Историје
Законици
Светородна лоза Петровић Његош
Књижевност
Просвјета
Факсимили старих књига
Бока Которска
Историјска читанка
Родољубље
Студије и чланци
Видео и аудио
Верзија сајта на енглеском језику
Чланци на француском
Ново на сајту
Препоручене везе
Ко препоручује или цитира Njegos.org
Српска ћирилица на Интернету
Српски форум Црне Горе
Хуманитарни кутак

Бесједа митрополита Митрофана Бана при освећењу придворне цркве на рушевинама старог манастира Ивана Црнојевића на Цетињу, 1890. године.

[из књиге: Бесједе митрополита Митрофана, Цетиње 1902.]


Благочестиви Хришћани !

Ако се ико на овоме свијету с благодарношћу, овијема ријечима, може обратити ка Господу, то можемо и ми Црногорци; јер су оци наши у врло тешка и мучна времена живјели, па да их није Господ избавио, без сумње нећаху моћи сачувати свету православну вјеру и српску независност.

Кад је попуштањем Божјим, ваљда грјехова ради наших предака, пропало српско царство, отоманска сила, као море, поплавила је српске земље. Та ненаситима негдашња непријатељска сила навалила је била да опусти и прекрасну Зетску област, малу али витешку државу славнога Ивана Црнојевића.

Овај храбри витешки владалац Зетски, ниједнога педља земље своје без пролића крви непријатељу није уступио. Но и поред такве очајничке борбе, опет надмоћнијој сили негдашњега клетога непријатеља немогавши одољети морао је напустити зетске равнице, и пријећи у ове врлетне стијепе, да у њима брани свету православну вјеру, заставу српску и слободу златну.

Да би он те најсветије народне аманете сачувати могао, руководила га је тврда вјера, да је Свемогући Бог и у крајњој биједи и невољи кадар помоћи му и спасти милу му домовину. У таквој хришћанској нади, овдје на овоме светоме мјесту, Иван Црнојевић 1484 године подигао је Свемогућему Богу храм у славу Рождества Пресвете Богородице, узевши је, као ходатајицу код Бога, и као покровитељницу својега Дома и вјернога му народа.

У оваквима околностима он је морао своју престоницу из Жабљака, а резиденцу Митрополије Зетске из манастира Врањине пренијети овдје на Цетиње, гдје је себи прекрасни дворац а поред њега прелијепу цркву и манастир, који је богато земљом и другијем обдарио, озидати дао.

Под његовом заставом, под тијем најсветијем знамењем српске самосталности, код новога овдје Богу подигнутога храма, у овијема непроходнијема горама уз Ивана Господара окупљали су се српски соколови, витешки и непобједими борци, за обрану слободе и српске независности.

Непријатељ све силе употребљавао је, да би покорио ово гњијездо српскијех витезова и да би у овијема горама угасио и потоњу искру самосталности српске. - Но у својој злобној и неправедној намјери није успио, - У непрестаној борби крв се јуначка потоком пролијевала, али је премилостиви Бог сачувао вјерне своје, који су свагда у непрекиднима борбама сву наду своју на њега једнога полагали:

"Таква је држава Црнојевића:
Бога једнога она се боји."
(Балканска Царица)

Свете молитве, које су вјерни у овоме Божанственоме храму непрестано подизали, узилазиле су на престол небесни, и примате су код Бога, као умилостивитељна жртва, за спасење православне вјере и српске самосталности, у овијема горама миле домовине наше. - Бог најмилостивије благословио је праведно и свето дјело нашијех предака, и по томе, данас ми у пуној благодарности Богу можемо рећи: "На тебе Господе уздаше се оци наши, уздаше се и Твојом свемогућом помоћи избавише се и спасоше се!"

И ако је, на жалост, Станиша, млађи син Ивана Црнојевића, са малијем и посве незнатнијем бројем својих присталица, по несрећи, постао издајник, други Јуда свога Господара и витешке своје домовине; али поред свега. тога, Црна Гора опет једнако је свагда остајала сјајнијем и драгијем каменом српске круне. - А Станишу и његове присталице народ српски из рода у род непрестано проклињати ће све докле год у овијем горама људи живјели буду.

Славни Господар Зетски Иван Црнојевић у дубокој својој старости, пошто је многа и премнога добра земљи и народу своме учинио, 1491 године преселио се у вјечност, и био је сахрањен у овоме светоме храму његове задужбине, гдје се у истоме и данас, овдје пред иконом Христа Спаситеља, његови земни остатци налазе.

Иван Црнојевић наком себе за Господара земље своје оставио је свога сина Ђура.

