створена је у српској држави. Тада се први пут помиње њена братовштина "Светог Николе", тада је добила прве организационе форме и од тада јој је први Статут. То је била српска асоцијација помораца! Вицеадмирал много касније "Бокељске морнарице", др Славко Мијушковић, несумњиво најбољи познавалац историје бокељског поморства на чему је и докторирао, у докторској дисертацији је истакао:

Уз поморство иде развој бродоградње, трговине и занатства свих врста. Уз поморство иде и повезивање са читавим свијетом. За славу бокељског поморства широм свијета, највише су заслужни Срби, не само средњовјековни. Помораца, поморских капетана и бродовласника Боке, увијек је било 2/3 Срба у односу на све остале Бокеље, који такође нису за подцјењивање. О томе има обиље докумената, које нису оспоравали (јер нису могли) ни хрватски повјесничари.

Што су Морлаци радили по Боки

Додатак тексту "Монтенегро" је погрдан назив

На страни 37. прве свеске објашњена је разлика између појмова "nerо" и "negrо", при чему је "negrо" код Европљана погрдан назив коме су синоними "moro" и "мauro". У млетачким документима, умјесто Montenegrо налазе се и називе Monte moro и Monte Mauro.

Прије појаве Црнојевића, по називу Monte moro, Млечани су Црногорце називали "Морлацима". Па чак и за вријеме Црнојевића, док није устаљен појам Црна Гора. Како би их и могли звани Црногорцима прије постојања Црна Горе, макар и као ужег локалитета?

Судећи по реаговањима оних који и то први пут чују, потребни су додатни подаци и о томе што су Бокељи доживљавали од Морлака. Овдје је довољан издвојити само један, али најдрастичнији случај

Историчарима (и не само њима) добро је познато окрутно угушење буне 1452. г. за вријеме Стефана Црнојевића уз ангажовање Морлака. На превару су похватали грбаљске главаре и повјешали их по которским зидинама, млађе бацили у окове на галије, жене злостављали, а Грбаљ, и Превлачко светилиште потпуно опустошили. Преживјеле су спасавали Дубровчани, те их својим бродовима пребацивали на дубровачку територију и у Апулију (Јужна Италија). Био је то најстравичнији злочин у историји Боке. Грбаљ и околина Превлаке га не могу, и неће моћи никад заборавити, па кроз то се могу и разумјети опирања останка Бокеља у "сувереној" држави Монтенегрина.

Римокатолици су необразоване брђане-сточаре често називали Влајима или Власима, што је такође подцјењивачки назив, па је тако у свом преводу дон Иво Стјепчевић назвао Морлаке:

Тако је писао Стјепчевић, да би прикрио злодјела Которана усмјеравајући сумњу за разарање манастира у међусобној борби Срба: Стефаница са Морлацима против побуњеника Грбљана, Михољског збора и Паштровића. Ако се зна да су превлачки монаси у свим бунама били уз бунтовнике, као што и Стјепчевић признаје, и да су Бокељи своју највећу светињу увијек бранили, онда се кривица може свести једино на Морлаке. Није то тешко доказати.

Докуменат од 24. 04. 1453. потврђује разарања јер се тражи намирење трошкова оних који су разарали а не који су оштећени. А у другом документу (дукалу) од 30. 07. 1545. тражи се надокнада трошкова од 700 дуката за угушење буне, при чему су као плаћеници за угушење буне уз Стефана Црнојевића (којег титулишу као "il magnifico capitano Steffano Zernoeuich in Zenta") означени и Морлаци:

Јасна је намјера дон Ива Стјепчевића, да скине одговорност са Млечана и "Которана римскога закона", - како стоји у многим изворима Да није тако, бар што се тиче уништења манастира, има много доказа, што је друга тема. А за страховите погроме по Грбљу, одговорност је тешко скинути са Морлака.

Колика је била прва Црна Гора

Додатак тексту Има ли оправдања црногорчење Бокеља

На стр. 25. прве свеске поменут је простор којег је чињела прва Црна Гора, и то више као топоним планинског гребена над Боком него као суверена држава, јер такве државе тада (ни до тада) није било. Поменута је и величина тог простора: дужане око 40 и ширине у просјеку 10 км. Око тога је било реаговања читалаца, који први пут сазнају ту чињеницу.

У међувремену, након објављивања прве свеске, Јован Дујовић је објаснио мисију аустријског шпијуна Винка Паулића, који је дуго тумарао по Црној Гори. Од 11 задатака које је Паулић добио од бечке владе да разријеши, први (што значи и најважнији) задатак је гласио:

Дакле, ријеч је о још увијек турској провинцији а не о држави. У првом извјештају Винка Паулића из почетка августа 1872. (што није много давно), највише простора је посвећено првом задатку чији је овдје само почетак:

Даље је ријеч о "врло рђавим и мучно проходним путањама". Но и најбољи пут свакако је знатно дужи него ваздушна линија мјерена по карти. Поготово у планинском крају. Најшире мјесто није исто што и просјечна ширина. А колика је та "држава" која се за мање од 24 сата може обићи по обиму свих граница? Лако је израчунати реалност мјере по карти уз опште уважено мјерило да човјек просјечног здравља и снаге, просјечним путем и по просјечним временским приликама, пут дуг 10 км може прећи за 2 сата. (Краћи пут можда може и брже, али за дужи, потребно је све више времена због замора.)

Зачуђени читаоци прве свеске очигледно нису добро загледали приложену стару гео-карту. А она је приложена (управо ради очекивања таквих реаговања), и на корицама, и на страни 25. прве свеске. Можда су и добро загледали, али нису знали да су на тој гео-карти границе означене низовима тачкица, а не као што се данас топографски означавају. Границе (простора а не државе) Црне Горе су означене низом тачкица, на исти начин, и истом величином тачкица (што значи и истог значаја) као што су означене локалне комуналне границе територија Херцег-Новог, Рисна, Котора, Грбља. Паштровића и три минилокалитета: Побори, Маине и Будва. А и како би на други начин биле означене границе Црне Горе кад нису државне, јер Црна Гора ни тада није била посебна држава.

Да би свак могао сам измјерити величину прве Црне Горе, која је по дукљанским академицима запремала четвртину Балкана, овдје је поновљена та иста гео-карта, али са боље видљивим, накнадно подебљаним линијама граница простора означеног као Monte negro o Buccagini. (Сл. 1.) А да неко не би приговорио како је то само један једини па тиме и непоуздан докуменат, приложена је и друга слична и нешто млађа карта из Атласа Коронелија од 1688. г. гдје је тај простор означен обрнутим редослиједом назива, као Bucagini о Monte negro. Ту је та "Црна Гора" чак и мање ширине него на предходној геокарти. (Сл. 2.)

Тек много касније су проширене границе Црне Горе, али према унутрашњости, а не према Боки, и то административном реформом у оквиру граница Отоманске империје. Једна гео-карта је из 1824. (сл. 3.) а друга из 1838. г. (Сл. 4)

Као што се види, ни у ту проширену Црну Гору временски не много далеку, није спадао ни Никшић, ни Спуж, ни Подгорица, ни Приморје. А та проширена Црна Гора имала је свега око 40.000 душа. Плаћали су данак Турцима, нарочито "села Пљешивачке и Љешанске нахије која су се налазила у Зетској равници" – како стоји у извјештају Паулућија. (Глас Црногораца, од 28. 12. 2001.)

Све ово самозвани дукљански "академици" сасвим добро знају али и сасвим свјесно прећуткују.

Одакле су Петровићи-Његоши

Додатак тексту Можемо ли избјећи самоуништење

На стр. 14 прве свеске укратко је поменуто, а на стр. 54. и поновљено да династија Петровић-Његош вуче најстарије коријене вуче старе коријене из централног луштичког села Хераковића, преко огранка пруженог до херцеговачке Габеле, па је разумљиво и њихово понашање. Поменути су и докази проф. др Лаза М. Костића о наглашеном србовању свих угледника те династије. Чак и онда када нису били у добрим односима са владарима (а не са народом) Србије.

Подаци о Његошевом најстаријем бокељском поријеклу, на неке читаоце су дјеловали шокантно и изазвали њихово нервозно реаговање, упркос томе што нису у стању то оспорити. Да су прочитали Хераковићи су Луштичани, и друге аргументоване текстове у збирци истинитих прича (В. К. Подвизи Бокеља, стр. 117-148. Београд, 1992.) имали би више сазнања па их ово не би шокирало. Препоруку за објављивање је дао рецензент збирке проф. др Вук Минић, иако се оградио (а не оспорио) изјавом да се не осјећа квалификованим за оцјењивање у историјском контексту. Поступио је као што би, вјероватно, поступио и неки други рецензент, обзиром да има разних тумачења (ни једно доказано) о поријеклу Петровића-Његоша, а званична наука је допрла само до двије чињенице:

1. да потичу од Хераковића (односно Ераковића) и

2. да су дошли из испод херцеговачке планине Његош и због тога задржали истоимени додатак презимену, а наводно по њима је добило име и мјесто Његуши.

Одакле су дошли под планину Његош? Чудно је зашто су учени Петровићи-Његоши (а већина су такви били) нерадо говорили о свом поријеклу? Тешко је вјеровати да га нису знали. Лакше је повјеровати да су имали неког разлога да то не истичу? Немањићи су много старија династија, па су знали своје поријекло. Многа мање значајна црногорска племена знају своје дубоке коријене. Једино је Његош у писму Осман-паши Скопљаку узгред поменуо:

Близак династији Петровића-Његош, био је њима одани Лазар Томановић, књижевник, политичар, истраживач, предсједник Црногорске владе, уредник Гласа Црногорца. Позивом и на претходнике истраживаче, поред осталог је записао:

"Асе" значи "овдје", "од мирачи" је мјесто од мртваца, а "мака" је блато. Испод натписа је уклесан штит и сабља, слично неким бокељским грбовима. У оно доба нису обични смртници имали уклесане натписе на споменицима. Поготово не на масивним, као што је овај: дуж. 1,85, шир. 0,90 и деб. 0,40 цм. Томановићев је закључак:

(Лазар Томановић Нова Зета, стр. 307-308. текст без наслова, Цетиње, 1889.)

