пише: Предраг Вукић; из "Гласа Црногорца", гласа свега Српства, 6. 12. 1999.

Духовни и културни суноврат Цетиња, некадашње словенске Спарте, умногоме је условљен деструктивним промјенама класне и социјалне структуре становништва града које су наступиле побједом комунизма 1945. Старо цетињско грађанство се постепено исељавало из Цетиња и расељавало широм Југославије, остварујући у велеградским друштвеним срединама Београда, Новог Сада, Подгорице, Загреба, Сарајева и других градова личну и професионалну афирмацију. Значајан број Цетињана приступио је у ратном периоду антикомунистичком блоку и положио своје животе на путу страдања од Везировог до Зиданог Моста од краја 1944. до средине 1945. А број оних Цетињана који су у свом завичајном мјесту остали до свог животног краја временом се све више смањивао по неумитном закону биолошке редукције. Насупрот томе, у току протеклих неколико деценија одвијао се процес масовног и неконтролисаног досељавања развјереног и комунизираног сеоског становништва из Катунске и Ријечке нахије као и из других крајева Црне Горе у духовно опустошено и девастирано Цетиње. Новоусељено становништво постепено је елиминисало стари патријархални морални систем вриједности и промовисало нова "морална" правила понашања и живљења (милитантни атеизам, потрошачки менталитет и србофобија) чиме је задат фатални ударац будућности Цетиња као и општем друштвеном угледу које је Цетиње некада имало. У томе и леже основни разлози политичког, историјског, моралног, економског и социјалног слома престоног града Црне Горе, надајмо се и не заувијек.

Један од свијетлих изданака старог патријархалног Цетиња којег више нема био је и Матан Калуђеровић, врстан предузетник и угледни грађанин у доба краљевске Југославије. Свој животни пут који је отпочео у Цетињу и завршио је у свом завичајном граду. Пролазио је кроз бројна животна искушења, али је Светој Православној Цркви у чијем је васапитном хришћанском духу образован још у раној младости остао непоколебљиво вјеран до свршетка свога ни мало лаког живота. Иако је значајна већина људи мијењала и усклађивала своја схватања са званичном државном политиком, Матан је на свом животном путу чврсто и принципијелно остао вјеран идеалима своје младости који су се темељно разилазили са начелима титоизма. Стога смо с правом сматрали да се успомени на овог племенитог човјека неопходно треба одужити барем једним скромним некрологом.

Занат учио од чешких мајстора

Његов дјед Богдан Перов Калуђеровић (1812-1894.), родом из села Кућишта у Ћеклићима у Катунској нахији, преселио се за вријеме владике Рада у Богданов крај на Цетињу. Богдан је сахрањен у цетињском градском гробљу испред капеле Св. Богородице у Доњем Крају. Његов син Перо имао је три сина: Јована, Матана и Марка. Матан је био средњи син.

Рођен је 9. августа 1891. на Цетињу у дому Пера Калуђеровића и Стане рођ. Милошевић. Свршиоје нижу гимназију на Цетињу. Као стипендиста краља Николе похађао је и свршио столарски занат у Чешкој код првокласних чешких мајстора. Учестаовао је у балканском рату у бојевима око Скадра као и у првом свјетском рату. За вријеме аустро-угарске окупације интерниран је у Зеницу. По свршетку рата отворио је столарску радњу на Цетињу 1919. Послије више од 40 година креативног стварања престала је са радом 1961. Сједиште столарске радње пуних 20 година било је преко пута Зетског Дома у Вилсоновој 9. У јесен 1940. столарска радња је премјештена у нови дом на Балшића пазару у Његошевој 82, гдје је остала све до престанка рада.

Барјактар Соколске жупе

Као човјек који је уживао изузтан углед међу цетињским грађанством биран је за члана многих друштвених и јавних асоцијација. У раздобљу краљевске Југославије био је одборник цетињске општине, барјактар соколске жупе на Цетињу и члан управног одбора Државне хипотекарне банке која је формирана на Цетињу 1912. Као искрени сљедбеник православне духовне традиције и блиски сарадник митрополита Гаврила Дожића изабран је на сједници Епархијског Савета која је одржана 10. јула 1933. у сали цетињске богословије за члана Епархијског Управног Одбора Цетињске Митрополије. У овом звању остаоје све до окупације 1941. године када је доласком окупатора овом црквеном органу управе онемогућен рад.