Ђуро Црнојевић међу народом српскијем слави се као добри владалац, и као храбри јунак и војсковођа, који је на Ћемовскоме пољу потукао силну турску војску коју је издајник Станиша противу Црне Горе повео био. Осим тога име Ђура Црнојевића знаменито је и по томе, што је он између свију Словена први набавио штампарију, у којој су се на Ободу 1493 године штампавале црквене књиге, које су се не само по Црној Гори, него и по свијема српскијема земљама разашиљате биле ради очувања православне вјере у српскоме народу. По гдјекоја од овијех књига, као особита знаменитост, и данас се међу српскима старинама чува и пажљиво храни.

Но Богу је било угодно, да се са Ђуром угаси славна Црнојевића породица у Црној Гори.

Иза поласка Ђура Црнојевића у Италију, земљом за дуже времена управљали су духовни пастири, најприје из разнијех племена, а послије из данас срећно владајућега Дома Петровића-Његоша.

За времена Митрополита Висариона Баице, силна турска војска под Сулејман-пашом Скадарским Везиром, навали на Црну Гору и преко брда Вртијељке дође на Цетиње. Цетињски манастир и црква Ивана Црнојевића подигнута, да не би непријатељу у руке панула, около 1692 године била је у лагум подигнута.

Али са спољнијем падом ове свете обитељи, није панула њена светиња. Она је и даље у духовноме значењу неповредима останула. На њенима овдје развалинама носио се Дух Божји. На овоме Богом освећеноме мјесту, дан и ноћ, непрестано нијесу престајале гледати очи Господње а свете молитве непрекидно овдје Свевишњему Богу подизали су вјерни за спасење домовине своје.

И ако је ондашњи клети непријатељ за један тренутак ову побједу над Црногорцима одржао, али опет неправедну цијељ своју ни у колико постигао није почем је ову земљу одмах напустити морао, оставивши опет на високоме Ловћену развијену и непобјеђену заставу српске независности, која је раскомаданоме Српству улијевала наду на његово некад државно ускрснуће.

Бог који нигда своје вјерне не оставља, народу црногорскоме подигао је новога Господара духовнога пастира и избавитеља, у високој особи Данила Првога Владаоца из данас срећно владајућега Дома Петровића-Његоша.

Митрополит Данило, чим је примио управу цркве и земље, одмах је подигао манастир и цркву у славу Рождества Пресвете Богородице, али не на овоме мјесту на коме бијаше манастир Иваном Црнојевићем подигнути, него ондје, гдје се данас Цетињски манастир налази.

Мало послије тога Митрополит Данило Петровић очистио је земљу од мухамеданаца, који се у некима племенима по Црној Гори бјеху почели насељавати, као под неким злокобним именом братимства с Црногорцима. Иза Бадњега дана, када су домаћи Турци, који се нехћеше крстити, били потучени и рашћерани, Црна је Гора, на своме огњишту очишћена, под Митрополитом Данилом Петровићем у нови живот ступила, и посве, нови правац, како у унутрашњим домаћим питањима, тако и спољним одношајима предузела; јер је Митрополит Данило први успоставио братски и пријатељски одношај са велеможном, једноплеменом братском нам Русијом, која се веза, од тога времена па све до данас, између малене Црне Горе и великомоћне Русије, не само нигда прекидала није, него се од времена на вријеме све веће потврђавала и јачала.

Његово Височанство, наш премилостиви Господар Књаз Никола, добро схваћајући од колике су неоцијењене и плодотворне користи, за српски народу биле велике и свете задужбине негдашњијех српскијех Владара, па колико из погледа на то, толико и хришћанскијем побожнијем осјећајем руковођен, није могао допустити, да знаменита овдје задужбина Ивана Црнојевића и даље у развалинама остане, него је најмилостивије благоволио, опет, на самоме темељу првашње Иваном Господаром подигнуте цркве, поново дати оградити овај прекрасни храм Божји, који смо данас у Богу осветили у славу Рождества Пресвете Богородице, којој је и прије био посвећен.

Овијем светијем чином, овијем побожнијем дјелом Његовога Височанства, нашега премилостивога Господара Књаза Николе, неописато у рају обрадовала се данас Богоугодна душа славнога негдашњега Господара црногорскога Ивана Црнојевића, за то, што се данас, послије два вијека, у његовој задужбини овдје принијела Богу бескрвна жртва за спасење њено и за спасење свију онијех, који су у овијема горама за одбрану свете православне вјере и српске самосталности живот свој жртвовали.

Таква радост узвишене душе његове, заиста није се могла ограничати на данашњу само свечаност, него је она преиспуњена и многима другима радостима по томе, што с неописатијем задовољством она данас види многа и небројна добра, која је земља његова под владом Његовога Височанства Књаза Николе доживјела.

