Историје
Законици
Светородна лоза Петровић Његош
Књижевност
Просвјета
Факсимили старих књига
Бока Которска
Историјска читанка
Родољубље
Студије и чланци
Видео и аудио
Верзија сајта на енглеском језику
Чланци на француском
Ново на сајту
Препоручене везе
Ко препоручује или цитира Njegos.org
Српска ћирилица на Интернету
Српски форум Црне Горе
Хуманитарни кутак
Епска народна поезија Црне Горе

О зидању Никшића
Са шта Бајо Пивљанин оде у ускоке
Драшко Поповић и Гришац Осман-ага
Смрт Ђулекова
Бој у Дуги


О ЗИДАЊУ НИКШИЋА

Грађу гради силан Адај-паша,
на Никшићу града бијелога.
Градио га годршу данаках,
куцало му стотина чекићах,
јошт утроје дјеце шегрчади.
Кад је паша града оградио.
па отоле бјелу књигу пише
а шаље је у племе Дробњаке
по имену војводи Илији:
"О чу ли ме, војвода Илија.
брже да си мене на Никшиће
да ми фермаш града Оногошта."
Па отоле другу књигу пише,
и шаље је у то поље Горње
по имену попу Јушковићу:
"Ајде к мене, попе Јушковићу,
да ми сретну фермаш грађевину."
Па отоле трећу ситну пише.
а шаље је у Требјесу варош
по имену Каламић. Тодору:
"Оди к мене, Каламић Тодоре,
да ми гледаш море грађевину."
Адај-паша и четврту пише,
пак је шаље селу Озринићу,
Николићу и Лалатовићу:
"Ајте к мене, двије моје раје,
да видите, море, грађевину."
Кад Илији ситна књига дође
и погледа што му књига пише,
он скочио на ноге лагане,
те изведе дора дебелога;
дорату се тури на рамена,
оћера га гором и планином.
док Илија у Никшиће дође
пред чардака силна Адај-паше.
Ту је свога коња одсједнуо.
пак улази паши под чадора,
господску му пољубио руку.
Кахву пију од Никшићах Турци,
кахву пију тутун припаљују,
у еглену о свачем говоре,
а највише о добру јунаштву:
ко је добру посјекао главу,
ко је шићар богат шићарио,
ко ли бољег роба доводио
од камене ломне Горе Црне.
Но да вели силни Адај-паша
"Ој Илија, војводо дробњачка,
не би ли се по чем потурчио?
Даћу тебе сву варош Требјесу,
па да ти је, море, у државу."
Но говори војвода Илија:
"Фала тебе, пашо господаре,
тебе фала на дару твојему,
ал' не фала на такој бесједи!
Заисто се не бих потурчио
да ми даваш на Босну везирство.
Већ не би л' се, пашо, покрстио?
А даћу ти хиљаду овацах
и Волујак зелену планину,
и даћу ти моје војеводство."
Би то паши жао на свијету,
оком макну на својег џелата,
џелат махну, осјече му главу. -
Али пође земан по земану,
у Илије ј' једно чедо лудо,
чедо лудо, војвода Томашу.
Расте чедо до двадест годинах,
довати се коња и оружја.
То зачуо силни Адај-паша,
на кољену ситну књигу пише,
а шиље је у племе Дробњаке,
а на име војводи Томашу:
"О мој синко, војвода Томашу,
брже да си мене на Никшиће."
Кад' Томашу танка књига дође,
књигу учи, а од ње се мучи,
и све мисли што ће и како ће,
Све мислио на једну смислио,
па Дробњаке браћу покликнуо,
и окупи три стотин' Дробњаках,
на три стотин' коњах големијех.
Отоле се Томаш подигнуо,
право гором и ћенаром пође,
докле дође у то поље Горње,
Дробњацима браћи говорио:
"О Дробњаци, моја браћо драга,
послушајте и мене вјерујте!
Чини ме се да ће бити кавге,
но ви ваше коње разиграјте
по широку пољу Лајковини,
ја ћу поћи паши под чадора.
Браћо моја, ако буде боја,
будите ми, браћо, у невољи."
Како рече дијете Томашу,
то Дробњаци њега послушаше,
за његову ријеч прионуше.
Отоле се били подигнули,
док дођоше под Никшића града.
Сви Дробњаци коње разиграше,
али неће војводић. Томашу,
но он паши пред чадора иде;
ту је свога одсједнуо вранца.
пак уљеже паши под шатора.
Широко му мјесто направише,
шећерли му кахву прикучише,
а бојали чибук запалише.
Онда рече силан Адај-паша:
"О Томашу, моје дјете лудо,
збори мудро, не погини лудо
ка' што ти је бабо погинуо!
