Бо­го­љуб Ши­ја­ко­вић

Све­то­сав­ски исто­риј­ски низ

(Светосавска бесједа)

Се­ва­зми­о­та­те кир Ам­фи­ло­хи­је, ми­тр­о­по­ли­те цр­но­гор­ски и при­мор­ски, на­след­ни­че упра­во ов­дје ус­по­ста­вље­ног ар­хи­је­реј­ског тро­на Све­то­га Са­ве, твр­ђа­во вје­ре пра­во­слав­не;

Ви­со­ко­пре­о­све­ће­ни ар­хи­е­пи­ско­пе је­ка­тe­рин­бур­шки Ви­кен­ти­је, до­бр­о­до­шав­ши иза­сла­ни­че Ње­го­ве Све­то­сти па­три­јар­ха Мо­сков­ског и све Ру­си­је Алек­се­ја II;

            Пре­по­доб­ни и ча­сни оци, на­род­не узда­ни­це и ослон­ци;

            Ча­сно во­јин­ство, ми­ши­це Оби­ли­ће­ва и Ка­ра­ђор­ђе­ва;

Бра­ћо мо­на­си и се­стре мо­на­хи­ње, мо­ли­тва­ни­ци до­стој­ни на­ши пред Го­спо­дом;

            Го­спо­до хри­шћан­ска;

            Дра­ги и у Хри­сту во­зљу­бље­ни Но­вља­ни, пле­ме­ни­ти срп­ски ро­де у ком се спра­вом мо­же но­си­ти ста­ра пле­мић­ка ти­ту­ла Хер­цег од Све­то­га Са­ве.

Све­то­сав­ска свет­ко­ви­на је за све нас уви­јек по­се­бан дан и сва­ки пут на по­се­бан на­чин. Ове го­ди­не она оба­сја­ва 200-го­ди­шњи­цу Пр­вог срп­ског устан­ка, Срп­ске ре­во­лу­ци­је под во­ждом Ка­ра-Ђор­ђи­јем. Сла­ве­ћи све­ти­те­ља Са­ву до­ти­че­мо се вјеч­но­сти и под­сје­ћа­мо се: да је нај­мла­ђи Не­ма­њин син Раст­ко (а то име је из­гле­да од ри­је­чи «храст») ов­дје био КНЕЗ Хум­ске обла­сти (по­то­ње Хер­це­го­ви­не) и да је во­ђен Бо­гом и јед­ним ру­ским мо­на­хом од­бје­гао с вла­дар­ског дво­ра у све­то­гор­ски ма­на­стир, у двор не­бе­ски, и по­стао МО­НАХ Са­ва; да је 1219. хи­ро­то­ни­сан у АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПА, што зна­чи да је по­стао на­след­ник све­тих апо­сто­ла и пре­ко њих Хри­ста као Гла­ве Цр­кве, па ову пу­но­ћу апо­стол­ског пре­да­ња чу­ва на­ша Ми­тр­о­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска на­сле­ду­ју­ћи не­пре­кид­но пр­во­на­чал­ну Зет­ску епи­ско­пи­ју Све­то­га Са­ве; да је био му­дар ДР­ЖАВ­НИК ко­ји је сво­је ар­хи­е­пи­скоп­ство ко­ри­стио та­ко што је јед­на­ко уте­ме­љи­вао др­жа­ву као и цр­кву; да је као ЗА­КО­НО­ДА­ВАЦ са­ста­вио Но­мо­ка­нон (За­ко­но­пра­ви­ло) тј. Крм­чи­ју, зби­р­ку цр­кве­них пра­ви­ла и гра­ђан­ских за­ко­на ко­ји­ма се си­гур­ни­је кр­ма­ни цр­квом и др­жа­вом (нај­ста­ри­ји са­чу­ва­ни пре­пис Са­ви­ног За­ко­но­пра­ви­ла, Ило­вач­ки пре­пис из 1262, упра­во је одав­де, са Ило­ви­це на Пре­вла­ци и из ру­ке «мно­го­гре­шног Бог­да­на»); да је био ХО­ДО­ЧА­СНИК и ДИ­ПЛО­МА­ТА ко­ји је из све­то­гор­ске ис­по­снич­ке ке­ли­је сти­зао до Ца­ри­гра­да, Ни­ке­је, Је­ру­са­ли­ма, Алек­сан­дри­је, Си­на­ја, Ан­ти­о­хи­је; да је као СВЕ­ТИ­ТЕЉ био ПРО­СВЈЕ­ТИ­ТЕЉ и УЧИ­ТЕЉ; да је био пр­ви наш ПИ­САЦ, и по мно­го че­му ПР­ВИ у на­шем ро­ду.