Габела на Неретви била је центар трговине некадашње босанске државе, са плодном околином, привлачна и за трговце и за досељенике. До ње су стизали луштички трговци, тргујући робом коју су доносили поморци. За Луштичане се зна да су емигрирали према Дубровнику и даље до Неретве. А за Хераковиће се зна да су једно од најстаријих луштичких братстава, и да су грчког (боље речено хеленског или античког) поријекла. Луштичанима је омиљена легенда да су Хераковићи потомци бесмртног античког јунака Херакла, сина бога Зевса. Херакло је симбол снаге и чврстине, који је више волио да трпи и ради најтеже послове да би постао бесмртан, насупрот људском ништавилу краљевићу Еуристеју слабићу и кукавици на високом положају, који је иструлио у земљи. Не би било чудно да је у венама Петровића-Његоша текла крв бесмртних великана, па макар не било по традицији коју су стари Луштичани његовали.

Једна од најстаријих цркава у Луштици је црква Светог Николе у селу Радованићи, чији су мјештани и Хераковићи. Према традицији, постојала је као грчка равно стотину година прије него што су је Немањићи обновили. Освештао је лично Свети Сава. Том приликом је био гост у кући Хераковића. Уочио је у Хераковићима неку посебност, благосиљао их и прорекао да ће њихов изданак постати бесмртан као Херакло. У то су Луштичани вјеровали и преносили као аманет предака, али не да се тиме кочопере, јер су управо Луштичани били од старина познати као мирни, тихи, марљиви и скромни људи. Луштица је од старина позната по талентованим самоуким љечницима-видарима и мудрацима-видовњацима. На Луштичком полуострву, можда зато што је било по страни са мјештанима који нису лако попримали туђе утицаје, сачувано је велико усмено духовно благо у легендама и причама, до недавно уопште недовољно сакупљено и вредновано. Неке су толико убједљиве да им се може вјеровати и без писаних доказа. Такве су одвојене од легенди и уврштене у збирке истинитих прича. Луштичани тврде да је било и записа, који се сада препричавају, али су нестали не много давно.

Природна надареност Хераковића није могла остати незапажена у сусједном Дубровнику. Тамо су провјераване њихове способности и школовањем допуњаване. Од надарених, а уз то и школованих луштичких видара, најпознатији је био магистар Херак. Он је био први школовани хирург међу Бокељима старосједиоцима. Не само по усменом предању него и по сачуваним документима у Дубровачком архиву и то из 1425. г. што је равно једно стољеће раније од оног споменика Радосаву Хераковићу из 1525. године.

Магистра Херака, крупног и умног, допало је да служи слабашног владара Зете, Стефана Црнојевића, по мизерном изгледу названог "Стефаница". Да му није сам Бог послао проницљивог (значи и видовитог) магистра, ко зна какве би Стефаница глупости радио, као што их је радио прије Хераковог доласка. У почетку је Херак одлазио из Дубровника код Стефана Црнојевића само по позивима, а касније све чешће и по свом нахођењу. Привлачила га је једна Црнојевићка коју ће касније и оженити. Из захвалности за видање и мудре савјете, а можда и као мираз, Херак је добио неке земље на Ловћену. Хронолошки, тек након тога појављују се Хераковићи на подручју данашњих Његуша. Помиње се нека крвна веза Петровића-Његоша са Црнојевићима. То није могуће доказати, али ни оспорити – бар за сада.

Дон Иво Стјепчевић и проф. Ристо Ковијанић су записали:

Дакле, у недостатку чвршћих доказа и ту се уважавају народна предања, па зашто не би и луштичка? Битно је упоредити године: Оне са Стефаном Црнојевићем 1425. и ове са Иваном Црнојевићем 1482. Као и ону са гробнице Радосава Хераковића 1525. и ову 1534.

На другом мјесту Ристо Ковијанић је понудио доказе да су и луштички и његушки Калуђеровићи потомци Стјепана Петровог Калуђеровића, који се помиње у писаним споменицима 1593. г. и то у родбинској вези са Хераковићима-Петровићима-Његошима.

Луштички Калуђеровићи и данас сматрају да су у рођачким односима са кућом Петровића-Његоша, о чему је често и у детаљима причао Александар-Лесо Калуђеровић из села Клинаца. Нажалост, он је умро не много давно, али његове приче није нико забиљежио. А за његовог рођака капетана Шпира Петровог Калуђеровића има доста доказа да је био у врло блиским односима и рођакао се са кућом Петровића-Његоша, нарочито са краљем Николом, чији је био врло чест и омиљен гост. (В. К. Шпиро Калуђерови, лист Бока, бр 507. фебр. 1966.)

Да ли су Петровићи-Његоши од Луштице до Његуша стигли преко Габеле, или краћим и логичнијим путем као потомци магистра Херака, то не мијења суштину: Њима су коријени из српских крајева ван Црне Горе. Према томе, свети Петар цетињски је српски светац, исто као и свети Василије Острошки, који чак није ни рођен у Црној Гори. Али светитељи нису једино што Црногорци од других присвајају.

Чија је тзв "црногорска" ношња

Додатак тексту Има ли оправдања за црногорчење Бокеља

На стр. 29. прве свеске, поменута је "отимачина сваке врсте". Грубо јесте речено, а да ли је претјерано? Блаже заиста не заслужује. Окрећу леђа својим коријенима и Српству, а онда проглашавају црногорским све што је српско. Не само Српско поморје и друге српске крајеве, па чак античке градове, него и језик, историју, Цркву (и црквене објекте), владике, светитеље, културно насљеђе и... предуг је списак, из којег је овдје издвојено оно што се највише прећуткује. Управо зато и заслужује посебну пажњу и мало више простора.

Народна ношња којом се диче Црногорци није црногорска него бокељска, српска! Док су Црногорци били свјесни да су Срби, док је црногорско и српско значило исто, никоме није сметало да се та ношња назива црногорском, као једна из богате ризнице српских народних ношњи. Није то лако доказати онима који стално слушају да је то црногорска народна ношња. Индоктринација је учинила своје. До недавно то нико није оспоравао, а сад као неко "измишља" да није црногорска него бокељска и то српска! Зашто би требало измишљати оно о чему постоји много непобитних чињеница? Могла би се о томе написати читава књига (што није искључено у догледно вријеме) са обиљем доказа од којих је овдје довољно подсјетити само на неке. Наравно, то је довољно је за трезвене, а за индоктриниране, сви напори су узалудни.

Ко се од Српства отуђи, његово је право да се приклонити било којој антисрпској струји, али губи право задржавања српског културног насљеђа? Бокељски Срби су од давнина имали више народних ношњи. Готово свако насеље Боке имало је своју ношњу, али су се издвајале двије главне: поморачка и копнена. Обје су важне, па се поријекло и прве и друге мора објаснити. Елементи једне и друге су се битно разликовали, осим кроја тзв. кратких димија, које у народу називају широким гаћама. Осим Бокеља, носили су их, али мало ширег кроја, и Конављани, и Турци и Црногорци.

Прва ношња је под утицајем Запада, прецизније Медитерана, као парадна униформа помораца. Морнаричке униформе готово свих земаља биле су међусобно сличне, и некад као што су и данас (за разлику од копнене војске). Помораца Бокеља је увијек било око ѕ православних, а Срба још много више све до средине 19. в. до када у Боки није било Хрвата. Било је Србо-католика уз мањи број прекоморских Латина римског или млетачког поријекла. Тада ту није било ни Црногораца, осим оних који су се осјећали као Срби.

Прва асоцијација бокељских помораца настала је у немањићко доба, што значи да је то била српска морнарица, која је имала свог заштитника, Крсну славу, светог Николу. Њену униформу данашњи медији проглашавају као "хрватско културно насљеђе", јер је њу присвојила тзв. "Бокељска морнарица" основана тек 1859. године.

И док се то његује као хрватско, Српска гарда која је основана из ината већ наредне 1860. г. угушена је 1914. да се више не обнови.

Обје те међусобно супротстављене асоцијације имале су једнаке униформе рачунајући их својим, једино су се разликовале по неким детаљима и символима. О томе овдје неће бити ријечи, јер је све то већ на другим мјестима опширно објашњено са списковима извора података. (В. К. Бокељска морнарица и бокељска ношња, ревија Овдје, Титоград, марта 1984; В. К. Бокељска морнарица, Београд, 1989; В. К. Српска народна гарда – Котор, Београд, 1990. и низ чланака у разним листовима на ту тему)

Овдје ће се наћи нешто друго, о чему је давно писано, па заборављено. Лист Дубровник је између 1893. и 1897. г. често помињао бокељску народну ношњу. Ево два краћа одломака из 1895. године:

Овоме се још може додати:

У Боки су биле стациониране разне ратне и трговачке морнарице: римска, илирска, сараценска (арапска), византијска, которска, српска (немањићка), млетачка, турска, шпанска, француска, руска, енглеска, аустријска, италијанска, њемачка, југословенска... али никад хрватска! И никад црногорска!

У Боки су биле и разне локалне морнаричке асоцијације: которска, добротска, перашка, рисанска, новска, прчањска, превлачка (митрополитина), будванска, бокешка... али никад црногорска! Није се тако звала ни Југооцеанија.

Друга ношња је под утицајем Истока, прецизније из Цариграда. Све до назад 50 година у околини Превлаке (Михољски збор) могао јој се чути и назив царска роба, по разнобојној свили и кадифи и богатим златовезним украсима. Тамо још није заборављена ни Царска лавра. Царска роба није тако названа по Царској лаври, иако је парадно ношена на Превлаци и у околном Михољском збору, него по томе што су је поморци доносили из Цариграда, па је помињана и као цариградска роба. По Зетској митрополији на Превлаци, и по Зети уопште, могла је бити и Зетска ношња. Ко и кад је први назвао црногорском, потребно је још истраживати. Сигурно то није било прије владике Рада, јер прије њега, царске робе у ондашњој Црној Гори није било.