Не би ли се, синко, потурчио?
А да ћу ти сву варош Требјесу,
да си од ње, синко, сахибија."
Но говори дијете Томашу:
"О честити, силни Адај-паша,
ко ти вели баба ми помињат?
А што велиш, пашо, за турчење,
доисто се не бих потурчио
да ми дадеш на Босну везирство.
Но не би л' се ти, пашо, крстио?
Даћу тебе хиљаду овацах
и Волујак зелену планину,
и даћу ти Дробњак у државу,
што де мени бабо оставио."
И то паши жао на свијету,
па обрну оком на џелата,
одиста га изгубити шћаше,
ал' се не да војвода Томашу,
дијете је срца јуначкога,
иза паса пушку вади малу,
пушци малој даде ватру живу,
те погоди код паше џелата;
пак истрже мача пламенога,
у аге је јуриш учинио,
седам-осам ага изгубио.
па потрча вранцу дебеломе,
а кад Томаш довати се вранца,
скочио је коњу на рамена,
па Дробњаке браћу покликнуо:
"Ај Дробњаци моја браћо драга,
да ми пасју вјеру ископамо
и Никшића града разоримо."
А да ти се нагледати, друже,
како Србљи коње разиграше,
а пламене маче повадише,
и у Турке јуриш учинише,
разагнаше по Никшићу Турке,
како вуци бијеле јагањце.
Млого јада од њих учинише,
и турских се главах накидаше.
Још оћаху разградити града,
но бог уби Калабић Тодора,
не даде им разорити града.
Како Никшић тада остануо,
како таде тако и данаске,
тек што баба син је осветио
и здраво се дома повратио.
 


СА ШТА ПИВЉАНИН БАЈО ОДЕ У УСКОКЕ

Стан'те мало да се послушамо,
од истине пјесме да пјевамо.
Вино пије шездесет ускока
у Морачу, тврду качанику,
међу њима Пивљанине Бајо.
Бесједи му шездесет ускока:
"О бога ти, Пивљанине Бајо,
шта отера тебе у ускоке,
те си своју кућу разурио?"
А бјеседи Пивљанине Бајо:
"Браћо моја, шездесет ускока.
све ћу вама по истини казат.
Кад сам кућу у Пиву имао,
имао сам агу старешину,
по имену Копчић-Асан-агу.
Асан зове рају сиротињу,
да му косе зелену ливаду.
Сакупио педесет косаца,
мене Турчин звао за козбашу.
Сви му косци рано долазили.
ја му јесам доцкан долазио,
а ага се на ме наљутио,
ђе му нема пред косце козбаше,
па ми ружну ријеч проговара:
"Курве сине, Пивљанине Бајо,
што с', ђауре, тако одоцнио?"
Па потеже плетену канџију,
удари ме ага Асан-ага.
Колико ме Турчин ударио,
пуче кожа. и потече крвца.
Мене, браћо, зазор и срамота
од јунака педесет косаца,
ђе гледају чудо у ливади.
Скидох косу са рамена мога,
која ми се бјеше придесила,
па ударих агу Асан-агу
по довату и агину врату,
посјекох му са рамена главу,
уграбих му двије пушке мале,
и Турчину бистра џевердара,
па утекох у Морачу тврду,
ђено Срби јесу соколови,
за Турчина никад и не маре,
а још мање за цара турскога."
 


ДРАШКО ПОПОВИЋ И ГРИШАЦ ОСМАН-АГА

Пили вино до два побратима
више Спужа у Бјелопавлиће,
у гиздаво село Мартиниће,
на јуначки оџак Радовића:
једно Турчин од бијела Спужа,
по имену Гришац Осман-ага,
а друго је Поповићу Драшко,
војевода од Кчева крвава;
вино пију, разговарају се.
А кад бише у највише пиће,
а намјера бјеше намјерила
јест од Брда Брђанку ђевојку
од Пипера племена јакога,
попадију попа Пилетића,
а родом је с Чева каменога,
и родица Драшка Поповића.
А кад Драшка познаде рођака.
па се Драшку сави у криоце.
А каква је, родила је курва!
Искићена човом венедичком,
начичана сребром бијелијем,
испуњена златом жеженијем,
а од себе дивна и угледна -
љепша цура но бијела вила!
А кад виђе Гришчевић Османе.
узиграше токе на јунака,
па је Драшку ријеч бесједио:
"Побратиме, Драшко Поповићу,
дај ми, Драшко, Брђанку ђевојку
једну ноћцу да преконачимо,
а даћу ти једну пушку малу,
коју ми је паша даровао
кад доношах црногорске главе.
а ваља ти гроша три стотине:
даћу ти је, преварит те нећу."