Али не под­сје­ћа­мо се ми Све­то­га Са­ве са­мо због то­га да би­смо се до­та­кли ста­ре сла­ве и да би­смо као кул­ту­ран на­род ука­за­ли по­што­ва­ње пре­да­њу ко­је је у те­ме­љи­ма на­шег иден­ти­те­та. Ми се вра­ћа­мо Све­том Са­ви да би­смо све­то­сав­ски ко­ра­ча­ли да­ље. Наш Све­ти­тељ не са­мо да нам је ов­дје, и то баш ов­дје, оста­вио сво­је све­те сто­пе, та­ко да гдје год кро­чи­мо по њи­ма га­зи­мо, не­го нас је за­вје­то­вао овим ри­је­чи­ма: «Мо­лим вас ко­ји до­ђе­те по­сли­је ме­не да до­вр­ши­те оно што ја због крат­ко­ће вре­ме­на ни­сам мо­гао да учи­ним.» Шта је то што он ко­ји је то­ли­ко учи­нио ни­је сти­гао да до­вр­ши због крат­ко­ће вре­ме­на? Ка­ко ће­мо ми ако ни­је мо­гао он? И у че­му се са­сто­ји то до­вр­ше­ње? Ко­ли­ко вре­ме­на је по­треб­но да се Са­вин на­ум до­вр­ши до кра­ја? То сва­ка­ко ни­је обич­но ври­је­ме, ни­ти је у пи­та­њу не­ки крај у вре­ме­ну. Ври­је­ме и до­вр­ше­ње о ко­ји­ма го­во­ри Све­ти Са­ва мо­же се схва­ти­ти са­мо из пер­спек­ти­ве вјеч­но­сти.

Пер­спек­ти­ву вјеч­но­сти дао нам је Хри­стос. За­то и мо­же­мо да у све­то­сав­ском про­сла­вља­њу пре­о­бра­жа­ва­мо ври­је­ме и да му да­је­мо сми­сао. Тек до­дир вјеч­но­сти да­је сми­сао про­ла­зном вре­ме­ну, а вјеч­ност про­ди­ре у про­ла­зност Хри­сто­вим до­ла­ском у сви­јет: то је до­га­ђај ко­ји омо­гу­ћа­ва да ври­је­ме до­би­је са­др­жај и сми­сао, то је мо­гућ­ност да сва­ки исто­риј­ски тре­ну­так до­би­је ес­ха­то­ло­шки ка­рак­тер. Хри­стос нам је дао пер­спек­ти­ву вјеч­но­сти као стал­ну мо­гућ­ност: уко­ли­ко смо у ста­њу да је­дан дан учи­ни­мо «не­ве­чер­њим» тј. не­пр­о­ла­зним да­ном бу­ду­ћег Жи­во­та, он­да је тај дан пре­ду­кус «осмог да­на» ства­ра­ња, оног да­на ко­ји је, за раз­ли­ку од сед­мо­днев­ног ус­тр­ој­ства вре­ме­на, дан из­над вре­ме­на. Исто­ри­ја мо­же да до­би­је сми­сао са­мо из ње­ног кра­ја и свр­хе. Тај бу­ду­ћи Жи­вот ни­је не­ко бес­крај­но тра­ја­ње у вре­ме­ну већ Жи­вот у Хри­сту. Оно што ће се до­го­ди­ти на кра­ју Хри­стос нам до­но­си као но­ви по­че­так, оно је­ди­но но­во. Пу­но­ћу вре­ме­на има­мо с пу­но­ћом до­га­ђа­ња. У сва­ком вре­ме­ну сва­ком чо­вје­ку и сва­ком на­ро­ду да­ро­ва­на је мо­гућ­ност да ис­ку­си пу­но­ћу вре­ме­на. Оту­да и по­сто­јe исто­риј­ско ври­је­ме, исто­риј­ски до­га­ђа­ји и исто­риј­ски на­ро­ди. Оту­да су у јед­ном исто­риј­ском ни­зу и Све­ти Са­ва и Цар Ла­зар, и Оби­лић и Ка­ра-Ђор­ђе, и Све­ти Пе­тар Це­тињ­ски и Ње­гош, и Мар­ко Ми­ља­нов и Стје­пан Ми­тр­ов Љу­би­ша, и мно­ги дру­ги. Оту­да по­сто­ји сми­сао исто­ри­је, на­и­ме уко­ли­ко је исто­ри­ја ис­пу­ње­на до­га­ђа­ји­ма ко­ји има­ју ес­ха­то­ло­шки сми­сао, сми­сао ко­ји се из­во­ди из до­вр­ше­ња вре­ме­на, на­и­ме из Цар­ства не­бе­ског. Упра­во то је би­ла бри­га Све­то­га Са­ве.