Царска роба је била богата и шаролика ношња царских дворјаника, а не свих Грка. Византијски царски дворови били су познати по богатству и блиставим церемонијалима. Када су 1204. г. крсташи освојили Цариград, крсташки витез Робер од Кларија је узвикнуо:

Од кад је свијета, није виђено нити стечено толико блага.

А када је 1453. г. Цариград освојио султан Мехмед II, уз сузе је завапио: Какав смо град препустили пљачкању и уништавању!

Уз остали раскош, дворјанике су красиле и шаролике одежде, па кад су их већ присвојили Црногорци, могли су прогласити да гаје византијску, а не дукљанску традицију. Византијски раскош и сјај наслиједили су Срби на својим средњовјековним дворовима. Познато је да се тамо јело златним прибором када су владари западних држава черечили месо рукама и зубима. Познато и да су Бокељи били на највишим и најповјерљивијим положајима на српским дворовима. Већ тада су стизали елементи царске робе у Боку, а доносили су их и каснији поморци. Усталила се као парадна ношња у изразито српским крајевима Боке око Зетске митрополије и то усвајањем јарких српских боја: црвено и плаво (не изблиједјело пл-аветно). До тада је дуго било опште шаренило боја иако је одјећа била истог кроја, као бљештаво шаренило на византијским дворовима. Још се памти да су, на примјер, широке гаће биле плаве, зелене, бијеле, црне; корет је био црвени, плави, зелени, рози и т. д. На неким старим, иако црно-бијелим фотографијама, виде се разлике у тоновима што указује на различитост боја. Уз изворну бокељску ношњу нису чак били ни опанци него ципеле или чизме.

Енглез Charloes Lamb, посјетио је Боку новембра 1843. и оставио запис:

То се није могло односити на поморачку варијанту ношње која је под утицајем Запада, јер се за њу не може рећи да се тамо не среће.

Грци нису преузели византијски царску робу, али јесу приморски Срби (осим капе). Елементе царске робе су преузели и Турци, али не сви. Тај луксуз су себи могли дозволити само везири, аге и бегови. Турски су и називи џамадан, ћемер. До Црногораца су углавном допирали у новије вријеме као ратни плијен, и то не комплетне ношње као код Бокеља, јер их нису имали ни Турци. Ево једног од најмјеродавнијих описа српске бокељске народне ношње:

Тако је код обичних или просјечних људи. "Код господе је мјесто корета стајаћа хаљина од црне свите долама, до ниже кољена" и још богатије украшени други дјелови ношње. Код Ришњана су и поткољенице (гамаше) богато украшене, а на глави су имали фес или вишу капу као обични чланови Српске гарде (војводе и сердари су имали калпаке-шубаре, по узору на српске војводе). Плитке капе потичу са Превлаке, и то од калуђера чије су капе биле истог кроја само више (као камилавке). Срби Бокељи нису носили ни чалме, ни фесове, а због благе климе нису им биле потребне ни шубаре. (Слике бр. 5. и 6.)

Плитке капе не само да нису црногорске него нису ни искључиво бокељске, јер их сличних има на разним странама свијета. Једино што је традиционална капа Михољског збора имала неке посебне елементе. Црна је била само навлака, а основа је најчешће била од бијеле чоје. Било их је и машћених у разним бојама: црвене, зелене, плаве, црне (монашке и коротне). Лако их је било направити и без калупа. Окроји се круг према величини главе, па пришије усправна ободна трака дужине као обим круга и ширине према жељеној висини капе, Шавове споја круга и ободне траке прекрива навлака од свиле или платна, и лако се мијења јер је преко горњег обода смежурана лаштиком. Навлака није била црна ради "короте због Косова" него да се мање уочавају флеке од зноја. На горњем пољу, којег (осим руба) није прекривала навлака. Разни символи у окрајку "потковици" су из новијег времена, а раније је на средини био срмом извезен један од символа Михољског збора тзв. шестан. (О шестану: В. К. Храм Успенија Пресвете Богородице у Кртолима, стр. 20-22. Београд, 1995.)

Из Боке је ова ношња прешла у Херцеговину, чак прије него у Црну Гору, па ипак је названа црногорском.

Да је та ношња прије била бокељска него црногорска, само је по себи јасно. Познат је некадашњи велики контраст између господске богате Боке и веома сиромашног брдско-планинског залеђа. Једна од најљепших ношњи у Европи, свакако је морала бити и једна од најскупљих. Како за мушку, тако и за женску ношњу. Довољно је поменути широки женски ћемер (појас) од сребрних плоча преко којих су умјетнички украси, уникати, ручно израђени најфинијом филигранијом, златном и сребрном жицом и мноштвом скупих драгуља. И то су бокељски поморци за ћесе злата куповали у Цариграду.

Није то ни у Боки свака жена могла имати. Био је обичај да свекрва поклони свој ћемер првој невјести која дође у кућу и тако из генерације у генерацију. Преношењем ћемера преносило се и предање (бар у околини Превлаке) о значењу елемената женског ћемера. И то је свједочанство да је скупоцјени ћемер од давнина у Боки. Свакако много раније него у Црној Гори. Није сувишно да се то предање и овдје помене, да се не заборави како је са извора захваћено.

Прича каже да је први женски ћемер, онакав какав је данас познат као главни елеменат народне ношње, дјело царице Теодоре, жене Јустинијанове. Односно, да су га цариградски мајстори направили по Теодориној наруџби и идеји. Она је иначе била позната по бујној машти, стваралачким идејама, поготово за раскош и сјај унутрашњости царског дворца. Послије ње, овакве ћемере су дуго носиле само царице и принцезе а тек касније и дворске даме, што значи да није био народни него царски, као и остали дјелови ношње. Са цвијетом или круном на врху, символише мајку, краљицу дома свога. По двије плоче са страна називају чедима јер су символ четверо (минималан број) жељене дјеце. Од плочица са лијеве и десне стране мале шачице држе знатне ланчиће, којих је тачно 5, односно колико има и плоча. Ланчићи слободно висе што значи да нема стеге да свак иде својим путем, али да остаје нераксидива веза са мајком и родним домом, са браћом међусобно, братством у ширем, и отаџбином у најширему смислу. Централни драги камен на матери имао је задатак да неутралише уроке, по оној народној у кам се станило. Драгуље у угловима плочица називали су млијечним каменима, ваљда да дојиља буде имала довољно и квалитетног млијека, а централне драгуље на чедима називали су каменима мудрости, да би дијете било оштроумно. Са ћемером је жена привлачнија, па је у народној пјесми оваква стилска фигура:

Сан уснила Адилова мајка,
да ће доћи љуба обљубљена
и донијети чедо под ћемером.

Како је таква ношња, и мушка и женска, могла настати у сиромашној Црној Гори? Или бар у Црној Гори прије владике Рада? То је бесмислица! Ако је неко и могао набавити царску робу, то је могао бити само ријетки богаташ, а то онда није народна ношња.

Изворна црногорска народна ношња могла је настати само у складу са материјалним, географским и другим природним условима, као свугдје на свијету. Посебно плитка капа, коју називају црногорском, није била погодна за сурову планинску климу.

Аустријски шпијун Винко Паулић, који је дуго тумарао по Црној Гори, почетком августа 1782. поднио је Бечу исцрпан извјештај у којем стоји и ово:

А за свештенике у истом извјештају стоји:

Слично су се одијевали и црногорски владари, кад нису носили мантију. И они су на глави су носили фес или турбан као владика Раде, чак и онда када је примао угледне госте из иностранства.

Ево како је познати њемачки истраживач и путописац Heinrich Stieglitz (Хајнрих Штиглиц) описао 1839. г. сусрет са Његошем:

Не много касније, један други странац И. Г. Вилкинсон, овако је описао сусрет са Његошем:

А за капе осталих Црногораца, исти писац је забиљежио:

Није чудо што су Црногорци вољели и носили црвени фес као вишевјековни турски поданици. Уосталом, носио га је и Вук Караџић, и то стално, за разлику од Његоша који га је није носио у свим приликама. Турци су дуго владали и дјеловима Боке, али Бокељи нису од њих преузели фесове, јер су више вољели своје капе.

Када је с прољећа 1838. саксонски краљ Фридрих Август II посјетио Његоша на Цетињу, његов пратилац др Bartolomeo Biasoietto је водио биљешке којима је описао и ношњу. Посебно Струку коју носе сви као један од главних елемената народне ношње и због климатских услова вишенамјенски (шал, замјена капута, ћебе).

Наравно, најбоље су били одјевени владичини пратиоци:

Edvard L. Mitford (Едвард Митфорд) путописац и члан Краљевског географског друштва Велике Британије, посјетио је Црну Гору августа 1839. и оставио опис одјеће Црногораца, веома једноставне:

А каква је била ношња Црногораца у вријеме када је Вук Караџић описивао ношњу Бокеља?

Слиједе описи још неких детаља, и разлика у зависности од имовног стања, а посебно о струки од грубог сукна. И даље:

Након ових података (иако то ни издалека није све), и то не из много давне прошлости, ваљда је свакоме јасно чија је народна ношња којом се диче Црногорци као својим културно-историјским насљеђем?

Његошево србовање

Српски пишем и зборим
Сваком громко говорим
Народност ми Србинска
Ум и душа Славјанска
Његош, 1833.