Али Драшко ништа не збораше,
жа му свађе с побратимом било.
Али опет Осман говораше:
"Побратиме, Драшко Поповићу,
дај ми, Драшко, Брђанку ђевојку
једну ноћцу да преконачимо,
а даћу ти обје пушке мале,
обје ми је паша даровао
кад доношах црногорске главе,
ваљају ти гроша шест стотина".
А вели му Поповићу Драшко:
"Побратиме, Гришчевић-Османе,
хајде пођи Спужу бијеломе
па ми пошљи твоју булу младу
једну ноћцу да преконачимо,
а даће ти, Драшко, џевердана
и сувише двије пушке мале,
а све ми је принцип даровао
кад доношах главе од Тураках;
још кад би ти добра срећа била
кад бих теби оградио сина,
Турци би га каурином звали!"
А кад зачу Гришац Осман-ага
то Турчину жао на св'јет било,
па извади обје пушке мале,
једанак им ватру наложио
у прсима Поповићу Драшу.
А кад виђе Драшко Поповићу,
виђе јунак да је погинуо,
засука се на обије стране,
ма је једна Драшка погодила,
сломи десну по рамену руку.
А кад виђе Гришац Осман-ага
е остаде Драшко Поповићу,
плећи даде а бјежати стаде
проз бијелу кулу Радовића,
а не да му Драшко Поповићу,
но лијевом пали пушку малу
те Турчина добро погодио
посред паса, не даде му гласа,
ни жива га земља не шчекала;
а припаде, пос'јече му главу
и узе му обје пушке мале,
па побјеже проз Бјелопавлиће;
за њим јадна пристаје ђевојка,
а Драшку је ријеч бесједила:
"Ада, Драшко, јадан брате драги,
што ће сада ова сестра грдна
што изгуби брата оваквога?
Сад ће спушки Турци устанути,
и мене ће живу уватити
и на живе муке ударити,
а тебе ће главу изгубити.
Ја не жалим моје муке живе,
него, брате, твоју добру главу
што си с мене данас изгубио."
А Драшко јој ријеч говораше:
"Бјежи к мене, јадовна ђевојко,
па м' отпаши паса свиленога,
те увежи моје ране љуте,
па бјеж' са мном проз Бјелопавлиће!"
А кад зачу лијепа ђевојка,
па допаде својему рођаку,
а узима мараме од свиле,
па увеза Драшку ране љуте,
а узе му од Турчина главу,
и узе му обје пушке мале,
побјегоше проз Бјелопавлиће,
док дођоше Зети води ладној,
ал' је пуста Зета устанула
е је не би орав прелетио,
а не рањен Драшко прегазио,
па се мучи око воде ладне,
докле страга завика ђевојка:
"Аох, Драшко, ево погибосмо:
спушки су не Турци пристигнули,
ево иду два Мећикућића,
Осман-ага и Усеин-ага,
на два коња ка на горске виле!"
А кад виђе Драшко Поповићу,
он отиде крајем воде ладне
доклен нађе једнога овчара
крајем Зете, воде валовите,
па му Драшко ријеч бесјеђаше:
"О забога, ко си код оваца,
узимам те богом побратима
пренеси ме преко воде ладне,
а ево ти пушке двије мале
са Турчина Гришац-Осман-аге,
и мене се кажи по имену!"
А овчар му ријеч говораше:
"Ја сам Саво Неваљаловићу,
а родом сам из Жупе Никшићке.
чувам б'јеле овце Бошковићу;
не смијем те пренијети, Драшко,
сад ће мене Турци изгубити."
А вели му Драшко Поповићу:
"Богом брате, пренеси ме, Саво,
па бјеж' са мном Кчеву каменоме,
од бога ти божју вјеру дајем
држаћу те како своју главу,
дати дио како брату своме."
А кад Саво ријеч разумио,
па на плећи Драшка доватио,
пренесе га преко воде ладне,
и пренесе Брђанку ђевојку.
Тек изиде води на брежину,
а на воду долећеше Турци,
Осман-аги и Усеин-ага,
па у воду коње ућераше.
Али тако Осман-ага виче:
"Стани, Саво Неваљаловићу,
тако ли се носе турске главе?
Сад ћеш мене платит свеколико!"
А кад Саво ријеч разумио,
од образа танку брешку пали,
Осман-агу добро погодио
насред воде на коња дората
посред паса, не даде му гласа;
паде Туре у воду студену
те га вода Зета унијела.
А кад виђе Поповићу Драшко,
па лијевом пали џевердана,
Усеина добро погодио
уврх главе међу очи црне,
ни жива га земља не шчекала;
паде Турчин у воду студену,
и њега је вода понијела;
а у воду запловио Саво,
оба турска коња уватио,
на једнога Драшко узјахао,
на другога Саво и ђевојка,
побјегоше проз Бјелопавлиће,
док дођоше селу Загарачу.
