Др Славенко Терзић

РЕЧ НА СКУПУ ЦРНОГОРСКИХ ДРЖАВЉАНА У БЕОГРАДУ

(Дом синдиката, 17. март 2001. године)

Даме и господо,
Драги пријатељи,
Драга браћо,

Питање зашто црногорски режим не дозвољава својим држављанима изван Црне Горе да одлучују о најважнијем питању - државно-правном статусу, није само правно ни међународно правно питање, ни питање кршења елементарних људских права. Оно је много више од тога. Кроз то питање се огледа целокупна политичка идеологија и државничко слепило владајуће номенклатуре у Црној Гори.

Није данас борба само зато да ли ћемо гласати или не.

Данас се бије велика битка за спас Црне Горе јер је она угрожена - она велика, достојанствена, усправна, Његошева Црна Гора. Таквој Црној Гори никад не могу бити ближи Загреб и Тирана од Београда.

У темељима данашње Црне Горе лежи сва политичка. културна и духовна баштина четири српске историјске земље - Зете, Рашке, Хума (односно Херцеговине) и Травуније. Уместо оне по храбрости, јунаштву, обилићевском духу и витештву препознатљиве Црне Горе, данас се ствара један "нови народ", "нова култура", "нови Црногорци" који немају никакве везе са својим мајкама и очевима, са својим ђедовима, са својом Српском православном црквом и са свим својим прецима. Тамо данас из српских рушевина ничу Монтенегрини, Дукљани и Црвени Хрвати, они нападају српске светиње зато што њихове уџбенике историје, њихове образовне програме и укупни друштвени програм пишу Џорџ Сорош, Стив Хенке и дукљанска политичка котерија.

Данас када се бије битка за опстанак нашега народа, ми немамо права да ћутимо, да играмо скривалице, да не знамо ко смо и шта смо - да ли смо Срби или Црногорци. У Старој Црној Гори али и на данашњој територији до Другог светског рата није било никог ко није знао да је Србин, јер у Црној Гори није било других Црногораца до Срба. Постављати питање да ли су Црногорци Срби је исто толико апсурдно колико и питати се да ли су Пруси Немци ! У европској историји нема примера таквог циркуса: зашто се не угледамо на Немце и Италијане који су вековима имали десетине својих држава и десетине краљевских кућа па су данас један јединствен народ.

Зашто је то тако? Зато што смо ми још увек заробљеници идеологије хабсбуршког национал-комунизма, антисрпског, који се жели представити као модерни европски и медитерански идентитет. Људи који данас држе власт у Црној Гори очигледно главну инспирацију за политичко и духовно обликовање Црне Горе налазе у материјалима Четвртог конгреса КПЈ у Дрездену, Пете земаљске конференције КПЈ у Загребу, пропагандним брошурама усташког идеолога Савића Марковића Штедимлије и хрватског геополитичара др Ива Пилара. Они не траже модерни културни и духовни идентитет Црне Горе у делима митрополита Василија Петровића, Петра I Његоша, Краља Николе, Стефана Митрова Љубише, Марка Миљанова, српских патријараха Варнаве Росића и Гаврила Дожића, нити уче историју Црне Горе из дела Душана Вуксана, Ћока Пејовића, Глигора Станојевића, Љубомира Дурковића-Јакшића, Новице Ракочевића, Новака Ражнатовића и многих других историчара. Јер да је тако они би морали знати да је народ Србије и Црне Горе одвајкада један српски народ, и да су вековима Црногорци стизали у Србију и ту остајали, примани као рођена браћа. Зар отуда нису стигли и преци Карађорђа и Милоша, Младена Миловановића из Тушиње, зар нису Вукови преци из Петнице, Цвијићеви из Језера, Гарашанинови из Орље Луке, Живојина Мишића из Тепаца у кањону Таре, Петронијевића из Доњег Колашина.

Потомци тих великих људи у Црној Гори данас кажу: никад више 1918 ! Независна Црна Гора сломиће за увек програм Велике Србије! Она ће заувек зауставити српски експанзионизам! Садашње стање је "претња црногорској будућности" !

Какав суноврат политичке и државне идеје у Црној Гори!

Ко где стоји и на којој висини знаћете одмах ако упоредите оно што кажу све владике, господари и владари Црне Горе, и они који данас седе на њиховом трону. Замислите Његоша како спас од "Велике Србије" тражи у Тирани, Загребу, Бечу или Вашингтону. Пред саму смрт, 1851. године, тешко болестан, он на Цетињу каже Матији Бану, "Србија је матица Српства, без ње никад ништа. Аманет ти народна ствар која неће успјети ако на њој не буду постојано радили разумни, самопрегоревајући и отважни људи. Поздрави ми Кнеза, Книћанина и Гарашанина. Кажи им од моје стране да ће се Српство препородити прије дрском одважношћу него ли претјераним обзирима на дипломацију. Ова има својих рачуна, а ми морамо имати наших." А у мају исте године растајући се са Љубом Ненадовићем у Фиренци довикнуо му је у стиховима своју стару жељу:

"Хајде пођи равној Шумадији,
поздрави ми српске витезове:
нек не пашу сабљу од јордама,
већ нек јашу коње од мегдана;
на Косово да се састанемо,
да ми наше старе покајемо."

Црна Гора је данас на великом раскршћу. У њој се води велика политичка и културна борба, и ако ми који живимо овде будемо стајали по страни заувек ћемо изгубити српску Црну Гору. Ако васкрснемо и обновимо ону изворну, праву Црну Гору она ће природно увек бити заједно са Србијом и свим осталим Србима.