Васко Костић, поздравна ријеч у Будви 06. 03. 05. на Оснивачкој скупштини Покрета за Европску државну заједницу Србија и Црна Гора, градски одбор Будва

Поздрављам вас у име обновљеног Михољског збора, о коме се готово ништа не зна, упркос његовој дугој и славној историји. Таква је судбина и других српских карактеристика Боке, о којима се већ пола вијека не смије ништа знати. Читав тај период је обиљежен немилосрдном експлоатацијом, асимилацијом и дискриминацијом Боке. Тешке ријечи, али још тежа је стварност, нарочито за Србе, уз безгранично распиривање мржње према њима, и уз јавне изјаве сљедбеника зло-цара Дукљанина да не желе живјети са Србима. Ако је тако у заједничкој држави са Србијом, што би тек могли Срби очекивати у некој одвојеној антисрпској Монтенегро-Дукљи?

Бока никада није била у саставу неке суверене Црне Горе, ни њене сићушне горске црне краљевине, чије симболе силом намећу и Боки, која је увијек била у саставу већих држава, чак и највећих европских царстава. И увијек са широком аутономијом извојеваном вјештином и снагом Бокеља, уз значајне заслуге и Михољског збора, у скуту светилишта Архангела Михаила чије име носи. Још од Немањића имао је више улога: религиозну, културну, правну, самоуправну, па и војну. Слично је било и са Паштровском банкадом. Током свих тих вјекова Михољски збор је био у пријатељским и савезничким односима са Паштровићима. Заједно су чињели значајну снагу са којом је свак морао рачунати. Као такви, најзаслужнији су за одржање националног идентитета ових крајева до данашњих дана, упркос ненаклоњеном окружењу и вишевјековним притисцима сваке врсте.

Средином 15. вијека, када су злотвори уништили Превлачки манастир, потоњи превлачки митрополит нашао је безбједно уточиште у Будви и ту неко вријеме столовао. Маинско-паштровићки манастири били су училишта за свештенство Михољског збора, које су у манастиру Стањевићи рукополагали, владике црногорско-приморске. Захваљујући том свештенству и снажном духу који зрачи из превлачких рушевина, Михољски збор је опстојао још готово пола миленијума након уништења манастира.

Код цркве Светог Луке у Кртолима је Паштровско гробље, падина од те цркве према мору зове се Паштровска страна, а до ње је Паштро-брдо. Ови топоними чувају успомену на чету Паштровића која је 1539. г. прискочила у помоћ Михољском збору против напасника, - и сви су храбро изгинули. Измишљено је да су умле из Паштровића доносили да их сахране код светог Луке, да би прикрили истину о напасницима.

И Михољски збор, и Паштровска банкада, славили су Видовдан као највећу светковину, чак и под туђинским властима, јер су знали одакле потиче највећи српски национални јунак Лазар Грбљановић.

Превлаку, Грбаљ и Будву везују саборне цркве Свете Тројице, заштитнице которске Српске гарде, о којој се такође не смије ништа знати. Од када је обновљена традиција Тројичинских фешта у Будви, част да буде на челу литије има светосавски лаварум, знамење Михољског збора. Будвански црквени хор носи име светог Јевстатија Превлачког, а то је хору и Крсна слава коју прославља на Превлаци. И на другим превлачким светковинама буде Будвана и Паштровића. Било их је и на Оснивачкој скупштини обновљеног Михољског збора, чији је главни задатак његовање српског језика, писма, обичаја, вјере прадједовске, чување богомоља, гробова и култа предака, нагласком на њихово чојство и јунаштво. Судећи по ономе што се дешава, нема изгледа да би ишта од тога било остварљиво, ако не би остали у заједничкој држави са Србијом. Зато је сада превасходни циљ и Михољског збора, као и овог скупа: заједничка држава.

Хвала!

Васко Костић, Поздравна ријеч 12. 03. 05. на Ванредној скупштини Матице Боке у Херцег-Новом за приступање Покрету за Европску државну заједницу Србија и Црна Гора

У обновљеном Михољском збору, који обухвата и Луштицу као значајан дио Новске општине, мoja улога је веза са јавношћу па вас у том својству поздрављам, и саопштавам: Михољски збор је већ на оснивачкој скупштини одлучио да се колективно укључи у Матицу Боке и у све акције за европску државну заједницу Србија и Црна Гора. Једино у таквој држави могу се стећи услови за очување националног идентитета и гробова прадједовских, уз чување успомена на њих и на потоке крви које су проливали, јер проливена крв највише обавезује. Нажалост, о томе се најмање говори, иако је то један од мноштва важнијих разлога за очување заједничке државе.