Ту је Драшко трудан починуо,
па ђевојци пратиоце дао,
па је посла у Пипире равне
на дворове попа Пилетића.
Отолен се Драшко подигао
и поведе Сава побратима;
кад дођоше Кчеву каменоме,
држи Сава како своју главу.
И то било кад се је чинило,
ова пјесма свијема Србима,
од мен' пјесма а од бога здравље.
 


СМРТ ЂУЛЕКОВА

Ситна књига рано подранила
са широка поља Гатачкога
од војводе Зимоњић-Богдана.
Књига пређе Сомину планину
и Бањане племе свеколико,
докле дође ломној Гори Црној
у малено село Марковину,
попу Луки на бијеле руке,
и тако му војевода пише:
"Попе Лука, мој милосни куме!
Знаш ли, куме, није давно било.
него лани на прву годину,
од Турака кад се одметнусмо,
и с Турцима кавгу заметнусмо,
ти си био Гацку широкоме
три мјесеца и петнаест дана
су твојијех педесет хајдука,
стекао си дванаест кумова
и двадесет богом побратима.
Војевасмо, Турке разгонисмо,
узимасмо коње и оружја
са Турака, ђе је нама драго,
и дао си нама вјеру тврду:
кад би нама од невоље било,
да ни хоћеш помоћ од Турака.
Сад не ево мука допанула.
опет су не освојили Турци,
сваке су ни јаде ударили,
од којијех живдет не можемо:
и све бисмо јаде опростили,
но ј' од цара дошла турска војска,
три хиљаде Арнаута љута,
а пред њима цареви бимбаша.
Ђулек бего од Стамбола града.
Сваке ни је муке ударио!
Ђегод знаде прикладну ђевојку,
ђевојкам' је срећу изгубио,
а невјесте дому омразио,
те им даде опростит не могу.
Но забога, куме попе Лука,
али данас али до вијека,
помозими у невољи љутој,
јер се силан Ђулек захвалио,
да ће водит Арнауте љуте,
да ће живјет у граду Никшићу,
па када му Ђурђев данак дође,
да ће Црну Гору похарати
и сву Боку до града Новога,
и вашега књаза ухватити
и живога цару оправити.
Но на ноге, ако бога знадеш,
па покупи твоје Црногорце,
те га чекај на Дугу планину,
нећеш ли ни изгубит крвника."
Када попу ситна књига дође,
књигу гледа, а сузе прољева,
а све жали богом побратима,
па поскочи како соко сиви,
па је књиге многе растурио:
једну посла Чеву питомоме
сенатуру Перковић-Стефану:
"Мој ујаче, Перковић-Стефане,
сакупи ми чевске харамбаше:
с Војинића Крстовић-Новака,
Црне Горе хитра перјаника,
са Замоћа Мртовић-Мршута
и сокола Шалетић-Спасоја.
Куп'те војску, хајте на Рудине,
све бирајте крваве јунаке,
јер сам добар шићар уводио:
три стотине Арнаута љутих,
а пред њима цареви бимбаша,
ту је доста блага и поштења,
ако бог да, да их дочекамо."
Па је другу књигу накитио,
а посла је у племе Бјелице,
а на руке Сутану Милићу:
"Купи војску, хајде на Рудине,
да на друму причекамо Турке."
Па је трећу књигу направио,
а посла је у Цуце камене,
а на руке Рогановић-Драгу
и соколу Шакићу Сћепану:
"На ноге те до два побратима,
те од Цуца војску сакупите,
да на друме Турке причекамо."
Па отале на ноге скочио,
Марковљане браћу покупио,
шњима пође на Рудине равне,
и ту седам харамбаша нађе,
а око њих војске шест стотина,
све бирана момка од ударца,
у кога се може поуздати,
који може рану дочекати,
из невоље друга избавити,
а горега пропустит мимо се.
Отоле се војска подигнула,
пријеђоше никшићке Рудине
и крваве друме и путове,
док дођоше Сомини планини.
Ту је војска трудна почунила,
и бијели данак заданила,
а поп Лука на ноге устаде
су његово седам харамбаша,
па пријеђе Сомину планину;
док дођоше Гацку пространоме
на дворове Зимоњић-Богдана.
Ту их Богдан дочекао дивно,
и овако Луки бесједио:
"Добро дошб куме попе-Лука!
Јес' довео црногорску војску?
Ево сјутра цареви бимбаша
и његови Арнаути љути
преко Дуге иду у Никшиће,
јеси ли их кадер дочекати?"