Матан је био изузетно способан и креативан привредник, цијењен и поштован у у грађанској друштвеној средини у којој се кретао и стварао. Осим столарским радовима, као свестран предузетник бавио се и грађевинским радовима и као грађевински предузимач руководио је изградњом многих стамбених објеката у Цетињу. Познато је да је између осталог успјешно руководио изградњом масивне једноспратне виле цетињског трговца Марка Ивановића која је подигнута на Балишића пазару 1927.

У италијанском апсу

Италијанска окупација Црне Горе априла 1941. године драматично је промијенила судбину многих угледних грађана и родољуба у Црној Гори па тако и линчу судбину Матана Калуђеровића. Убрзо послије 13-јулског устанка Италијани су га ухапсили крајем јула 1941. Пуштене на слободу у септембру 1941. Поново је ухапшен 27. марта 1943. и оптужен као "capo di ribelli", тј. осумњичен је да је управо он идејни организатор устаника у Цетињу и околини, што уоппгге није било тачно, јер он никада није био комуниста нити је испољавао симпатије према њиховим идејама. Свој духовни лик чврсто је утемељио на православној етици која је била и остала у непремостивом раскораку са етиком комунизма. Очито, радило се о инфамној и смишљеној пријави чији носилац ни до данас није познат. Италијани су насјели и намјеравали су да га стријељају. Митрополит Јоаникије Липовац је лично интервенисао код гувернера Црне Горе армијског генерала Пирција Биролија крајем јуна 1943. молећи га да не буде стријељан и да он као митрополит Црне Горе лично гарантује да Матан није сарадник комуниста нити било које политичке струје у Црној Гори, већ искључиво марљив предузетник, узоран грађанин и освједочени пријатељ и сарадник Митрополије. Тако је одиста и било. Бироли је нерадо уважио интервенцију цетињског митрополита. Матан није стријељан, али је и даље остао у цетињском затвору. Тек након капитулације Италије пуштен је на слободу крајем октобра 1943. За вријеме једногодишње хитлеровске окупације није хапшен.

На духовној стази својих предака

Промјена друштвеног система и побједа комунизма довела је и до драматичне промјене моралног система вриједности. Атеизам се проглашава врховном и обавезујућом морално-политичком доктрином. Значајан број Цетињана који је у предратном периоду био одан Цркви сада је раскинуо све или готово све духовне везе са религијом. Људи су се врло брзо мијењали, прилагођавали начелима Титовог пута у "социјализам са људским ликом" и радикално раскидали са духовним насљеђем својих предака. Само је мали број цетињских грађана и у новим, знатно неповољнијим условима живљења, остао чврсто и непоколебљиво одан својој Св. Православној Цркви. Један међу њима несумњиво је био и Матан Калуђеровић. Одликом митрополита Арсенија крајем 1948. изабран је поново за члана Епархијског Управног Одбора Цетињске Митрополије.

У овом звању је остао све до истека четворогодишњег мандата свим члановима ЕУО крајем 1952. Нови састав одбора није могао бити именован, јер то није дозвољавала државна власт чији је основни циљ био онемогућавање регуларног црквеног живота у Митрополији и Црној Гори уоппгге. У јулу 1954. и митрополит Арсеније је ухапшен, осуђен због манифестовања антикомунистичких схватања и на крају трајно протјеран из Црне Горе 1956, И послије доласка митрополита Данила на трон Цетињске Митрополије 1961. године, Матан остаје активан члан своје Цркве. Рјешењем Патријаршијског Управног Одбора од 19. фебруара 1962. наименован је за редовног члана Епархијског Савјета Цетињске Митрополије. Тешко болестан, остајући до краја овоземног живота вјеран духовној стази својих предака, упокојио се на Цетињу 8. августа 1974. у 83-ој години живота. Сахрањен је на старом цетињском гробљу испред капеле Св. Богородице у Доњем Крају. У присуству мноштва грађана, сахрана је извршена уз црквени обред на коме је чинодјејствовало троје цетињских протојереја: Мило Копитовић, Михаило Борозан и Комнен Радусиновић.