Не рачунајући раније крваве устанке и ратове у којима су Бокељи учествовали, само у II свјетском рату погинуло је око двије хиљаде Бокеља на страни НОП-а, а против НОП-а још толико. Нико од њих, ни на једној ни на другој страни, није проливао крв за суверену Црну Гору. Па и сами Црногорци су дигли општенародни устанак само дан након проглашења „независне државе Црне Горе“. Крв обавезује и потомке тих жртава, који су као ратна сирочад тешко пропатили. Многобројни Бокељи су годинама чамили по затворским казаматима и конц-логорима. За кога све то, ако изгубе своју државу, а зајашу их монтенегрини, сљедбеници, ако не и потомци, оних који су 1941. г. дочекали Италијане „раширених руку (и ногу)... уз Viva vero Montenegro“. (Цитат Добрила Дедеића из ревије Исток.)

Поменутим жртвама, свети симбол је била тробојка, без обзира на редосљед боја и различите апликације. Та симболика је повезивала и јужнословенске и друге словенске народе. Чак су и Лужички Срби задржали тробојку, упркос нацистичким и свим другим вишевјековним притисцима. Русија је послије 8 деценија одбацила црвену заставу и вратила тробојку. Само су Дукљани одбацили тробојку и увели црвени барјак, грб и химну краљевине Црне Горе, чији дио Бока никад није била. И све то само ради онемогућавања компилације заједничких симбола Србије и Црне Горе, чак и уз одрицања словенског поријекла, иако нису сви на исти начин дочекали Италијане. У таквим околностима тешко је повјеровати да ће се осим новонасељених Дукљана, наћи Бокељ, који ће као своју прихватити химну и из срца запјевати „мајко наша Црна Горо“.

Уз принудно поштовање тих симбола, јер су под заштитом закона, чињеница је да у њима нема ни тачкице која би симболизовала било што бокељско. Значи ли то да они и не рачунају Боку у умишљеној сувереној Црној Гори? Или сматрају да су Боку већ асимилирали? Дугорочна политика према Боки, а не само актуелне власти, може се свести на процесе који могу бити све али не демократски и европски. То су, што је потребно чешће понављати, систематске и безобзирне асимилације, експлоатације и дискриминације. Ако је тако у заједничкој држави, што би чекало Бокеље да остану незаштићени поданици џепне приватне државице која је и до сада остављала пустош и ојадила Бокеље. Да је друга прилика и неограничено вријеме могло би се навести безброј доказа, уз најдрастичније: Југооцеанија и Југобанка, а није у питању само материјална угроженост.

Свакодневно слушање и трпљење невјероватних лажи и најгрубљих фалсификата, постаје неиздржљиво, бар за онога ко зна истину. И све то без могућности равноправног побијања чињеницама. Истакнуте Бокеље, умјетнике, научнике, спортисте и др. проглашавају Црногорцима. Овдје у Новоме битно је подсјетити на карактеристичан недавни примјер грчког јунака, Србина Васа Брајевића из Мојдежа, кога су прогласили Црногорцем и измислили му друго мјесто рођења, па умјесто у Новској општини Грци му подигли споменик у Подгорици. И то управо у вријеме када је Мојдежом харала разорна стихија. Можда би и Грци помогли угроженима, да су знали истину. Част ријетким изузецима, али већина медија је ћутала о тој бруци. Зашто ћуте ЦАНУ и Историјски институт?

Част старим дичним Црногорцима, али не и Дукљанима који клонирају клонове (не кловнове), према својој слици и прилици, са украденим језиком па нагрђеним архаизмима и идиотизмима, са „црквом“ без цркава а са рашчињеним свештенством, са војском без оружја и министрима који дају примјер служећи војни рок у дјечјим вртићима, са народом без чојства и јунаштва. Најдостојанственије звање срозавају на нулу хиперинфлацијом самозваних академика (срећом без Бокеља међу њима). Ако наставе као што су кренули у тоталну декаденцију, Бока се мора измаћи из тога. Они упорно тврде да имају „апсолутно и неотуђиво“ право одлучивања о својој судбини, па по чему то исто право не припада засебно и Бокељима?

И на крају, ако за Дукљане важи изрека оног еволуираног професора, са Србијом увијек, под Србијом никад, онда нека за Бокеље, бар оне којимa je ближи Бог него Дарвин, важи изрека, са Црном Гором увијек, под сувереном Црном Гором добровољно никад!

Хвала!