Па како се и не би радовала племенита душа негдашњега витешкога Владара црногорскога Ивана Црнојевића, када види да је промислом Божјим Узвишени Његов Насљедник Књаз Никола оштром сабљом, заједно са својијема храбрима војницима, унуцима славнога Господара Ивана Црнојевића, Црној Гори опет повратио многе земље и градове, које је негда он пред страшном и неодољивом отоманском силом оставити морао. -

Оно, што је негда узвишену душу његову ожалошћавати морало, то је данас у највећој мјери радује и неописато весели.

Оно, што је он негда губио, то његов славни Насљедник данас добива и Црној Гори довраћа.

Оно, што је негда падало и умаљавало се, то се данас увећава и снажи.

Црнојевић Иван, негда невољом приморан, у крвној вези успоставио је био пријатељство са грабљивом млетачком државом; а његов Узвишени Насљедник Књаз Никола данас родствену везу спаја и веже с православнијем, једновјернијем и једноплеменијем Царско-Рускијем Домом, - са највећом и најмоћнијом државом на свијету.

Држава славнога Ивана Црнојевића, од свакога, осим једнога само Бога, негда остављена и заборављена бијаше, и данас Његово Височанство Књаз Никола подигао јој је углед пред свијетом, и стекао јој је љубав и уважење, како код свију европских Владара; тако и код свију образованих народа на свијету.

Колико се племенита душа Ивана Црнојевића радовати може за сва блага и добра, којијема је његова домовина данас усрећена; толико ништа мање и ми се радовати можемо за то, што смо негда у Ивану Господару имали узвишенога и доброга Владаоца. Његову хришћанску побожност и изванредну храброст он је у насљедство оставио својима потомцима, чиме су се они чак од онога времена, па све и до данас одликовали.

Часни крст, то највеће и спасоносно знамење хришћанске побједе, кога је негда Иван Црнојевић на овоме светоме дому Божјему по дигао био, вјековима осјењивао је ове наше горе; освећавао је нашу земљу, отклањао је од ње свако туђевјерије; у души и срцу свакојега сина ове земље улијевао је тврдо увјерење, да је на његовој страни Бог и свевишња правда његова, које увјерење кријепило га је надом, да његову домовину нигда нико побједити неће.

Таквијем увјерењем сваки је Црногорац по јевангелскоме учењу у срцу своме носио крст, као знак побједе, а у исто вријеме и као знак готовости на свако страдање, за срећу и благо домовине своје. - Кад год би се потреба појавила, да Црногорац домовине ради принесе себе на жртву, свагда је то он чинио, са тврдијем увјерењем, да ће преблаги Бог на његовој проливеној и мученичкој крви, опет подигнути сјајну и моћну српску државу.

Зa то и ми благочестиви Христијани угледајмо се на племените и узвишене врлине нашијех славнијех предака. Сљедујмо њиховоме побожноме примјеру, за срећу и благо миле домовине наше. Имајмо свагда пред собом Бога и његову вјечиту правду. Нигда не заборавимо, да нас је свемогућа десница његова спасла. Свагда останимо при тврдоме увјерењу, да ће нас и отаџбину нашу у свакој прилици и у свакоме дјелу штитити Бог исто онако, као што је штитио предке наше и у самоме времену најкритичнијега искушења њиховога.

Његово Височанство наш премилостиви Господар Књаз Никола, не само да нам по примјеру негдашњијех српскијех Владара многе задужбине подиже, које ће нас кријепити у хришћанској побожности, и у којима ће се непрестано подизати хришћанске молитве за спасење наше и за спасење земље наше; него нам Он и иначе у свакоме доброме, узвишеноме и Богоугодноме дјелу показује пут, по коме ћемо угодити Богу, и на овоме свијету срећу и сваки напредак, а на ономе другоме вјечно спасење себи придобити.

Зато из погледа на оваква плодотворна дјела, која нам Његово Височанство наш Узвишени Господар Књаз Никола свуда и на свакоме мјесту указује и којијема непрестано обасипље нашу земљу, из дубине душе наше у овоме новоме светоме храму молимо се Богу за здравље Његова Височанства нашег премилостивог Господара Књаза Николе, нека Га преблаги Бог дуго живи за срећу нашу и за срећу свега српскога народа. Молимо се Богу такође за здравље Њенога Височанства, наше Узвишене Владарке Књагиње Милене; за здравље узданице земље наше, Престолонашљедника Његове Свјетлости Књаза Данила, Узвишене Браће Његове, Њихових Свјетлости Књажева: Мирка и Петра и свега Владајућега Дома и вјернога им народа.

И тако пра испуњавању овакве наше хришћанске дужности, с пуним правом можемо се обратити Богу са овијем ријечима Св. Писма: На Тебе, Господе, уздаше се оци наши, уздаше се и Твојом свемогућом десницом спасоше се и избавише се, - А м и н!