До­мен­ти­јан за ње­га ка­же: «Ва­зда спре­ма­ше све ка пре­не­бе­сном жи­во­ту, зна­ју­ћи во­љу љу­би­те­ља сво­га Хри­ста и хо­те­ћи све смје­сти­ти у Цар­ство не­бе­сно.» Са­ви­но опре­дје­ље­ње за Цар­ство не­бе­ско се­же уна­зад до Хри­ста Бо­га на­ше­га и уна­при­јед до нас. Цар­ство не­бе­ско је Цар­ство Бо­жи­је. Ре­че­но је (Мт 6:33): «ишти­те нај­при­је Цар­ство Бо­жи­је и прав­ду ње­го­ву, а оста­ло ће вам се све до­да­ти». У је­вреј­ској тра­ди­ци­ји «не­бо» (ša­ma­jim) је име за Бо­га. Хри­шћан­ски Бог је «Отац наш не­бе­ски», па Га та­ко осло­вља­ва и Хри­стос у мо­ли­тви Го­спод­њој (Мт 6:9-13; упор. Лк 11:2-4): «Оче наш ко­ји си на не­бе­си­ма…» – Ни­је слу­чај­но што на по­чет­ку За­ко­но­пра­ви­ла (че­твр­та увод­на гла­ва Ило­вич­ког пре­пи­са, л. 16б-18а), те утвр­де вје­ре пра­во­слав­не, Све­ти Са­ва из­но­си ту­ма­че­ње упра­во мо­ли­тве Го­спод­ње «Оче­наш». Ова мо­ли­тва уте­ме­љу­је наш од­нос са Бо­гом као од­нос очин­ства. Из тог од­но­са ис­хо­ди си­стем ду­хов­них ври­јед­но­сти ко­ји је уте­ме­љен на не­бе­си­ма; не­бе­ски ред ства­ри да­је сми­сао ово­зе­маљ­ском по­сто­ја­њу: би­ти-или-не-би­ти је би­ти-или-не-би­ти на не­бе­си­ма, у Бо­гу Оцу. Као што соп­стве­ни ово­зе­маљ­ски иден­ти­тет сва­ко од нас из­во­ди из очин­ства, та­ко сви ми за­јед­но наш хри­шћан­ски иден­ти­тет из­во­ди­мо из не­бе­ског од­но­сно бо­жан­ског очин­ства. То он­да зна­чи да је не­бе­ски на­род Бо­жи­ји на­род, на­и­ме на­род ко­ји свој иден­ти­тет за­сни­ва на свом од­но­су пре­ма Бо­гу. – Са­ви­но опре­дје­ље­ње за Цар­ство не­бе­ско је све­то­сав­ски иден­ти­тет срп­ског на­ро­да. Тај све­то­сав­ски иден­ти­тет по­твр­ђу­јe и Цар Ла­зар: при­ну­ђен да на­пра­ви из­бор он се не дво­у­ми јер «зе­маљ­ско је за ма­ле­на цар­ство, а не­бе­ско увјек и до­вје­ка». Из­бор је пред­о­дре­ђен вје­ром ко­ју нам је пред­о­дре­дио Све­ти Са­ва; Цар Ла­зар ка­же: не пре­да­дим бла­го­ча­сти­ја на­ше­го, «не из­дај­мо вје­ру сво­ју» (Сту­де­нич­ки ље­то­пис, XVI ви­јек). То зна­чи да не сми­је­мо раз­врг­ну­ти од­нос пре­ма не­бе­ском Оцу јер ће­мо оста­ти без иден­ти­те­та тј. без ин­те­гри­те­та, на­и­ме без спо­соб­но­сти са­мо­о­др­жа­ња. И да­нас Оби­лић пре­и­спи­ту­је «ко је вје­ра а ко је не­вје­ра». И да­нас је Ко­со­во кри­тич­ко мје­сто, што зна­чи мје­сто од­лу­ке, про­цје­не и пре­су­де. – Ко­со­во је «грд­но су­ди­ли­ште», ве­ли Ње­гош (Гор­ски ви­је­нац, ст. 987), ко­сов­ски за­вјет­ник и та­ко­ђе не­бо­жи­тељ: «Во­љех цар­ство зем­но из­гу­би­ти но не­бе­сно да из­гу­бим цар­ство» (Шће­пан Ма­ли I, 231-232). – А Мар­ко Ми­ља­нов хо­ће да нам ка­же да смо при­зва­ни да Цар­ство не­бе­ско оства­ру­је­мо на зе­мљи. Од Све­тог Са­ве до Ње­го­ша хри­шћан­ска вје­ра и Цр­ква су дио на­род­ног иден­ти­те­та. Од Све­тог Са­ве до Мар­ка Ми­ља­но­ва на­ук Хри­сто­вог је­ван­ђе­ља је ети­ка чи­та­вог на­ро­да.