А поп Лука њему одговара:
"Јесам, куме Зимоњић-војвода,
ево имам војске шест стотина,
ако бог да да их дочекамо,
биће сјутра муке од Турака."
Па отоле пушке доватише,
и пођоше опет у дружину,
а дружини право кажеваше,
е ће Турци наљест проз планину.
Каде чуше млади Црногорци,
од радости пјесме запјеваше,
а шарене пушке потпрашише,
окренуше зеленом планином,
на крваву Дугу запануше.
Докле дневи половину било,
стаде вриска хата и парипа,
стаде рика са коња Турака,
стоји јека сјајнијех кумбара.
Кад низ Дугу Турци нагазише,
Црногорци њима ударише,
алакнуше са четири стране,
стаде јека сјајнијех пушака,
стаде јаук у војску Турака,
бој се бије, а крв се пролива.
Ема Ђулек бјежати не хоће,
ни његови Арнаути љути,
но метериз тврди уватише,
а око њих коње повезаше,
па је Ђулек сабљу извадио,
па он зове Србе на мегдану.
Ма Ђулеку лоша срећа била:
пуче пушка од Црногораца,
те Ћулека бјеше погодила,
обије му ноге саломила,
паде Ђулек у траву на главу.
Хоћаху га посјећ' Црногорци,
но га не да црни Арапине,
већ је бритку саљбу извадио,
те шњом брани главу господару
Пуче друга од Црногораца,
те убила црна Арапина.
Кад виђоше оно Црногорци,
У Турке су јуриш учинили,
ко ће први главу уграбити
од Ђулека, бега царевога.
Па се загна један дунак зоран,
сасред Чева Гајо Пејовићу,
да Ђулеку посијече главу,
ал' не даду Арнаути љути.
Од Турака пуче пушка сјадна,
те погоди Гаја Пејовића
посред паса, не даде му гласа.
Ал' се загна други јунак зоран,
јест од Цуца Шалићу Сћепане,
пуче пушка арнаутска љута,
и Сћепана нађе рана грдна,
саломи му ногу у кољено.
А то виђе Богданов Мурате,
са сред Чева мјеста питомога,
на Ђулека загон учинио,
али пуче пушка од Турака,
те Мурата погодила дивно
уврх главе међу очи црне,
ни жива га земља не шчекала.
Кад то виђе Поповићу Лука,
у Турке је јуриш учинио,
и разагна на буљуке Турке,
ал' се добар Црногорац нађе,
јест од Цуца Мика Вуковићу,
те Ђулеку посијече главу,
Шутан Милић црнога Арапа.
Кад виђоше оно Црногорци,
разагнаше по планини Турке,
све сијеку и ватају живе,
док шездесет посјекоше тлава;
од њих пусто одузеше благо,
и узеше коње и оружје.
Ђулекове буле поваташе,
све у свилу и жежено злато,
не кћеше им ништа одузети,
него буле натраг отправише.
Богу фала, Срби задобише,
и дођоше на своје дворове,
и лијепо шићар дијелише,
попу Луки даше старјешинство,
од оружја сјајна џевердана,
однијеше на Цетиње главе,
и Цетиње шњима окитише,
а принцип их дивно дочекао,
дарова им од срме медаље.
 


БОЈ У ДУГИ

Полећело јато гавранова
од Сријема од земље простране,
прелијећу поља и планине,
ожедњело крви од јунака,
жељно меса коњског и јуначког.
Лете тице вису у облаке,
прегледају земље и градове,
не би л' ђегођ вољу испуниле,
прелијећу Мачву каловиту,
Каравлашку и Карабогданску,
па сву бутум земљу Шумадију,
те падоше брду у Србију,
трудне тице гладне починуле,
од невоље љуто проклињале:
"Сријем-земљо, родом не родила!
А ти Влашка и Карабогданска,
у трњу ти земља огрезнула,
те се легли вуци и хајдуци;
а Србијо, залудња делијо,
попала зам сабље паучина,
а на чарку рђа починула,
што у тебе не нађосмо меса,
или жељне крви од Турака,
но од љуте глади поцркасмо."
Зачу тице српска чобанија,
па тицама на јад одговара:
"Муч' те, тице, кљун вам отпануо,
а брчно вам погорјело перје!
Што кунете јутрос на уранку,
саме себе дабогда уклеле!
Од када нам неста Карађорђа,
и Милоша Обренбеговића,
прошли смо се кавге са Турцима,
давно с царом мира утврдисмо,
и у миру шућур починусмо,
земаљског се рада приватили
те оремо, шјемо и копамо,
а у миру пландујемо овце,
него хајте ломној Гори Црној,
тамо нема дана ни сахата
да се пролом не чује пушака,
а прољева крвца од Турака,
а не чује лелек рањеника.