На стр. 14. и 54. прве свеске поменуто је српско поријекло династије Петровић-Његоша изван Црне Горе, што им је опредјељивало српску свијест. Ко се није увјерио у србовање владике Рада кроз његова главна дјела, ако је читао: Горски вијенац, Свободијаду, Лучу Микрокозму и Лажног цара Шћепана Малог, чији је почетак:

Међутим, широј читалачкој публици нису довољно познате Његошеве мање пјесме. Прикупио их је проф. др Милан Решетар, и издао 1912. године. На првој страни и у првом пасусу свог Предговора, за Његошеву збирку Мање пјесме, Решетар пише:

У попису Владичиних дјела хронолошким редом, академик проф. Павле Поповић, као прво помиње Огледало Српско (Биоград, 1845). Најдужа Владичина "мања" пјесма (3.850 стихова) говори о руско-турском рату 1828. г. а носи наслов Нова пјесна црногорска и почиње овако:

Б'јела вило, моја дивна друго,
Сведи, друго, све у гусле гласне,
Твоје гласе, а у гусле јасне,
Да их чује, који разумије,
Разумије, драго ако му је
Србаљ, брате, ова пјесна за те!

Осим Срба витезова, Владика у овој пјесми помиње и Арапе, Арбанасе, Бугаре, Грке, Французе, али не помиње Црногорце, јер их сматра Србима. Помиње Црну Гору и седам Брда, али у истом смислу као што помиње и српске "простране земље Шумадије".

У пјесми Бој на Мартиниће, Владика пише:

Мартинићи српски соколићи!
Ви цареве паше исправљате...
У слободној српској Црној Гори...

Изводи из Владичине пјесме Србин Србима на части захваљује:

Како одох из слободних горах
Мишљах у њих Српство оставити...

Дакле, мислио је да је Српство само у Црној Гори. И даље:

Но ја сасвим другојаче нађем
Бих дочекан у Котору красно
У српској кући Лумбардића.
Ту три дана ка у тренућ прошли
Правом чашћу и весељем српским...
И у говор дуг искрено српски...
У њ спомињућ царе и ћесаре,
Који добра српском роду жуде...
Пошто ти се мушки напијемо
И весело српски исмејемо...
О ви Срби, свуд ли српствујете...
Српствуј дјелом, вјеруј што вјерујеш...

У Пустињаку цетињском (Цетиње, 1834.) и Владичина посвета је у стиху:

Србин српском роду своме
Ово дјелце посвећује,
Његово је ситно цв'јеће
По ливади правој Српства
И узрасло и побрато
И у в'јенац роду дато.

Зар се ту Његош није Србином осјећао? Из те идеје је и најчувеније Његошево дјело Горски вијенац.

Изводи из Владичине пјесме Заробљени Црногорац од виле:

Мач и храброст силнога Душана
И ваљаност Србах витезовах...
Њих те матер Србију крунимо...
И жалосна Србу свакојему:
Крв потомка великог Немање...
Двор боженства помрачи српскога...
Навијек зађе сунце Немањино
Од српскога рода и племена...
Заклат млада вјенцоношца српска?
Стид те буди Србином се звати...
Син Тополе, огледало Српства...
Марса српског и младога Феба
Закри мрачна тополска гробница.
Јопет трубе, свире умукоше,
Дом виловства потамње српскога.
Ја у маху од жалости скочим,
Додија ми с' више то гледати,
У три сата сву промјену Српства...

На реду је читава Владичина кратка пјесма Вуку Ст. Караџићу:

Збогом остај, збиљски Србе,
Храни Српство душом грбе;
Буди свагда оне ћуди,
Да ти Српством дишу груди,
Па ћеш Српству мио бити,
Душом ћу те ја љубити.

Из Владичине пјесме Нахије:

Црне Горе крајино и крило,
Родом сваким Италијо српска...
Ти си мати српске Црне Горе
И бранило соколовска гњезда...
А Србљах дико и похвало...

Његош је 1. јуна 1837. купио у Бечу сабљу вожда Карађорђа, и тој сабљи испјевао пјесму у којој су и ови стихови:

подижући Српство, круну му ишћући...
ти светињо наша српскога триумфа,
вјечно ћеш ми бити знаком помињања...

Из Владичине пјесме Праху народољубца, игуману манастира Шишатовца Лукијану Мушицком:

лица сада српска кваси сузах вода...
више неће Србу родољубљем звучат ...
храм се српских музах разруши нав'јек...
трести чувства Србу отечествољубљем...
глас је умукнуо Србина учити...
Српско ће се срце са твојим именом,
Доклен Српства траје, восхишћават вјечно.

Овако почиње Владичина пјесма Бранку Радичевићу:

Пјевче драги Србе врли...

Из владичине пјесме Пировање посвећене гостовању у Трсту 07. 12. 1850. код Бокеља Спиридона Гопчевића:

Пир пирује српска кућа,
А јунак га Србин дава...
Ту се српски мисли, збори,
Ту се српском диком хори.
Није ово све земаљско;
Има нешто и небеског...
На српскоме хоризонту...

Испод Карађорђеве слике коју је Владика држао у својој спаваћој соби он је записао:

Само име Карађорђе
Кад Србину на ум дође,
Запламти се крв у груди,
Јуначко се срце буди.

Одломци из Владичине књиге Поздрав штиту Србобрана:

...Вулкани који страшно кувају
у нашим грудима букнути морају
и задушити онога који љагом
јуначко српско укаља име...
Србин с витешке висине паде
У талогу мрског гадног ропства...
Еј Србине, витешко кољено,
Ко те тлачи, мајка ти жалосна!
Рашта своје силе не познајеш,
Рашта миш'ци удар не измјериш
Који може врага сатријети...

Па сада нека неко каже да се Његош није према Српству са највећим поштовањем односио, да се Његош Србином није осјећао, да Његош није Србин био.

Истина о збивањима 1848. г. у Боки

У првој свесци стр. 13-24. у кратким цртама је посвећена пажња преломним годинама у историји Боке: 1813, 1918. и 1945. г. Изостављена је, такође преломна, 1848. г. јер није имала много директне везе са темом, односно са бокељско-црногорским сједињењем. Осим тога, сви важнији догађаја из те године, као и важнији извори података, те факсимили многих докумената, обухваћени су посебном књигом. (В. К. Трагање за истином о збивањима 1848. г. у Боки, Београд, 1998.)

Но, како је у Програму будућег рада Удружења Матица Боке од 04. 11. 2001. поменута и 1848. г. (стр. 67-68. на крају ове свеске) нека се овдје нађе и из те године оно што је најважније.

У револуционарној 1848. г. било је много догађаја у Европи, а и у Боки их је било више. Најважнија су два: једна од низа већих побуна Грбљана (што се недовољно истиче, бар за побуну из те године) и Прчањска скупштина, о којој је подметнута крупна обмана. Изречена је 5. јануара 1930. током предавања на Народном универзитету у Београду, како би била ауторитативнија:

Аутор је лукаво избјегао поменути Боку, али се зна да је тада Бока административно припадала Далмацији. Што би бокељски прваци одлучивали о судбини Далмације? Лукаво, двосмислено и контрадикторно је писао и бискуп Павао Буторац. За идеју сједињења Далмације са Хрватском и Славонијом, он је записао:

Буторац је ту писао о Боки, па је јасно да се "унутрашње осјећање" односи на Бокеље. Није био прецизан знајући да би му неко могао приговорити, па је оставио могућност правдања - да је мислио на Далматинце. А када је цитирао закључке Скупштине Бокеља, запао је у контрадикторност:

Дакле, Бокељи неће ни да чују чак ни да су Далматинци, а о Хрватима у Боки тада још није могло бити ни помена, као ни о Црногорцима. Славено-Срби су били готово сви Бокељи, православни и католици, изузев неколико њих прекоморског латинског поријекла, који се нису могли рачунати ни у процентима него у промилима.

Даље се недвосмислено и одлучно одбија сједињење Боке Троједној краљевини, упркос Објављењу Владике и свих Црногораца Бокељима и Дубровчанима у коме је и врло оштра претња ако се покажу невјерни бану Јелачићу:

Бокељи су морали остати дубоко увријеђени овако неодмјереном и неочекиваном владичином пријетњом, али су из дубоког поштовања према његовој личности одговорили веома кратко и уљудно. Углавном, нису послушали ни његов престроги савјет. Замјерили су му у одговору "што нас присиљавате да се бану од Троједне краљевине здружимо" и изјавили да немају "ништа против сјединити се са свим државама Славено-Српским" кад се за то створе услови. Истовремено су склопили и Братску нагодбу да се заједнички оружјем супротставе свим "злодјелцима" (не помињући никога, што значи да важи за свакога) ко би им "покушао такнути општу независност". (Опширно, др Божидар Вукотић, Грбаљска буна 1848. године, Београд, 1998. и још опширније В. К. Трагање за истином о збивањима 1848. г. у Боки, Београд, 1998.)

Узалуд је бискуп Буторац изворним документима демантовао и сам себе, и свог потчињеног дон Ника Луковића, узалуд су и многи други писали исто као Буторац, доказујући да су се Бокељи на тој Скупштини 13/1. јуна 1848. једнодушно, баш супротно, изјаснили. Све то није било довољно па се све до данашњих дана, понављају овакве дезинформације:

У вези са овом Скупштином Бокељских првака, осим Његошевог упозорења, Црногорци се нигдје не спомињу? Ипак, у једном другом важном догађају из 1848. (од 27. 09.) спомињу се и Црногорци. Могло би се то препричати, али сумњичави више вјерује у цитате ранијих истраживача:

Касније ће се показати да је процјена броја Црногораца била вишеструко претјерана, те да су кренули без Владичиног одобрења, и то због "ратног плијена". Стигавши у близину Тивта, бунтовници су покушали придобити Тивћане да им се придруже. Али,

Када је Владина сазнао што се догодило, озлојеђен је наредио свом ујаку Владу Пророковићу на Његушима да објави народу његову заповијест да свак донесе и преда све што је из Тивта однио, јер ће свакога, ко не послуша, довести на Цетиње и строго казнити. Пророковић је имао да се побрине да све стигне у Которско поглаварство. Приликом враћања опљачканог, Пророковић је изјавио:

То није могло оставити повољан утисак код Бокеља и ојачати повјерење према Црногорцима. Напротив, прибројано многим сличним догађајима, допринијело је формирању одбојност према Црногорцима. Те посљедице се не могу отклонити прикривањем узрока.