Овај низ до­вр­ши­те­ља Са­ви­ног не­бе­сног дје­ла на­ста­вља вожд Ка­ра-Ђор­ђе, «вер­хов­ни ко­ман­дант и серб­ски пред­во­ди­тељ на­ро­да», та­ко­ђе след­бе­ник Ко­сов­ског за­вје­та. Као што се ви­ше гра­до­ва над­ме­та­ло око то­га ко­ји је од њих Хо­ме­ро­ва по­стој­би­на, та­ко се мно­ги срп­ски кра­је­ви оти­ма­ју око Ђор­ђи­је­ва ро­ђе­ња. И сви су у пра­ву, јер је Ђор­ђи­је­ва ко­ли­јев­ка чи­тав срп­ски на­род. За­то је он мо­гао би­ти то­ли­ко строг а та­ко оми­љен, то­ли­ко мо­ћан а та­ко прав­до­љу­бив, и ју­нак на мег­да­ну и др­жа­во­тво­рац. Упр­кос све­му и сва­ко­му Ка­ра-Ђор­ђе је смо­гао да се до­так­не не­бе­сно­га сво­да и да до­тле ви­со­ко во­здиг­не чи­тав на­род. Ње­гош је то до­бро пре­по­знао (Гор­ски ви­је­нац, По­све­та, ст. 13-14): «Ал’ хе­ро­ју то­пол­ско­ме, Ка­ра­ђор­ђу бе­смрт­но­ме, / Све пре­по­не на пут бје­ху, к ци­љу до­спје ве­ли­ко­ме». Вла­ди­ка се ди­ви Во­жду и на­зи­ва га «Ка­ра­ђор­ђе, бич тир­ја­нах» (ГВ, Посв. ст. 6), «огле­да­ло Срп­ства» (Пје­сме: Заробљен Црногорац од виле, ст. 265); Ње­гош зна ка­кав је исто­риј­ски сми­сао Во­ждо­вог чи­на: «Слав­на и бе­смрт­на дје­ла Ка­ра­ђор­ђа оду­ше­вља­ва­ће Ср­бе до­ви­је­ка» (Иза­бра­на пи­сма, с. 88); «Нај­ви­ши је ама­нет и све­ти­ња на­ша по­сле име­на Ду­ша­но­ва име Ка­ра­ђор­ђи­је­во» (Иза­бра­на пи­сма, с. 196).