Што вас има врана и гаврана
да панете у једном богазу,
нашли бисте на претеку меса,
и напили крви од јунака."
Тице чуше, бирдем полећеше,
прелећеше брда и планине,
пале гице на поље Цетиње,
на врх табље више манастира,
ђе се турске поперују главе,
гладне тице бутум загракташе.
Ћерали их српски соколови,
перјаници, млади Црногорци:
"Иш, гаврани, тице злослутнице!
Ту вам нема ћара ни почивка,
Турске су се осушиле главе.
Откад нам је Данил погинуо
у Котору од крвничке руке.
од Кадића, куће Бранковића,
голема смо боја пожељели,
и с царима мира учинили,
него хајде у Херцеговину,
сва се бутум раја одметнула
у Требиње и око Требиња,
одметнула Шума и Попово,
па крвави Зупци, Крушевице,
и до мора љута Драчевица,
пред њима је Вукаловић Лука
војевода јунак неумрли.
И још чујте, тице злослутнице,
одврже се Пива и Рудине,
Пилатовци и бутум Гачани,
па Бањани, Пива и Дробњаци,
и јошт многа села и посеља,
пред њима су двије поглавице,
два сокола на крајини крила,
оба силна турска душманина,
оба ћу вам по имену казат:
једно ти је Баћовић Јоване,
војевода од љути Бањана,
а друго је Церовић Новица,
сенатур је црногорског књаза,
на крајини обер-војевода.
Нема буле ни има Турчина
да Новицу не куну тужећи,
а бог дао и сви божи свеци,
збиле им се клетве на Турчина."
Тице чуше, јатом полећеше,
прелећеше све поље цетињско,
па Ћеклиће, Цуце и Пјешивце,
ватиле се поља Нишицкога.
Гледе тице тамо и овамо,
погледале у Дугу Крваву
ђе се коље раја са Турцима:
дочекали три табора војске,
аскерлука војске азуране,
и толико љута Арнаута,
и без броја крајичних пандура.
Пред пандуре Ченгијћу Дед-ага.
Прате Турци таин у Нишиће,
двјеста коња арча свакојега,
па барута, зрна од топова,
да утврде града нишићкога,
да затворе џаду Горе Црне.
да не даду у рају индата.
Гледе тице боја крвавога,
ђе се кољу двије силне војске.
и ђе Турци натраг повратише,
оставише рану и џебану.
Па кад било о заходу сунца,
и кад раја шићар заузела,
повуче се гором и планином.
Раја пође, јато тица дође,
гладне тице пале по љешина,
напише се крви од јунака,
наједоше меса свакојега.
У Дуги се тице населиле,
Турској крви себе ужариле.
То вријеме мало постојало,
не протече ни петнаест дана,
кликну вила са врх Дурмитора,
друга кличе са врх Пирлитора,
кличу виле што им грло дава,
те дозивљу три српске војводе,
зову виле Церовић-Новицу,
и војводу Баћовић-Јована,
и војводу Вукаловић-Луку:
"На ноге се, Срби, устаните,
ево на вас силновите војске,
до двадесет и седам табора
аскерлука војске регулаша...
Колико је горе и планине,
ил' зелена поља и ливаде
од равнога поља Невесиња
до на Крстац на тромеђу кланац,
не би тица кљуном заклзунула,
што од силе није притиснуто,
турском ногом, јуначким опанком.
или коњском плочом и копитом,
а барјаци гору заклонили,
на њима су зв'језде и мјесеци,
небо гледа ђе се земља тресе.
Бјежи раја и гола и гладна,
нестало им љеба у торбице,
а у ћесе нестало фишека,
а оружја ни четврти нема,
од боја им пушке попуцале,
поломљени на чарку кремени.
Кука старо, а цичи нејако,
те се скита по гори зеленој
голо, босо, гази по снијегу,
пасу траву ка остала марва.
Но на ноге, ако Бога знате!"
Тако кличу пребијеле виле,
док зачуше до три војеводе.
Али виле, дуговјечне биле,
знаду ко ће сили ударити,
па се обје рукам' загрлише.
одлећеше пут Горице Црне,
долећеше на Ловћен планину,
зову виле на пољу Цетињу
Петровића Николају књаза,
и сокола Николина баба,
виле зову, овако говору:
"О Никола, црногорски краље,
и ти Мирко, војводам' војвода,
на ноге те, ако Бога знате!
Алај барјак развиј на Цетиње,
покупите своје соколове,
не пустите сиротињу рају,
ево на њих све цареве војске.
Ако рају сломе и подаве,
ни повама добра бити неће.
