пише: Јован Маркуш; из "Гласа Црногорца", гласа свега Српства, 4. 10. 1999.

Послије путовања дугог 73 године краљ Никола и краљица Милена сахрањени су 1. октобра 1989. у цркви Рождества Пресвете Богородице на Цетињу. Сјутрадан 2. октобра 1989. сахрањене су принцезе Вјера и Ксенија на дворском гробљу пред Цетињским манастиром.

Питање повратка је покренуо сам краљ Никола давне 1917. у свом тестаменту остављајући опоруку у којој између осталог каже: "А сада, драги мој Сине, запамти добро ову моју жељу. Ако умрем у иностранству, за вријеме избјеглиштва, нека буде опијело са спроводом извршено према прописима наше Цркве и нека моје тијело буде положено нетакнуто у привремену гробницу, док моји посмртни остаци не буду могли бити пренесени у нашу Отаџбину и тамо сахрањени".

Они који су протеклих деценија спречавали повратак краљевих земних остатака у Отаџбину под изговором да је краљ био "апсолутиста", нијесу владали само живима већ и мртвима. Политички скоројевићи прославили су се по антиисторичности јер је историја била само оно што они чине. Зато је вријеме које су произвели, и ово данашње као посљедица, противно историји и здравом разуму. Иако је избачен из читанки, протјериван из новина, забрањиван у политичкој литератури, он је обиљежио епоху за дуже него они који су је за краће вријеме упропастили. Једноставно, свеукупна та антиисторија се плашила сахране давно мртвог црногорског владара. Зар се може говорити о етичности и цивилизованости док постоји страх од гробова? У разумном свијету гробови не могу да упропасте актуелну власт. Живи сахрањују мртве, супротно од тога није познато. Комунисти као да су се плашили да ће се десити нешто лоше комунизму ако се прихвати да је прије њих живио Краљ који није имао позитивно мишљење о комунизму.

Логика бивших комунистичких вођа и нових комуниста-сепаратиста како је "краљ Никола превише србовао" била је и остала ништавна. Зар је србовање краља Николе било злочин, а србофобија врлина? Изгледа да би краљ црногорског народа био добар Србин, да је ћутао о припадности свом роду - национу српском, као да је Српство особина глувих и нијемих. И мртви краљ Црне Горе сметао је живим србофобима. По њима, у краљу Николи могао је да чучи и сам ђаво, само не мали Србин.

Логици оних Црногораца који су мислили да се блаћењем свог краља препоручују Србијанцима најбоље одговарају ријечи Владике Николаја Велимировића: "Нека се постиде они који су овог српског краља (краља Николу) назвали издајником, кад прочитају ријечи краљеве у прогласу: "Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији... Објавила га је нама! Живјели моји мили Црногорци! Живјело наше мило Српство!"

На крају се схватило да су поред нас страшно напредних и паметних постојали и други људи, краљеви на примјер! Схватило се да је краљ Никола наше горе лист, не може дрво да расте у једној земљи, а да вене у другој.

Бар кога је краљ Никола назвао "бисером моје круне", дочекао је свог краља ослободиоца 30. септембра 1989. Италијански ратни брод "Сан Марко" напустио је Анкону у 9,30 часова. Поштујући краљеву тестаменталну опоруку, епископ Амфилохије Радовић, противно вољи тадашњег врха комунистичке армије, обавио је црквени обред на броду као страној територији у нашој Отаџбини. Уз добродошлицу државних званичника око тридесет хиљада људи у Бару аплаузима и сузама је поздравило краљев повратак у Отаџбину.

Дуж читавог пута кроз Сутоморе, Петровац, Свети Стефан, Бечиће, Будву, Грбаљ и Тројицу, хиљаде људи опраштало се од краља, краљице и њихових кћери засипајући поворку свјежим цвијећем. Сличан дочек и испраћај се не памти у овом дијелу Црне Горе.

Родни Његуши су на традиционалан начин дочекали Николу Миркова лелеком Блажа М. Радоњића:

Звона цркве Светог Јована у Бајицама најавили су долазак на Цетиње, посљедњи и најдирљивији чин, посљедњег краљевог путовања од Сан Рема до Цетиња. Дуж удица Николине престонице нашло се око 80.000 људи. У истој оној сали "Ивана Црнојевића" у којој је крунисан 1910, а Црна Гора проглашена Краљевином, изложене су мошти краља, краљице и принцеза.

На дан сахране у недјељу 1. октобра 1989. уз црквена звона под Орловим кршем сливале су се ријеке људи из Црне Горе, Херцеговине, Космета, Шумадије, Босне и Војводине, да се поклоне моштима и присуствују величанственом и светом чину сахране.