С во­ждом Ка­ра-Ђор­ђем ни­је ја­ча­ла са­мо вој­на сна­га уста­ни­ка већ и по­ли­тич­ка сви­јест чи­та­вог срп­ског на­ро­да: сви­јест да нас сло­бо­да раз­ли­ку­је од звје­ро­ва, сви­јест да је сло­бо­да ве­за­на за за­кон, а за­кон је јед­нак за све, и он је го­спо­дар и су­ди­ја. До­не­шен је пр­ви срп­ски устав 1807, осно­ва­на пр­ва срп­ска Ве­ли­ка шко­ла 1808. Ср­би су по­ста­ли узор и под­стрек за све утам­ни­че­не бал­кан­ске на­ро­де. Али «Ис­точ­но пи­та­ње» је при­ву­кло Ве­ли­ке си­ле, чи­ме је уста­нак ста­вљен у ме­ђу­на­род­ни кон­текст: ус­по­ста­вље­но је пра­ви­ло да Ве­ли­ке си­ле од­лу­чу­ју­ће ути­чу на исто­риј­ске то­ко­ве на Бал­ка­ну до да­нас, а Ср­би су при­ну­ђе­ни да не јед­ном ре­а­гу­ју на до­га­ђа­је ко­ји су из­ван њи­хо­ве кон­тро­ле и мо­ћи. И то да ре­а­гу­ју оба­зи­ру­ћи се на Цар­ство не­бе­ско и на ети­ку Ви­дов­да­на. Осим то­га, ло­кал­ни пар­ти­ку­ла­ри­зам је и та­да осла­био на­ду и уда­љио циљ. Ка­да је 12. но­вем­бра 1806. одав­де, из Хер­цег Но­вог, Све­ти Пе­тар Це­тињ­ски, и сам то­ли­ко пу­та му­чен на­род­ном не­сло­гом и не­по­чин­ством, пи­сао «Пре­сви­је­тло­му и ви­со­ко­пре­вос­хо­ди­тел­но­му го­спо­ди­ну Ге­о­р­ги­ју Пе­тр­о­ви­ћу, Бо­гом иза­бра­но­му сла­ве­но-серб­ско­му во­ждју», имао је по­тре­бу да ис­ка­же сво­је гор­ко ис­ку­ство: на­род не мо­же би­ти сре­ћан ако не­ма ме­ђу со­бом «тве­р­де сло­ге и со­вер­ше­но­го по­слу­ша­ни­ја». Не пр­ви пут мо­ра­мо са свом озбиљ­но­шћу да по­ста­ви­мо пи­та­ње о свом исто­риј­ском и са­вре­ме­ном иден­ти­те­ту. Да ли смо у ста­њу да фор­му­ли­ше­мо свој на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет?

Има­ти на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет зна­чи има­ти спон­та­ну те­жњу за ин­те­гра­ци­јом. Ин­те­гри­са­ност срп­ског на­ро­да је по­ра­жа­ва­ју­ћа. Др­жа­ва за ко­ју је наш на­род дао огром­не жр­тве рас­па­ла се, ње­гов по­ли­тич­ки иден­ти­тет и ин­те­гри­тет је сва­ко­ја­ко ра­зо­рен. Због то­га што смо фраг­мен­та­ри­зо­ва­ни тим при­је тре­ба да да­мо пред­ност на­ци­о­нал­ном иден­ти­те­ту (као трај­ни­јем и ва­жни­јем) над др­жа­вом. Они ко­ји се нај­че­шће по­зи­ва­ју на др­жав­ност чи­не то због то­га што из др­жав­ног мо­но­по­ла мо­гу да цр­пу лич­не при­ви­ле­ги­је и до­бит. Са­да, ка­да је без др­жав­ног и по­ли­тич­ког је­дин­ства наш исто­риј­ски и кул­тур­ни иден­ти­тет про­бле­ма­ти­зо­ван, пре­суд­но је ва­жан за­јед­нич­ки ду­хов­ни про­стор, ду­хов­но и кул­тур­но је­дин­ство, је­дин­ство у је­зи­ку, вје­ри, оби­ча­ји­ма. Пра­во и ду­жност нам на­ла­жу да се ма­кар мен­тал­но су­пр­от­ста­ви­мо пар­це­ли­са­њу и фраг­мен­та­ци­ји, ако у овом тре­нут­ку не мо­же­мо ге­о­гра­фи­ји ко­ја је дра­ма­тич­на: Ко­со­во и Ме­то­хи­ја, Ре­пу­бли­ка Срп­ска, бли­жа и да­ља Ди­ја­спо­ра. По­себ­но смо ми у Цр­ној Го­ри из­гле­да на­ви­ка­ва­ни на са­мо­до­вољ­ност, па отуд и на про­вин­ци­ја­ли­зам, кул­тур­ни и по­ли­тич­ки. Тре­ба да се за­ла­же­мо за све­срп­ске тач­ке ослон­ца. Ва­жно је, за оп­ста­нак људ­ског ли­ка у на­ма, да по­ка­же­мо со­ли­дар­ност са соп­стве­ном рас­ко­ма­да­ном зе­мљом и са на­па­ће­ним на­ро­дом ко­ме при­па­да­мо.