Био је примјеран отац и добар супруг у складу са својом хришћанском етиком. У априлу 1920. године вјенчао се на Цетињу са Јованком, рођ. Милић из Бјелица. Као савјесна, стамена и вјерна супруга, Јованка је по своме духовном профилу у свему била налик своме часном супругу са којим је прошла кроз бројна искушења. Њихова породична заједница одржала се пуне 54 године.

Матан је имао кћер Десанку, старијег сина Војислава (1922-1923), који је умро убрзо послије рођења, и млађег сина Божидара-Бора. Десанка је рођена на Цетињу 1921. Свршила је гимназију на Цетињу 1940. Крајем четрдесетих година свршила је и музичку школу у Цетињу и Котору. Као пензионисани наставник музике сада живи у Вранићу код Београда. Млађи син Боро рођен је на Цетињу 1923. Свршио је гимназију на Цетињу. По налогу Удбе ухапшен је новембра 1949. и осуђен на година дана затвора као "народни непријатељ", иако за вријеме окупације није био сарадник ни четника ни окупационих власти. Казну је издржао у цетињском затвору. Пуштен је на слободу септембра 1950. Студије архитектуре уписао је 1951. у Загребу али их није завршио. Будући да у Цетињу више није било перспективе нити могућности даљег опстанка, у Загребу је остао да живи све до данас.

Његова супруга Јованка упокојила се на Цетињу 25. септембра 1985. Срахрањена је на старом цетињском гробљу у Доњем Крају, у гробници свога супруга. Као многи њихови суграђани након доласка комуниста на власт, и Матанови потомци потражили су и пронашли перпсективу свога живота изван Цетиња и Црне Горе. Ово је судбина бројних грађанских породица старога Цетиња које су се угасиле без потомства или су се раселиле ко зна гдје све не. Разградња грађанског друштвеног слоја отворила је несметан пут деструктивним процесима који су довели до дефинитивног и неопозивог историјског слома престоног града Црне Горе.

Духовни профил Матана Калуђеровића најљепше је исказао г. Видак Вујовић из Цетиња у надгробном говору који је одржао на старом цетињском гробљу 10. августа 1974. године пред вјечним домом у којем је Матан послије многих искушења нашао свој коначан смирај. У овој бесједи се поред осталог каже:

"Тежак је и мукотрпан био његов животни пут, али све тешкоће у животу стојички и мушки је подносио. Припадао је групи цетињских радника који су у животу научили да се само упорним и поштеним радом обезбјеђује углед и стварају услови за живот. То су били радници који су својим жуљевима зараћивали хљеб и били цијењени и од својих другова и од сељака и од интелектуалаца.

У сваком случају пок. Матан је радо приман и уживао је углед и поштовање. Увијек је био спреман да несебично помогне човјеку, другу и пријатељу.

Чинио је то скромно и ненаметљиво, никада не рачунајући да од тога има неке материјалне користи.

Волио је друштво, волио човјека и зато је њега волио и цијенио свак ко је са њим икад ступио у додир. То доказује и пажња коју су му Цетињани указивали за вријеме болести као и синоћни и данашњи испраћај...

Сваки поступак у животу био му је дубоко људски и хуман. Достојанствено је ишао кроз живот и проживио вијек. Свакако му је највећа жалост и тешкоћа била када га је тешка болест одвојила од друштва. Али, и болест, која је дуго потрајала, достојанствено је и мушки подносио. Често сам га као и многи од вас посјећивао током болести. И у највећим мукама, кад му је неко ушао у кућу, био је ведар и расположен. Био је весео као да уопште није био болестан. Вјеровао је да ће његов организам све тешкоће пребродити.

Смогао је снаге да се само неколико дана или боље рећи часова опрости и поздрави са породицом као да иде на неки пут с којег ће се брзо вратити.

Такав је био пок. Матан, чврст и постојан и у радости и у највећим тешкоћама."