Слиједи кратка информација о обнови рада и историјском значају Михољског збора за Билтен са Ванредне скупштине Матице Боке у Херцег-Новом 12. 03. 05. (У Билтену објављено је још краће од овог првобитног текста.)

Историјски Михољски збор је обухватао све људе читаве територије данашње општине Тиват, значајног дијела Херцегновске општине (Луштицу) и дијела Которске општине (Кавач и Љешевиће), што чини трећину Бококоторског залива. Језгро му је Превлака св. Архангела Михаила. Неки аутори поистовјећују Михољски збор и Михољску метохију, што је тачно само утолико што се оба појма односе на исто подручје. Први појам се односи на људе, а други на територију. Ови појмови име носе по манастиру Арх. Михаила на Превлаци коме су припадали и људи и територија.

Најновија археолошка истраживања на Превлаци Св. Арх. Михаила доказала су да је ту значајно византијско светилиште постојало много вјекова раније него што је то до недавно тумачено. Вјероватно је Михољска метохија постојала и прије Немањића, што наговјештава и грчки назив „метохија“. Срби су више користили термине „жупа“ и „жупани“. То се за сада не може доказати, али је сасвим извјесно да постоји од успостављања српске епископије на Превлаци, која је имала своје људе и територије.

Израз „збор“ настао је из смисла говорења (зборења), сакупљања или саборности (зборовања) и бирања главара (избора). Није се преводио ни на латински, ни на италијански. Он је дакле, „Terminuc tehnicus“. Писали су га као „sporum“, „suorum“, „sborro“ или „sboro“, често са великим почетним словом.

Превлачки манастир је више пута рушен и обнављан, па га је и српски краљ Стефан Првовјенчани затекао 1185. г. у рушевинама и до 1219. г. обновио као своју задужбину. У тако обновљеном, његов брат Сава, тада први Архиепископ српски, основао српско-православну епископију, прву у Зети и на Приморју, и за покровитеља династије Немањића као крсну славу прихватио Св. Архангела Михаила. Епископију је на ранг митрополије подигао цар Душан априла 1346. г. истовремено када је успоставио и прву српско-православну патријаршију у Пећи. До тада је Михољска метохија била важнија од Пећке, јер је била и старија и на истуреном мјесту на судару цивилизација Истока и Запада. А и након тога су обје метохије биле приближно исте важности. Ријеч је о метохијама, а не о манастирима и сједиштима црквених високодостојника. Митрополија на Превлаци је дефинитивно уништена 1452, 1453. је пао Цариград, а 1459. г. је уништена и Пећка патријаршија. Обзиром на временску блискост догађаја, тешко се отргнути утиску да су злочини синхронизовани, иако су егзекутори били разни тирани.

Уништењем Превлачког манастира изгубљена је и његова метохију, али их је надживио Михољски збор. Тако му је историјска улога дужа него Митрополији. Његови припадници у историјским списима називани се: „Митрополитини људи“. Истина, територијално је сужаван, али је до краја I свј. рата дјеловао на Превлаци и њеној околини са подручјима: Љешевићи, Кртоли и Луштица, сада дјелови Которске, Тиватске и Луштичке општине.

Историја Превлачког светилишта је веома богата, иако упорно заташкавана, али у овом кратком осврту нема мјеста за шире расправе. Физичким ништењем манастирских објеката, није уништен и дух који је снажно зрачио из превлачких рушевина. Упркос ненаклоњеном окружењу и полумиленијумским притисцима веома различитим методама, често и веома агресивном, сачуван је снажан национални осјећај и идентитет већине Бокеља.  

Михољски збор је обновљен као одговор на све безобзирније проглашавање Боке Црногорским приморјем дјеловањем неодговорних дукљанских званичника, и као одговор на својатање бокељских културних вриједности проглашавајући их црногорским насљеђем.

Задаци обновљеног Михољског збора биће као и оног историјског, који је без прекида дјеловао седам стољећа (1219–1919) само што ће му активности морати бити прилагођени законским одредбама и новим условима. А то су у првом реду, чување традиционалних вриједности, не само материјалних него и духовних, чување успомена на значајне личности ових подручја, увијек бранећи своје а поштујући туђе. У том смислу ће гајити традиционалну толеранцију, сарадњу и повјерење међу Бокељима разних схватања, и биће отворен према свима добронамјернима.

Као што и сама ријеч „збор“ указује на саборност и на заједништво, тако и Михољски збор прихвата заједничку државу са Црном Гором, под условом да заједно остану и државној заједници са Србијом.