Два­де­се­ти ви­јек смо пре­те­кли као мно­го­вр­сно по­ра­же­ни. Ис­ку­ство по­ра­за, а оно нам у на­шим за­блу­да­ма ни­је би­ло свој­стве­но, мо­же да бу­де ва­жно и дра­го­цје­но. Не сми­је­мо до­зво­ли­ти да бу­де­мо још и обеш­ча­шће­ни. Мо­ра­мо гра­ди­ти на оп­ште­чо­вје­чан­ским иде­а­ли­ма, и на узо­ри­ма на­ших све­та­ца и му­дра­ца. Тре­ба да стал­но кул­ти­ви­ше­мо на­ше на­ци­о­нал­не и по­ли­тич­ке иде­а­ле. Мо­дер­ни ко­лек­тив­ни иден­ти­тет под­ра­зу­ми­је­ва по­ли­тич­ки етос сло­бо­де и прав­де, за­и­ста де­мо­крат­ску и за­и­ста прав­ну др­жа­ву, еко­ном­ско ста­ње за до­сто­јан­ствен жи­вот.

Сло­бо­да и Од­го­вор­ност да од­лу­чу­је­мо о сво­јој суд­би­ни – то је те­мељ­но пра­во, ко­је нам ни­ко не­ће по­кло­ни­ти већ ће уви­јек не­ко хтје­ти да нам га узме. То пра­во ће­мо лак­ше и си­гур­ни­је од­бра­ни­ти са Све­тим Са­вом, на­шим нај­бла­го­ча­сти­ви­јим мо­ли­тва­ни­ком пред Го­спо­дом. Ко­ји се­бе ви­де у до­сто­јан­ству са Све­тим Са­вом, са Све­тим Кне­зом Ла­за­рем и Оби­ли­ћем, са Ка­ра-Ђор­ђем и Све­тим Пе­тр­ом Це­тињ­ским, са Ње­го­шем, Мар­ком Ми­ља­но­вим, Стје­па­ном Ми­тр­о­вим Љу­би­шом – не­ка на­ста­ве Са­ви­но не­бе­сно дје­ло, не­ка узму на се­бе Са­вин лик и до­би­ће «вје­ру као оклоп, крст као оруж­је, љу­бав као штит, као мач – ри­јеч Бо­жи­ју» (Са­ва Не­ма­њић, Слу­жба Све­том Си­ме­о­ну). Та­кви ће зна­ти да све­то­са­вље као аутен­тич­но до­жи­вље­но хри­шћан­ство срп­ског на­ро­да са­др­жи иде­а­ле прав­де и сло­бо­де, са­мо­по­жр­тво­ва­ња и стра­да­ња, тр­пе­љи­во­сти и пра­шта­ња; оно је љу­бав пре­ма Бо­гу и чо­вје­ку без ко­је не­ма љу­ба­ви пре­ма чо­вје­чан­ству.

Све­ти Са­во, ти ко­ји ни­си спа­ша­вао са­мо се­бе ис­по­снич­ким са­мо­ва­њем и мо­ли­тве­ним ти­хо­ва­њем, ти ко­ји си наш нај­ве­ћи мо­ли­тва­ник пред Го­спо­дом, за­кло­ни нас моћ­ним шти­том мо­ли­та­ва тво­јих. По­мо­зи, Све­ти­те­љу, да бу­де­мо до­бри и са­бор­ни а не са­мо­жи­ви љу­ди, до­сто­јан­ствен а не по­ни­жен на­род, ува­же­на а не про­ка­же­на др­жа­ва. А ми: БУ­ДИ­МО ДО­СТОЈ­НИ!

Амин. Бо­же дај!

Хер­цег Но­ви, Са­вин­дан, 27. ја­ну­ар 2004.