Ако нам је Данил нестануо,
те га кука мало и велико,
остави вам при смрти у часу
тешку клетву, тешка аманета,
да с Турцима мира не чините,
да браните цркве и олтаре,
да чувате вјеру и слободу,
да браните сиротињу рају
од зле муке, од турачке руке.
Чувајте му и мртву поштење,
страшну клетву на се не држите."
Боже мили, да је теби вала,
да је коме тај дан погледати,
кад букнуше Србљи на све стране
поглавице развише барјаке,
сваки своје сакупља јунаке,
све војвода војводу дозивља,
а брат брата храбри и соколи.
Ал' јунаку Баћовић-Јовану
догорјела зубља до ноката,
Турци су му примакли Бањане,
али ко ће сили ударити,
но се момци у метериз свили
да Бањане бране од Турака.
Па Баћовић ситну књигу пише,
те је шаље Церовић-Новици:
"Чуј, Новица, чуј ме, побратиме,
ево на нас све цареве војске,
на Крстац је табор учинила,
из Требиња очекива војску.
Но покупи листом Морачане,
и Дробњаке на гласу јунаке,
да у Дуги дочекамо Турке."
Па мезилски књигу опремио.
Ову посла другу брже пише.
те је шаље на Зупце крваве
војеводи Вукаловић-Луци,
овако му Јован у њој пише:
"Чуј ме, Лука, зачуј, побратиме,
ево на нас све цареве војске,
на Крстац је табор учинила,
из Требиња очекива војску,
устај, Лука, на крајини крило,
то покупи твоје крајичнике,
и започни боја у Требињу,
не би л' турске уставио војске,
а ми ћемо ову дочекати
у крвавој Дуги у богазу,
не би ли нам ишта лакше било."
Када књиге биле долазиле,
то војводе једва дочекале.
Удри Лука с војском на све стране
по Требињу и око Требиња,
заустави пашу Мехмед-пашу,
и четири аскерска табора,
и хиљаду лака Арнаута.
II све бутум Турке Требињане,
те се раја коље са Турцима,
У кулама затворише Турке.
Трчи Лука од брда до брда,
од главице једне те до друге
како соко по јелову грању.
те соколи своје витезове.
То вријеме три дни постајало,
на Крсца се војска подигнула.
Баћовића књига допанула
са Цетиња од Николе кнеза.
Кнез Никола овако му пише:
"О Јоване, бањански војвода.
раје главо, моје десно крило,
ти удари с војском од Бањана.
и запани у Дугу крваву,
ту ћеш наћи Церовић-Новицу.
Не удрите, не трошите војску.
докле моја не приспије војска
од истока с краја од Никшића.
Кад видите црногорску војску.
и пустите у богазу Турке,
удрите им с плећа од запада,
а Мирко ће спрси од истока,
изненада удрите на Турке,
алакните како умијете,
и милосна бога спомените,
па по једну пушку истурите.
а за грло гвожђе приватите.
помутите аскерске команде,
нек умукну бубњи и борије,
нек се смету војсци првијенци
да не знаде један за другога,
ни да чује млађи старијега.
Ако тако Турке не свладате,
ви нећете огњем из пушака;
чудне кажу аскерске шишане,
дуго носе куршум од олова,
два пут више но најбоља наша.
Тако сложно, па биће што бог да."
Кад Јовану глас и књига дође,
он покупи сву околну рају,
те у Дугу с војском запануо
у Ноздрама у тијесну кланцу.
Виђе Јован у другоме кланцу
Церовића изабрану војску,
ђе у кланац Киту запануо,
па се двије састаше војводе,
а браћа се брацки поздравише,
за јуначко здравлде упиташе,
извадише љеба, заложише,
и напише по једном ракије,
пита Јован Церовић-Новицу:
"Имаш, Ново, колико дружине?"
Новица му право каживаше:
"Не питај ме, мио побратиме,
откуда ћу јадан имат војске,
ево има десет годин' дана
да се кољем с Турцим' без престанка,
а лани ми мноштво погинуло
кад удрисмо тврду Колашину,
поробисмо, огњем попалисмо;
па ту скоро погибосмо љуто
под пустијем Никшићкијем градом
кад га, знаш ли, на јуриш узесмо
поробисмо те га опалисмо,
немам више ни пуну хиљаду.
Ама кад се прегне умирати,
рад је гинут док тече једнога.
А ти, брате, колико имадеш?"
Тад Новици Јован проговара:
"Не питај ме, Богом побратиме.
ни вријеђај моје ране љуте,
и ја сам ти грдно изгинуо.
Ђе имадох момка биранога,
и бољега војсци првијенца
изгибе ми јуришећ' на Турке.