Свештена служба највећих великодостојника Српске православне цркве и народа - Света Архијерејска Литургија, отпочела је у 10 сати пред светим уточиштем и духовним огњиштем Црне Горе - Цетињским манастиром. Завршетак заједничке Божје службе и наше, највеће молитве и доброчинства за спасење душе умрлих, означио је полазак литије и формирање погребне поворке. Послије почасних стража младићи у народним ношњама поставили су ковчеге на лафет који је вукло шест црних коња. Погребна поворка се кретала по такту посмртног марша, хорског и свештеничког појања "Свјати Боже", кроз непрегледну масу народа од 200.000 људи који су од раног јутра запосјели улице, тргове, прозоре, балконе, кровове и дрвеће. На челу поворке изнад глава је промицао крст Цетињског манастира, као путоказ дугој колони која је ишла од Владиног дома, Његошевом улицом преко Дворског трга до Цетињског манастира. Ковчези су унијети и постављени на катафалк у порти Цетињског манастира гдје је отпочео свечани парастос за покој душа. Чинодејствовали су њихова Високопреосвештенства Архијереји Српске православне цркве у присуству Митрополита Црногорско-приморског господина Данила Дајковића, потомака, родбине, династија: Романов, Савоја и Карађорђевић и окупљеног народа.

Звона Цетињског манастира и хор са краљевом пјесмом "Онамо, 'намо" најавили су завршни чин спровода. Крећући се међу масом народа ковчези као да су лебдјели изнад глава живећи до вјечног почивалишта, док је под њиховим теретом треперио сваки мишић на лицима стаситих Црногораца. За ковчегом је ишао Митрополит Црногорско-приморски господина Данило, под теретом година уз помоћ два свештеника, а за њим његови годишњаци краљеви ратници, солунски борци и народ.

Завршетак хорског извођења народне химне "Онамо, 'намо" означио је почетак опроштајног говора др. Бранка Костића, предсједника Предсједништва СР Црне Горе. Потом се у име породице, по традиционалном обичају, захвалио најближи краљев потомак, праунук Никола Петровић - Његош, наглашавајући да је испуњен аманет старог краља, након чега се проломио аплауз окупљеног народа. Тачно у 15 сати отпочела је посљедња почаст која се одаје државнику и ратнику, топовске салве испаљене под Орловим кршем у облацима барутног дима уз спонтане аплаузе народа показивали су да се Црна Гора узвисила на етичком и цивилизацијском плану. Одавала је пошту "Цару јунака" једним поносом, једним поштовањем, једном радошћу сузом орошеном.

Уз свечани мали помен ковчези су спуштени у краљевске гробнице, а звона са манастира и Ћипура означила испуњење краљевог предсмртног завјештења и посљедње жеље да се сахрани по прописима наше цркве у своју драгу Отаџбину.

Ако историја није дала суд о краљу Николи народ јесте. Како другачије објаснити присуство око 200.000 људи на сахрани, а то чини скоро трећину становништва Црне Горе, зар то није суд народа? Ко познаје народ то може и схватити, а Никола Мирков је као мало ко, прије и послије њега, познавао свој народ и зато га је умио водити толико дуго. У краљевој опоруци он тражи праштање свог народа "Нека ми опрости ако сам према њима и нехотично згријешио".

Средства информисања су пренијела пригодне говоре државних званичника али не и мудру и надахнуту бесједу Његовог Високопреосвештенства др. Амфилохија Радовића коју прилажем очекујући да се са закашњењем од 10 година објави у "Гласу Црногораца" слиједећи традицију из Николиног времена.

Данас су се на Цетињу "узиграле душе прађедовске". Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу Господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горенаведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства.

Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа:

"...сирак тужни без нигђе никога...
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови."

У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за "вјеру, пјесму и слободу".

Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају.

Послије пак, њих, на стотину митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена.

Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћ за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио!

Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског.

Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање.

То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова.

Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је "Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорено".

Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да "над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује".

Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратак боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе.

Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало - и мачем.

Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима.

Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединла са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као - ла бела Елена), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту.

Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке - дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа.

И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу.

Његошева племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета.

Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама:

"Ах, у дио нама паде,
За род рват спрам крвника,
А на чело, мјесто круне,
Носит вјенац мученика".

У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници.

Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство:

"Ко би сумњо у виђело
Код обадва здрава ока,
Од живота бесмртнога
Одрекла се само стока".

Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она "знамења и светиње испод Шаре"), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека.

Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу!

Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: "Земаљско је за малена царства, а небеско увјек и довјека".

Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне "Онамо, 'намо" (у којој пјева о Призрену и Дечанима као "старини милој" којој ће "доћ") пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао:

"Косово је твоје горе
Населило јунацима,
Рањенијем и славнијем
Преживјелим остацима,
У њима је ковчег оста
Лазаревих аманета
И слободе завјештаји..."

Ето, томе и таквом краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештење и посљедња жеља.

Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане.

Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда.

Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце - Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, "гдје је зрно клицом заметнуло", ту "нађе и починка".

Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака!

Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији.

Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и "цар јунака". Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље и вавјек вијека - Амин!