Владичина заповијест се није могла односити на Грбљане, јер нису били црногорски поданици, али судећи по ономе што је услиједило, Грбљани нису ни учествовали у пљачки. Од њих није тражено да било што врате, нити су власти против њих предузеле репресалије. Напротив, тражили су начине да дођу са њима у контакт ради преговора и смиривања, што су Грбљани на крају прихватили.

Српске асоцијације у Боки

Додатак тексту Има ли оправдања црногорчење Бокеља

На стр. 30. прве свеске узгред је поменуто неколико српских асоцијација за вријеме аустроугарске управе у Боки, а коме то није довољно овдје ће их наћи много више, уз ограду да можда ни то није све, јер није сачувана сва документација.

Као што су се о бокељским народним ношњама спорили Срби и Хрвати, тако су се они спорили, и још се споре, око тога да ли је Бока (у ужем смислу) залив српских или хрватских светаца. Црногорске свеце нико и не помиње. Споре се и око црквеног градитељског наслијеђа, при чему у том подручју има 250 српско-православних и 90 римокатоличких цркава, уз неколико спорних по поријеклу, али нема црногорских, ни спорних ни неспорних.

О бокељском Српству, односно о српском (а не црногорском) карактеру Боке, много је писано. Само проф. др Лазо Костић о томе је одавно написао 4 посебне књиге, а ту тематику је обрађивао и у склопу других својих студија и књига. На ту тему има још десетак објављених књига других аутора. Међутим, први потпунији списак асоцијација и установа са српским предзнаком у Котору и Боки за вријеме аустријске и аустроугарске управе, објављен је прије нешто више од десет година. (В. К. Српска народна гарда – Котор, Цетиње, 1990.)

У међувремену, уз нова сазнања у протеклоj деценији, списак је проширен и објављен у Гласу Црногораца (од 26. и 27. 03. и 11. 04. 2001.) али уз доста штампарских грешака и испуштених података.

Овдје су отклоњене грешке, па се види да је у поменутом периоду било преко 90 српских асоцијација у Боки наспрам 9 свих осталих (хрватских и италијанашких). Са црногорским предзнаком их није било, осим Црногорског пазара, што није ни асоцијација, ни установа него пијачни локалитет исто као Шурањски пазар на југоисточној страни, који је добио име по најстаријем кртољском селу Шурањ, чији су остаци још видљиви. Црногорци су се тада сматрали Србима, и као такви учествовали у раду многих српских асоцијација.

Само за град Котор:

- 1830. Започело дјеловање Српског пјевачког друштва, као најстаријег пјевачког друштва у свеколиком Српству. Пјевачи су се окупљали и вјежбали у приватним кућама.

- 1832. Иницирано од збора пјевача, почело је зидање Палаца српског окупљања. Тако се звала троспратница на тргу којег су називали Српским, испред цркава Светога Луке и Светога Николе.

- 1838. Завршено је зидање Палаца српског окупљања. Прво су пјевачи добили просторије, а за друге српске асоцијације, радне просторије су биле основни услов за оснивања и дјеловање.

- 1839. Озваничено је дјеловање Српског пјевачког друштва под називом "Јединство", послије вишегодишњих чекања за стицање законом прописаних услова за легално дјеловање.

- 1839. У Палацу српског окупљања добила је просторије Српска читаоница, али ни она дуго није могла добити дозволу за легално дјеловање.

- 1848. Послије бурних свјетских догађаја, који нису заобишли ни Боку, коначно је озваничен рад Српске читаонице.

- 1848. Основана прва Народна школа са наставом на српском језику, и то под бригом цркве, са просторијама у Палацу српског окупљања.

- 1849 Српска читаоница преименована је у Славјанска, како би поред Срба окупљала Хрвате, Словенце, Чехе. Црногорци се уопште не помињу, јер су се сматрали Србима.

- 1854. Основана Српска мушка закладна школа.

- 1859. Основано Српско позориште.

- 1860. Основана Српска народна гарда, као инат организација или пандан Бокељској морнарици основаној годину дана раније са забраном приступа православнима.

- 1865. Усвојен Правилник и озваничен рад Српске народне гарде, којим је дозвољен приступ свим честитим људима без обзира на вјерску припадност.

- 1866. Српско друштва "Јединство" изњедрило Гудачки оркестар.

- 1866. Основана подружница Уједињене омладине српске.

- 1868. Установљено Српско добротворно друштво "Свети Ђорђе". - - 1868. Српско пјевачко друштво "Јединство" усвојило Светог Саву као свог заштитника и Савиндан као своју Крсну славу.

- 1869. Утемељена Српска учионица за неписмене.

- 1869. Тајно организован у Котору (а не избио спонтано) велики устанак православних Бокеља-Брђана (а не свих Бокеља).

- 1870. Основана Бококоторско-Дубровачка и Спичанска епархија СПЦ као једна од посљедица великог устанка.

- 1874. Почео излазити Сталешко-старинарски годишњак, Шематизам Бококоторско-Дубровачке и Спичанске епархије СПЦ.

- 1876. Основано тајно Друштво српске школске младежи "Бранко Радичевић".

- 1881. Поново основана Српска читаоница, након што су римокатолици основали засебну Славјанску читаоницу (касније претворену у Хрватски дом).

- 1881. Уз активну улогу тајног друштва Бранко Радичевић, организован У Котору нови велики устанак православних Бокеља-Брђана.

- 1894. Први пут се помиње рад Српкињица которских.

- 1895. Из друштва "Јединство" изњедрен Српски тамбурашки збор.

- 1896. Из друштва "Свети Ђорђе" изњедрено Српско радничко друштво, као прва радничка асоцијација у свеколиком Српству. Дакле, Раднички покрет Југославије не почиње 1903. г. Дим. Туцовићем.

- 1896. Основано Напредно коло српске и хрватске младежи.

- 1897. Основана Српска музика (глазба).

- 1898. Основан Српски одбор 14-торице.

- 1898. Основано Српско братство.

- 1901. Основана Српска бокешка штедионица.

- 1901. Основана Српска кредитна задруга.

- 1903. "Јединство" ступило у Савез српских пјевачких друштава.

- 1907. Основана Српска народна библиотека.

- 1907. Помиње се, од раније постојећи, Одбор Српкиња которских, претеча Кола српских сестара. Ту се помињу и Српкињице которске.

- 1908. Почела са радом Бокешка штампарија, која не носи атрибут српска, али су је Срби основали и били акционари.

- 1908. Основан Гласник за опће интересе Бокеља, "Бока". Ни он није носио атрибут српски, али су га покренули и финансирали Срби.

- 1909. Основана је Српска народна организација (СНО).

- 1909. СНО преузео Гласник "Бока" као свој орган.

- 1909. СНО приступио заједници Приморског српства.

- 1910. Основано Српско соколско друштво.

- 1910. Помиње се као већ постојеће Парабродарско друштво "Бока", без атрибута српско, али су и њему Срби акционери.

Дакле, то су били подаци само за град Котор. Слиједе подаци за његову данашњу општину и остатак Боке (без Будве и Паштровића) основана су:

- 1776. Српска народна школа у Кртолима.

- 1777. Српска народна школа у Баошићима,

- 1803. Српска народна школа у Морињу.

- 1804. Српска народна школа у Горњем селу Х.-Новог, по томе названо Србина, у којој је касније била и поморска школа.

- 1812. Српска народна школа у Топлој, коју је похађао и владика Раде, оснивач прве школе у ондашњој Црној Гори.

- 1835. Библиотека општества рисанског.

- 1844. Српска народна школа у Рисну.

- 1845. Српска народна библиотека у Х.-Новом.

- 1850. Српска штедионица у Х.-Новом.

- 1852. Закладна поморска школа у Србини.

- 1862. Званично одобрен рад Поморске школе у Србини.

- 1864. Српска читаоница у Морињу,

- 1870. Друштво Истока у Рисну.

- 1886. подружница Уједињене омладине српске у Х.-Новом.

- 1886. подружница Уједињене омладине српске у Рисну.

- 1882. Почео да излази мали Србско-народни књижевни забавник за србску младеж "Бока Которска", у Кутима.

- 1891. Бокељска пловидба (оснивачи Србо-католици у Доброти).

- 1892. Просрпски лист "Дубровник". (Срби Бокељи суоснивачи).

- 1894. Српска народна читаоница у Х.-Новом.

- 1894. Коло Пераштана Срба православних и Србо-католика.

- 1896. Покренут годишњак Српски магазин у Рисну.

- 1898. Српски тамбурашки збор у Х.-Новом.

- 1898. Српска читаоница у Каменарима.

- 1898. Кртољска читаоница која је 10 година радила без одобрења.

- 1899. Друштво бокељског омнибуса, а мањи број акционера било је и католика. Претеча путничког саобраћаја у данашњој Црној Гори.

- 1900. Српски хотел изграђен у Х.-Новом на мјесту старог лазарета.

- 1900. Српско радничко друштво у Х.-Новом.

- 1902. Српска кредитна задруга у Х.-Новом.

- 1902. Српска земљорадничка задруга у Каменарима.

- 1902. Српска рибарска задруга у Баошићима.

- 1902. Друштва Српска зора у Дубровнику. (Бокељи суоснивачи.)

- 1903. Српска земљорадничка задруга Кумбор-Ђеновићи.

- 1904. Српска кредитна банка у Х.-Новом.

- 1904. Српска земљорадничка задруга у Каменом.

- 1904. Српска земљорадничка задруга у Мокринама.

- 1904. Српска земљорадничка задруга у Главатима.

- 1904. Српска земљорадничка задруга у Главатичићима.