Ама имам, милом богу вала
јошт јунака близу дв'је хиљаде.
те су са мном дошли умирати.
Ал' је сила, брате, од Турака,
да се у со бутум прометнемо,
не бисмо им едџек осолили,
а камоли њима ударити."
У ријечи у којој бијаху,
ал' ето ти до двоје момчади,
војводама добре носе гласе:
"Поздравља вас с Планинице Мирко,
ту је с војском синоћ починуо,
у хитњи је војску покупио,
очекива Црмничку нахију,
Ријечку је дома оставио
да му чува од Скадра богазе,
поздравио, овако рекао:
кад видите да наступе Турци,
попадајте у зелену траву,
нек' се војска у Дугу ували,
упустите између два кланца
међу Китом и међу Ноздрама,
како вам је у књиги писао.
Тек што с Турцим' боја започнете,
ми ћемо вам доћи у помоћи."
То рекоше, натраг потекоше.
Не постоја ни два ни три сата,
турска војска Дугом помолила,
бубњи туку, а борија свира,
стоји пролом од коњских копита,
засјала се Дуга од мушкета,
и од турских о бедри сабаља
да је страшно очима гледати,
а камо ли војсци ударити.
Колико је Дуге у дуљини,
има пуна до осам сахата,
а ширине између планина
не би мала пушка преметнула,
сва је бутум Дуга оживјела
од силнијех коња и јунака.
Али раја, да је богу вала,
жедна јадна на свог душманина,
срце стегну, а јуначки прегну,
бој започе Баћовић Јоване
у тијесну кланцу у Ноздрама.
С плећи поче, са срећом започе,
а Новица с прси иза Ките.
Једног сата и једног декика
запуцаше пушке с обје стране,
а војводе вјешти бојевима
другом пушку не шћеше пунити,
него оштре ноже повадише,
те на Турке јуриш учинише,
и шњима се грдно изм'јешаше.
Стоји звека ножа и сабаља,
а ломјава аскерски мушкета,
Срби с'јеку ножем смртимичке,
а аскери натичу их живе
на несретње оштре бајунете.
Ала банда узаврела кавга,
стоји вриска српскијех јунака,
стоји писка војске у Турака,
ту се кољу самртни јунаци,
а лелечу многи рањеници,
ту брат брата познат' не могаше
камо ли ће Турчин каурина.
Узмути се војска на све стране
као ждрали у мутну облаку,
ту се не зна ко је старјешина,
ко је паша, ко ли је бимбаша,
ко миралај, ко ли је јузбаша,
ту бубњари бубње побацали,
трумбеташи бацили борије,
ту не чује млађи старијега,
но свак себе како може брани,
јер да бјежи, бјежати не може,
нема пута куд ће побјегнути,
ама бјеже брдом и камењем,
те стрмоглав лете низ литице,
ђе му ни вран кости наћи неће.
То гледао паша Дервиш-паша,
те боријом војсци гласа дава
да свак бјежи како који може,
а он свога коња ошинуо,
те побјеже с половицу војске
да утече граду Нишићкоме.
Ал' не види чудо изненада,
Црногорце ђе га пушком гађу.
Кад дођоше међу Црногорце,
дочека та огањ из пушака,
као кише из црна облака,
па у траву пушке побацаше,
а ножеве сјајне повадише,
јуришаше сложно међу Турке
као гладни вуци у торину,
ту се кољу војске на крвничку.
Благо томе ко одма погибе,
да не гледа муку пред очима.
То гледали двије војеводе.
то гледао Јован и Новица,
оставише своје рањенике,
потекоше трком на душмана.
Боже мили, је ли таке кавге
било икад послије Косова,
или боја скоро на Граховцу? -
Чисто није откад памте људи.
Ту се клаше од подне до мрака,
не једоше, нити воде пише,
а камо ли да се одморише.
Побјеже им паша Дервиш-паша
са три друге паше у Никшиће,
многу своју потрошише војску
не зна јој се броја ни тефтера.
Ту погибе Сали-Ферик-паша,
и погибе Арл'уцки бимбаша,
силно туре беже Арслан-беже,
и погибе са Загорја бего,
младо момче Ченгијћ Мухамеде,
многе баше и многе јузбаше.
Што ћу вам их по имену причат,
него многи аге и бегови,
а аскеру ни броја се не зна.
Кад се двије растадоше војске,
наједно се скупи српска војска,
и војску су на тефтер узели,
љуто им је војска изгинула:
од пет до шест пуније стотина,
и погибе Баћовић Јоване.
Благо њему и његовој души;
душа ће му раја уживати,
слава ће се твоја спомињати,
докле тече Срба и свијета,
и док тече гусал' и гуслара,
јунаштво ти у пјесни пјевати.