- 1904. Српска земљорадничка задруга у Пријерадима.

- 1904. Српска земљорадничка задруга у Радовићима.

- 1904. Српска земљорадничка задруга у Ораховцу.

- 1904. Савез српских привредних задруга у Приморју. (Срби Бокељи суоснивачи.)

- 1906. Рибарска задруга. (Оснивачи Срби у Бијелој.)

- 1906. Акционарско хотелско друштво Бока у Х.-Новом.

- 1907. Српска земљорадничка задруга у Радованићима.

- 1907. Лист Српска зора у Дубровнику. (Срби Бокељи суоснивачи.)

- 1908. Саобраћајно друштво Први бокељски аутомобил, за релацију Х.-Нови-Каменари и обратно. (Оснивачи Срби Новске ривијере.)

- 1908. Прорадила Прва бокешка глинена индустрија у Боки – Кртоли, названа Српском фабриком.

- 1908. Одобрен рад раније основане Кртољске читаонице.

- 1910. Српска земљорадничка задруга у Ублима

- 1910. Српска кредитна задруга у Морињу.

- 1910. Српска кредитна задруга у Рисну.

- 1910. Српско соколско друштво у Х.-Новом.

- 1910. Српско соколско друштво у Ђеновићима.

- 1910. Српско соколско друштво у Рисну.

- 1911. Српска земљорадничка задруга у Бијелој.

- 1911. Српска земљорадничка задруга у Кутима.

- 1912. Српско соколско друштво у Х.-Новом.

- 1912. Српска соколска жупа за Приморје у Х.-Новом.

- 1913. Српско соколско друштво у Бијелој.

- 1918. Српска гарда у Кртолима, илегална, прије расула Аустроугарске.

За прве српске народне школе у Кртолима и Баошићима још за вријеме Млетачке Републике, податак је пронашао Младен Црногорчевић у Савини (Манастир Савина у Боци Которској, стр. 76. Београд, 1901.) а више о томе у засебној књизи. (В. К. Најстарија народна школа у Црној Гори, Београд, 1996.) Највише података је из парохијских архива.

Током 1880-1914. г. оснивана су готово у свим бокељским селима, како православним тако и католичким, Добротворства, хуманитарна друштва, од којих је документација најбоље сачувана у Луштици. Из тога се види како су дјеловала. Нису носила српски предзнак, да би имала општи значај и државну подршку, али су им оснивачи и активисти у знатној већини били Срби.

Током 1902-1914. г. дјеловала је у Котору и међународна организација Црвени Крст, у којој су активисти и функционери били сви Бокељи, без обзира на вјеру и нацију, па су Срби и ту били у већини.

И на крају, важно је поновити: Само у Котору је створено и дјеловало 90 српских асоцијација и установа, а широм Боке (без Будве, Брајића, Побора, Маина и Паштровића) још 50, за које су се могли пронаћи подаци. Иако није сигурно да су то коначне бројке, оне су задивљујуће, и најбоље доказују српски карактер Боке. А то се односи на вријеме антисрпске прокатоличке аустријске, односно аустроугарске владавине у Боки. А што од тога има, или може бити за Србе у Боки, у садашњој Црној Гори? А тек кад би била "суверена"?

Зависна "сувереност" Црне Горе

Додатак тексту Право Бокеља да одлучују о својој судбини

На стр. 11. прве свеске, објашњена је "сувереност" Црне Горе за вријеме владавине Николе Првог.

Детаљније није елаборирано, јер се радило о новинском чланку а не економској студији, али је речено да је сачувано довољно доказа. Много би простора требало да се сва документација и литература макар само и наброји, па кога интересује нека се потруди да је пронађе и проучи. Ипак, ради шире читалачке публике која није у прилици да трага по архивима и библиотекама, корисно је пренијети дио података из истраживања Филипа Ивановића:

Овдје није све забиљежено. Чак ни нешто што је најкрупније. На примјер, октобра 1908. г. руски цар Николај поклонио је књазу Николи брод-крсташ Херзон, из црноморске флоте. То је био први црногорски ратни брод, а како је завршио није познато. Да је потопљен, то би се знало, јер није било много давно. Вјероватно је продат, а за који износ и гдје је новац, ни то се не зна. Документи су нестали, исто као за први црногорски параброд Силистрија, поклон турског султана. За тај параброд се могло само индиректно сазнати да га је књаз Никола продао капетану Шпиру Калуђеровићу из Луштице. За колику суму, и каква је судбина новца и тог брода, и то је до сада остала тајна. Књаз Никола и капетан Шпиро су били лични пријатељи и својатали су се јер потичу из истих коријена. (В. К. Шпиро Калуђеровић, ревија Бока бр. 507. за фебруар 1996.)

Осим већих држава, Црну Гору су на разне начине помагали појединци Срби из Боке, Трста, Одесе, Цариграда, Александрије...

Колика је реална куповна моћ била оних, у почетку поменутих, 9.087.000.- форинти, довољно је упоредити са 2.122.- форинте на колико је 1847. г. процијењена читава имовина контесе Екатерине Властелиновић на Превлаци. А та имовина је: 3 хектара најатрактивнијег острвског терена са 6 Ѕ рала оранице, 90 стабала маслина, 950 чокота лозе и другим насадима, једним троетажним и другим двоетажним манастирским објектом, гумном, црквом Свете Тројице и покретном имовином. Тих преко 9 милиона форинти може се упоредити и са 1.000.- форинти за које је продана половина Екатеринине имовине коју је наслиједио Његош. То се не може довести у везу са инфлацијом, јер је од 1847. до 1862. па ни до 1896. г. није било. (В. К. Судбина задужбине и оставштине контесе Екатерине Превлачке, Нови Сад, 2001.)

Можда је послије овога јаснија слика независности Црне Горе из доба када је била "најсуверенија".

Од которске варнице до свјетског ратног пожара

Додатак тексту Историјско право Србије за излазак на море

На стр. 46. прве свеске налази се тврдња да Видовдански атентат у Сарајеву није била прва варница из које се разбуктао пламен I свјетског ратног пожара. Прва варница је бљеснула у Котору! Посљедица је тежње которских Срба за приближавање Србији.

Колико је Србија тежила да јој се врати право изласка на море, толико су приморски Срби тежили да се нађу у заједничкој држави са Србијом. Не само толико, него и још више. То свједоче многобројни оружани устанци против туђина, погрешно названи Бокељским, јер су у њима учествовали само Срби. То свједоче и све патриотске и друге њихове асоцијације под туђинским управама, али и садашња ситуација у којој се Бокељи Срби упињу својим (немоћним) снагама да спасу заједничку државу, а нико моћан у Србији јавно не показује никакав интерес за Боку, осим оних поријеклом из Боке.

Од свих историјских активности Бокеља у циљу обнављања њиховог заједништва са Србијом, најзначајнији догађај су которске Тројичинске демонстрације 1914. г. па заслужују и посебну пажњу. Утолико прије што се о њима мало зна, јер их званична историографија, не само у Црној Гори него и Србије, потпуно запоставља.

У читавом свијету се тумачи дa je Сарајевски атентат увертира (први корак) великог свјетског рата. Он јесте искоришћен као непосредни повод за објаву рата, али није био први него трећи корак.

Претходили су велики провокативни војни маневри аустроугарске војске одржани непосредно прије атентата. Дат им је толики значај да им је инспекцију вршио лично царски престолонасљедник Франц Фердинанд. Убијен је по доласку у Сарајево са тих маневара.

Војним аналитичарима је остало загонетно зашто су ти маневри са јасном пријетњом силе, усмјерени југоисточно од Сарајева, према Источној Херцеговини и Боки? Много дуже и важније границе са Србијом биле сјевероисточно од тог града. Можда загонетке не би било да је поклоњена пажња ономе што је претходило маневрима, што значи да ни то није први него други корак.

Први корак су биле велике антиаустријске демонстрације у Котору 15 дана прије почетка војних маневара. Иако је тај корак изгледао мали у свјетским размјерама, био је крупан у локалним оквирима. И не само локалним, јер се узнемирење прелило до Земаљске владе у Задру, која је одмах упутила полицијско-жандарска појачања и пооштрила безбједносне мјере због страха и горких искустава из низа ранијих оружаних устанака бокељских Срба. Није остала равнодушна ни царска влада у Бечу, која се забринула да ланчана превирања, не доведу до распада царевине изнутра, па постаје јасно зашто је покренула и велику војну силу, несразмјерну величини догађаја.

Збивања су почела увече 7. јуна 1914. на крају тродневних Тројичинских свечаности. То је била и Крсна слава Српске народне гарде, која је тих дана била у традиционалним униформама, под командом војводе и два сердара и са трофејним оружјем, које је изазивало зебњу иако није било убојито. На овим свечаностима је по традицији било и много Грбљана, на које власт није гледала благонаклоно због њихових ранијих побуна.

Око 21 сат, Гарда праћена музиком и масом Которана и Грбљана, кренула је у опход улицама старог града. Пјевали су патриотске и националистичке пјесме и клицали: Живјела Србија! Живјела Црна Гора! Живјела Југославија! (Иако тада још није постојала.)

Клицали су и предводницима ових демонстрација, др Милану Вукотићу и проти Јовану Бућину. Они су били истакнути которски грађани, а важно је нагласити да су обојица из Грбља.

Можда би то власти и толерисали, да је клицано и држави чији су поданици тада били Которани. Напротив, чули су се громогласни узвици: Доље Аустрија! Доље Мађари! Доље Lega Nozionalе! (италијанашка станка), затим Доље Скерлец, Доље Фистес и т. д.

Иван Скерлец је био хрватски бан и министарски савјетник. Није био омиљен ни међу умјереним Хрватима. У атентату 27. 11. 1913. ранио га је Хрват Стјепан Дојчић.

Иван Фистес је био полицијски канцеларист Среског начелства у Котору. Сачуван је његов извјештај, чији су краћи изводи довољни:

Даље се из извјештаја види да је у демонстрацијама учествовало преко 300 особа. За которске прилике оног доба, и за уске которске улице, то је била велика маса и дуга поворка. Оно "преко" 300 могло је бити и дупло толико, као што је по другим процјенама и било. Истражни судија Финели је до 26. јуна саслушао 94 приведена, што је готово трећина демонстраната, ако се уважи број по полицијском извјештају. Касније је било још истрага и саслушања, из којих се виде размјере демонстрација, и колико су страха и пометње изазвале. Иако за неке историчаре овај догађај не завређује нарочиту пажњу, потребно је подсјетити: Ако изузмемо оружане устанке ван градова, которске демонстрације су биле највећа побуна у неком утврђеном граду Аустроугарске царевине од њеног устројства. А о посљедицама овдје је могуће предочити само мали дио, а и то ће бити довољно.

Српској гарди je ово било 54. и посљедње славље Свете Тројице. Сва њена имовина је заплијењена и поклоњена вјерној им Бокељској морнарици. Старији чланови су похапшени и бачени у тврђавске казамате, а млађи мобилисани у казнене јединице, већином у сурове Алпе. Тако ослабљени српски корпус, искористиле су групе Шкаљара и Муљана. Ушле су у град у договору са франко-фуртимашима у Котору, са намјером да изврше погроме на све Србе и њихову имовину. Оружници и редарственици нису били ревносни као приликом растурања демонстрација Срба. О томе је оставио свједочанства и тједник Црвена Хрватска (бр. 22. од 18. 07. 1914.)

Било је довољно да неко проспе глас, "иду Грбљани", па да се ови "јунаци" разбјеже куд-који. Кроз своје сталне буне и показана јунаштва, Грбљани су им улили страх у кости, што је спасило барем немоћне породице которских Срба. Њихови храниоци су у Котору озлоглашени као кривци чак и зато што је рат започео 40 дана послије демонстрација (на "четрдесницу"). Осумњичени и као кривци за вођење рата. То је истакао и далматински намјесник гроф Атемс, који се правдао:

Гроф Атемс даље извјештава о хапшењима многих Срба, чак и неких жена, узимање талаца укључујући безазленог которског епископа Владимира Боберића. Није поштеђен и један број патриота католика на челу са бискупом Франом Ућелинијем, који је остао у кућном притвору. Стање је овако објаснио др Славко Мијушковић:

Уз извјештај је списак српских друштава и приватних станова изложених преметачинама. Осим припадника Српске гарде, прогону су били нарочито изложени чланови Српског пјевачког друштва Јединство. О томе је оставио свједочење прота Јован Бућин:

У сузбијању демонстрација, затим у погромима против Срба, осим полицијског канцеларисте Ивана Фистеса, истакли су се: порески чиновник Уго Накић-Војновић, у Котору познат као цинкарош и сплеткарош, затим жандармеријски поштовођа Мартин Некић, читач туђих писама и шпијун, као и жандармеријски поднаредник Фердинанд Лохр, умоболник-садиста.

(За тада доказану оданост и ревност, сва тројица ће посати командири чета приликом каснијег похода добровољачких формација из Котора за заузимање Ловћена. У тим формацијама је главну улогу одиграла тзв. Бокељска морнарица, али као пјешадија.)

Почетак рата није обуставио истрагу против учесника Тројичинских демонстрација у Котору. Сачуван је судски докуменат од 05. 12. 1914. са карактеристикама коловођа и гдје се ко тада налазио:

Др Мило Вукотић у злогласном Мариборском затвору,

прото Јован Бући, талац у Бечу,

др Стефан Рађеновић, побјегао у Италију,

Саво Давидовић, побјегао на црногорску територију,

Мило Смодлака, Божо Суботић, Иван Царић, Трипо Павличевић и

Станко Ћирковић, мобилисани у војништво,

Јово Вукотић и Мирко Дабовић, ученици у Сплиту,

Звонимир Делсо, прешао у колаборационисте (Бок. морнарицу),

Шпиро Балшић, у затвору...

Осим ових првоименованих коловођа, списак садржи још преко 80 имена само у директној вези са демонстрацијама. Почетак рата је умногостручио овакве спискове, а одмах су почела и прва стријељања. Први су на удару били Грбљани, не случајно. Није било нових побуна, па ни другог разлога осим одмазде због демонстрација, које су доведене у везу са узроцима рата. Стрељани су. Марко Радановић и његови синови Мило и Митар и рођак им Нико Радановић, а уз њих Јово Вукшић и Иво Поповић. Осим ових Грбљана, тада је на Савини стријељано још 15 Срба, од којих су 10 били из Паштровића и Спича, а 5 из крајева ван Боке.

Одмах у почетку рата, многи истакнути Срби, па и они који нису имали везе са демонстрацијама, интернирани су на злогласну Мамулу да буду живи зид у случају напада са мора. Комплетно српско цивилно становништво је исељено из Котора под изговором да се заштите од црногорске артиљерије. Неки су смјештени у логоре а неки се потуцали као избјеглице, скапавајући од глади и зиме. Прије је то био прогон него склањање, јер је у Котору остала тзв. Бокељска морнарица, прегруписана у помоћне полицијске снаге, које ће касније ударити на Ловћен да задају посљедњи ударац Црној Гори на издисају.

Срби Бокељи нису то све (и још много овдје необухваћеног) радили и страдали да би се припојили Црној Гори, Хрватској, Италији или било коме - осим Србији.

Важнији коришћени подаци:

Комплет листова Црвена Хрватска, Дубровник, 1914.

Јован Бућин, Преглед рада пјевачког друштва Јединство у Котору од г. 1839-1929. Котор, 1929.

Славко Мијушковић, Противаустријске демонстрације у Котору јуна 1914. Историјски записи бр. 3. Титоград, 1964.

В. К. Српка народна гарда – Котор, Цетиње, 1990.

В. К. Од Которске варнице до свјетског ратног пожара, ревија Бока бр. 510. за мај 1996.

Бокељи први солунски јунаци

Додатак тексту Бока није ни 1918. прикључена Црној Гори

На стр. 17. прве свеске је кратка биљешка:

То је било довољно "за прву помоћ" као увод другој теми, али није довољно да на томе остане. Поготово ако се о томе мало зна.

Као што доста зна о Албанској голготи српске војске у зиму 1915/16. а мало о Албанској голготи у зиму 1912/13. тако се доста зна и о херојима Солунског фронта из 1918. а мало из 1916. године.

Уочи рата 1914. г. чим је расписана општа мобилизација, знатан број Бокеља Срба (у ширем смислу са Паштровићима), аустријских војних обвезника, пребјегао је у Црну Гору. Након напада на Србију, и објаве рата Црне Горе моћној Аустроугарској Царевини, пребјегли Бокељи постали су добровољци у црногорској војсци. Учествовали су у одбрани Ловћена, све до наређеног повлачења са краљем Николом. На албанским обалама могли су бирати: наставити са црногорским краљем у безбједност, или дијелити злосрећну судбину српске војске. Уз занемарујуће мали број изузетака, приклонили су се далеко тежем, али часнијем избору. Након 17 мјесеци ратовања као добровољци црногорске војске, постали су добровољци српске војске.

Први, наизглед мали, али веома значајан подвиг Бокеља била је помоћ српској војсци код Медове у Албанији. Обзиром да Бокељи нису имали неприлика у повлачењу, нити им је путовање било далеко да би их исцрпило, прискочили су у помоћ несрећним остацима српске војске. Носили су "живе лешеве" на леђима, на "старим стоцима" (између себе на укрштеним шакама) и на примитивним носилима склепаним од облица и шаторских крила. Тако су их укрцавали на савезничке бродове након дуго очекиване евакуације. Тако су их и искрцавали на грчким острвима. Као јаки и здрави, учествовали су у организацији смјештаја и његовања оних који су се могли опоравити. Колико су живота тако спасили, или помогли да се спасе, нико не зна. Нити је неко то рачунао. Величину и значај оваквих хуманитарних и мукотрпних послова, историчари нису вредновали и истицали. Нажалост, било је и оних којима спаса није било. Као вичним мору и баркама, Бокеље је допало и мучно извожења лешева и спуштања у морске дубине. Није чудо што су се Бокељи први добровољно јављали за одлазак на фронт, што им се чинило лакше и достојанственије. Већ првим транспортом у мају 1916. стигли су на полуострво Халкидик између Солуна и Касандре. У транспортовању је учествовао и први поморски ратни брод српске војске, "Србија" чији је први заповједник био Будванин Милан Петровић, са бокељском посадом, о чему је доста писано (Опширно В. К. Бокељи на ратном броду "Србија", ревија Бока бр. 508. од марта 1996.)

Већина историчара користи бројку од 800 Бокеља добровољаца у црногорској војсци. Највише је било Паштровића, укључујући Будву, Поборе, Маине и Брајиће, а из Боке у ужем смислу било их је 250 од чега 123 из Грбља. Око 30 Бокеља помораца задржано је у Српској бродарској команди у Солуну, и као посада брода "Србија", а остали су придружени добровољцима који су стизали са разних страна свијета. И међу њима је било Бокеља, али који нису претходно били добровољци, црногорске војске (највише дезертере из аустријске војске и намјештеника компаније Суецког канала).

На Халкидику су формирана 3 батаљона добровољаца и одмах су упућени на злосрећни Кајмакчалан. То је било вријеме када су савезници правили озбиљне планове за повлачење са Солунског фронта и евакуацију Солуна, не видјевши реалне изгледе за успјешну одбрану. Иако су савезници правили те планове без знања српске команде, она је то наслутила и трудила се да пошто-пото убиједи савезнике на могућност одбране фронта.

А каква је могућност била? Силна њемачка војна машинерија потпомогнута са Бугарима, силовито је надирала не осврћући се на велике губитке, јер им је тада то био главни стратегијски циљ.

Под снажним притиском, савезници су панично напуштали један по један од кључних положаја на сјеверним обронцима Кајмакчалана – према Македонији. Тако су напустили и своје снажно упориште недалеко од Скочивира, села на лијевој обали средњег тока Црне реке, десне притоке Вардара. Упориште се звало "Трновити камен" или "Камени трн". Оба назива су била позната од старина, као да се слутило што ће се ту дешавати. Или се некад и дешавало, па заборављено (као што би и ово да није забиљежено).

Ослањајући се на обавјештајне податке, њемачка команда је очекивала опште повлачење својих непријатеља, па је чувала снаге. Концентрисала је дивизије за велики залогај, а мали трн их није интересовао. С друге стране, савезничка команда је прихватила молбе српске команде и пристала на успоравање повлачења, под условом да српска војска попуни бреше остављене повлачењем. То им је добро дошло да им Срби штите одступницу када почне велика њемачка офанзива. Сви планови су побркани кад се изненадно појавила српска војска код Скочивира на другој страни Кајмакчалана коју су држали Њемци у Бугари. Услиједили су напади и контранапади, убацивање нових снага и сједне и с друге стране, чак и оних њемачких дивизија припреманих за улазак у Солун. Ипак, у прве редове су гурали Бугаре. Међусобно су крварили Срби и Бугари, а други су их бодрили. И то није трајало дан-два, седмицу или мјесец него пола године.

Жилави Њемци су показали такву упорност као да од "Каменитог трна" зависи судбина рата. Можда и јесте. Српска I и II армија запосјеле су напуштене и ослабљене положаје, Савезници су добили у времену да консолидују одбрану, а Њемцима је запео у грлу велики залогај. Ипак, Бугари су кренули 26. 09. 1916. у одлучујући јуриш. У таласима су надирали и покошени падали. Разређивала се и одбрана. Најтеже борбе су се водиле за чуку "Г" три дана и три ноћи непрекидно. Нападачке трупе су се смјењивале, а одбрана није могла добити помоћ. Због слабих веза, тек треће наређење за повлачење је стигло 28. септембра предвече. (О томе је више писао проф. др Андреј Митровић.)

Приликом повлачења, најузвишенију солидарност и јунаштво показали су Грбљани. И овот пута су главни актери били Радановићи. Да штити одступницу, први се јавио средовјечни Васо Радановић, да би заштитио и синове. Није му дозволио поднаредник, који је преузео команду чете по погибији командира, јер је било наређење да се први повлаче старији и слабији. То је важило и за Васа и његовог млађег сина Шпира. А тај поднаредник је био Мило Радановић, старији син Васов. Мило је остао сам да митраљезом штити одступницу своје чете. Шпиро се привидно повукао па се кришом вратио и Милу живот спасио. Паљбом и бомбама је покосио групу Бугара која се с леђа прикрадала Миловом заклону. Када је Шпиро покушао прескочити у заклон, пао је обливен крвљу. Не колебајући се, Мило је искочио из заклона, дохватио изрешетаног брата и повукао га у заклон. Нажалост, помоћи му није било. Мило би доживио исту судбину да га убрзаном паљбом нису штитили сународници, који су се вратили за Шпиром да помогну и њему и Милу: Крсто Т. Андровић, Васо М. Андровић, Стеван В. Медин, Саво В, Греговић, Саво Ј. Старовић и два брата из Бајица, Крсто и Иво В. Мартиновић. Мислећи да стижу свјеже српске снаге, Бугари су се разбјежали, и док су се прегруписавали за нови напад, преживјели Срби безбједно су се повукли.

Ово су били први солунски јунаци и сву су јавно похваљени Заповјешћу бр. 229. од 05. 02. 1917. прочитаним пред постројеним четама. Овај подвиг, уз низ других, донио је Милу Радановићу највише ондашње одликовање, Карађорђеву звијезду. Заслужио је то и Мило, и читаво братство Радановића. Од 10 учесника овог ослободилачког рата 6 је погинуло. Лука Ников Радановић је био добровољац црногорске војске, али је изгубио везу и закаснио да се повуче са осталима. Није се ни предао, ни погинуо. Читав рат је провео као вук самотњак по ловћенским и ставорским врлетима, уз глад и цичу зиму, на што Бокељи нису навикнути.

Многе подвиге су чињели и други Бокељи, нарочито Паштровићи, од којих се више њих вратило окићених Карађорђевим звијездама и другим одличјем. Све патње и жртве Бокељи су подносили за уједињење са Србијом. Ако антисрби то свјесно потискују у заборав на рачун величања неких других збивања, Срби и Србија им то не би смјели заборавити! (Нажалост, и они заборављају.)

ПРОГРАМ
Удружења "Матица Боке"

Бока Которска, у данашњим границама општина Будва, Котор, Тиват и Херцег-Нови, је вишевјековна географска и историјска развојна цјелина, са својим посебностима које се огледају у њеном језику, обичајима, култури, традицији, у привредним гранама посебно поморству, туризму, риболову, маслинарству, виноградарству, у њеним везама са свијетом.

Бока је у својој историји била под доминацијом моћних, али се увијек знала изборити за уважавање и признавање својих посебности. Своју сигурност и напредак видјела је у заједништву јужнословенских народа и стварању заједничке државе ових народа.

У остварењу идеје заједничке државе, за Боку су значајне године 1813. када се на равноправним основама сјединила са Црном Гором; 1848. када је одбила припајање Далмацији и сједињење са Хрватском и Славонијом у Троједну краљевину под Аустријом; 1918. када је ушла у састав Србије, а потом у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца; 1945. када је већином гласова на сједници Среског народног одбора Боке припојена Црној Гори.

Бока је одгајила многе вриједности, али највећа вриједност су свакако њени житељи који су увијек знали да живе заједно са свим оним што им је било заједничко, али и различито. Знали су и осјећали да су им и сличности и разлике потребне као подстрек цивилизовању свог и заједничког живота, због чега су се увијек међусобно уважавали и поштовали. Ма гдје да су били, бринули су о Боки и својим знањима, искуствима и улагањима су је оплемењавали. Бокељом се увијек сматрао свако ко је у себи имао ове вриједности, без обзира када је у њу дошао и одакле је дошао.

У данашњем времену, уочавајући угроженост и поништавање оваквог начина живота у Боки, удружење "Матица Боке" као нестраначко, невладино и непрофитно удружење треба да постане мјесто окупљања Бокеља са циљем:

1. Да се поново потврди љепота и вриједност заједничког живота, међусобно повјерење, уважавање и разумијевање као гаранција сигурности и заједничке будућности. Да сваки Бокељ може слободно и са поносом рећи ко је, да историја и историјски подаци служе да се буде сигуран у себе, јер је то гаранција поштовања туђег.

2. Да поново заживи и утемељи демократија у свим својим елементима: механизми којима се обезбјеђују слободни и поштени избори и изјашњавања; законодавство које стабилно функционише, захваљујући којем људи знају правила којима се морају повиновати; основна грађанска права, посебно право на јавно изношење властитог мишљења, право кретања по властитој земљи, право стицања својине, право на заштиту од произвољног хапшења и тортура, право на прихватање или не прихватање неке религије, идеологије, право на приватност.

3. Да се поново потврде основне вриједности: рад и знање, култура живљења, да се поврати и повјерење у људе и демократски успостављене институције.

4. Да се заустави заостајање и пропадање Боке, да се препознају и потврде све њене вриједности, могућности и предности, да оне буду основа њеног даљњег развоја кроз традиционално повезивање са свијетом.

5. Да се окупе сви Бокељи који живе у расејању и сви поштоваоци Боке, да се окупе на бази осјећања припадности и љубави према Боки, на бази заједничког интереса, да се покупе око сакупљања идеја, израде и остварења пројеката, што ће обезбиједити напредак Боке.

6. Да оваква Бока, формирана као регија, вуче напријед у добробит и Црне Горе и Савезне Републике Југославије.

7. Да се сачува Савезна Република Југославија као савремена и дјелотворна заједница равноправних и на демократији утемељених чланица Црне Горе и Србије, као историјско опредјељење Бокеља и као гарант остварења свих постављених циљева.

У Тивту 04. 11. 2001.

Скупштина удружења
"Матица Боке"

Закључак

Из свега што садрже, ова и претходна свеска, свак би могао извући корисну поуку. Не би никоме било сувишно, па било му пријатно или не, да зна истину: ко је он, што је он, колико је јак, велик, важан и гдје му је мјесто. У супротном, у очима посматрача са стране, испада смијешан и мизернији него што је, као што је то за Црногорце примјетио и аустријски пуковник истраживач-шпијун Винко Паулић у свом извјештају бечком двору далеке 1782. године:

Давно су то примијетили и многи други, али тим особинама Црногораца (наравно увијек има изузетака) прохујали вјекови нису донијели много промјена. Чак се и сами Црногорци шале на свој рачун:

И данас неки уображавају и сами за себе (или друг за друга) истичу да су најпаметнији, најомиљенији, најтолерантнији, најпоштенији, најљепши, најуваженији код свих државника свијета, па са највећим почастима их примио овај или онај (макар тај био и помоћник секретара), па способни сами за све без помоћи ичије, па миленијумско ово, па миленијумско оно (што нема везе са РЦГ), па све црногорско (и валута евро), па мулти, мулти, мулти... и т. д. Сердари и војводе су превазиђени, па је сада краљ овај, а цар онај, за некога алах, а за понеку даму и свевишњи бог, окружен кором светитеља. И не пада им на памет да размисле на што личе посматрачима са стране.

Мали мегаломани, које само надувани балони могу одржавати да лебде у облацима, морали би размишљати о меком приземљењу прије него што се стропоштају када им се пренадувани балони распрсну. Па и они који се осјећају сигурније у малим скупим авионима него у балонима, нека не забораве да и највећи авиони падају. Или нека се сјете народне пословице: ко превисоко лети, ниско пада.